Marvel je četvorodelni serijal Spine-Tingling Spider-Man najavio rečima „najstrašniji Marvelov strip ikada“, ispisanim nasred naslovne strane prvog broja koji je izašao prošlog Oktobra. Nakon čitanja četvrtog broja kojim se završio poslednjeg dana Januara mogu sa dosta autoriteta da kažem da ovo nije istina naprosto jer je u pitanju vrlo solidan horor-strip sa Spajdermenom u glavnoj ulozi. A ako ste, kao neki od nas, pratili stripove o Spajdermenu izvestan broj godina ili decenija, čitali ste MNOGO strašnijih stripova o Spajdermenu a mnogi od njih čak ni nisu bili horor-intonirani.

Moje ponovljeno iščuđavanje što savremeni scenaristi tako često posežu za hororom kada pišu Spajdermena je najverovatnije posledica jednostavne činjenice da sam, KUKU, stariji od njih i da su prve epizode Spajdermena koje sam čitao bile pre nego što je J.M. DeMatteis u drugoj polovini osamdesetih u ovaj strip uneo veliku količinu horora. Naravno da je Spajdermen i u „moje vreme“ imao priče ispunjene strahom i teskobom – mislim da sam već pominjao da je prva epizoda Spajdermena koju sam ikada pročitao bio A Method in his Madness iz Amazinga 206, koju je napisao Roger Stern a nacrtao John Byrne – i da njegov život, što reče i ona pesma, nikad nije bio lak, ali od druge polovine osamdesetih je horor postao znatno naglašeniji i legitimisao se kao sastavni deo stripa koji je ranije samo koketirao sa goofy horor konceptima kao što je vampir Morbius.

Naravno, „najhororičniji“ momenti iz prve dve decenije Spajdermenovih stripova su i dalje bili prilično strašni, uglavnom jer su bili vezani za identitet i privatni život glavnog junaka. Kada je Zeleni Goblin ubio Gwen Stacy, kada ju je Šakal u originalnoj klon-sagi klonirao, pa se igrao sa mentalnim zdravljem glavnog junaka, učinio da ovaj sumnja u svoje rasuđivanje, zatim ga učinio i fizički nemoćnim a na kraju ga klonirao da bi mu oduzeo identitet, to je sve bilo takođe STRAŠNO. No, nakon što je DeMatteis Spajdija ubio i sahranio, ovi su stripovi prešli na sasvim novi estetski nivo i ovo je ostavilo jak pečat na generacije budućih scenarista.

Reklo bi se i na Saladina Ahmeda koji je sa Spine-Tingling Spider-Man potvrdio da se vrlo dobro snalazi u modernom Marvelu a da su mu old school, street-level heroji možda i specijalnost.* Ahmed je jedan od onih scenarista koji su, čini se, rođeni da pišu superheroje. Njegov creator-owned rad mi je do sada bio uglavnom interesantan ali retko odličan, dok stripovi koje radi za Marvel demonstriraju duboko poznavanje istorije likova i univerzuma, ali i sposobnost da spoji tradicionalne postavke sa modernim temama.

*pored dugačkog rada na drugom Spajdermenu, Milesu Moralesu i Ms. Marvel, Ahmed trenutno radi i vrlo solidnog Daredevila

No, Spine-Tingling Spider-Man nema u sebi mnogo modernog, makar u tematskom smislu. Ovaj se strip najpre može opisati kao jedan (re)miks klasičnih Spajdermenovih momenata, neprijatelja i strahova, i, kad se na stranu stavi par technobabble momenata kojima se naoko natprirodnim stvarima što se događaju daje privid savremene nauke i tehnologije, te ako mobilne telefone zamenimo staromodnim fiksnim telefonima, ovo postaje priča koja je praktično mogla da bude napisana i sedamdesetih. Peter Parker ovde govori modernijim jezikom i naracija se odvija iz prvog lica ali dinamika događaja, smena set-pisova i pojavljivanje klasičnih likova svemu daje osećaj jedne prilično old school priče iz Spajdijeve bronzane faze.

Jedan notabilan izuzetak je Spidercide, (još jedan) klon Spajdermena koga su u stripove polovinom devedesetih uveli Tom DeFalco i Sal Buscema, dovodeći inflaciju klonova originalnog Spajdermena do kritične faze pre kolapsa firme u stečaj. Spidercide je bio i najmanje zanimljiv od svih klonova na ime De Falcovog odlučivanja da će pored već postojećih Bena Reilyja i Kainea Parkera, novi klon imati tu diferenciju specifiku da je jako mišićav i krupan i da mu je to dovoljno karaktera.

U tom smislu, Spine-Tingling Spider-Man na neki način služi i kao šansa za malecno iskupljenje Spidercidea jer mu Ahmed daje malo karakterne dubine i čini ga značajnim delom zapleta i raspleta, a ne samo velikom masom mišića koju naš junak mora da udara dok se ova ne onesvesti.

Nakon uvodnog dela u kome naš Spajdi zaista i porazi Spidercidea u poštenom, dugačkom meču na krovovima Njujorka što se završava nokautom, i koji liči na „normalnu“ priču o Čoveku-pauku, kreće horor. Peter se budi u svom stanu okružen policajcima, jer je nastojnik zgrade pozvao 911 tvrdeći da u stanu koji nije za izdavanje spava nepoznat čovek. Peterove stvari i nameštaj su takođe nestali, a kada on pozove strinu Mej ili bivšu devojku, M.Dž Votson, ni jedna od njih ne zna ko je on.

Osećaj da se nalazi u epizodi Zone sumraka samo se pojačava kada Peter, bežeći od razularenih komšinica Meri Džejn – koje neće da trpe da neznanac smara njihovu drugaricu tvrdnjama da se „znaju“ i preklinjanjem da ona to potvrdi – upadne u rupu na obližnjem gradilištu i uz užas shvati da više nema moći pauka. Lepljenje za vertikalne površine, čulo koje upozorava na opasnost, brza regeneracija posle povreda, ničega više nema.

Priče u kojima Peter gubi moći su pričane mnogo puta, a i taj egzistencijalni strah po mustri Zone sumraka nikako nije najoriginalnija ideja svih vremena, no Ahmed priču vodi spretno i onda je još spretnije pomera u smeru mnogo visceralnijeg, modernijeg horora. Set pis sa avetinjskim vozom u kome su čudovišta a gde Peter traži odgovore na ovu misteriju je izvanredan a susret sa verzijama sebi najbližih osoba koja ga prepoznaju je onaj momenat olakšanja što čini NAREDNA krešenda horora još efektnijim.

Naravno, do kraja stripa čitalac će dobiti odgovore na pitanja šta se to događa, zašto se događa, ko stoji iza svega i kako je doveo protagonistu u ovu situaciju i ni jedan od tih odgovora nije previše neočekivan ili šokantan. Štaviše, kada strip mora da uđe u rasplet, čitalac sa malo više staža već zna ko će biti finalni bos i njihovo konačno suočavanje je zapravo relativno jednostavno rešeno.

No, Ahmed ovde ima dva keca u rukavu, a to je da se njegov narativ jednako bavi traumom koja ostaje NAKON užasa i da, bez obzira što će drugi stripovi u kanonskom kotntinuitetu ovu priču sigurno ignorisati u budućnosti, on daje vrlo kredibilne argumente za to da će Peter/ Spajdermen još mnogo vremena nakon ovih događaja u sebi nositi osećaj užasa, bespomoćnosti, poniženosti, pa i divljačkog besa sa kojim je na kraju reagovao na torturu kojoj je podvrgnut. Spine-Tingling Spider-Man ni slučajno nije najdublja i najslojevitija priča o PTSP-u u američkom stripu, pa čak ni u superherojskim stripovima generalno, ali je dobrodošlo osveženje u medijumu koji po pravilu nakon kraja tekućeg narativnog luka udara dugme za reset i smatra da su protagonisti dovoljno rezilijentni da se posle stravičnih stvari koje su im urađene oporave brzo i potpuno.

Drugi kec u rukavu je ovde možda značajniji a to je da je ovo sve nacrtao i kolorisao Juan Ferreyra i da on čak i delove stripa koji su klišeizirani ili ne preterano maštoviti, odrađuje sa takvom energijom i imaginacijom da je Spine-Tingling Spider-Man strip koji SVAKO ko voli Spajdermena MORA da pročita, makar i ne voleo horor. Ferreyrin prvi ozbiljniji rad za Marvel je takođe bio miniserijal o Spajdermenu, sa izraženim horor elementima, Deadly Neighborhood Spider-Man od pre par sezona i mada o tom stripu nisam imao previše lepih reči u domenu priče i karakterizacije, Ferreyrino zaranjanje u jungianske arhetipove i izvlačenje iz njih neverovatno intenzivnog horora je bilo milina za gledati.

Sa Spine-Tingling Spider-Man Argentinac radi u nešto drugačijem tonu jer je ovo horor-priča drugog tipa, utemeljena manje na totemskim i arhetipskim simbolima a mnogo više na visceralnoj, ličnoj ravni. Ahmedov scenario podrazumeva prolazak kroz neke set pisove koje su horor filmovi (i literatura) sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka uveli u rotaciju, pa Ferreyra radi strašne stvari sa pomenutim avetinjskim vozom, njegovim čudovišnim kondukterom, hladnjačom punom ljudskih tela na kukama, parom humanoidnih svinja koje se slade čovečijim mesom, posle toga kućom u kojoj su neki ljudi koje možda znate podvrgnuti mučenju. Ono što me je oduševilo je koliko je Ferreyrino pripovedanje ovde čisto i jasno uprkos apsolutno najtežoj artiljeriji koju koristi kad su u pitanju osvetljenje i kolor, sa neverovatno sigurnom smenom tabli koje su urađene u dezorijentišućem, halucinantnom sledu scena i panela sa nekim od najčistijih, najupeglanijih stranica grafičke naracije koje sam video ove godine.

Ali druga stvar koje me je još više oduševila je da Ferreyra, iako crta, da se razumemo, neke ODVRATNE stvari – bar dve-tri table ovde mogu da bez izmena idu na omot sledećeg albuma Cannibal Corpse – uspeva da strip ne emituje eksploatacijsku, sadističku energiju gde bi se možda emotivno neuravnoteženi čitalac naslađivao time da strina Mej ili Dž. Džona Džejmison prolaze kroz situacije primerenije nekom novom nastavku filmskog serijala Saw nego stripu za decu i omladinu. Ovo je sočan, visceralan horor, da, ali likovima nije oduzeta njihova ljudskost. I, da se posramljeno primeti, posle decenija u kojima sam strinu Mej gledao samo kao majčinsku figuru za sirotog Petera, Ferreyra je uspeo da je nacrta da bude seksi a da ne izgubi taj majčinski vajb. Neću ni da napišem četvoroslovni akronim na koji ste svi u istom trenutku pomislili ali, evo, i ja sam.

Ferreyra i samog Spajdermena/ Petera crta fantastično, u i izvan kostima, svakako povremeno odlazeći u sebi omiljene izlomljene konture pune laktova, kolena i oštrih uglova, ali čineći da one RADE i kad gledamo akciju i kad gledamo Petera koji naprosto trpi strahovit emotivni pririsak. Ne znam koliko je on u stanju da ovo sve brzo crta i koloriše, mnoge table deluju kao da je na njima rađeno danima, ali argentinski majstor se ovim stripom vrlo opasno kvalifikuje za rad na nekom tekućem Spajdermenu.

Spine-Tingling Spider-Man je iznenađujuće solidan strip, koji, da se razumemo, ne preteruje sa originalnošću, ali njegova poenta i jeste da jednu klasičnu postavku samo malo začini podsećanjem da velike traume, čak i kada su gotove, ostavljaju i velike ožiljke i to je, pored neopisivo sjajne grafičke dimenzije i Ferreyrinog vatrometa ideja i boja (tu je i Joe Caramagna na leteringu, NARAVNO) dovoljno da ga bez rezervi preporučim svakome ko voli Spajdermena. Kolekcija će krajem Aprila, pa evo linka za Amazon.