Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

New Jazz Underground su ove godine izdali već dva vrlo notabilna izdanja, a tek je kraj Marta pa mi se čini da je red da skrenemo pažnju na ovu obećavajuću njujoršku ekipu koja funkcioniše negde od lokdaun perioda prvog talasa pandemije 2020. godine sa prvim nastupima održavanim u njujorškim parkovima, na otvorenom, kako bi se sugrađanima pružilo malo nade i razonode, ali u epidemiološki bezbednim uslovima.

Sad, kad kažete „New Jazz Underground“, to zvuči dosta pompezno ali u pitanju su zapravo tri momka u svojim dvadesetim godinama koji nekako srećno spajaju tradicije (ne samo jednu tradiciju, da se odmah razumemo) i mladosti primerenu eksperimentalnu, pa i futurističku energiju da se u tim tradicijama nađu novi putevi u budućnost i muzika koja sada svoje ime nosi već duže od sto godina i stalno je u riziku da je običan svet doživi kao tek akademski rad ili arheološku razbibrigu koja nema zaista ništa novo i relevantno da kaže za mladež današnjice, pokaže kao zapravo i dalje živa, relevantna, potpuno prisutna ovde i sada.

New Jazz Underground su tri mlada muškarca koja su se upoznala na uglednoj njujorškoj muzičkoj školi Juilliard, sva trojica prepoznati kao ozbiljni talenti pred kojima može da stoji ozbiljna karijera. Kako već rekosmo, samo što su stupili u svoje dvadesete godine, momci su se suočili i sa pandemijskim disrupcijama u javnom (i privatnom) životu, ali žedni svirke i prepoznajući hemiju unutar trio-formata, prve su svoje nastupe zaista imali na otvorenom, spontano, svirajući u parkovima tokom perioda kada su koncerti u klubovima i barovima bili zabranjeni. Pošto je ovo ipak 21. vek, New Jazz Underground nisu ostali samo ekscentrična lokalna atrakcija o kojoj će se par godina pričati po kafanama kako su bila neka tri klinca koja su svirala džez dok smo se svi zaključavali. Pokrenuvši svoj YouTube kanal, trio je na sebe skrenuo pažnju izvrsnim autorskim kompozicijama, improvizacijama i kolaboracijama snimljenim uživo po raznim privatnim sobama, ali i kasnije barovima i malim koncertnim prostorima, gradeći istovremeno i kult lokalnog trija koji je prepun imaginacije, koji puca od mladalačke energije ali i poznaje istoriju i rado je se seća, ali i ekipe čiji kanal vredi pratiti pa bend trenutno ima skoro devedeset hiljada pretplatnika na JuTjubu.

Prvi studijski radovi su došli prošle godine, prvo sa jednom hardbop numerom na kojoj je sa trijom sarađivao ugledni pijanista Eric „ELEW“ Lewis, a onda i sa EP-jem the MF DOOM SUiTE, džez-posvetom Danielu Dumileu velikanu njujorškog hip-hopa, preminulom krajem 2020. godine u Londonu (a gde se i rodio). Energični i emotivni hardbop na kome je sa trijom ponovo sarađivao Lewis je ekipu odmah stavio na mapu, prikazujući ih kao ne samo kvalitetne izvođače već i kao autore na koje apsolutno treba obratiti pažnju.

Trio čine saksofonista Abdias Armenteros, kontrabasista Sebastian Rios i bubnjar TJ Reddick, od kojih Rios ima 27 godina a ostala dvojica po 25. Armenteros i Rios su primarni kompozitori i aranžeri za trio ali oni pišu muziku i za druge projekte. Armenteros je najmlađi član orkestra Jazz at Lincoln koji predvodi Wynton Marsalis, a Reddick i Rios su svirali sa muzičarima kao što su Jon Batiste,  Sullivan Fortner i Emmet Cohen, dok je Rios dugo učio kontrabas od Rona Cartera.

Pale su tu i neke nagrade, na primer Rios je ove godine dobio ASCAP Herb Alpert Young Jazz Composer Award, ali od ovih formalni kredencijala zaista je bitnije da su ova tri muzičara svojim video snimcima ne samo skrenula pažnju na svoju kvalitetnu muziku već i pokazala mladim kolegama da je uvek i do kraja najvažnije da li si autentičan, da li si OVDE I SADA i da komplikovane džez hijerarhije nisu bitne ako imaš svoj sopstveni, jelte, modžo.

Prvo izdanje za ovu godinu trio je uradio u Januaru a na njemu pored trojice glavnih članova sviraju – i komponuju – i  pevačica Gina D’Soto i kubanski klavijaturista Axel Tosca. Zapravo, Tosca i D’Sotova su napisali sav materijal na ovom izdanju, četiri kompozicije koje slave afrokubanski uticaj na severnoamerički i partikularno njujorški džez. „Harlem to Havana“: Afro​-​Cuban Modernism VOL​.​1, kako mu i ime kaže, predstavlja prvu u seriji ovakvih kolaboracija i, sa originalna četiri komada obećava mnogo.

Sam trio je ovde u dobro shvaćenom modu pratnje, pa iako Reddick i Rios ni malo ne zauzdavaju svoje kreativne energije sipajući složene sinkope afrokubanskog džeza, sasvim je jasno da su ovde drugo dvoje muzičara postavili okvir u koji se trio uklapa. Armenteros ovde svira samo sopran saksofon, postavljajući veoma lepu harmonsku pozornicu za Ginino pevanje, a Tosca je mekan i maštovit klavijaturista koji svira brzo i ispaljuje mnogo nota ali to ne deluje kao puko nabacivanje tonova da se vlasi ne sete. Fulani in Love, koja ovo izdanje otvara nudi vatromet tehnike i brzine, sa izuzetno razigranim Toscom i Reddickom, ali ovaj EP onda dodatno procveta u narednim kompozicijama u kojima Gina D’Soto peva. Cómo Remolino je nežan, sanjiv komad sa finom međuigrom saksofona i glasa, a Lágrimas Negras jedna epska balada sa toplim klavijaturama i emotivnom vokalnom intepretacijom autorke. Konačno, The Best Thing pravi sponu između afrokubanskog džeza i modernijeg soul/ R’n’B stila i D’Soto jedino ovu pesmu peva na Engleskom,  nudeći izuzetnu tehniku i mnogo savršeno osmišljenih pirueta oko saksofona.

Drugi EP za ovu godinu izašao je pre par nedelja i zove se cook​/​swing​/​work​/​relax, pa ako je nekome afrokubanski materijal uz Januara bio preveliko odstupanje od zvuka New Jazz Underground koji pamtite sa JuTjuba, ovde dobijamo trijumfalan povratak njihovom sada već distinktnom stilu čvrste svirke, melodičnih tema, impresionističke atmosfere i… još  čvrste svirke. Za ovo izdanje u kombinaciji je ponovo Eric Lewis i mada pričamo o čoveku koji je četvrt veka stariji od članova trija i ima reputaciju da je izmislio sopstvenu fuziju džeza i roka (koju zove, maštovito, rockjazz), njegova hemija sa New Jazz Underground je opipljiva, i sasvim je očigledno sa koliko radosti ovi ljudi sviraju zajedno. Lewis je, da ne bude zabune, veoma virtuozan svirač i čuje se koliko njegove složene teme i improvizacije podstiču mlade muzičare da i sami razmišljaju izvan uobičajenih formata, ali je i liričan i vema se dobro uklapa u taj čvrsti zvuk sastava.

Pa je tako prva kompozicija, oney one’s one jedan vrlo klasičan njujorški džez komad sa atmosferičnom tenor-temom na početku ali onda i vrlo energičnom hardbop razradom. „2“ je liričniji i sporiji komad sa interesantnim hip-hop uvodom i Armenterosovim skoro beznapornim prolaskom kroz mnoge vrlo klasične fraze na saksofonu. new gun je između ostalog i Lewisov momenat da zablista i pokaže klincima kako se ove stvari rade, dok ga ritam sekcija prati savršeno svingujući kao da je 1960. godina i svi snimaju jedan od legendarnih Blue Note albuma, a finalna palladium je deo duže kompozicije koja prikazuje kvartet u vrlo razigranom izdanju gde opet lirizam (posebno na saksofonu) stoji u vrlo dobrom odnosu sa mišićavom ritmikom ispod.

New Jazz Underground su impresivni i mada je lako reći da puno obećavaju, fakat je i da su sa svojim izdanjima do sada puno i isporučili. A opet, utisak je da bend sve ovo do sada doživljava tek kao zagrevanje, dajući, između ostalog, ova izdanja po ceni koju sami odredite. Vredi ih odmah ščepati jer se zaista možda radi o grupi koja će obeležiti njujorški džez u godinama koje dolaze:

https://newjazzunderground.bandcamp.com/album/harlem-to-havana-afro-cuban-modernism-vol-1

https://newjazzunderground.bandcamp.com/album/cook-swing-work-relax