OK, danas imamo raznoliku ponudu, od odličnog srpskog blek metal nastupa, preko izvrsnog improvizovanog desert rocka pa do power metala koji je pravila veštačka inteligencija i obrukala se isto onoliko koliko i makar 5-6 pravih bendova koje ste čuli u poslednjih pola godine. Izvolimo:
Blek metal! Saturnus iz Čilea su mi na keca ukrali srce svojim prvim EP-jem, Death Devotion. Bend je pre sedam godina snimio svoj prvi demo, pa je ovaj novi materijal za prvo pravo izdanje izrazito zreo i predstavlja vrhunac višegodišnjeg rada za kvartet koji svira u stilu surovog, superbrzog blek metala kakav su Šveđani i Norvežani cepali početkom stoleća. Dakle, ovo prosipa blastbitove kao da su na devedesetpostotnom popustu, brije do glave oštrim rifovima, ima sjajne vokale, PLUS su pesme napisane odlično i imaju lep tok, tenziju, katarzu, dramu MA SVE. Ne propustiti jer ovakvi bendovi nisu nešto što srećete na svakom koraku:
https://vestigiaflamae.bandcamp.com/album/death-devotion
Nisam očekivao da bend čije je ime igra rečima/ aluzija na klasičnog britanskog izdavača muzičkih nosača bude zapravo ovako solidan blek metal projekat. His Master’s Noise su iz Sakramenta a prvi, istoimeni album im je maštovit, nabacujući na blek metal osnovu mnogo thrasha, hardcorea, svirajući žustro i zvučeći organski i ŽIVO sve vreme a bez upadanja u kućni lo-fi standard. Prijatno i imaginativno:
https://hismastersnoise666.bandcamp.com/album/his-masters-noise
Dark Horizon je toliko nekako generičko ime za bend da sam se na trenutak uplašio da nije u pitanju nekakav AI produkt. Ali nije, ovo je pravi bend, iz Kasela u Njemačkoj a Darkness Falls Upon Mankind – još jedan generički naslov – im je drugi album. Dvanaest godina posle prvog! I omot je vrlo generički. Muzika, pak, nije loša, mada nije nužno moja šolja čaja sa svojom kombinacijom blek metala i melodičnog death metala. No, Dark Horizon pišu sasvim solidne pesme, trude se oko svirke i sve zvuči strastveno i pošteno odsvirano u znoju lica svog a tu je i obrada (švedskih, doduše) Naglfar pa ne mogu baš da budem surov:
https://darkhorizonofficial.bandcamp.com/album/darkness-falls-upon-mankind
Ad Mortem su Saksonci i njihov debi album, In Honorem Mortis je PREVIŠE melodičan za moj ukus, ali je dobar. Ovo je blek metal napravljen od strane iskusnih muziara sa dosta projekata iza sebe, urađen po oprobanoj mustri bendova kao što su, na primer, Taake, i spakovan u osam pesma epskih rifova i dosta jednostavne strukture. Bend bez PREVIŠE ambicije da inovira, ali vrlo siguran u svoju viziju:
https://admortem666.bandcamp.com/album/in-honorem-mortis
Darkestrah iz Kirgistana slavi četvrt veka postojanja (i novi život u Njemačkoj) sedmim albumom, nazvanim prosto Nomad. S obzirom na srazmerno egzotičnu lokaciju sa koje ova ekipa potiče, i muzika je očekivano „egzotična“. Ne ekscentrično egzotična, ali lepo je imati malo stepske folk-meditacije izmešane sa emotivnim blek metalom. Darkestrah vrlo stručno pišu pesme u kojima se narodnjački napevi i propisno blek metal krljanje susreću prirodno, zagrle kao najrođeniji i nastave da plešu, pa ih vredi poslušati iz sve snage:
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/nomad
Francuski Pâlefroid na svom drugom albumu nudi vrlo tipično „francuski“ blek metal sa puno atmosfere, melodije, teksture. Muzika je sklopljena promišljeno, bez preambicioznog eksperimentisanja u aranžmanima, zvuk je hipnotičnog kvaliteta, i ko voli ovakav blek metal, L’Appel mu nudi tričetvrt sata užitka:
https://palefroid.bandcamp.com/album/lappel
https://antiqofficial.bandcamp.com/album/lappel-2
Utrehtski Verwoed ima vrlo pristojan treći album, The Mother. Ovo je, s obzirom da pričamo o jednočlanom projektu, dosta kvalitetno producirana ali i ambiciozno napisana muzika koja ima atmosferu ali se ne iscrpljuje u njoj. Erik Bleijenberg je album pisao pet godina i vidi se ovde mnogo napora i promišljanja uloženih u kreaciju drama od po osam i devet minuta koje treba nešto složenije da KAŽU. Fino je:
https://verwoed.bandcamp.com/album/the-mother
I njemački ezoteričari Vorga imaju nov, drugi album, Beyond the Palest Star i odmah da kažem da su oni suviše melodični za mene. No, kvalitet pesama je na vrlo visokom nivou a „svemirska“ naučnofantastična tematika mi je bliska srcu. Ne cenim preglasan mastering ali Vorga nisu puki „atmoblek“ mešetari i njihova muzika ima i kompleksnost i dubinu koje moram ceniti:
https://vorgaband.bandcamp.com/album/beyond-the-palest-star
Satansmörder je kul ime za blek metal projekat i mada je u pitanju skoro sasvim stereotipni američki jednočlani, kućni bend, drugi demo, Gehenna mi je bio simpatičan. Ima ovde mnogo neposrednosti i iskrenosti i lepo se tu kombinuju pankerska sirovost i metalska epika a i produkcija je sasvim okej. Ljudski:
https://satansmrder.bandcamp.com/album/gehenna
War is Eternal je drugi album za belgijski Dolchstoss i mada je meni odmah malo sumnjivo kada blek metal bendovi naglašavaju ikonografiju vezanu za nemačku armiju i svoje stvaralaštvo baziraju na nemačkom iskustvu učešća u nekom od dva velika rata prošlog veka, recimo da Dolchstoss za sada deluju DOVOLJNO nedužno. A i album je odličan, sa čvrstim, mišićavim blek metalom koji voli rifove i preteće teme, a iako je disciplinovan i produciran vrlo dobro, ne gubi organsku, prirodnu komponentu. Osvežavajuće i vredno pažnje:
https://dolchstoss.bandcamp.com/album/embers-of-the-fallen
Poljaci Above Aurora sa svojim trećim albumom, Myriad Woes, nude poljskiji blek metal od većine poljskih bendova. Ovo je melanholična a opet konceptualno kompleksna i ambiciozna muzika u kojoj se depresivni blek metal elementi stručno mešaju sa nasleđima doom i post metala. A pesme su dugačke, i ne plaše se da više puta promene smer u kome idu. Jako zreo, jako interesantan album i žali bože što je baš ovako produciran ali, hajde, izdržaćemo:
https://aboveaurora.bandcamp.com/album/myriad-woes
Za moderni, melodični ali aranžmanski dosta ambiciozni i složeni blek metal danas su zaduženi Kanađani Cantique Lépreux. Uvek je prijatno čuti blek metal koji se peva na Francuskom, a pogotovo kada srednjevekovne melodije odrađuje preko apsurdno agresivne, PRESVIRANE pratnje. Volim kad metal preteruje a treći album ovog sastava, Le bannissement je preteran u više smerova. Sedam pesama KRLJAČINE i SJETE, pa ko TOME može da odoli?
https://cantiquelepreux.bandcamp.com/album/le-bannissement
U Njemačku idemo po porciju nordijske mitologije. Duo Helsang ima drugi album, nazvan Niflheim i ovo je kombinacija skandinavske epike, poštenog tevtonskog krljanja, finog, grandioznog kiča i još krljanja. Kod Helsang mi se dopada da i pored sveg insistiranja na mitologiji i epici, muzika ima jedan lep fokus i vučnu silu koja joj ne da da usput nekud zaluta.
https://vamamargaproductions.bandcamp.com/album/niflheim
Evo nas i u Srbiji, preciznije u Apatinu gde dvočlani Endarken ima svoj drugi album, Ancient | Natural | Satan i, mislim, teško je ne biti malo patriotski ponosan. Mladen Romac i neimenovani bubnjar ovde rokaju vrlo pošten, znojav, satanistički i slatko melodičan, a opet sveden, fokusiran blek metal stare škole. Endarken kao da su ispali iz najboljeg momenta devedesetih sa ovih šest pesama u oko četrdeset minuta muzike, nudeći dobre rifove, organski zvuk, srčanu, ekspresivnu izvedbu. Pesme takođe DOBRE i ovde nema šta da se čoveku ne dopadne. Respekt:
Pređimo na stoner rock, doom metal, sludge metal, hard rock i psihodeliju. Tūth iz Melburna ima EP pristojnog sludge metala i ovo je pet pesama odmerenog srednjetempaškog gruva, fino fazirane gitare i promuklog, bolnog vokala. Ne onako abrazivno kako sludge ume da bude, ovo izdanje je mene osvojilo toplinom u zvuku i prijemčivim gruvom:
https://tthmusic.bandcamp.com/album/and-unwell
Portlandski Asphalt sviraju najštrokaviji, najteži sludge-doom metal koji možete da svarite. EP nazvan samo V ima tri pesme bolesti, masivnosti i mržnje koja će vas obuzeti euforično i pročišćujuće. Sjajno, a još i plaćate koliko želite:
https://eatingasphalt.bandcamp.com/album/e-p-v
Sweater For An Astronaut su iz mesta Judžin u Oregonu a Afterburnt im je novi EP sa četiri pesme opasnog rokanja. Ovo je u suštini možda i kao neki stoner rok ali je nestašnije, brže, energičnije, pa su sabatovski rifovi ovde nabačeni preko užurbane, dinamične osnove i lepo im to stoji.
Zabavno sviraju Španci Psycho Rebel Front na svom albumu Cosmic Fingers, spajajući psihodelični, stonerski rokenrol i garažnu prljavštinu. Muzika je sofisticirana, zapravo, oslanjajući se na gruv, ali sa dosta truda uloženog u pisanje kompleksnih aranžmana prepunih promena dinamike, različitih boja i tekstura, melodičnog pevanja i harmonskih poigravanja na gitarama. Osvežavajuće i prijatno:
https://gatoencerradorecords.bandcamp.com/album/cosmic-fingers
U britanskom kvartetu Commoner samo jedan član nema bradu i to kreira neobičan disbalans na promo fotografiji. Ali ništa zato, bend ima FENOMENALAN logo a i drugi album, A Commoner’s Quest sasvim korektno kompenzuje bilo kakvu nelagodu koju biste mogli osetiti zbog golobradog člana gde mu mesto nije. Ovo je ugodan doom metal koji takođe malo naginje heavy i stoner formatima, snimljen vrlo solidno i odsviran sa autoritetom. Topao zvuk i prijatni doom rifovi pomažu da se ovo konzumira sa zadovoljstvom a plaća se koliko želite ako poželite da kupite, što je JAKO korektno s obzirom na kvalitet:
https://commoner666.bandcamp.com/album/a-commoners-quest
Direwolf iz Arkanzasa su znali šta rade stavljajući sliku mlade, lepe žene sa mačem na naslovnu stranu debi albuma, Direwolf. A i sa muzikom znaju šta rade, pa to što su mi pažnju privukli omotom nije ni tako loše. Ovo je kombinacija old school stoner/ doom metala i heavy metala sa jednom low-key epikom, opuštenim stonerskim gruvom, dosta dobrom produkcijom. Bend se fino snalazi u pisanju propisnih heavy metal komada koji istovremeno zadovoljavaju i primalne stonerske potrebe, ima zanat u rukama i generalno je pitak:
https://direwolf1.bandcamp.com/album/direwolf
Na sasvim drugoj strani su Šveđani Hämnd čiji debi album kombinuje post-metal dramatiku jednih Isis sa doom/ sludge sporošću i težinom. Naslovljena Eldhav, ovo je ploča sa suštinski samo tri pesme (i jednim interludijem), ali su one spore, mučne, ali opet i onako, plemenite i ako vam se dopada taj spoj post metal emotivnosti i doom… emotivnosti i sporosti, ovo je odličan izbor:
https://hamndband.bandcamp.com/album/eldhav
Dropovao je novi Cancervo, naravno, ponovo za nepogrešivi Electric Valley records sa Sardinije i, u duhu prethodna dva izdanja, nazvan samo „III“. Ovo je najzrelija ploča za italijanske horor-heavy-psych-doom-Satan-stonere, utoliko da su pesme sada prkosno dugačke i mučne na neodoljiv način a vokali kojima sam na prošlom albumu bio relativno neubeđen sad nekako odišu jednim tevtonskim šmekom. Mislim, kič su, da se razumemo, ali nekako se dobro uklapaju u muziku i kada u trećoj pesmi refren „Burn Your Child“ zazvuči kao „Burger Time“, imate utisak da su Cancervo dosegli svoju pravu formu, nudeći neometanu zabavu za svakog poštenog satanistu/ stonera/ doom frika:
https://evrecords.bandcamp.com/album/cancervo-iii
Čim čujete pola minuta prvog albuma norveškog doom-death-heavy metal benda Coffin Storm, znaćete da ovde svira Fenriz iz Darkthrone. Konkretnije, on ovde peva i, mislim, ako znate kako Fenriz peva, znate odmah i da ovo ne može da bude „normalan“ doom-death-heavy metal. I nije. Arcana Rising je sirova ploča sa sirovom produkcijom, ali sirova i konceptualno i aranžmanski, sa spajanjem elemenata često bez mnogo logike, nego više da se vidi šta će biti. Ima to šarma, naravno, ali ne treba očekivati doom metal na nivou Candlemass na koje ovo, konceptualno, najviše liči. Naravno, sve je ovo produžetak projekta koji su Apollyion (aka Ole Jørgen Moe) iz Aura Noir i Bestial Tormentor (aka Olav Knutsen) imali do pre nekih četvrt veka, Lamented Souls, pa je ovde pridruživanje Fenriza valjda način da se malo jače brendira ova vrsta old school doom metala. Proverite sami:
https://peaceville.bandcamp.com/album/arcana-rising
Max Boogie Overdrive su rok bend iz Los Anđelesa, debi album im se zove Stoned Again i ovo je žurka od zida do zida što se kaže. Nema tu neke filozofije, ovo je šoferski stoner/ desert rock sa jakim rifovima, jakim psihodeličnim efektima, agresivnim ritmom i agresivnim vokalom. I sve to zajedno radi kao sat. Pesme su ubitačno napisane sa idealno-minimalnim brojem elemenata da budu savršeni rokenrol komadi, onda su odsvirane sa ubeđenjem i stilom i na kraju su miksovane vrlo solidno. Dakle, masno, glasno a ne preglasno i prenatrpano. Kome se ovo ne dopadne, odmah da se sahranjuje:
https://maxboogieoverdrive1.bandcamp.com/album/stoned-again
We only Need 5 Minutes To Crack Your Head je dobar ali prevaran naslov. Brazilski bendovi The Acid Machine i Madame Frankenstein na tom EP-ju apsolutno troše više od pet minuta pokušavajući da mi razbiju glavu i na kraju – spojler? – ne uspevaju. No, ako se taj čin lažnog marketinga stavi na stranu, ovo je odličan materijal, u sasvim očekivanom stoner/ fuzz/ heavy psych stilu sa obe strane i četiri pesme odmerenog, sporog, šmekerskog krljanja.
https://madamefrankenstein.bandcamp.com/album/we-only-need-5-minutes-to-crack-your-head
Ni Google nema ideju ko je Bitchlover, ali Hank Bitchlover’s Criminal Record je album deset pesama energičnog, zabavnog rokenrola, bez mnogo filozofije ali sa vrlo kvalitetnim zvukom, stavom i idejama. Sve je uredno i profi a opet je sve i ulično i prljavo, u jednom idealnom spoju spontanosti i profesionalizma. Pričamo o čikaškom projektu kome ne znamo ni članove ni NIŠTA, ali ako vam ovaj album ne donese osmeh na lice, nešto nije u redu sa vama. Rok end rol:
https://bitchlover.bandcamp.com/album/hank-bitchlovers-criminal-record
Heavy Psych Sounds Records za ovu nedelju imaju debi izdanje nove supergrupe, Mario Lalli & the Rubber Snake Charmers (a gde pored Lallija sviraju i Brant Bjork, Sean Wheeler i Ryan Güt) a koje je improvizovani dezert rok džem naslovljen Folklore From The Other Desert Cities. Naravno da je nešto to prave ljudi koji su dezert rok praktično izmislili veoma vredno vaše pažnje: ovo je spor, odmeren improvizovani psihodelični rok a koji ima i pevanje (ili makar Wheelerovo recitovanje psihodelične poezije preko hipnotičkih instrumentalnih matrica) i mada možda zvuči jednostavno na površini, ima mnogo detalja koji ukazuju koliko su ovi ljudi iskusni i duboko u temi:
Molim da pređemo na thrash i speed metal, hardcore i grindcore i death metal. Rise of the Dead je treći album za belgijski Devastatiön, skoro punu deceniju posle prethodnika, i ovo je jedanaest pesama ZLOG black thrasha koji agresiju fino temperira atmosferom. Devastatiön nisu naričito zainteresovani za mejnstrim publiku i njihova muzika zvuči kao ukrštanje najoštrijih, najopasnijih delova speed, thrash, black pa i malo death metala, sa demonskim vokalima, tenzičnim rifovima i izgasiranim tempom koji će i onim najizdržljivijim biti solidan kardio-test u mošpitu. Je Be No:
https://devastationmusic.bandcamp.com/album/rise-of-the-dead
Njujorčani Satanic Magick nemaju MNOGO mašte u imenovanju izdanja pa im se debi zove samo EP 2024, ali, OH, koliko imaju strasti u sviranju! Satanic Magick su tročlani black-thrash kombo i njihovo dovlačenje Venoma, Motorheada i njihovih ispisnika u 2024. godinu obeleženo je solidnom produkcijom, veoma dobro napisanim pesmama prepunim ložačkih rifova i ne samo sigurnošću u svirci već opipljivom radošću i entuzijazmom. Znate već kako kažu da umetnost treba da oplemeni čoveka, e pa, Satanic Magick su tu da ga onečiste ali na najuzbudljiviji način na svetu!
https://satanicmagick.bandcamp.com/album/ep-2024
Bugari Terravore sa svojim trećim albumom, Spiral of Downfall donose fin, tehnički a opet nekako narodski thrash metal. Ovo je uredno, disciplinovano, kvalitetno producirano, ali je i karakterno i ne gubi se preterano u tehnici i komplikovanom aranžiranju već fino odmerava odnos thrash prodornosti i ambicioznijih aranžmanskih ideja. Vrlo solidno:
https://terrav0re.bandcamp.com/album/spiral-of-downfall
Čileanski Fuego Eterno sviraju odlično na svom drugom albumu, Trance Tras El Velo Del Inconsciente, dajući thrash metalu dosta života i svežine u pesmama koje spajaju standardnu metal matricu sa malo panka, roka, alternative… Pevanje na španskom i srčanost u svirci se podrazumevaju i samo je greota da sve zvuči kao da je snimljeno za ukupno šest dolara pa je produkcija BAŠ sirova. Ali opet, to svemu daje i malo propisne andergraund patine i Fuego Eterno su vredni svačije pažnje:
https://fuegoeternometal.bandcamp.com/album/trance-tras-el-velo-del-inconsciente
Ali onda ne znam kako Cortisol iz jebenog NJUJORKA imaju ovako krš zvuk na EP-ju Revived to Suffer ali hajde, valjda to doprinosi autentičnosti. Naravno da je ovo nekakav old school thrash sa elementima black i death metala i naravno da je meni to sve, čak i sa zvukom koji asocira na kasetu što je stajala zakopana u dvorištu bar dvanaest godina pa onda pronađena – simpatično.
https://cortisolnydm.bandcamp.com/album/revived-to-suffer
Naravno da Melee iz Tenesija sviraju vrlo teški metalizirani hardcore. EP Violent Lies je veoma siledžijski nastrojen ali ima opake rifove i vrlo dobar, masivan zvuk i po ceni od koliko date ne može se ne preporučiti. Kao da vas je neko lupio posred face svinjskom polutkom:
https://meleehc.bandcamp.com/album/violent-lies
Za hardcore thrash bliži old school formulama obratićemo se na adresu kostarikanskih Plagas. Njihov EP Rey del Dolor je sirov, energičan i namršten ali zapravo sirov samo u domenu estetike. Zvuk je kvalitetan, studijski a pesme su napisane raznovrsno i kvalitetno. Sve je vrlo dobro pa cena od koliko date ne reflektuje kvalitet izdanja. Sem ako ne date bar pet dolara, onda reflektuje:
https://plagashc.bandcamp.com/album/rey-del-dolor
I kalifornijski Goner sviraju hardcore thrash dosta starog formata. Gonzoid Demo – 2024 ima u sebi dosta crossover i skate core zvuka kasnih osamdesetih a bend demonstrira vrlo solidno znanje i u pisanju pesama i u svirci. A imaju i karakter! Tri pesme, vredi čuti!
https://goner-rocks.bandcamp.com/album/gonzoid-demo-2024-2
Australijska, jelte, rok legenda, JJ Speedball ima novi album, Power Violence Pop, koji nije ni powerviolence ni pop nego pank. JJ posvećuje ove kompozicije pank, hardkor i metal scenama na kojima je odrastao (a to se dešavalo u osamdesetima) i muzika je između panka i hardkora osamdesetih sa sve gostujućim muzičarima iz Cro Mags i Vicious Circle. Fino je, neobavezno, na momente nadahnuto, apsolutno pitko:
https://jjspeedball.bandcamp.com/album/power-violence-pop
Poljaci West Pomeranian Crew imaju dobro ime a, iako su osnovani prošle godine, već imaju i prvi album, Bedtime Stories. Ovo je dosta dobro raspoložen, dobro produciran moshcore, sa naglaskom na gruvu, kratkih pesama i glasnog vokala. Sasvim je to solidno, bez preterivanja sa siledžijstvom i gangsterajem.
https://wpchardcore.bandcamp.com/album/bedtime-stories
Recimo da Blast Shield iz Masačusestsa sviraju blackened hardcore mada EP Husk ima elemente grindcorea, sludge metala, tragove melodičnih, emotivnih tema… Svakako ovo je distorzirano, panično, mučno i prilično prijemčivo:
https://blastshield.bandcamp.com/album/husk
CNTS su iz Los Anđelesa i snimaju za Ipecac pa odmah i znate kako zvuče. Ovo su članovi Dead Cross, Planet B i raznih drugih bendova a pank koji oni cepaju je, pa, baš ipekački, istovremeno i profi i kvalitetan, ali i nekako častan, sirov, iskren, neisfoliran. Album Thoughts & Prayers je za sve koji se pitaju kakvu bi Mike Patton pravio muziku da je mlađi 20 godina:
https://cntsla.bandcamp.com/album/thoughts-prayers
Takođe moderan pank sviraju i NØ MAN iz Disija. I jebote, koliko je ovo dobro. Ovaj kvartet predvođen upečatljivom pevačicom po imenu Maha Shami nudi vrlo bogato produciran, kvalitetno napisan, zreo pank-rok koji ima koliko hoćete „posthardkor“ i „alternativnih“ elemenata ali je pritom čvrsto vezan za očajničku, divlju ekspresiju i ne odmiče se ni milimetar od tvrdog jezgra žanra kako bi se ulagivao nekakvoj „mekšoj“ publici. Album Glitter and Spit, treći za ovu ekipu je glasan, bučan, nepoćudan a sofisticiran, dok su Mahini zverski vokali pravi blagoslov za uho. Obavezno:
https://nomanband.bandcamp.com/album/glitter-and-spit
Italijani slowchamber svoj metalizirani hardcore sviraju na ivici incidenta. Ovo jeste i tehnički i konceptualno kompleksnija muzika ali album The Delay Of Suffering uspeva da nađe idealnu kombinaciju metalcore, thrash i grindcore elemenata da zvuči eksplozivno, nadrkano a zarazno prijemčivo u isto vreme. Opako:
https://slowchamber.bandcamp.com/album/the-delay-of-suffering
Beef su četiri žene iz Filadelfije a Take It As A Threat im je prvi EP i baš GAZI. Pričamo o metaliziranom hardkoru, sa osvežavajuće jednostavnim, gruverskim ali jako agresivnim pesmama, čemu veoma doprinosi razoran vokal. Kompozicije su kratke, zvuk snažan, sve kako treba. Ne propustiti:
https://gotbeefphl.bandcamp.com/album/take-it-as-a-threat
Njemački Trigger kažu da su ljubitelji grindcore i powerviolence zvuka iz devedesetih ali da vole i sludge i doom metal pa im materijal za Trigger/LiliXElbe Split zvuči baš kako zamišljate. Pesme su kratke i spastične, sa samo povremenim usporavanjem, zvuk je jeko težak i nisko naštimovan, sve je prilično uredno i korektno. Češki LilixElbe sa druge strane albuma odvaljuju sa petnaest pesama disonantnog, mučnog powerviolence/ grind zvuka gde samo jedan komad prebacuje minut a sve je kvalitetno i uredno.
https://triggergrindcore.bandcamp.com/album/trigger-lilixelbe-split
https://lilixelbepowerviolence.bandcamp.com/album/split-w-trigger
Kakvi su inače jednočlani goregrind bendovi, Gorefixion iz Helsinkija zaslužuje da ima sopstvenu katedru na nekoj muzičkoj školi da pokaže kako već prvi demo, Abysmal Halls of Death, može da zvuči profesionalno, zrelo, kvalitetno. Ovo je svakako razrađenija, kompleksnija muzika od običnog kućnog ili garažnog goregrind pokušaja, sa pesmama koje naginju ka death metalu, ali sve je vrlo solidno napravljeno i pristojno producirano.
https://gorefixion.bandcamp.com/album/abysmal-halls-of-death
Šveđani Adrestia uslužno – i tačno – svoju muziku opisuju kao kombinaciju crustpunka i old school death metala pa su im četiri pesme na split albumu sa kanadskim Collapses, a koji se zove Antitheism, smeštene na najudobnijoj poziciji između ova dva kraja. Adrestia sviraju glatko, tečno i prave prijatne, prijemčive pesme, a imaju i solidan, hrskav zvuk pa je ovo materijal uz koji se čovek lepo opusti i uživa. Collapsed imaju šest pesama na svojoj strani i ovo je odličan grindcore/ crust, eksplozivan i energičan a opet napisan i aranžiran stručno. Sjajno je sve na gomili:
https://adrestia.bandcamp.com/album/antitheism-split-lp-with-collapsed
https://collapsedmtl.bandcamp.com/album/antitheism
I Grci Downwinder mešaju death metal i crustpunk. Drugi album, Claws of Despair ima ugodan nizak štim i težak, moćan a opet ne prepumpan zvuk, a pesme su pune kvalitetnih rifova, ubedljivog D-beata, brutalnih vokala… Nirvana, dakle, a još i izdavač, italijanski Sedation Records daje daunloud po ceni koju sami odredite. Ako volite D-beat ovde se ne razmišlja već uskače:
https://sedationrecords.bandcamp.com/album/downwinder-claws-of-despair
Italijanski deathgrind projekat Fadead je poslednja dva svoja izdanja nazvao samo Fadead, kao da ga nije ni malo briga za muke kroz koje prolaze ljudi sa kompulzivno-opseisvnim poremećajem! Barem novi EP ima nazive pesama, za razliku od prethodnog. I, mislim solidne su to četiri pesme gruverskog deathgrind rokanja end rolanja, sa sasvim dobrom produkcijom. Prija uhu a prija i duhu, ima obradu Insect Warfare na kraju PLUS se plaća koliko hoćete:
https://fadeadgrind.bandcamp.com/album/s-t-2
Child su švedski grindcore projekat sa dosta iskusnim članstvom (iz bendova Grand Cadaver, Let Them Hang i tako dalje) i sada već drugim albumom u dve godine, Shitgeist. Kako je ekipa iz Gotenburga, tako i ovde ima dosta tog melodičnog death metal šmeka ali spakovanog u grindcrust pesme od minut i po i sa dosta truda oko raznolikosti u žanru koji nije baš poznat po odstupanju od formule. Lepo:
https://suiciderecordsswe.bandcamp.com/album/shitegeist
Evo nam ga i novi Septage, nazvan Septic Worship (Intolerant Spree of Infesting Forms). Kopenhagenška ekipa nije odstupila mnogo od svog patentiranog zvuka gde goregrind haos dobija malo forme kroz ukrštanje sa razrađenijim death metal rifovima. No, i dalje je to ugodno haotično, prljavo i halucinantno, a da death metal rifovi izvlače pesme da ne budu baš amorfne gomilice zvuka. Voleo sam i još uvek volim:
https://septage.bandcamp.com/album/septic-worship-intolerant-spree-of-infesting-forms
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/septic-worship
Znate kako se blek metalci često slikaju u snegu, stojeći pored nekog četinara i izgledajući opasno u punoj ratnoj opremi i sa namazanim licima? E, pa, Michael Grund, jedini član black-death projekta Pantheon Omega se slikao u snegu ali u normalnoj jakni i vunenoj kapi na glavi, plus sa svojim psom koji, sudeći po slici baš voli da se mazi. Pantheon Omega, sledstveno tome, nije neki „grim and frostbitten“, tr00 blek metal, nego fino sklopljena kombinacija melodičnog black i death metala sa ugodnim dahom severa – Michael živi u Ontariju – i ukusno odmerenom epskom notom. Album Harmonizing the Death Essence je debitantsko izdanje za projekat muzičara koji već svira u bendovima Solace of the Void ili SIG:AR:TYR i iznosi njihova interesovanja za kombinovanje folk motiva sa ekstremnim metalom na originalan i zabavan način:
https://pantheonomega.bandcamp.com/album/harmonizing-the-death-essence-2
Massacred ima novi album, Nemesis, posvećen, naravno, glavnom bossu iz igre Resident Evil 3 za koga Christian Badia veli da je „najbolje čudovište iz celog serijala“. Uobičajeno kloniranje Moritician zvuka i ovde je na delu ali u kraćim pesmama u kojima preovlađuje deathgrind filozofija. Pritom, Badia je svirao gitare samo u četiri poslednje pesme dok je prvih šesnaest uradio „Unknown Demon“ pa je Massacred sada manje jednočlani ali ne i potpuno dvočlani sastav. Kako god bilo, ovo je i dalje primitivan, lo-fi metal ali sada urađen sa nešto više elegancije i entuzijazma nego na par poslednjih izdanja koja su meni delovala neinspirisano i rezignirano. E, sad, autor kaže da mu je ovo poslednji album Massacred za 2024. godinu što je možda i šteta imajući u vidu da je ipak krenulo na bolje… Plaćate koliko hoćete:
https://massacred669.bandcamp.com/album/nemesis
Blood Offer su mladi Italijani sa vrlko solidnim prvim EP-jem, Into Evil Rites. Ovo je old school death metal kao ispao negde sa kraja osamdesetih, još uvek vrlo thrashy nastrojen, a sa finim silaženjem u death dubine, produciran sirovo, odsviran srčano i pun zabavnih rifova. Raznežujuće:
Abysmal Whore iz Toronta kažu da svraju „mesožderski death metal“ ali što se onda ne zovu Abysmal Burger a ne da posežu za izlizanim mizoginim klišeima? No, dobro, vokale i gitaru ovde prži žena, Marta Chillina pa se valjda ona sama identifikuje kao, jelte, abismalna seksualna radnica, tek demo Sadistic Urge ima četiri pesme jako glasnog i mučnog death metala koji je suštinski jednostavan ali veoma abrazivan. Nesofisticirano, divljački, zajebano:
https://abysmalwhore.bandcamp.com/album/sadistic-urge
I Brazilci Sepulchral Whore imaju „whore“ u imenu ali nemaju ženu u postavi pa im se mora odbiti koji poen na ime implicitne mizoginije! Ali, s druge strane, debi album, The Return From a Sepulchral Rest je prilično jebeno dobar. Ovo je mračni old school death metal sa velikim, što se kaže lavkraftovskim rifovima, ali i sa propulzivnim solažama, brz kad treba, spor kad treba, produciran hrskavo i eksplozivno (čuje se ovde i kad prsti škripe po žicama i to muzici daje lepu, životnu dimenziju), sa atmosferom starih grobnica i poluupamćenih košmara. Vrlo, vrlo dobro:
https://sepulchralwhore.bandcamp.com/album/the-return-from-a-sepulchral-rest
Mladi kvartet iz Teksasa Mortifying Deformity postoji od 2018. godine i na svom prvom EP-ju, Slabs of Beef ima tri pesme neoriginalnog ali tehnički impresivnog brutal death/ slam zvuka. Sve je ovo jedna rekonstrukacija muzike koju ova ekipa sluša, toliko je jasno, bez izlaska iz kalupa, ali je sasvim korektna i zadovoljiće vam krvožeđ u bilo koje dobar dana:
https://mortifyingdeformity.bandcamp.com/album/slabs-of-beef
Još slema? Još slema. Intracranial Bludgeoning su, uh, dva lika iz Amerike a EP Suffering Made Sick je solidan primer kućnog slammng death metala koji unutrašnjost studija tek treba da vidi ali je ipak pristojan i prijemčiv u onom uberprimitivnom, fetišistički, pornografski na samo jednu stvar usredsređenom stilu. Ako volite, izvolite. Mislim, naravno da plaćate po želji:
https://intracranialbludgeoning.bandcamp.com/album/suffering-made-sick
Necroracle su pak, španjolski okultni black-death sastav i jako mi se dopao njihov debi album, Arcane Impious Sorceries. Ovde dobijate svu spuki atmosferu koja vam treba da se borite protiv neprirodno sunčanog i toplog vremena na kraju Marta, a onda dobijate i pošteno, znojavo krljanje da se oznojite od aktivnosti a ne od ležanja. Pet podužih pesama, zvuk ko iz pećine, prelepo:
https://necroracle.bandcamp.com/album/arcane-impious-sorceries
Nikada nisam čuo za italijanski Whiskey & Funeral a oni postoje već skoro dve decenije i Thy Malignant im je peti album. Ali, eto, vreme da se propust ispravi i ukaže da je ovo bend koji svoju Bandcamp stranicu taguje i sa „Cannibal Corpse“ i da je to dovoljno znati da biste znali interesuje li vas njihova muzika. Whiskey & Funeral nisu sad neka jedan-na-jedan kopija erkipe iz Bafala ali sviraju u stilu koji su ovi formirali poovinom devedesetih uz još, recimo, Monstrosity, pa ako volite TU vrstu death metala, dakle, dosta tehničku, dosta agresivnu ali pre svega gruversku i šmekersku, ovde ćete se lepo provesti:
https://whiskeyandfuneral.bandcamp.com/album/thy-malignant
U moru sačuvajbože krša kroz koji sam se probijao cele nedelje, pravo je osveženje čuti bend koji taj neki bazični deaththrash cepa bez filozofije i sa puno apetita. Dobro, Trencheard ovo smatraju blackened death metalom, ali možda je u Latviji nomenklatura drugačija. Ono što stoji je da je njihov prvi EP, Nāve Zinātnes Vārdā jedna zaista osvežavajuće i slobađajuće sirova ploča pravoverne cepačine i prljavštine. OK, ima tu malo blek metal melodija, ali većina tema su death metalski hromatski rif-rad, a svirka je pošteno gruverska, brza i jaka. Podzemna produkcija se podrazumeva, al mi i ne bismo hteli drugačije!
https://trencheard.bandcamp.com/album/n-ve-zin-tnes-v-rd
Carrion Vael iz Ričmonbda nastavljaju sasvim predvidivom putanjom na svom četvrtom albumu, Cannibals Anonymous, a koji je ujedno i druga njihova ploča za Unique Leader. I mislim, predvidivo, The Black Dahlia Murder obožavanje je i dalje tu, ali su aranžmani sad još više „tehnički“, atmosfera još više „simfonijska“. Nije to na papiru ni meni najdraža kombinacija u metalu, ali većina melodeath ploča koje sam čuo ove nedelje nisu ništa uradile za moje raspoloženje, a Cannibals Anonymous je nekako maštovit, kurčevit album koji verovatno neću sad slušati petsto puta, ali pruža dosta poštenog rada i znoja:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/cannibals-anonymous
Ajde, de, i Mađari Exodikon sviraju melodični death metal koji je meni okej. Ne nešto spektakularno fantastičan, ali njihov drugi album, Chaosophilia ima u sebi još dovoljno divljačke, sirove death metal komponente da mi se dopadne:
Italijani Charu nude death metal bliži mojim uobičajenim prioritetima na svom prvom EP-ju, Impending Decline. Njihova muzika je, da se razumemo, vrlo atmosferična, sa velikim dinamičkim rasponima, šaputanjima i sviranjima bez distorzije koja onda pređu u lavinu rifova, a bend sve to radi stručno – ovo su iskusne face a ne neka djeca – i ima miks u kome bas gitara pravi pičvajz na sredini terena kao nekad jedini Dragoslav Šekularac. Ovo su rifaške, mračne ali neodoljivo prijemčive pesme death metala koji ni ne pomišlja na „kinematsku“ dimenziju i ide pravo u vaše košmare. Pre le po:
https://newdensity.bandcamp.com/album/impending-decline
Japanski Coffins rade još malo pa tri decenije pa im i šesti album, Sinister Oath zvuči kao nešto što je konceptualno i spiritualno poniklo u devedesetima a tek sada dobilo materijalnu formu. Bend svoj death-doom metal radi sa jednom osvežavajuće jednostavnom dispozicijom, uspevajući da primitivne ritmove i agresivne rifove učini svežim, prirodnim, neistrošenim, a duboki, skoro podzemni vokali su pun pogodak. Sjajno:
https://coffins.bandcamp.com/album/sinister-oath
Pretpostavljam da ne moram da objašnjavam kako bend koji se zove Mutilation Barbecue svira death metal? Debi album ove vrlo mladolike ekipe iz Klivlenda naslovljen je Amalgamations of Gore i zapravo uprkos imenu i omotu koji sugerišu razne gadosti, nudi jednu izrazito pitku varijantu tog nekog splatter/ gore death metala. Pesme nisu najbolje napisani komadi SVIH vremena ali su rifovi lepi a gruv ugodan, a vrlo solidna produkcija daje ploči željenu aromu ozbiljnosti. Preporuke!
https://mutilationbarbecue-maggotstomp.bandcamp.com/album/amalgamations-of-gore
Suffer iz Južne Dakote su osnovani još 1990. godine pa njihov death metal legitimno može za sebe da tvrdi da je old school. No, novi album, Grand Canvas of the Aesthete, zapravo tek drugi u karijeri benda, sasvim lepo spaja old school rifove i gruv sa malo modernijih trikova, uspevajući da se predstavi ne kao puka arheologija već kao legitiman savremeni album OSDM usmerenja. Bend je ovo pisao sa mmnogo studioznijim pristupom nameravajući da Grand Canvas of the Aesthete bude njihov poslednji rad, ali ih je onda materijal inspirisao i čini se da je legitimno da ćemo imati još Suffer izdanja u budućnosti. Bila bi greota da ih ne bude jer je ovo mrveći, gruverski death metal sa jakim zvukom i puno dobrog šmeka:
https://suffersd.bandcamp.com/album/grand-canvas-of-the-aesthete
E, na kraju smo i slušamo krosžanrovske radove i heavy metal! Novi Beastial Piglord se ne razlikuje mnogo od recentnh izdanja, no, Vice, In All Its Deformity svakako nudi interesantne kombinacije metala, industriala, frenkzapaškog rokenrola, psihodelije. Piglord ovo radi već dugo i toliko često izdaje albume da je i dalje malo čudo da mu je prosečni kvalitet muzike ovoliko visok. Naravno, sve su to eksperimenti, ali veoma često uspešni. I ovo plaćate po želji:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/vice-in-all-its-deformity
Kanađani Antioch imaju iza sebe već četiri albuma a novi EP, Halfway to Eternity donosi četiri pesme za njih karakterističnog himničnog i rokerskog heavy metala. Ovo je, dakle, nastavak tradicije melodičnog i ulično-intoniranog NWOBHM zvuka koji je i sam dosta dugovao pab-roku pa samim tim zvuči pomalo i kao pank rok. Idealan odnos podžarnova, svakako, i materijal pun kredibilnih „ruke gore“ momenata. Kvalitet zvuka malko krš ali KO ZA TO MARI?
https://antiochmetal.bandcamp.com/album/halfway-to-eternity
Nije da mi se BAŠ MNOGO dopada Tamas, debi album francuskog projekta Muhūrta (omot je, pak odličan), ali vredi na njega ukazati jer je ovo pokušak kombinovanja nekakvog alternativnog metala i indijske klasične muzike. Kako nagađate, ja ću radije sitar (i table) slušati u pravim, klasičnim ragama nego izmešane za ovim distrorziranim gitarama i malo usiljenim vokalima, ali opet jako cenim ovaj trud i, eto, ne treba da prođe sasvim nezapaženo:
https://muhurtametal.bandcamp.com/album/tamas
Mountain Shadow iz Pensilvanije su dvočlani projekat koji i sam gleda da iskombinuje vrlo različite muzike, u ovom slučaju black metal folk i death metal, i to ima neki svoj šmek. Eponimni debi album je poštena razrada plemenite ideje da se drama imanentna folk muzici spoji sa death i black metal ekspresivnošću i, evo, vredi da se čuje:
https://mountainshadow.bandcamp.com/album/mountain-shadow
Volite power metal, uživate u njegovoj kombinaciji melodičnosti i energije, virtuoznosti i žestine ali vas nervira što ne slavi dovoljno božijeg sina i spasitelja, Isusa Hrista? E, pa, imam dobre vesti za vas, a to je da su Flood iz Kalifornije (i Indijane) izdali novi, drugi album, Ripped Into Exile. Produkciju ću odmah da kritikujem pogotovo zbog programiranog bubnja kojije beživotan i u isto vreme preglasan, što je baš loša kombinacija. Ali pesme su napisane zanimljivo, sa puno nestandardnih ideja za žanr i da je ovaj album snimljen i miksovan malo pribranije, vredeo bi da se sluša čak i ako niste hrišćanin. Evo, poslušajte, ima tu štofa:
https://floodofficialband.bandcamp.com/album/ripped-into-exile
Da probamo ponovo: volite power metal, uživate u njegovoj kombinaciji melodičnosti i energije, virtuoznosti i žestine ali vas nervira što ga prave ljudi sa svim svojim nesavršenostima, umesto veličanstvene, nepogrešive veštačke inteligencije? E, pa, imam dobre vesti za vas, a to je da je švedski „bend“, Artificial Steel upravo izbacio album Streaming For Vengeance koji je, da citiram „the world’s firt-ever full Power Metal album created entirely using AI with one sole purpose: to prove that all these new powermetal bands sound like they were made by AI anyway.“ Dakle, parodija? Da, ali zapravo zastrašujuće tačna jer Streaming For Vengeance zaista zvuči kao bar 5-6 stvarnih power metal bendova koje smo slušali poslednjih meseci, sav u vrlo korektnim ali i vrlo predvidivim epskim aranžmanima i himničnim refrenima. Tekstove je napisao čovek i oni su zapravo otvoreno satirični, ali muzika jeste zabrinjavajuće upozorenje da statistička analiza i sinteza na osnovu te analize mogu dati nešto što zaista podseća na produkt ljudskog duha u meri da mnogi neće umeti da naprave razliku jer ionako reaguju samo na površne signale i već poznate priče:
https://artificialsteel.bandcamp.com/album/streaming-for-vengeance
OK, ako biste samo da poslušate normalan heavy/ power metal koji sviraju obični ljudi i peva ga jedna kvalitetna žena, evo nam debi albuma njemačkih Fatal Fire. Nazvan, prikladno, Arson, ovo je album sa četrdesetak minuta ne previše originalnog, ne intenzivno maštovitog, ali KVALITETNOG power i heavy rokanja. Bend svira žestoko i brzo, bliži thrash nego sympho kraju power metal spektra a pomenuta Svenja Rohmann ima solidan stil, dosta karaktera u svom pevanju i daje muzici, svoj u užurbanim rifovima, potrebnu širinu. I solaže su dobre i bend je, kako rekoh, ne originalan, pa čak ni maštovit u smislu proširivanja granica žanra, ali žanr izvodi vrlo uspešno i piše dobre pesme. Užitak:
Njemački veterani Rage su izdali svoj, po mojoj proceni 25. Album, Afterlifelines i to je sad dupla ploča sa čak dvadesetjednom pesmom. I mislim, svega tu ima, od balada do speed/ thrash zakucavanja, sa bendom koji sasvim relaksirano prolazi kroz sve stilove koje je dotakao tokom skoro četiri decenije karijere ali se držeći dovoljno blizu neke srži svog melodičnog, energičnog zvuka da niko ne ode kući razočaran. Naravno da kvalitet kompozicija varira na ovolikom materijalu, ali ima ovde dovoljno hajlajta da se i ja lepo zadovoljim. Slušajte:
https://rageofficial.bandcamp.com/album/afterlifelines
Album nedelje se nastavlja na narativ o plemenitim spojevimaa nespojivih stvari, i evo, da li vam je logično da spoj surf rocka i blek metala zvuči OVAKO dobro? A kad kažem „ovako“ mislim na debi album teksaških Kólga koji se zove Black Tides. Pošto je ovo GENIJALNO. OK, imaju blek metal i u surf rock neke dodirne tačke – i jedni i drugi vole upečatljive glavne teme u pesmama, svirane tremolo pikingom, i jedni i drugi vole dramu u muzici, ali… opet ovo ne bi trebalo da zvuči ovako ukusno i ovako PRIRODNO. Naravno da je deo šarma benda humoristički potencijal ovog bizarnog spoja, ali to je ipak samo deo. Kólga sviraju ko matori a pesme su napisane fantastičnu, suštinski uzimajući surf osnovu a onda je „metališući“ tako da se ne izgube šarm i virtuoznost a da se dobije na ošrtini. Produkcija je, uh, ne idealna, ali ne kvari ugođaj u presudnoj meri i ovo apsolutno MORATE da čujete:
https://kolga.bandcamp.com/album/black-tides
