Kao meditativna studija samoće što deluje istovremeno i umirujuće i destruktivno, južnokorejska tiha, kompaktna drama Aloners (u originalu Honja saneun saramdeul – ljudi koji žive sami) je prilično uspešna. Kao pokušaj da se otužna banalnost post-milenijumskog postojanja ukrsti sa malo folklorne magije vezane za narodne skaske o duhovima, ovaj film kao da nije siguran dokle sme da ide da ne naruši delikatnu ravnotežu samoće koja zavodi poznatim, predvidivim, umirujuće familijarnim ali i lagano mrvi STALNO ISTIM. Kao iskaz u kome nam se prikazuje kako se izvući iz samsare trivijalnog, i ovaj film se završava iznenađujuće trivijalnom promenom status kvoa. No, naravno, iz pozicije džen-eksera koji je seo da gleda dramu, ovo je sve kao posmatranje žutog lišća koje vetar sa drveta lagano spušta u baru i uviđanje, posle skoro devedeset minuta kako su neki listovi zapravo crveni i da to iz korena menja celu stvar. Za mlađe gledaoce, ovaj film može biti i prikaz egzistencijalne tenzije koji je i ISUVIŠE stvaran a njegov kratki, nedramatični pančlajn može delovati kao bukvalno izašao iz bajke, nudeći I DALJE samoću ali pod novim, boljim uslovima.

Skoro da je truizam reći da način na koji ljudsko biće DANAS može da bude samo prevazilazi sve što nam je poznato iz dosadašnje ljudske istorije, a da je ta „nova“ samoća najprisutnija u visokotehnološkim, komunikacijski avangardnim društvima istočne Azije. Japan je i u popularnoj kulturi već i unovčio sve one alarmantne reportaže o mladim ljudima koji nemaju ni društvo ni posao ni romantične partnere, koji po više meseci i godina ne izlaze iz svojih stanova i intelektualnu stimulaciju nalaze u besomnučnom trošenju anime, manga ili gejming sadržaja, ali ne treba da zaboravimo da je zemlja sa najbržim, najšire dostupnim internetom na svetu i dalje Južna Koreja i da je u njoj premeštanje interakcija izvan fizičkog „meatspacea“ u kompartmentalizovani „kiberprostor“ već dugo deo kulture onako kako je kod nas ostalih to tek počelo da uzima maha.

Glavna junakinja ovog filma, Jina, pokazuje film, i u fizičkom prostoru postoji u jasno odeljenim, kompartmentalizovanim celinama, kreiranim da budu efikasne, ekonomične i funkcionalne. Njen rad u kol-centru gde rešava probleme korisnicima platnih kartica odvija se u prostoriji uredno odeljenjoj na „kubikle“ koji simuliraju lični prostor ukrašen igračkama i posebnim šoljama kako bi se jednoj skoro do parodije dehumanizovanoj geometrijskoj pojavi dao privid individualizovane, imenovane, ljudske topline. Veliki ekran sa imenima i brojevima ispred nje, slušalice sa mikrofonom na njenoj glavi su sve što Jina vidi i čuje tokom svog radnog dana, a što je horor koji bi pre možda svega sto ili stopedeset godina naši preci smatrali doslovno opscenim, sa jednim tako radikalnim razdvajanjem onog gde JESTE od onog što RADITE da gotovo da u potpunosti poništava ljudskost koju su marksisti i drugi levičari nalazili u radu. Kada šefica, ističući da Jina ima najveći broj poziva u toku meseca i najefikasnije ih rešava, malo i poplaši ostale koleginice da se stalno priča da im se preti kako će ih zameniti AI i da moraju VIŠE DA SE TRUDE zbog toga, ovo je praktično satiričan momenat jer se Jina, vidimo to u scenama kada razgovara sa klijentima NE TRUDI. Ona vrlo doslovno, vrlo metodično prolazi kroz ispisane scenarije za sve slučajeve koji joj se javljaju, ne angažujući ni trunku svog empatskog potencijala, niti, koliko možemo da vidimo, percipirajući ljude sa druge strane žice kao išta drugo do tipskih problema koji se rešavaju tipskim pristupom, sa naučenim ljubaznostima i automatskim izvinjenjima na mestima gde to diktira scenario, bez obzira na to ko je uopšte za šta igde kriv.

Pauzu za ručak Jina uvek provodi u istom restoranu uvek jedući isti ramen, sa slušalicama na ušima, gledajući na telefonu emisije o kuvanju – film ovde vrlo umešno nudi još satire bez ikakvog diskurzivnog angažovanja gledaoca, prikazujući mu mladu ženu koja angažuje sva čula u isto vreme, potpuno različitim sadržajima, ponovo razdvojena ne samo od prostora u kome se nalazi već i od ukusa hrane koju jede.

Kod kuće, Jina živi u malenom stanu koji ima mesta samo za krevet i – ponovo – veliki ekran televizora, gde ona opet jede, gledajući televiziju, i zatim spava.

Drama u Jininom postojanju što je inače sklopljeno od celog dana perfektno uklopljenih repetitivnih aktivnosti koje ona izvodi na autopilotu i ne angažuje ni intelekt ni emocije, dolazi iz dva smera. Jedan je otac, koji je stalno zove koristeći telefon što je ostao iza preminule majke i insistira da mu treba njena podrška, iako, bez obzira na njegove tvrdnje da je star i bolestan, zapravo ima dinamičniji i emotivno ispunjeniji život sa prijateljima iz crkve u kojoj su on i supruga bili aktivni poslednjih godina. Jina ima web-kameru postavljenu u dnevnoj sobi roditeljskog stana, jer je njom, dok je majka bila živa, mogla da nadgleda njeno zdravstveno stanje na svom telefonu, a sada njome može da špijunira oca koji udovičke dane provodi okružen razumevanjem, toplinom, ljubaznom podrškom ljudi koji ga razumeju i vole. Jina ne govori mnogo ali resantiman prema ocu je očigledan, na ime njegovih prevara spram pokojne majke ali i na ime, reklo bi se, toga, da je on uprkos prevarama i ostavljanju, pa vraćanju svojoj ženi, sa njom imao bliskiji odnos nego ćerka.

Drugi smer je nova radnica u kol-centru koju Jina, protiv svoje volje mora da obučava. Ni šefica nije srećna zbog ovog aranžmana jer time Jina ima manje vremena da se javlja na telefone, a klinka, Soo-jin, vidi se odmah, nije za ovaj posao. Malo je plašljiva, malo je nesigurna, malo je emotivna, a malo bi i da se druži sa Jinom i tokom ručka, pa onda u jednom trenutku donosi i sprej za grlo koji je za nju i Jinu „kupio njen tata“. Soo-jin donosi dah privatnog i emotivnog u depersonalizovani, sterilni radni prostor kakav Jina (barem misli da) jedino želi i u kome najbolje funkcioniše, i tenzije između nje i Jine dovedu i do nekih malo hladnih momenata sa Jinine strane.

Autorka scenarija, režiserka, pa i montažerka ovog filma, Hong Seong-eun je zapravo odrasla u Francuskoj i u njenom pristupu „problemu“ ima dosta daha novotalasnog francuskog, estetizovanog realizma. Ovo je minuciozno kadriran i osvetljen film koji je, kad se saberete i oduzmete, urađen na svega 5-6 lokacija, dajući gledaocu i podsvesnu informaciju o tome koliko je Jinino postojanje skučeno, programirano, stalno isto.  Hongova, kako je to danas u arthouse filmovima raširena pojava, veliki deo tereta „prodavanja“ ovog filma prebacuje na lice glavne glumice, Gong Seung-Yeon, koja inače glumi po televizijskim serijama i ovo joj je i dalje jedini bioskopski rad, ali koja ga iznosi fantastično. Njeno pravilno, simetrično lice je Jinina maska i štit, a samo senke grimasa koje sugerišu njen unutrašnji život su tu da bismo tek naslutili šta ona ZAPRAVO proživljava iako to nikada i nikome neće pokazati, još manje REĆI. Jinine replike sastoje se, uostalom, gotovo isključivo od naučenih, oprobanih fraza, i kada treba da razgovara izvan formalizovanih situacija ona, sve do pred kraj filma svodi komunikaciju na što manji broj reči, utilitarno ih koristeći da što manje SEBE spakuje u informaciju koja treba da se prenese.

Hongovoj je ovo prvi celovečernji film, inspirisan sopstvenim iskustvom samoće, ali i svešću da trećinu južnokorejskog društva čine jednočlana domaćinstva a da je fenomen „godoksa“, tj. slučajeva da osoba koja živi sama umre u svom stanu i da to ne bude otkriveno nedeljama i mesecima sve rašireniji. Hongova zato odmerenim tempom i vrlo sigurnim radom kamere, ali i jako solidnim radom sa glumcima – koji svi svojim likovima daju karaktere, iako su istovremeno jako prirodni – kreira jedan ultimativno realistički prikaz života u modernom Seulu, a koji, bez mnogo objašnjavanja i reči, pogotovo bez ikakvih vizuelnih „dramatizacija“ prenosi atmosferu duboke otuđenosti.

Odsustvo dramatizacije, štaviše odsustvo drame je i jaka i slaba tačka ovog filma. Jina nije nekakva izgubljena duša koja pati i treba joj spas i naprotiv, njen lik u sebi sažima generaciju koja samu sebe spasava od mrveće običnosti, predvidivosti, automatizovanosti postojanja time što je hakovala postojanje da u svakoj situaciji, a koje su za nju po prirodi stvari nepodnošljive jer JESU nepodnošljive u svojoj banalnosti, predvidivosti, beznadežnoj repetitivnosti i plitkoći, ima mrvu autonomije. Slušalice na ušima, ekran pred očima, naučene fraze na vrhu jezika, Jina ne čeka da je neko spase jer ona sebe spasava već time da nikad nije STVARNO tu.

A što je tiha, neizrečena ali stalna tragedija za koju smo mislili da je prirođenija nama starijima koji se pitamo kako nam je život – i kada, tačno – postao procesija istih, jednih od drugih nerazaznatljivih dana, meseci i godina. Jina, kao i dobar deo njene generacije je ROĐEN i ispaljen direktno iz porodilišta pravo u tu tragediju, u optimizovan i automatizovan svet koji skraćivanje vremena svega što radite kako biste mogli da ga radite VIŠE smatra idealom vrline, gde se komunicira spremnim autocomplete frazama, lajkovima i emođijima jer je to brže, efikasnije i kulturološki RAZUMLJIVIJE od verbalizacije onog što osećate ili smatrate.

I mada je to, sa jedne strane, strašno, Jina u svemu tome nalazi prostor da bude sama, ali sama u DOBROM smislu, da se distancira od onog što je zamara, pritiska, muči, da bude sama jer je to manje otužno od toga da sa drugima razmenjuje besmislice i naučene priče. I onda je prava tragedija da kada susretne ljude koji imaju te neke „staromodne“ direktne kontakte (otac), ili provincijsko shvatanje etikete obraćanja gde ne žele da se nekom izvinjavaju zato što je taj neko prema njima bio nepristojan (Soo-jin), ili koji u socijalnom kontaktu, ma koliko mali i trivijalan bio, nalaze autentčno zadovoljstvo i ljubazni su daleko preko granice „optimuma“ (novi sused koji pravi pomen preminulom prethodnom stanaru „jer je to ljudski“), onda je prava tragedija da se Jina pred njima još više povlači u sebe, ispoljava pasivnu agresivnost i svoju samoću, onaj njen loš, po ljudskost poništavajući deo samoće – podiže ispred sebe kao štit.

Film pokušava da reši ovaj paradoks dve samoće, ali ne nudi naročito upečatljiv pančlajn na svom kraju, prikazujući, doduše Jinu kako izlazi iz status kvoa, ali na načine koji nemaju veliku simboličku težinu, Opet, čitav film je rađen u vrlo tihom, nenametljivom, realističkom ključu i Jinino probijanje obruča ponavljanja možda nije POBEDA samo za sebe ali jeste najava borbe. Priznajem da sam poželeo da film ima makar još deset minuta preko svojih urednih sat i po trajanja kako bi nam pokazao protagonistkinju, makar i dalje samu, ali kako radi nešto što nije ni utilitarno, ni naučeno. Možda samo da sedi na klupi usred dana i sunča se, gledajući u nebo umesto u ekran. Aloners, uostalom, kao da sve vreme ide u ovom smeru ali kao da se na kraju plaši da gledaocu ponudi išta konkretno, ostavljajući i njega i protagonistkinju da i dalje kontempliraju tome da li zaista postoje dve samoće i jesu li u stanju da između njih izaberu pravu ili je sve to jedna ista, mučna i neljudska otuđenost iz koje spasa NEMA.