Kad iskombinujete Halloween i Bandcamp Friday u istoj nedelji dobijate CUNAMI novih izdanja jer će i Kurta i Murta ali i njihova vanbračna deca da izdaju NEŠTO samo da se zapljunu. Ko uopšte ima snage da pretura po naplavinama metal i metalu srodnih izdanja u potrazi za skrivenim blagom? Niko, eto ko, ali imate sreće jer sam ja BA niko i dao sam sve od sebe da pronađem, poslušam, uputim. Bila je ovo, da se razumemo, jaka nedelja.

A svaka pa i jaka nedelja počinje blek metalom. A ova partikularna, SRPSKIM blek metalom. Eto, gde ima tu se i presipa! Dimitrije Mirić aka Deimos iz Ade je, sada je to fer da kažemo, vodeći srpski autoritet za oblast depresivnog, samoubilačkog blek metala. Debi album njegovog solo projekta Praznina, nazvan Čovek koji Nije stiže nakon dva vrlo solidna EP-ja od prošle godine a koja sam uredno pohvalio. Muzika koja je tamo bila već zrela i prodorna ovde je samo pogurana mrvicu dalje, sa dotezanjima gde treba i glancanjem produkcije tako da sve zvuči još malo bolje. Prazninu sam već hvalio na ime toga što DSBM žanr ne shvata kao puku terapiju već se ovde vodi računa o kvalitetu pesama i produkcije. Praznina, dakle, i dalje ostaje projekat u kome se o melanholiji, očajanju, depresiji i beznađu priča kroz vrlo estetizovan format, sa pažnjom da pesme imaju svoje karaktere i  zbog toga je ovaj projekat za prsa ispred ne samo domaće DSBM produkcije već i mnogo stranog materijala koji uglavnom čujem, slegnem ramenima i zaboravim posle pet sekundi. Vrlo solidan album a koji se daje za onoliko koliko sami odredite:

https://praznina0.bandcamp.com/album/ovek-koji-nije

Italijanski Nightgate ima odličan debi EP, takođe Nightgate, sa dve pesme blek metala koji je iznenađujuće kompleksno aranžiran iako se drži vrlo old school zvuka i formata. Dakle, ovo je rifaški, pa i trešerski, sa hrskavim, ugodnim zvukom i vrlo sigurnom izvedbom i „atmosfera“ se postiže pametnom harmonskom progresijom režećih gitarskih rifova a ne danas vrlo popularnim pomalo odsutnim šugejzerskim ređanjem akorda. Bend se izrazito potrudio oko aranžiranja pa su pesme prepune iznenađenja i skretanja pod pravim uglom ali to ne zvuči svaštarski nego odmereno i promišljeno. Veoma dobar debi:

https://nightgatebm.bandcamp.com/album/nightgate

Kostarikanski Requiem Of Malediction sa prvim albumom, Satanas Triumphans, vrlo jasno posstavljaju svoj slučaj. Ovo je satanističi blek metal (mislim, naravno), sa lepo odmerenom kombinacijom old school oštrine i new school melodičnosti, sa dosta epike ali i tehnički napredne svirke. Najviše pažnju privlači to što su pesme prilično razlićčite među sobom i bend, iako ih ima dosta i podosta traju, ne ponavlja trikove koji pale, i trudi se da ide što je šire moguće a da ne napusti ortodoksnu blek metal matricu. Solidna produkcija i ubitačan debi:

https://requiemofmalediction.bandcamp.com/album/satanas-triumphans

Finci Siimes sa svojim, pretpostavljam prvim, EP-jem, Näkyjä Pimeydessä vrlo jasno pokazuju kakvi su im prioriteti. Ovo je atmosferični blek metal sa dugačkim pesmama koje ne forsiraju brzinu ili agresiju već opresivnu, bolesnu atmosferu no ona je element prilično dobro napisanih pesama i nije tu ostavljena sama za sebe da smrdi. Siimes polako, metodično i vrlo uspešno slušaoca uvlače u jedan izvitopereni ambijent i prespajaju mu svojim rifovima sinapse u mozgu sve dok ne počne da gubi osećaj za realnost. Fino:

https://siimesblackmetal.bandcamp.com/album/n-kyj-pimeydess

Udûn iz Barselone nose redenike i skijaške maske (i brkove!!) na promo-slici pa im je takav i blek metal, nasilan, divljački i zabavan. Debi EP ovog katalonskog kvarteta spaja napadački blek metal tempo sa thrash i death metal rifovima, a pesme su, koliko god da na prvi pogled zvuče kao puko iživljavanje, zapravo napisane i aranžirane prijemčivo. Bend pritom ima i dobar, glasan ali zaokružen zvuk i onda Lanza de Longinos sa svojih šest energičnih, paklenih pesama donosi odličan provod za svakog ko voli da je metal konfrontotivan i in-your-face ali seksi:

https://udunblackmetal.bandcamp.com/album/lanza-de-longinos

The Magus je trio vrlo iskusnih grčkih muzičara, od kojih su svi svirali u Thou Art Lord ali i u još nekoliko desetina bendova i projekata. Najnovija avantura je nastala kao produžetak raspalih Necromantia a Βυσσοδομώντας je debi album i ovo je vrlo prijemčiva kombinacija blek metala i melodičnijeg heavy zvuka. The Magus ovo rade vrlo ubedljivo, ne žrtvujući agresiju i ekstremnost blek metala ali umešno kombinujući ekspanzivan rifaški rad, horove, atmosfere. Produkcija je možda za nijansu previše čista za moj ukus ali opet, bend zvuči razgovetno i nije razmazan kako to često zna da bude kod „atmosferičnog“ blek metala pa ovo moram pozdraviti. Teatralni aranžmani, mnogo zabavnih ideja i jedan odličan debi album:

https://necromantiaofficial.bandcamp.com/album/vissodomontas

Portorikanski Vermyapre postoji još od 2004. godine ali pod ovim imenom su do sada snimili samo aktuelni EP, Vermyapre. Ovo je darežljiva kolekcija sa čak šest pesama (mada si tri interludiji!!!) mračnog, pomalo okultnog blek metala. Nema tu sad neke revolucionarne originalnosti ali bend krasi jedna autentičnost koja se ne može poreći, plus ovo je vrlo solidno odsvirano i snimljeno a naplaćuje se koliko date pa je sasvim ljudski da mu pružite šansu. Vermyapre prosto ne sviraju sve isto što i drugi i ono što sviraju dolazi direktno iz njih:

https://vermyapre.bandcamp.com/album/vermyapre

Nahasheol su još jedan od onih modernih blek metal bendova koji imaju taj neki dramatični, apokaliptični zvuk, vole blagu disonancu na gitarama, vole atmosferu i reverberaciju u miksu… Sve smo to već čuli ali debi album ovog dua gde Nizozemac radi sve osim tekstova a Brazilac radi tekstove je svakako pristojan (uzgred, album je imao i sešn-basistu). Serpens Abyssi ima šest podugačkih pesama atmosfere i drame i zvuči ubedljivo i profi, ako već ne sad nešto izrazito originalno. Meni prija:

https://nahasheol.bandcamp.com/album/serpens-abyssi

Nerumia su švajcarsko-italijanska black-death postava koja svira već dvadeset godina i ima nekoliko albuma iza sebe. Nanoviji album, Senza Realtà je agresivan, atmosferičan, gruverski i ima tekstove na Francuskom i Italijanskom što je nekako jako simpatično. Bend se oseća vrlo udobno u svom odabranom formatu i ovo su vrlo solidne pesme. Agresivne a promišljene:

https://nerumiaband.bandcamp.com/album/senza-realt

Kako blek metal i dalje često koketira sa nacizmom, lepo je povremeno čuti bend koji je otvoreno antifašistički a da dolazi iz Švedske, dakle, države u kojoj blek metal uglavnom ne asociramo sa političkom korektnošću. Ovaj jednočlani projekat, Cirkeln, ima treći album, The Primitive Covenant i u pitanju je veoma prijatno raznovrstan blek metal stare škole, okretan i pun dobrog gruva. Hoću reći, ako volite Darkthrone, Cirkeln je sličan spoj pankerskog heavy metala i pravovernog blek krljanja i teško da se nećete dobro zabaviti uz ovaj album:

https://cirkeln.bandcamp.com/album/the-primitive-covenant

Francuzi Pénitence Onirique su onako kako zamišljate da zvuči francuski blek metal inspirisan ezoteričnim učenjima i okultnim znanjem. Treći album, Nature Morte ima elemente metalkora među svim tim melodičnim, atmosferičnim, epskim blek metal radom, i nije to baš skroz muzika za mene, ali… nije teško njome biti impresioniran. Konceptualno utemeljen na pisanju Renéa Girarda o „mimetičkoj žudnji, žrtvenom jarcu i ritualnoj žrtvi“, ovo je materijal dugačkih, bogato aranžiranih pesama monumentalnog zvuka i kvalitetne, oštre svirke.  Respektabilno:

https://ladlo.bandcamp.com/album/nature-morte

Indijski Raat je ove godine već imao singl, EP i demo, ali je sad stigao i četvrti album ovog jednočlanog projekta, Secret Light. Nisam možda najveći ljubitelj tog bučnog, atmosferičnog post-blek metal smera u kome Sushant Rawatgura svoju muziku ali ovo je impresivno napisano i producirano i mada Raat radi uglavnom što i drugi slični projekti, kod njega to zvuči zrelo i kvalitetno. Tri dugačke pesme emotivnog, blago progresivnog blackgazea za one koji znaju:

https://raat.bandcamp.com/album/secret-light

I Mađari Aornos u svom blek metalu imaju progresivnih dimenzija – bas gitara na albumu Pre Divine ili ima osam žica ili nema pragove, zavisi od pesme – ali ovo je više u modusu kosmičkog, epskog blek metala. Odlični to zvuči i vidi se da bend ozbiljno radi već oko jednu deceniju, pa im četvrti album vrlo prirodno šalta metal-žanrove i pravi kompleksne a organske aranžmanre. Provuče se tu i malo Lovecrafta, da bude jasno da sva ta progresiva stoji u službi zla i sila mraka, pa ako volite egzistencijalni, kosmički horor i odličan, kompleksan blek metal, na dobitku ste:

https://aornos.bandcamp.com/album/aornos-pre-divine-full-album-2023

Kome je sve to PREVIŠE sofisticirano i gladan je izvornog haosa i mržnje blek metala, evo, stigao je novi Goatkraft. Momčad iz Bergena na svom drugom albumu, Prophet of Eternal Damnation ne odstupa ni za korak od svog bestijalnog war metal zvuka i mada je meni njihov non-stop juriš sirovim, tamnim zvukom dosta monoton, bendu se ne može poreći posvećenost i hardkor stav. Pokolj u nastavcima:

https://goatkraft.bandcamp.com/album/prophet-of-eternal-damnation

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/goatkraft-prophet-of-eternal-damnation

U sličnom stilu ali bliži mom ukusu su esenski Ch’ahom. Nemci na svom debi albumu, Knots of Abhorrence i sami baštine mračni, kavernozni zvuk i legat bestijalnog haosa ali su pesme ovde značano raznovrsnije, svirka ne nužno tehničkija ali ugodno raznovrsnija a zvuk ima samo malo (ali presudno) više vazduha da se razmaše. Bend, da se razumemo, uopšte nije naivan i pesme ovde prebacuju i deset minuta pa pričamo o ozbiljnom, studioznom radu na kreiranju podzemnog, prijemčivog black-death metala koji na momente prosto oduševi maštovitošću. Izuzetno:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/knots-of-abhorrence

Pređimo na dom metal, sludge metal, stoner rock, psihodeliju i hard rock. A ima svačega! Evo, Lung su velški odgovor na Electric Wizard! I, OK, bend ne kaže ništa slično pretenciozno na svojoj Bandcamp stranici ali jedan od njih nosi majicu Electric Wizard na promo slici a i njihov „riff worship“ u srazmerno lo-fi uslovima podseća na znamenite prethodnike. Album Volume zvuči kao da je snimljen u garaži pod morem, i to mislim u najboljoj konotaciji jer su rifovi teški, tečni i taman koliko treba mutni, čoveka okružuju sa svih strana i utapaju u talasima distorzije i satanskog bluza. Bend naravno zvuči vrlo hermetično i namenjeno samo uskostručnoj publici ali ako ste deo iste, ovde ima puno sreće:

https://lungdoom.bandcamp.com/album/volume

Ne znam jesu li Ego Planet iz Nju Džersija ime uzeli po planeti Ego iz Marvelovog univerzuma, ali debi album, isto nazvan Ego Planet, im je nezavisno od toga vrlo dobar. Ovo je debeli, teški hard rok sa gitarama koje su nisko naštimovane i masivne, a ritam vrlo autoritativno ukucava u patos, ali gde je pevanje melodično, glas zvonak a refreni slatki i pamtljivi. Ego Planet su kao neka umivena verzija Black Sabbath koja se ukrstila sa nekakvim alt-rock bendom i srećni spoj koji je nastao ima himničnost i prijemčivost što će privući i normalnu publiku, ali i odlične gitare i okultni šarm ezoteričnijeg rokenrola. Vrlo fino:

https://egoplanetband.bandcamp.com/album/ego-planet

Doomsday Dementia su iz Montreala i njihov sludge metal ima u sebi doom metal drame ali i crustcore prljavštine. Idealan brak, mnogi će reći, i moram da se složim. Iako drugi album benda, Filth, Lies & Sewage, nije sad nešto preoriginalan u svojim pesmama niti suptilan u produkciji, njegova ambicija da vas osvoji štrokom i zapahne mirisom kanalizacije sasvim se lepo realizuje. A plaćate koliko hoćete. Superpošteno:

https://doomsdaydementia.bandcamp.com/album/filth-lies-sewage

Dryland iz Belingema u Vašingtonu imaju drugi album, Weekend in the Swamp i ovo je zapravo suptilniji teški rok nego što taj naslov sugeriše. Dryland sviraju teško, gruverski, lepljivo, ali njihova produkcija je daleko od garažne kršine kakvu možda očekujete a pesme su napisane lukavo, sa iznenađujuće kompleksnim aranžiranjem. Dok vi shvatite da ste očekivali puki stoner rok a dobili solidnu dozu „mastodonske“ progresive bićete već upecani. Izuzetno:

https://drylandheavyband.bandcamp.com/album/weekend-in-the-swamp

Pre skoro tačno godinu dana voleli smo njujorški trio Reverend Mother i njihov debi album, a oni nisu oklevali pa su nam sada spremili novi. Seven Nights In Memphis je album snimljen tokom sedam večeri u studiju Easley Recordings u Memfisu, u Tenesiju i, pa, odličan je. Ovo je dubok, bluziran psihodelični rok sa fantastičnim ženskim vokalom i tako autoritativno postavljenim atmosferama da se čovek naježi od miline. Da bude jasno, ovde nema nekog studijskog trikeraja i peglanja, ovi ljudi naprosto pišu i izvode izuzetne komade bluz-roka sa ukletim psihodeličnim srcem i ovih devet pesama će od vas napraviti svoju kučku. Iz sve snage. Majka je majka!

https://reverendmotherbk.bandcamp.com/album/seven-nights-in-memphis

Ancient Days iz Indijanopolisa imaju već pet albuma iza sebe, snimljenih 2020. i 2021. godine, tako da je kul da su za Devil’s Night napravili malu pauzu i vratili se jači nego ikad. Devil’s Night je šest pesama satanističkog ali neodoljivo gruverskog doom metala, sa sve  razuzdanim električnim orguljama koje pretiču zabavne ’70s rifove. Bubanj je živ i razigran a vokali su melodični sa onom neodoljivom okultnom frekvencijom koja se tako dobro uklapa uz wah-wah pedale na gitarama. Dakle, bluzerski, psihodelično, zabavno, dramatično, teatralno a opet dovoljno neposredno, ovo vredi kupiti i slušati, a plaćate KOLIKO HOĆETE:

https://ancientdays.bandcamp.com/album/devil-s-night-2

Mirror Spell iz Madrida imau četiri pesme lepljivog, psihodeličnog doom metala na EP-ju Elders And Visions i to mi je baš prijalo. Ovo je garažni, sirovi doom metal, i po zvuku i po uživanju koje bend prikazuje puštajući gitare da škripe i fidbek da lebdi oko rifova, svirka je spora, troma a pevanje jedini element koji se izdiže iznad mutne, distorzirane muzike. Sve zajedno zvuči hipnotički i prijemčivo:

https://mirrorspell.bandcamp.com/album/elders-and-visions

Pa onda dođu australijski Twin Serpents čiji drugi album Forever Witch nudi sličnu muziku ali bučnije, abrazivnije, za nijansu „rokerskije“. Doom koji Twin Serpents sviraju ima dovoljno elemenata sludge metala da zazvuči ekstrovertnije, a produkcija je znatno prštavija, sa gitarama koje se skoro raspadaju od distorzije i pevačem koji upada u zverska, preteća fraziranja. Šest pesama ozbiljnog razvaljivanja, sa sve semplovanjem Arnolda Schwarzeneggera iz Konana:

https://twinserpents.bandcamp.com/album/forever-witch

Jehovah On Death iz Atine nisu TOLIKO eksperimentalni ali njihov okultni hard rok je zanimljiv i po zvuku i po temama. Ovo je, kako sami članovi kažu „zasnovano na stigmatama, ekstazama i smrti“ a EP  Heart of Guilt ima pet pesama energičnog, melodičnog hard roka čija himničnost sprečava čoveka da ga nazove progresivnim na prvu loptu. Optimistično na prvi pogled, ovo ima jednu skurilnu dimenziju stručno provučenu između raspevanih stihova i poletnog ritma. Vredno vašeg vremena:

https://jehovahondeath.bandcamp.com/album/heart-of-guilt

The Cult Ov Crowley iz Ohaja su vam spakovali mali i sladak poklon za Noć veštica. EP  Toil n’ Trouble ima dve pesme umiljatog, zabavnog „NEO blackened lofi blood rocka“ koji ovaj bend piše i svira sa puno gušta i elegancije. Nenametljivo sjajno:

https://thecultovcrowley1.bandcamp.com/album/toil-n-trouble

Slovenci Chains i Italijani Black Spell su za Helouvin izbacili simpatičan split singl, Rito Funebre. Naravno da pričamo o okultnom, faziranom, lo-fi doom metalu sa puno atmosfere i hipnotičke teksture. Black Spell uostalom već znate, oni su svojevrsne zvezde ove scene, ali i Chains su vrlo solidni:

https://chains.bandcamp.com/album/rito-funebre-split-with-black-spell

https://blackspell1.bandcamp.com/album/rito-funebre-split-with-chains

Miscellen iz Vašington DiSija sebe opisuju kao „Heavy Psychedelic Alternative Rock“ ali onda dodaju i da sviraju „Psychedelic Neo-Noir Rock“ pa je njihov peti album, Contrablonde jedna odlična demonstracija šta to u stvari znači. A znači, nagađate, atmosferični, psihodelični rok koji ne polaže toliko na težinu koliko na pamet i ovo su vešto napisane i aranžirane pesme sa odličnim ženskim vokalom i svom mogućom kinematskom dramom koju u njima možete da zamislite. Bend album daje za onoliko para koliko sami izdvojite što je za ploču ovog kvaliteta skoro zločin. Slušajte:

https://miscellen.bandcamp.com/album/contrablonde

Grci Chipper gaze baš izrazito grčki na EP-ju Reality Check. Ovo je, kako i očekujete od hard roka/ stoner roka iz Soluna, vrlo umiveno u produkciji, odlsvirano superprofi, sa himničnim, poletnim pesmama koje će jednako privući i staro i mlado. Grandž, stoner i hard rok srolani u jedno i posluženi sa mnogo sigurnosti:

https://chipperskg.bandcamp.com/album/reality-check-ep

Italijanski sludge metalci  Wojtek kažu da im je Petricore prvi studijski album što me malo zbunjuje jer su oni već imali jedan studijski album 2020. godine a koji se meni tada dopao. Oba izdanja imaju po pet pesama pa nije da tu sad postoji neka opipljiva razlika u formatu i dužini. Enivej, novi, a onda, kao i „prvi“ album, dakle Petricore, je jako prijatan. Wojtek vole da u svoj sludge ubacuju mnogo različitih pa i neočekivanih elemenata i mada ovaj album nije toliko zvučno orijentisan na mučninu i represiju, ništa nije izgubio na žestini, a dobio je dosta na prijemčivosti. Stvari su lepo i producirane i ovo je, uprkos glasnoći i težini, topla i prijatna ploča. A to ne kažem baš prečesto za sludge metal, jelte. Wojtek naprosto uspevaju da se spretno izvuku iz jame apsolutnog crnila i na momente nas puste da vidimo nebo, što ovom albumu izrazito godi:

https://teschiodischi.bandcamp.com/album/petricore

AcidFather iz Srbobrana imaju novi EP, isto nazvan AcidFather i ovo su tri pesme teškog, surovog sludge metala koji, ipak, ima i malo melodije i gruva. Duo iz Bačke se vrlo lepo snalazi sa pesmama i ima zvuk koji je tvrd, samo blago neprijateljski prema slušaocu, ali dovoljno topao i slojevit za moj ukus. Solidno napisano, vrlo solidno snimljeno, generalno vrlo preporučljivo:

https://acidfather.bandcamp.com/album/acidfather

Infinity Ritual su sa Novog Zelanda i njihov doom metal je spojen sa groove metalom što, da se razumemo, nije kombinacija kojoj bih odmah pohrlio u susret, ali… EP II, drugo izdanje ove ekipe ispostavlja vrlo dobre argumente. Mislim, da, ima ovde groove metal elemenata u osnovi ali muzika je psihodelična i elegantna i dobro napisana. Ima tu drame, ima hipnoze i Infinity Ritual se prikazuju u odličnom svetlu:

https://infinityritual.bandcamp.com/album/ep-ii

Poljaci Tortuga imaju treći album, Iterations i mada bend sada snima za Napalm records, ovo je producirano sa dosta „andergraund“ estetike na pameti. Hoću reći, ovo je i dalje prilično garažni heavy psych, sa gitarama koje prilično nedinamične i solidno jakim poljskim naglaskom u pevanju. Tortugi ovo daje preliv ne amaterizma ali jedne podzemne autentičnosti koja je simpatična mada može oterati mejnstrim publiku od benda. No, kvalitet pesama je visok i ako vam ne smetaju zvuk i pevanje apsolutno treba da poslušate ovaj album:

https://tortugapl.bandcamp.com/album/iterations

Blazoner iz Virdžinije nisu mogli sa sobom da se dogovore da li bi pre svirali post metal ili stoner rok pa je rezultujuća muzika spoj i jednog i drugog. I prijatna je. Album Escape to Electric Land je maštovit, melodičan a ugodno heavy teški rok sa gitarama koje zatrpavaju, moćnim, gruvom ali i melodičnim, himničnim pevanjem. Na momente se bend raspeva i više nego što bih ja idealno želeo ali pesme su uglavnom toliko pune simpatičnih ideja i odsvirane sa takvim entuzijazmom da mi je teško da zaista nešto prigovaram:

https://blazoner.bandcamp.com/album/escape-to-electric-land

Od benda koji se zove Melancholia očekivali biste, pa, melanholičniji zvuk. Al kurac, ovaj duo iz Belingema u Vašingtonu (a nisu, primetili ste, jedini bend iz ovog mesta o kom danas pričamo) melanholične melodije i akorde skriva između pasaža bučne, energične sludge metal svirke. Album Book of Ruination, prvi za bend koji se tesao kroz seriju EP-jeva, će biti prijemčiv svakome ko voli sludge metal abrazivnost sa vrištanjem i mrvećim rifovima, ali onda će dodatno da servira i malo te, jelte, emocije. Poštujemo:

https://melancholia.bandcamp.com/album/book-of-ruination

Pa onda stižu Morne iz Bostona i album Engraved With Pain, izašao za Metal Blade ali zapravo mnogo postmetalskiji nego što očekujete. Mada naravno, ne znam ja šta vi očekujete, meni je ovo prvi susret sa Morne ali ovo je njima već peti album i oni sa mnogo sigurnosti voze svoje teške a atmosferične desetominutne pesme, nudeći teskobu ali i momente popuštanja pritiska da samo malo udahnete pre nego što vas ponovo gurnu pod vodu. Mučno ali neodoljivo:

https://morneband.bandcamp.com/album/engraved-with-pain

A N J A (ili A.N.J.A.) iz Belfasta ima u svom zvuku isto onoliko punka koliko i hard rocka ali to je sve jako gruverski, psihodelično i kul i svideće se svakome ko voli psihodelični rok iz kog god smera da ga udari. Novi EP jednočlanog irskog (ženskog) projekta, The Season Of Evil ima pet pesama rokačkih ritmova, nevaljalih gitara, snažnog gruva i cool pevanja. Ne propustite:

https://anjamusic.bandcamp.com/album/the-season-of-evil

Gozer iz Šefilda imaju EP The Path Always Leads To The End i ovo je spoj sporog, teškog post-metala i malo eksperimentisanja sa zvukom. I prijatan je. Pesme nisu predugačke, eksperimenti su uredno udenuti u i dalje prepoznatljivo pop-formu a zvuk je agresivan ali dovoljno slojevit za potrebe muzike koja se otrže imperativu težine:

https://wearegozer.bandcamp.com/album/the-path-always-leads-to-the-end

Strigoi, projekat Gregora Mackintosha iz Paradise Lost mi je i dalje MNOGO zanimljiviji od Paradise Lost. Novi EP, Bathed in a Black Sun nudi teški, apokaliptični spoj crustgrinda, doom metala i blackened death preterivanja i sa pet pesama prolazi kroz sve svoje forme sa vidnim zadovoljstvom. Užasno težak zvuk i užasno raspoloženi muzičari:

https://strigoiofficial.bandcamp.com/album/bathed-in-a-black-sun

Za nešto MNOGO laganije, ali ne manje uzbudljivo, tu su Šveđani Svartanatt i njihov album Last Days On Earth. Svartanatt vole ’70s rokenrol i njihova muzika je spoj energičnog, a melodičnog hard roka i progresive sa pesmama od po tri-četiri minuta koje vole bluz (pa i džez – slušajte Keep On Movin) i imaju prirodan, starinski zvuk koji prosto osvaja svojom dinamičnošću i prostorom. Ali to su i dobro napisane pesme a bend zvuči kao da se veoma lepo zabavlja:

https://svartanattoff.bandcamp.com/album/last-days-on-earth

Dobro, nekome takva muzika nije dovoljno heavy ali onda, molimo da poslušate novi Ufomammut. Italijani na EP-ju Crookhead imaju tri pesme, i to je, naravno, potpuno utopljeno u crnilu i distorziji. No, Ufomammut nikada nisu bili neki preozbiljan „doom“ ili „sludge“ sastav i njihova eksperimentalna oštrica je ovde  uveliko živa i zdrava. Uživajte:

https://ufomammut.bandcamp.com/album/crookhead-ep

Istina je da londonski Green Lung sad snimaju za Nuclear Blast ali hajde da im tone uzimamo PREVIŠE za zlo (a ne znam koje ja sad moralno pravo sebi uzimam da nešto serem a upravo sam kupio dva albuma ovog izdavača…). Novi album, This Heathen Land, treći u karijeri benda i dalje nudi jako prijatan okultni/ doom rock i mada je produkcija mrvicu skuplja a bend u zvuku nešto prijemčiviji, sve to meni tako umiljato ulazi u uho da ne mogu ni na šta da se ljutim. Svakako će Green Lung sa ovim albumom osvojiti novu publiku, nudeći rokenrol koji je prijemčiv i praktično nežan u svom izrazu ali njegova okultna osnova nije kompromitovana i bend uspešno čuva dubinu i u produkciji i u aranžmanima i u pesmama:

https://greenlung.bandcamp.com/album/this-heathen-land

Evo nam i drugog albuma „projekta“ Yawning Balch a koji se odnosi na saradnju između Boba Balcha (iz Fu Manchu) i Yawning Man. Yawning Balch – Volume Two nastavlja tačno tamo gde je Volume One, izašao letos, stao, jer ovo su, naravno, snimci sa istog sešna od prošle godine. I sve je sjajno kao i tada: spori, psihodelični, tripozni džemovi improvizovani od strane nekih od najboljih ljudi u biznisu i topao, prijatan kvalitet snimka. Heavy Psych Sounds Records zna šta izdaje a i mi znamo šta kupujemo:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/yawning-balch-volume-two

AcidSitter su valjda kao bejbisiter ali na esidu? What. Ever. U svakom slučaju ovaj bend poljsko-japanskog etniciteta i sa štabom u Krakovu, na albumu Make Acid Great Again svira neodoljivo sladak psihodelični rok. Ovo nisu pesme koje ruše volumenom nego razigrane psihodelične himne sa puno efekata na gitarama, sa nestašnim analognim sintisajzerima i sa naglašenim optimizmom u svom gruvu i vokalima. Pre. Le. Po:

https://interstellarsmokerecords1.bandcamp.com/album/make-acid-great-again

Ni sardinijski šampionski izdavač Electric Valley Records nije podbacio za ovaj Bandcamp Friday (a kada oni tradicionalno SVA svoja izdanja prodaju po „pay what you want“ ceni) pa smo po ceni „daj šta daš“ kupili split album portlandskih Asteroid Witch i isto portlandskih Greenseeker. Asteroid Witch su SUPERnadrogirani na svom debiju, prelepo psihodelični i ugodno HEAVY, sa jakim rifovima preko toplog basa i puno psihodeličnih efekata, dok Greenseeker sa svoje dve PODUGAČKE pesme zamišljaju kako bi Uriah heep zvučali da im se tur-bus jednog lepog dana sudario sa još dva tur busa a u kojima su sedeli Led Zeppelin i Black Sabbath pa su doktori posle spajali delovel tela nasumično. Premoćno, premoćno bi zvučali a vi ovo nemojte propustiti, u pitanju je psihodelični album možda i čitavog meseca. A mesec je tek počeo! Plus, evo, ovde me secite ako mačevalac koji predstavlja Greenseeker na omotu nije Link iz The Legend of Zelda:

https://evrecords.bandcamp.com/album/asteroid-witch-greenseeker

OK, 2023. je godina a nakon Hawkwinda evo su i Gong sa novim albumom. To da su originatori psihodeličnog roka i dalje tu i snimaju (dobre!) albume je valjda dovoljan dokaz da nije baš SVA droga smrt, a mada je Daevid Allen, osnivač i spiritus movens Gonga preminuo još 2015. godine od raka, njegov legat traje, sa evo već trećim albumom u posthumnoj fazi. Ali, mislim, ovo je MNOGO dobro. Allenov originalni zvuk bio je bliži psihodeličnom popu kakav je bio popularan krajem šezdesetih ali već sa drugim albumom, Camembert Electrique urađeno je skretanje ka spejs rok muzici da bi sa Allenovim odlaskom 1975. godine bend otišao u jazz rock smeru i nakon njegovog povratka 1990.je sve spojeno u jednu organsku smesu. Tako onda i novi album, Unending Ascending prolazi celim putem od space rocka, preko jazz rocka do psihodeličnog popa i natrag, nudeći zdrav, progresivni zvuk i prepoznatljiv sentiment, bez ambicije da se išta radikalno menja. Jer, mislim, i ne treba. Gong zvuče BAŠ kako želimo da zvuče i to što rade je prosto savršeno:

https://gongband.bandcamp.com/album/unending-ascending

Iiii, idemo sad sa thrash metalom, speed metalom, hardcoreom, grindcoreom i death metalom! Španski Nuclear Revenge zvuči vrlo raspoloženo na živom albumu, Live Among The Wicked. Snimljen prošle godine na festivalu Hell on Earth ovaj album je promocija drugog studijskog albuma iz 2021. godine ali i jedan generalni prolazak kroz katalog ovog sastava i Nuclear Revenge svoj black thrash sviraju razbijački, brzo, neodgovorno. Ima tu puno odličnih rifova, a sve zvuči prirodno i organski pa ko voli old school deračinu ovde ima da se nauživa:

https://nuclearrevenge.bandcamp.com/album/live-among-the-wicked

OK, ponekad već na osnovu naslova albuma znate da nema šanse da muzika na njemu ne valja. U slučaju trećeg albuma black-thrash trija iz Kentakija, Black Knife, naslov je Baby Eater Witch i, evo, muzika je pankerski, energični, zabavni, jelte, black thrash sa elementima panka i drunk ’n’ rolla. Ali, bitno je, produkcija je vrlo solidna, sa jakom separacijom instrumenata, dubokom, ugodnom bas-gitarom, i bubnjevima koji imaju raspon, dinamiku, akustiku. Ni pesme nisu rđavo napisane i bend ima žicu za proizvođenje himni namenjenu alkoholisanim šutkama i razuzdanom horskom urlanju prostačkih refrena. Siguran sam da su im koncerti urnebes, ali pošto ni vi ni ja nećemo baš sutra u Kentaki, poslušajte Baby Eater Witch, prijaće vam:

https://blackknife.bandcamp.com/album/baby-eater-witch

Spid metal je na programu i na petom albumu sastava Alleyway iz Oškoša u Viskonsinu. Kad vam rodni grad ima tako kul ime, morate da se posebno potrudite i za naziv ploče pa se aktuelni album zove Speed Metal, Thunder and Rage. I, dobro, muzika nije loša, ovo je, naravno, rokerski, pijani speed metal, sa dosta disciplinovanom svirkom, podnošljivom produkcijom i dosta pravoverne energije. Alleyway apsolutno znaju da pišu pesme i ovih deset komada su metal himne koje bi u bilo kojoj deceniji u poslednjih četrdeset godina podigle masu u klubu na noge i izazvale neodgovorno pa i NEPRAVOSLAVNO ponašanje. Fino:

https://alleyway.bandcamp.com/album/speed-metal-thunder-and-rage

Nekrowulf su iz onog mesta što se zove „hell“u Mičigenu i sviraju pankerski spid metal. Njihov split sa ilinojskim solo projektom Axeblood, nazvan  Through Infernal Chasms ima dve njihove pesme slavljeničkog raspoloženja, vrlo vredne da se čuju i zavrte, dok Axeblood ima samo jednu pesmu ali kvalitetnog, sirovog, autoritativnog black thrash/ black metala. Oba benda zvuče bolje nego što očekujete a daunloud plaćate koliko želite. Prelepo:

https://nekrowulf.bandcamp.com/album/through-infernal-chasms

https://axeblood.bandcamp.com/album/through-infernal-chasms

Svestan sam da, tehnički gledano, Antibiotica znači da je nešto „protiv života“ pa je to dostatno metalsko ime za bend, ali mislim, ipak treba pokazati i malo smisla za estetiku. Enivej, Šveđani sa ovim imenom čak nisu ni jedini bend koji se tako zove (postoji i nizozemski Antibiotica666) a EP The Butcher Of The Soul ima dve solidne pesme old school i blago blackened speed/ heavy metala. Ništa sad tu nije naročito novo ili originalno, ali je korektno, ugodno, nostalgično koliko treba a producirano uredno i meni se dopalo:

https://antibioticasweden.bandcamp.com/album/the-butcher-of-the-soul

Pitsburški trio Razorblade ima novi singl, Nocturnal Beast, sa dve pesme, jednom novom i jednom starom u novoj verziji, a obe su odlične. Uprkos svom izgledu i proklamaciji „Thrash Metal Punks.
Fast, Dirty, and to the Point!“, Razorblade su kvalitetni i uvežbani, sa dobro napisanim pesmama koje lepo pronose thrash tradiciju ali nisu puka niska klišea. Jeftino producirano ali odlično a po ceni od koliko date i VEOMA preporučljivo:

https://razorbladepgh.bandcamp.com/album/nocturnal-beast

Drugi album slovačkih Acid Force zove se World Targets in Megadeaths (da, ubacili su nedostajuće slovo „a“, respekt) i ovo je, nećete se iznenaditi, old school trešagija. Onako kako su mnogi istočnoevropski thrash bendovi zvučali početkom devedesetih, tako Acid Force zvuče danas i meni je to veoma simpatično. Dakle, pričamo o napadačkom, oštrom thrash metalu koji ipak ima prostora i za melodiju i malo klasičnog heavy izraza. Lepo i nostalgično, ali pre svega kvalitetno napisano i odsvirano:

https://acidforce.bandcamp.com/album/world-targets-in-megadeaths

A Ukrajinci Zombie Attack odvaljuju na svom trećem albumu, Labyrinth. Ovo je jako čvrst, jako bučan, pod konac odsviran thrash metal koji ima dovoljno originalnih ideja da ne bude samo ređanje korektnih rifova, ali i odličnog pevača što bendu garantuje karakter čim čujete dva stiha. Superčvrsto, superprofi producirano i zabavno:

https://zombieattackthrash.bandcamp.com/album/labyrinth

Indijski Kill the King su me odmah odobrovoljili time što su i ime benda i ime debi albuma uzeli od jedne od meni najomiljenijih pesama sastava Rainbow. Naravno, Kill the King sviraju thrash metal, ali fer je reći i da je pesma Kill the King najavljivala trešerske brzine i žestine pa je sve to deo jasne, jelte, istorijske vertikale. Enivej, dobar prvi album za indijski kvintet, sa finom kombinacijom socipolitičke osvešćenosti, uličnog thrasha i sofisticiranosti svirke i produkcije.  Volim kad je thrash metal oštar i napadački a da istovremeno nisu sve pesme u istom tempu i volumenu. Odlično:

https://killthekingofficial.bandcamp.com/album/kill-the-king

Horror Pain Gore Death productions ove nedelje ima novi album sastava Degrave iz Misurija i ovo je njihov treći dugosvirajući projekat, nazvan prosto Volume. A jeste voluminozan – ovo je thrash metal odličnog, raskošnog zvuka i pesama koje zapravo thrash vide samo kao polaznu tačku da se razviju u pravcu atmosferičnog, na momente i psihodeličnog teškog roka. Spoj trešerske oštrine i gruverstva (!!!) sa stoner/ heavy psych razradama mi je izrazito legao i Degrave su mi, iako ne onako ekstremni kako sam očekivao, pružili lepu zabavu:

https://hpgd.bandcamp.com/album/volume

Australijski Reaver su za skoro deceniju postojanja izbacili nekoliko kraćih izdanja pa i živi album, ali aktuelni, Iron Nation im je prvi studijski album. I, mislim KAKAV debi! Baš onako, ubedljiv, bezobrazan, drsko nametljiv sa svojom napaljenom svirkom i dobrom zvukom. Ovo je thrash metal brzog tempa i energične izvedbe koji još čuva spone sa tradicionalnim heavy metalom (pa i sa Metallicom) i razume važnost karakternog pevača, dobrih rifčina i varirajuće dinamike između pesama. Jako dobro:

https://reavermetalaus.bandcamp.com/album/iron-nation

Stormwrath iz Valensije imaju treći album, La campana del infierno i mada su naslov ovog puta napisali na Španskom, pesme su i dalje na Engleskom. Ne da će te sad kao mnogo slušati tekstove, ovo je i dalje surovi, agresivni deaththrash metal sa promuklim vokalom koji se više čuje kao tekstura nego kao glavni prenosilac informacije. I dobar je, Stormwrath pišu dobre rifove, imaju prštav ali ugodan zvuk, a svirka je energična, ubedljiva, inspirišuća. Čak dvanaest pesama ozbiljnog čukanja:

https://stormwrath.bandcamp.com/album/la-campana-del-infierno

Vrlo dobar, maštovit hardcore thrash i noise na drugom albumu bostonskih Sexless Marriage nazvanom This Is Not Love. Bend ima teški, abrazivni noise rock zvuk ali i pesme od po šezdesetak sekundi pa je ovo idealan spoj dve forme ekstremne muzike, sa maštovitih petnaest komada koji variraju tempo i glasnoću ali ne i nemilosrdnu ambiciju da vas, jelte, pojebu. Trebaće vam:

https://sexlessmarriage.bandcamp.com/album/this-is-not-love

Frenzy iz Portorika su eklektični na drugi način. Njihov demo (nazvan Frenzy Demo) je teški, metalizirani hardcore koji ide celim putem od beatdowna, preko hardcore thrasha sve do grindcore ekstrema. Ne naročito uobičajena kombinacija, ali efektna, sa teškim, jakim zvukom i bendom koji zvuči kao da je spreman da poruši sve ispred sebe. Odlična tri komada i, mislim, potvrda da bend može odmah da snima album. Ovo je MOĆNO:

https://frenzy00720.bandcamp.com/album/frenzy-demo

Kolumbijski duo Dissocial već imenom i dizajnom logotipa i omota kasete  jasno sugeriše šta svira, pa tako nećete biti iznenađeni da na EP-ju nazvanom, War Will Never End? za malezijski Broken Noise Records, čujete sedam pesama obožavanja britanskih Discharge. Dissocial su “dis“ bend starog kova i paklena distorziranost koju ovde čujete prenošena je iz ruke u ruku od ranog Discharge preko švedskih Discard i japanskih Disclose sve do, evo, treće decenije 21. veka. Ako volite ovaj izvorni d-beat, Dissocial će vam biti TAMAN, a ako ne volite, nismo više prijatelji:

https://brokennoise.bandcamp.com/album/dissocial-7-track-ep-tape

Španjolski Public Intoxication takođe imenom javljaju kome je namenjen njihov novi album, Last BrainCell. No, iako sam ne pijem (pogotovo ne varikinu kao lik na omotu) i moždane ćelije moram da ubijam drugim sredstvima, iznenađujuće sam uživao u muzici koja drunkpunk estetiku vezuje uz vrlo solidan thrashcore. Album je lepo produciran, odsviran bez greške a pesme imaju hardcore thrash lepršavost uz sasvim lep raspon ideja i raspoloženja. Po ceni od koliko date, ovo je primamljiva ponuda.

https://publicintoxication.bandcamp.com/album/last-braincell

Postoje najmanje dva benda sa imenom Rassuk (a što bi na Malajskom označavalo demonsku posednutost), jedan iz Malezije a drugi, o kome danas pričamo, iz Džakarte i radi se o, za Indoneziju relativno nekarakterističnom hardcore bendu. Hoću reći, EP Perplexed & Vexed ima šest pesama kompleksnog, aranžmanski vrlo ambicioznog metaliziranog hardcorea koji nema problem da koketira sa posthardkor i mathcore formulama. Proizvod sve te koketerije je muzika koja je impresivna na tehničkom nivou ali ima i emociju pa zadovoljava obe, jelte, proverbijalne polovine mozga. Jako dobro:

https://rassuk.bandcamp.com/album/perplexed-vexed

Teksaški kvartet Warpflesh na debi albumu Bonded to Horror stoji negde između death metal/ grindcore ekstrema i relaksiranijeg, gruverskijeg hardcore zvuka. Mislim da je svakako dobro ako ste ljubitelj grindcore i death metal estetike jer će tako kvaliteti ovog albuma, njegova oslanjanja na neprirodne aranžmane i brzinu/ oštrinu/ agresivnost da vas osvoje na prvi mah a onda će i ta ugodna gruverska komponenta da proradi kako treba. Ovo je kompetentno odsviran i produciran album i naplaćuje se koliko date a što je opet vrlo fer. Probajte:

https://warpflesh.bandcamp.com/album/bonded-to-horror

Grčki trio Vasanist na debi albumu Deceptor ne donose nikakav svež ili originalan pogled na deathgrind, ali su kompetentni i korektni. Ovo je, onako, death metal bez previše filozofije, sa zujećim, prijemčivim rifovima i pesmaam napisanim da te rifove stave u prvi plan. Ne sad nešto  mnogo mašte ali radi:

https://vasanist.bandcamp.com/album/deceptor

No, apsolutna grindcore poslastica dolazi sa albumom Necro​/​Concede Split 2k23 na kome su dva australijsla benda od kojih, evo, ne znam koji je bolji. Necroseptic su iz Brisbejna a Concede iz Perta ali i jedni i drugi sviraju šampionski, imaju odličnu produkciju i pišu kvalitetne, eksplozivne pesme od po minut. Ovo je takva fontana energije i moći da mi dođe da malo skvirtujem od zadovoljstva. Ne propustiti:

https://concedehc.bandcamp.com/album/necro-concede-split-2k23

https://necroseptic.bandcamp.com/album/necro-concede-split-2k23

Još grindcorea? Ima! Loathsome iz Belgije svoju muziku opisuju kao „nisko naštimovani razjareni grind“ a EP Promo, koji se daje za koliko para sami odlučite da potrošite ima tri pesme što najavljuju album Loathsomness is Bliss. I, mislim, kida. Ni jedna pesma nije duža od 73 sekunde, zvuk je dubok i težak a svirka besna i precizna. Odličan promo:

https://loathsomegrind.bandcamp.com/album/promo

I još grindcorea dolazi iz Vašington DiSija. Deliriant Nerve su već proletos izdali istoimeni debi album a sada imaju EP, Contaminated Conscience sa devet brzih, kratkih, razaračkih pesama. Ovo je grindcore sviran oštro, sa rifovima koji naginju death metalu pa mu nervozni, grčeviti aranžmani daju finu urgentnost, ali se nađe mesta i za gruv (npr. slušajte početak Face the Knife). Bend odlično svira, produkcija je vrlo solidna i ovo se, po ceni od koliko date, odmah kupuje:

https://deliriantnerve.bandcamp.com/album/contaminated-conscience

Dosta jakog grindcorea ove nedelje, pa su i nemački Feind rešili da se zapljunu. Njihov album od pre par godina mi je bio JAKO dobar a Moloch, novi EP, ne razočarava sa osam kratkih pesama vrlo tehničkog ali vrlo ubitačnog grindcorea. Feind nisu neki filozofi ali pišu sjajne pesme i izvode ih maksimalno energično, sa dobrom produkcijom. Ne propušta se ovo, pogotovo ne po ceni koju sami određujete:

https://feind.bandcamp.com/album/moloch

S.U.R.G.E. odnosno Species Under Regime Global Extortion iz Sakramenta sviraju nervozan, ali i labavo aranžiran sludge-crustcore-powerviolence i ako vam to nije previše reči da se opiše EP sa tri pesme nazvan State of Complete Emptiness onda ste na dobrom putu da vam se ovo dopadne. S.U.R.G.E. sviraju energično i zvuče gladno i besno a ovaj je EP, za para koliko date izdao pouzdani Transylvanian Recordings. Vredi!

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/s-u-r-g-e-state-of-complete-emptiness

Losanđeleski Unceremony sebe doživljavaju prevashodno kao grindcore sastav ali debi EP, You Sleep​.​.​. We Crawl u svoje četiri pesme pored grindcore elemenata ima i blek metal pa i melodični death metal kao ravnopravne komponente. I, mislim, odlično to zvuči, Unceremony pišu pesme koje ulaze u uvo na ime melodičnih, upečatljivih rifova a izvedba je žustra, brza, energična, uz solidnu produkciju. Jako ubedljivo prvo izdanje:

https://unceremony.bandcamp.com/album/you-sleep-we-crawl

Extremely Brutal na papiru deluje kao „bebin prvi grindcore bend“ ali u stvarnosti ovo je kanadsko-japanski deathgrind projekat sa, evo, već drugim albumom sasvim solidne svirke. Nije Remaining Afterlife ni na koji način inovativna ploča ali su pesme kratke, energične i rade posao. Ako volite Dead Infection, Regurgitate i slične bendove, Extremely Brutal su produkcijski kvalitetna, svirački i više nego dobra varijacija na ove teme. Deset lepo napisanih, hrskavih deathgrind komada za sladokusce a po ceni od koliko hoćete, pa još te lepe solaže!

https://extremelybrutal.bandcamp.com/album/remaining-afterlife

Teksaški Stabbing ima iza sebe već jedan album a novi Demo, Demo 2023, nudi dve pesme slamming death metala solidnog kvaliteta mada bez neke naročito izražene karakternosti ili individualnosti. Ovaj žensko-muški duo počiva na iskustvu Marvina Ruiza, koji pravi svu muziku i ima dosta iskustva sa raznim projektima, pa čak i određenu kilometražu sviranja uživo u legendarnim Devourment, te se onda i muzika ovog sastava za sada zadržava u okvirima onog što biste očekivali od teksaškog slama i ne ide dalje. No, u okvirima toga što radi, ona je vrlo kompetentna i ovaj demo sasvim lepo najavljuje nova izdanja:

https://stabbingtxdm.bandcamp.com/album/demo-2023

Portlanđane Nightmarer sam pohvalio za album Deformity Adrift proletos, a oni su sada izdali Deformity Adrift: Reformed. Generalno ne pokrivam ovde remasterovane albume, ali ovo je više od remastera, sa puno intervencija u miksu, dodatim vokalima, novim zvukom gitara, bubnjeva itd. A album – disonantnog, represivnog ali kvalitetno napisanog – death metala je dovoljno dobar da ga ponovo preporučim, pogotovo sada sa zvukom koji MNOGO više prija mojim ušima. Ako niste, hajdete:

https://nightmarer.bandcamp.com/album/deformity-adrift-reformed

Hanging Wound iz Severne Dakote zvuče jako simpatično old school na prvom EP-ju, Eat the Knife. Ovo je primitivan, podrumski death metal sa jednostavnim pesmama i apsolutnim preterivanjem u korišćenju alterovanih akorda na prvoj pesmi, ali dobro, SVI smo bili u toj fazi. Bend se ne odlikuje prevelikom originalnošću ali to kompenzuje uverljivošću i autentičnošću izvedbe koja kao da je snimljena u malo jačoj garaži, i teško je ne smešiti se dok ovo slušate:

Kalifornijski Philosopher  započinju svoj drugi album (ali prvi u postavi koja nije jednočlana), Fires Of The End introm od dva i po minuta zvučne montaže i, mislim, koju kurac? Ajde 20 sekundi, 30 sekundi, U REDU JE SHVATILI SMO BRATE PA NISI TI PIERRE SCHAFFER OK. No, dobro, kad krene propisna svirka ovo je ugodan death metal starije škole koji, uprkos imenu, ne filozofira mnogo. Nego, jelte, trese. OK, ima ovde i gruva i rokanja, a bend dugove imenu odužuje najpre vokalima šefa Andrewa Castilloa koji vidno podsećaju na pokojnog Chucka. Fino je:

https://philosopherdeath.bandcamp.com/album/fires-of-the-end

Onda će o istom trošku da vam prijaju i isto teksaški Avaeras sa svojim drugim demom (a trećim izdanjem u celini) za ovu godinu: Cast into Perdition. Ovo je pećinski, primitivni death metal kod koga jeftina ali efektna produkcija i tvrdoglavo fokusiranje na najžanrovskije elemente death metala tvore jednu vrlo pravovernu vrlo hardkor estetiku. Naravno da Averas nemaju mnogo šansi da osvoje publiku izvan tog tvrdog jezgra old school death metala ali NJOJ će ponuditi fiks najčistijeg užitka:

https://avaeras.bandcamp.com/album/cast-into-perdition

Koliko shvatam, tokijski Lycanthrope je ranije više vukao na doom i gothic doom metal, ali novi, treći album, Pillars of Profanation je propisan deaththrash. Jedini član ovog projekta, Chikara Kuwata, je verovatno u ovih pet godina koliko je prošlo od drugog albuma doživeo neku vrstu konverzije i sada je ovo prilično lo-fi ali prilično uzbudljiv, oštar i napadački metal za šutiranje i mlatoglav. Koliko je ovo lo-fi operacija svedoči i omot koji je pravljen uz pomoć AI-bota (i grozan je) ali nije loše za slušanje:

https://lycanthrope.bandcamp.com/album/pillars-of-profanation

Ripped Open iz Indijane donose onaj neki klasični garažni death metal. Ne nužno po zvuku, EP Ripped Open je produciran vrlo pristojno ako već ne skupo, ali ovo je baš death metal za ljude koji vole mošing, mrtvački gruv, jednu tečnu formu muzike u kojoj nema nekih oštrih skretanja i iznenađenja. Ripped Open su nominalno možda i slamming death metal sastav ali oni sebe tako ne predstavljaju, ovo je naprosto death metal za ples. I vrlo je dobar:

https://rippedopen.bandcamp.com/album/ripped-open-ep

Čileanski Hellsign imaju album, njihov prvi, iako je bend aktivan već osamnaest godina. E, pa, srećno punoletstvo sa albumom A Brand New Scar koji donosi malo old school cepačine negde na tački susreta death i thrash metala. Bend je IZUZETNO raspoložen na ovom materijalu i vidi se da su se pesme krčkale dosta vremena pa je sve maštovito, lepršavo, energično i smena melodija, rifova, gruva i jurnjave je nadahnuta, dobro promišljena i prosvirana. Pesme su pune finih detalja a produkcija prilično dobra s obzirom da ipak pričamo o partizanskom preduzeću. Veoma sveže i zabavno, preporučuje se iz sve snage:

https://hellsign.bandcamp.com/album/a-brand-new-scar

Finski Aedes imaju prvo izdanje, EP Odious Imprecation i ovo je death metal stare škole i muljavog zvuka, ali sa vrlo lepim idejama, odličnom atmosferom, kvalitetnim pesmama. Deluje suludo ovo nazvati progresivnim s obzirom da zvuči kao da je nastalo 1993. ali  Aedes idu toliko nasuprot klišea koji danas vladaju u death metalu, a pesme su im oslobođene obaveznih sastava i klišeiziranih moš-delova, da muzika zaista diše i deluje progresivno. Odličan početak za novi sastav:

https://aedesmetal.bandcamp.com/album/odious-imprecation

Cyaxares je irački jednočlani projekat koji već duže od decenije spaja kurdske folk uticaje sa melodičnim ali agresivnim, ekstremnim, uglavnom death metalom. Novi album, Mangi Jadooband pakuje dosta zanimljivih ideja i inspirativnih kontrasta u svojih sedam pesama i sve što tridesetogodišnji Mir Shamal Hama-faraj nema u produkciji, ima u maštovitim aranžmanima i smelom spajanju folklornog i metalnog. Vredi čuti:

https://cyaxares.bandcamp.com/album/mangi-jadooband

Italijanski death metalci Fulci su svoj četvrti album jednostavno nazvali The Morrisound Session odajući time i počast studiju koji je u velikoj meri definisao zvuk najuticajnije struje death metala kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. Fulci da se razumemo, ne baštine nužno istu vrstu zvuka i kompozitorske filozofije i njihov album je prljaviji, mračniji, bliži drugim strujama američkog death metala (Immolation, na primer). Nedavna kolaboracija na saundtraku za kratki film Tropical Sun im je u zvuk dodala i malo kinematskih elemenata pa je ovo prijatan album rifaškog ali atmosferičnog death metala za ljubitelje stare škole:

https://fulci-maggotstomp.bandcamp.com/album/the-morrisound-session

Obscene Worship iz Denvera ozbiljno peglaju na svom debi albumu, Ordained to Infernal Depths i, dobro, možda će „Murderous Death Metal“ nekom zvučati kao pleonazam ali to je da u startu bude jasno da se ovde na traži atmosfera i da nije dovoljno da se zvuči preteće. A opet, Obscene Worship izleću na teren u punoj brzini i pod punom ratnom opremom ali njihov death metal nije puki blastbit fest. Album umesto toga inteligentno smenjuje tempo i ređa rifove tako da se agresivnost dobija kao rezultanta svega što se dešava, a ne samo tempa i volumena. Bend me time malo podseća na stari Cryptopsy i verovatno ne moram da nudim jači kompliment od toga. Slušajte Obscene Worship:

https://obsceneworship.bandcamp.com/album/ordained-to-infernal-depths

Nisam do sada čuo za argentinski Expiration ali valjda je to jer im je Slave Blood prvi album. No, ovo je jako simpatičan materijal  koji će obezbediti da ne zaboravim ovo ime. U pitanju je kvalitetan, pomalo i progresivan death metal koji se ne kiti nekakvim proggy i melodeath deskriptorima ali ume da bude melodičan, ume da istupi izvan standardnih međa žanra i zvuči sveže, nadahnuto i svoje. A pritom pričamo o energičnoj, brzoj muzici koja je spakovana u jeftinu ali efektnu produkciju. Odličan, upečatljiv debi:

https://blackrattrecords.bandcamp.com/album/slave-blood

I Seeds Of Disease su iz Argentine i mada postoje skoro deceniju i po, još nisu snimili album. Ali ređaju kraća izdanja, posebno poslednjih par godina pa je novi EP, Purulent and Deformed Humanity neka vrsta krune ovog dela njihove karijere i, nadam se najava albuma. Jer, ovo je solidno. Produkcija je i ovde relativno jeftina ali korektna a pesme su karakterne i ovo je death metal koji ima i gruv i pamtljive rifove i nije samo kiša blastbitova. A opet, Seeds Of Disease zvule dostatno mračno i preteće i donose jednu old school ozbiljnost u sve. Fino.

https://s-o-d.bandcamp.com/album/purulent-and-deformed-humanity

Ne znam baš tačno šta bi reč Adversaion trebalo da znači ali ovaj losanđeleski projekat ima vrlo slušljiv album, Dejection of the Malign Tabernacle. Ovo je old school death metal sa malo kosmičke atmosfere i neolitskog zvuka, dovoljno old school da me privuče, dovoljno progresivan da me zadrži uz sebe. Kvalitetan iako ne skup zvuk i dobro napisan materijal sa puno mošerskih poslastica između kosmičkih momenata:

https://adversaion.bandcamp.com/album/dejection-of-the-malign-tabernacle

Jedina stvar koju su portlandski Sepulchral Decay napisali na Bandcampu povodom svog debi albuma, Seasons of Decay je da su svi fajlovi u wav formatu jer im Bandcamp „ne dopušta da aplouduju mp3“. Eh ta Spotify generacija, valjda ne kapira da će Bandcamp sam konvertovati lossless format u komprimovane formate… Enivej, Sepulchral Decay su mladi, blesavi, neskloni marketingu, ali album je zanimljiv. Znate već da portlandski death metal ume da bude ekscentričan, čudan, nestandardan, pa je takav i ovaj album sa vrlo izraženom power-trio dimenzijom razigrane svirke i aranžmana koji forsiraju međuigru muzičara za često dugačke instrumentalne pasaže. Dobar, nadahnut i zaprvo vrlo lepo produciran death metal, pa moram momke da pohvalim za debi:

https://sepulchraldecay.bandcamp.com/album/seasons-of-decay

Hm, Cerebral Cortex iz Toleda su „eksperimentalni metal bend“ mada je eksperiment, čini mi se u tome da se vidi koliko deathcore elemenata mogu da ubace na svoj album Synthetic Plague pre nego što se ja smorim i prestanem sa slušenjem. Ali dobro, zapravo je ovo zanimljiva kombinacija death metala, progresivnog metala i malo deathcorea koja me ne iritira i mada me i ne ushićuje, nalazim da je dovoljno prijatna da je preporučim i drugima:

https://cerebralcortex.bandcamp.com/album/synthetic-plague

Belgijski Carnation, nažalost, imaju JAKO prepucan zvuk na svom trećem albumu, Cursed Mortality a što ga čini malo težim za slušanje kad sam ja u ptianju. I što je šteta jer ovo je prvoklasan old school death metal koji ima kvalitet i produkciju kakve nude bendovi na prilično velikim etiketama Dobro, i Carnation snimaju za Season of Mist pa je podrazumevani nivo kvaliteta tu, a pritom mislim i na pesme koje su, iako u prepoznatljivom Dismember/ Unleashed stilu, jako dobro napisane, uz puno epskog zahvata ali i puno sitnih, iznenađujuće osvežavajućih detalja. Naravno, masivne rifčine od kojih gaće same padaju se podrazumevaju. Dajte mu ga:

https://carnation.bandcamp.com/album/cursed-mortality-2

Pain Divine nastavljaju da budu dobri sa svojim mešanjem death metala i nabod-corea. Novi EP, A Worthy Adversary ima šest pesama od kojih je poslednja obrada Hatebreedove Not One Truth i to vrlo lepo pasuje uz zvuk benda koji je ime uzeo po, uh, pesmi Morbid Angel. Metalcore i death metal nisu baš toliko često dobri prijatelji ali Pain Divine uspevaju da ih fino pomire i ovo je vrlo kvalitetan, prijatan materijal dobre produkcije i ozbiljne ulične agresije:

https://paindivine.bandcamp.com/album/a-worthy-adversary?from=fanpub_fnb

Za baš onaj brutalni death metal, evo, Unique Leader imaju novi album internacionalnog (ali evropskog) projekta Kraanium. Scriptures of Vicennial Defilement je šesti album benda koji je počeo u Oslu ali sada ima članove iz Norveške, Danske, UK, Finske i Švajcarske i mada ovo nije nikakav novi evolutivni skok za brutal/ slamming death metal formu, svakako je zabavan. Mislim, muzika je BRUTALNA, svirka i produkcija kompjuterski upeglane ali ne mrtvačke, rifova ima, da se razumemo, povremeno jako lepih i iako Kraanium ne prebacuju ni jedan standard koji možete da zamislite a tekstovi se i dalje oslanjaju na već JAKO IZLIZANU opsesiju mizoginim slikama, slamming death publika imaće čime da se zadovoljava:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/scriptures-of-vicennial-defilement

Malo sam se trgao kada sam video da je od drugog albuma Xoth prošlo četiri godine. A od prvog i svih šest. PA STANITE MALO KOLIKO GODINA ONDA MI TO IMAMO? Bilo kako bilo, ekipa iz Sijetla je sa prve dve ploče izradila jaku reputaciju u domenu progrersivnog, naučnofantastičnog death metala pa se tako od trećeg opusa dosta očekivalo. I, dosta se i dobija. Exogalactic je nesumnjivo najzreliji album Xoth do sada i ovde je spoj (samo malčice humorističkog) space-death metala, progresive i melodičnog death metala urađen najprirodnije, sa pesmama koje teku organski i bogatim, snažnim ali ne prepucanim zvukom (prikazivač na Angry Metal Guy kaže da je inicijalno album bio masterovan daleko neprijatnije i da je bend nakon negativne reakcije recenzenata platio da se uradi novi master koji, mojim ušima barem, zvuči jako lepo). Xoth sviraju virtuozno, da, ali snaga ovog benda je u kvalitetu pesama i tome kako nešto tako egzotično kao što je sci-fi death metal čine tako prijemčivim i zabavnim za široke slojeve publike . Na potezu su sada Slugdge, naravno, ali dok se oni ne smisle, Xoth su vladari:

https://xoth.bandcamp.com/album/exogalactic

E, dobro, evo nas na kraju pa slušamo egzotične krosžanrovske uratke i tradicionalni heavy metal. I, jelte, svi su objavili albume na Halloween pa što ne bi i Beastial Piglord? Solo umetnik iz Severne Karoline nas je počastio još jednom kolekcijom uvrnutih, psihodeličnih pesama što žive između art rocka, industrial metala, i generalne avangarde na albumu Pearls Before Swine. Piglorda od MASE sličnih muzičara-amatera koji sede kod kuće i iznova izmišljaju eksperimentalni rok izdvaja to što je, pa, vrlo talentovan. Album je i odlično produciran a i muzika se vrlo snažno oslanja na ekscentrične uzore iz osamdesetih godina pa je ovo kao nekakav gateway drug za mlade metalce koji žele da prošire horizonte. Plus, cena je i sada koliko date:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/pearls-before-swine

Solidno mi se dopao i prethodni album britanskih Warcrab, pre četiri godine, pa evo i novi, četvrti, The Howling Silence prija mojim ušima. Warcrab su i dalje unutar death-sludge okvira, ali ovaj album je, mislim, razigraniji, manje namrgođen i mada bismo ga teško mogli nazvati dobro raspoloženim, čini mi se da je poletan u svojoj suštini. Bolt Thrower legat u jednom napadačkom stavu je i dalje tu, a bend ima i topao, ugodan zvuk uprkos dosta jakoj kompresiji u masteringu. Lepo:

https://warcrabuk.bandcamp.com/album/the-howling-silence

Axioma iz Klivlenda zvuče dostojanstveno i zrelo na EP-ju Primal Descent gde njihov blackened sludge metal ima jednu umirujuću toplinu a atmosfere, iako preteće, nisu i agresivne. Iz nekog razloga, sve odiše snolikim kvalitetom i pored rasturajućih bubnjeva, promuklih vokala i HEAVY gitara pa se uz ovu muziku može i hedbengovati i dremati. Jebiga, prelepo:

https://axioma.bandcamp.com/album/primal-descent-ep

Šta dobijate kada spojite flamenko, pank rok i prstohvat glam roka sa zapadne obale? Pa Gypsy Pistoleros, naravno. Bend je inače iz Ujedinjenog kraljevstva a novi album, Duende a Go Go Loco je jedna zabavna rokenrol-flamenko ploča koja se ne gubi u nekim ambicijama o dubini i postmoderni nego provajduje melodičnu, plesnu zabavu:

U nedelji relativno mršavoj što se tiče klasičnog heavy zvuka izdvojio se švedski jednočlani projekat Inmundus. Ovo radi jedan Richard Bryngelsson, čovek na polovini šeste decenije života i sa, koliko razumem, inklinacijom ka instrumentalnom progresivnom metalu. No, album Rebellion, deveti za ovaj projekat niti preteruje sa progresivašenjem, niti je insturmentalan. Naprotiv, Bryngelsson piše himnične heavy metal pesme i peva ih sasvim korektno. Nećete pasti na patos od njegovih vokalnih kapaciteta ali ovo je napisano sigurno, odsvirano malo i razmetljivo dobro (slušajte bubanj!), aranžirano umešno i Rebellion je vrlo pristojna ploča modernog heavy metala. Poslušajte:

https://inmundus.bandcamp.com/album/rebellion

Ali dobro, imamo power metala u ponudi i to BAŠ dobrog. Brazilski veterani Angra, a koji sviraju već duže od trideset godina, imaju deseti album, a prvi post-pandemijski, Cycles of Pain. I ako ne znate kako Angra zvuče, zamislite Helloween iz Keeper of the Seven Keys faze koji su isti nivo kreativnosti i snage sačuvali kroz sve naredne decenije. Cycles of Pain je, prosto moćna ploča, prepuna melodije i prštave energije, ali napisana i odsvirana metikulozno i sa osećajem za detalj. Ovo nije puki vatromet prijatnih tema, da se razumemo, i bend kroz ugodne proggy pasaže razigra mišiće kad god deluje da ćemo se izgubiti u zaslađenoj power metal himničnosti. OK, 55 minuta ovakvog zakivanja može da bude i mnogo ali bend nije snimio album pet godina, razumite ih:

A tu su i Finci Satan’s Fall sa svojim drugim albumom, Destination Destruction i njihova rekonstrukcija ’80s zvuka je vrlo dobrodošla ove nedelje. Satan’s Fall nisu mnogo satanistički, njihova muzika je pre svega street metal sa himničnim, uličnim šmekom i kogod da je osamdesetih tresao glavom uz Judas Priest, Accept, Angel Witch ili koji drugi prigodni NWOBHM sastav, ovde će biti kao kod kuće. Bend vrlo dobro zna kako da iskombinuje hedbengerski gruv sa poletnim refrenima i ova ploča se sluša uz puno pevanja uglas i skakanja u mestu:

Još tradicionalnog hevi metala stiže nam iz Grenobla i ovo je najbolji trad-metal album ove nedelje. Francuzi Electric Shock sviraju od 2011. godine ali kada čujete album Blow It Off lako ćete poverovati i da je ovo nekakav izgubljeni dragulj iz 1987. Dobro, produkcija je savremena  i nema pljeskav, plastični zvuk koji je često bio karakteristika glam metal bendova onog vremena, ali osim toga, Electric Shock su fina rekonstrukcija Sunset Strip metala i njegovih satelita iz osamdesetih godina sa uličnim, luzerskim himnama koje imaju i dobar rif i pevljiv refren i prosto jednu zdravu teškorokersku dušu. Old school but not old fools, kako to kažu pametni ljudi, pa ako volite hair metal koji nije puko poziranje i suvi sleaze and cheese, ovo je veoma dobra ponuda:

https://electricshock.bandcamp.com/album/blow-it-off

Whoa, novi Siege? PA ČIME SMO TO ZASLUŽILI? Ah, ne, ništa, raziđite se, ovo je samo neki mladi heavy metal sastav iz Los Anđelesa nesvestan postojanja originatora grindcore zvuka sa istim imenom. For šejm! Enivej, OVAJ Siege je izbacio EP Magicks i nudi superoldschool heavy/ speed/ power zvuk kao ispao iz najboljih momenata osamdesetih. Mislm, produkcija je lepa i prirodna, pevanje onako, naivno i slatko, solaže su pažljivo iskomponovane i melodične a pesme brze i žustre. Nisam ni ja od kamena i ovo mi je ušlo pod kožu:

Veseli se death metal rode jer ove nedelje imamo dva albuma nedelje i oba su iz death metal podžanra! I, mislim, naravno, ova je godina bila APSURDNO jaka za death metal i fer je da kažemo kako do njenog kraja ne mora ništa više da izađe. Jer, evo, ove su godine nove (i dobre) albume imali i Cannibal Corpse i Cryptopsy i Cattle Decapitation i Incantation i Tomb Mold i Autopsy i Disfiguring the Godess i Analepsy i Obituary i Atrocity i Impetuous Ritual i Vomitory i Necropanther i Undergang i VoidCeremony i Dying Fetus i, evo Carnal Tomb a sada su i kraljevi žanrta, Suffocation izdali svoj deveti album, Hymns from the Apocrypha. I sd moram malo da sednem da se odmorima nabrojao sam samo „velike“ bendove. A Vastum, mudro, svoj novi album čuvaju za narednu nedelju. Jer, mislim, ko želi da se sudari sa Suffocation na dan izlaska? I, pa, evo, iako je ovo žanr u kome svi bendovi neupućenom slušaocu zvuče u dlaku isto, Suffocation i više od tri decenije nizvodno imaju instant-prepoznatljiv zvuk. OK, optužbe da je ovo sada kaver-bend ne treba shvatati ozbiljno ali treba prepoznati da je Terrance Hobbs oko sebe okupio ljude koji su taj Suffocation zvuk upoznali pre svega kao fanovi i njihov napor da u njega udenu nešto svoje, čini mi se, daje ovom albumu presudan dah svežine. Unazad godinama gledamo Rickyja Myersa kako briljira na koncertima ali sada kada je konačno ušao u studio, Suffocation zvuče par procenata mlađe i svežije nego na prethodnom albumu iz 2017. godine. Slično i bubnjar Killitorousa, Kanađanin Eric Morotti svoju apsurdno visoku tehničku ekspertizu ovde po drugi put stavlja u službu Terranceovih kompleksnih ali uvek nekako razumljivih i karakternih kompozicija i to, uz zvonku bas-gitaru veterana Dereka Boyera naprosto razara. Drugi gitarista, Charlie Errigo se i sam već dokazao na koncertima kao pouzdani partner Terranceu, koji kapira sve njegove uvrnute ideje i spreman je da ih izgura bez oklevanja. I sad, Terrance sebi pušta na volju na ovom albumu, ponegde se i otvoreno poigravajući sa formom pesme onako kako je to umeo da radi na Pierced From Within, kombinujući teške, komplikovane aranžmane sa umirenim ali prjemčivim melodijama koje smo slušali na Suffocation i Pinnacle of Bedlam, i mada je ZAISTA stvar ukusa koliko će vam ovo biti povratak u formu, ili preteran napor da se ta forma razvuče u sve strane koje je bend tokom decenija istraživao, Hymns from the Apocrypha je zvuk napaljenog, gladnog benda koji je postepenim zanavljanjem krvi ali i pažljivim negovanjem jedinstvenog izraza sebe održao na vrhu piramide straha tokom više od trideset godina sa dobrim argumentom da NIKO i nigde ne zvuči ovako. Meni se album JAKO dopada makar na ova prva slušanja (posebno pozdravljam što se završava novom verzijom Ignorant Deprivation na kojoj, iako ne vidim da to igde piše, čini mi se, gostuje Frank the Tank na voikalima)  a neka istorija kaže svoje kad se prašina malo slegne:

https://suffocation.bandcamp.com/album/hymns-from-the-apocrypha

A drugi album nedelje me je onda jebeno poravnao sa patosom jer su njemački Carnal Tomb konačno izbacili novi, treći album, Embalmed in Decay i naprosto preskočili već jako visoku letvicu kvaliteta elegancijom gazele i snagom kengura. Njihov prethodni rad, Abhorent Veneration iz 2019. godine bio je jedan od najubedljivijih predstavnika tog novog talasa old school death metala koji je nastupio krajem prošle decenije i u kome se i dalje kupamo, a kao i drugi najistaknutiji predstavnici, Carnal Tomb su vidno napredovali u međuvremenu. Ne dobijamo na ovom albumu baš TOLIKO skretanje ka progresivnom metalu kakvo su nam priredili Tomb Mold pre nekoliko nedelja, ali Carnal Tomb su primetno sazreli, kako u zvuku koji je sada čist, hrskav i dinamičan, tako i u pesmama koje su pune ideja organski spojenih u dinamične, uzbudljive celine. Ovo je jedno manifestno otrzanje modelu old school death metala koji je počeo da dominira sa masom novih bendova što su prihvatili zvuk i filozofiju koje su između ostalih izgradili baš Carnal Tomb, ali ne kroz nekakvo poricanje njihove relevantnosti već kroz prirodnu, smislenu evoluciju. Rezultat je album koji donosi i težinu i skurilnu atmosferu ali i mnogo više podsećajući da death metal ima mnogo širu viziju od onoga što nam uobičajeni prosek nudi. Carbal Tomb sa ovim izdanjem sebe upisuju na sam vrh lestvice, nudeći OSDM remek-delo koje me, uz rizik da preteram, podseća na način na koji su legendarni Seance sebe reinventovali između prvog i drugog albuma. Apsolutno uživanje:

https://carnaltomb.bandcamp.com/album/embalmed-in-decay