Pogledao sam Un varón, prošlogodišnji kolumbijski film usredsređen na maloletničku delinkvenciju i toksičnu muškost, postavljen u efektno slikane siromašne četvrti Bogote, sa sve živopisnim grafitima, ali i frizurama, pirsinzima i generalnom uličnom modom mladih, siromašnih stanovnika prestonice koji sa dna jedva vide nebo ali sanjaju, kao i svi drugi, o samorealizaciji, poštovanju, uspehu.  Un varón, kod nas preveden kao „Muškarčina“ a na Engleskom distribuiran kao „A Male“ prvi je dugometražni film režisera i scenariste po imenu Fabian Hernández – nakon nekoliko kratkih filmova koje je uradio u prethodnoj deceniji – napravljen uz kontribucije nekoliko produkcija i fondova iz Evrope (Nemačka, Francuska, Nizozemska ali, interesantno, ne i Španija) je i kolumbijski kandidat za nagradu Američke filmske akademije, Oskar, naredne, 2024. godine i, uz izuzetno upečatljivu fotografiju, promišljeno korišćenu muziku, te fotogeničnog glavnog glumca, možda ga i dobije. Reakcije koje je film požnjeo nakon kanske projekcije naredne godine su svakako bile ohrabrujuće a Un varón je već osvajao nagrade po raznim festivalima.

Tim gore što moram da primetim da Un varón uz svu svoju fotografsku upečatljivost i svoj pravoverni, štaviše veristički neorealistički naboj naprosto ne funkcioniše kao film, ili makar ne kao urbana, ljudska drama koja o realnosti priča realnim jezikom. Un varón je film koji ima NEŠTO radnje ali nema zaplet i film koji i pored skromnog trajanja – manje od osamdeset minuta kada se odbije odjavna špica – deluje kao da je mogao da bude sasvim ugodno spakovan u format kratkog filma od dvadesetak minuta, čime ništa ne bi izgubio a njegova nema, da ne kažem nemušta, pripovedna taktika bi bolje funkcionisala u formatu koji se ne bi pretvarao da ima tročinsku strukturu klasične drame. No, Un varón je još jedan predstavnik tog zabrinjavajućeg trenda u arthouse cinema orbiti 21. veka gde se tranzicione i „mood“ scene iz tradicionalne neorealističke ere i evropskog arthouse fundusa, a koje su nekada korišćene kao vezivno tkivo između dramskih akcenata i služile da nam sugerišu unutrašnji život likova, a čiji će se delić efektno ospoljiti u katarzičnim amplitudama narativa, postale čitav film. Un varón je možda i ekstremni primer do mere da bih ga nazvao neuspešnim filmskim projektom kome fatalno nedostaje srž da bi uopšte bio to što pokušava. Film koji ovoliko naglašava verizam i odbija da kreira „artificijelnu“ dramu prosto gubi na „artizmu“ i ne jednom sam tokom gledanja pomislio da bi možda bolje funkcionisao kao dokumentarac u kome se narativ sugeriše, ali su „umetničke“ tehnike kreacije odsutne ili makar dobro skrivene. S druge strane, fotografija je ovde naglašeno odlična, sa sjajnim osveljenjem, odličnim kadriranjem i promišljenim biranjem pozadina, sočiva i rakursa no, uz rizik da zvučim konzervativno, dodaću da bi Un varón takođe možda bolje funkcionisao kao izložba fotografija radije nego kao igrani film koji se pretvara da ima dramu ali ne uspeva da je proizvede.

Da ne bude nejasno: meni je taj redukcionistički umetnički postupak u kome se iz umetničkog dela uklanja sve što deluje kao „lažno“ ili „izmišljeno“ ili „veštački“, sve dok ne ostane ogoljena suština, jelte, STVARNOST, sasvim blizak, u svakom umetničkom medijumu, od muzike, preko grafičkih i plastičnih umetnosti do narativnih dela – mislim da ne moram da PONOVO dokumentujem svoje uživanje u i divljenje za muzička dela koja se bave čistim zvukom, slikarstvo koje se bavi samo bojom ili skulpturu koja nema nikakvu figuraciju, prozu koja se pre svega odvija na nivou jezika – ali Un varón nije avangardni film koji se rastaje sa tradicionalnim formatom i njegova namera JESTE da nam prikaže dramu, ali tako da film ne uradi ništa a da gledalac uradi sve. A što bi, da opet ponovim, možda i bilo uspešnije da je film urađen u formatu kratkog metra, sa još manje uokvirujuće priče nego što je ima, ili u formi serije slika.

Glavni junak Un varón je Carlos, šesnaestogodišnji mangaš koji živi u domu za nezbrinutu decu jer mu je majka na odsluženju zatvorske kazne a punoletna sestra se dan i noć prostituiše kako bi namakla pare za njega i sebe. Ako ste ikada poznavali slične likove, a valjda svi jesmo, znate i da Carlos oseća jak pritisak da se predstavi ne samo kao samostalna, delatna figura, već i kao MUŠKARAC, glava (sada nepostojeće) kuće koja ima viziju, ima sposobnosti, ume da zaradi i ženama obezbedi sigurnost. Otac se u filmu nikada ne pominje ali Carlos, naravno, ima procesiju kvaziočinskih figura u likovima sitnih krimosa za čiji račun prodaje lepak i kanabis i sa kojima razmenjuje ulične fraze o respektu, poslovima, seksu itd.

Sve je to vrlo klišeizirano i viđeno u zabrinjavajuće velikom broju recentnih evropskih i latinoameričkih filmova, ali veći problem je što su dijalozi, kada ih ima, ne samo teški kliše već i deluju kao improvizovani na licu mesta. Možda grešim, naravno, ali čini mi se da veliki broj arthouse režisera danas misli da glumci naprosto moraju da BUDU lik koji igraju i da će oni najbolje znati šta da kažu kada padne klapa, pa neretko dobijamo samo persiflažu i imitiranje, koje je u Un varón još vidnije utoliko što glumci ne preteruju sa nekakvom glumom i samo izvode prepoznatljive „ulične“ gengsta-pokrete kad pričaju, valjajući standardne žargonske fraze. Naravno, pretpostavljam da na Španskom jeziku to možda zvuči malo bolje i da pogotovo publika iz latinske Amerike rezonira sa njihovim ritualima nešto jače nego mi koji čitamo relativno krindži titlove, ali ostaje da je ovde režijski postupak vrlo sveden, da su u pitanju statični kadrovi gde likovi glume da glume da su „gengsta“ i to meni ni u jednom trenutku nije delovalo posebno uverljivo niti mi dalo utisak da gledam geto Bogote u akciji – a što za film koji toliko polaže na verizam jeste problem.

Druga stvar koja se primeti je da se, pored ESKTREMNO mnogo priče o seksu – normalne za okruženje mladih, napaljenih muškaraca – ali i drogama, film vidno usteže da ode u malo dramatičnijem smeru u domenu prikazivanja tog uličnog života Bogote. Carlos ima momenat sa seks-radnicom koja je tu da mu pomogne da skine mrak, ali dobijamo samo njihov dijalog, a kada momka, inače lepuškastog, sa androginim, upečatljivim licem, kriminalac drži u „kragni“, sa pištoljem na slepoočnici i najavljuje da će ga silovati, scena se prekida uz prećutno razumevanje da se ipak nije ništa dogodilo.

Utoliko, kasniji kontrast Carlosovog stida – pred starijim gangsterima koji ga nazivaju pičkicom, ali i pred sobom – i Carlosovog lelujanja između tvrde, ulične mačo persone koju MORA da izgradi ako misli da opstane i ostane na ulici, i mekše, nežnije, možda više queer persone koju pronalazi negde u sebi posle ovog incidenta ostaje TRAGIČNO neiskorišćen motiv u ovom filmu. Dobijamo tu jednu efektno slikanu scenu kada glavni junak sebi karminom na ogledalu crta pune ženske usne, plus kasniju najavu da on svoju čast ima da povrati pištoljem u grupnoj egzakuciji ne samo wannabe silovatelja već i cele njegove ekipe, ali… Un varón je film koji voli da tizuje ali ne i da realizuje pa se ništa od svega ovoga unutar narativa filma ne rešava i ostaje kao samo doticanje motiva koje su drugi obradili a Un varón se samo zapljunuo i otkačio još jednu stavku na spisku elemenata „toksične muškosti“.

Druga neiskorišćena dimenzija je ta odsutna majka koja je Carlosu motivacija i sa kojom, kada u jednoj sceni priča telefonom, on na trenutak postaje uplakani mladi momak čiji je svet otišao u kurac ne njegovom krivicom i on ne može da ga prežali – no, opet, film ne zna šta bi dalje sa tim radio i ostavlja Carlosovu priči potpuno nerazrešenu nakon što je postavlja u kontekst proslave Božića, jedne deljene situacije između sirotinje na ulicama grada koja, uprkos tome što nema ništa i nedostaje joj sve, uključuje i sebe u opšte veselje kako zna i ume.

U scenama koje pokazuju zajedničke aktivnosti više osoba – film kao da procveta. Direktorka fotografije, Sofia Oggioni odradila je fantastičan posao tokom celog trajanja filma a to što je režiser programski usredsređuje na lice glavnog junaka – deakcentujući pozadine, druge osobe, široke planove – kao da joj nije ni malo smetalo. Uostalom, glavni glumac, Dilan Felipe Ramírez Espitia ima fantastičnu fizonomiju i mada ne glumi mnogo, on izgleda izuzetno u svakom kadru. No, Un varón bi, mislim, mnogo profitirao od dinamičnijih interakcija njegovog lika sa drugim ljudima i okruženjem. Film se generalno usredsređuje na krupne planove njegovog lica, čak i kada su u sceni drugi likovi, podcrtavajući njegovu usamljenost i slepu veru da mora da bude solipsistički utvrđeni greben samoće i muževne snage, ali su momenti kada kadrovi imaju malo širine i dubine, kada su u njima drugi ljudi koji nisu kameri okrenuti leđima, ili kada vidimo ulice grada koje, uprkos teškom životu deluju ŽIVO, naprosto dah svežine u filmu. Nasuprot njima, ponovljeni kadrovi bagera koji raščišćava krš ili Carlosa koji leži u krevetu, budan, i ćuti su prosto pozajmljivanje iz „žanrovske“ arthouse biblioteke i kad god ih vidite setite se da ovaj film umesto pričanja priče ređa slike i simbole za koje zna da ćete ih prepoznati jer ste već gledali pregršt drugih sličnih filmova.

I nekima će ta referencijalnost biti osnažujuća, ali meni je bila nemaštovita. Nažalost, Un varón je film koji svoj odličan izgled ne koristi u dovoljnoj meri i za razliku od nekih drugih filmova o kojima sam nedavno pisao, na primer mađarskog kratkog, efektnog rada Diszfória, zaboravlja da „čista“ realnost bez daha „umetne“ drame retko daje dobre filmove. No, Un varón je makar kratak, lepo izgleda i vredi da se pogleda kao prvi draft nečega što će ova ekipa, nadam se, realizovati ubedljivije sa nekim narednim filmom.