Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Evo nam malo free jazza za ovu Nedelju, i to takvog da spaja ledeni skandinavski vetar i vrelinu Mediterana. Slušajte, nije to loša kombinacija kad pogledamo kako nam izgleda aktuelni Novembar. Trespass Trio feat. Susana Santos Silva: Live in Oslo je predpandemijski snima koncerta u prestonici Noveške na kome se krem skandinavske free jazz scene susreo sa mladim snagama, ili makar JEDNOM ali vrlo snažnom mladom snagom, iz sunčane Portugalije. Rezultati su intrigantni i na momente briljantni. Album je izdao, naravno, portugalski Clean Feed, podsećajući na svoju poziciju na braniku evropske avangarde koju bez popuštanja drži već dve decenije i neki sitan kusur.
Trespass Trio je, za slučaj da niste u toku, jedan od projekata uglednog švedskog free jazz saksofoniste po imenu Martin Küchen. Küchen je neka vrsta institucije švedske scene sa karijerom koja traje nekoliko decenija i slobodnim šetanjem između (free) jazza, improvizacije ali i pisanja muzike namenjene sceni, filmu, poetskim recitalima. Čovek iza sebe ima desetine i desetine izdanja u raznim postavama i sarađivao je sa ogromnim brojem muzičara sa evropskog i severnoameričkog kontinenta. Domaća publika Küchena pamti po nastupima na Ring Ring festivalu, prvo sa sastavom Exploding Customer a nekoliko godina kasnije i sa projektom Angles koji je i dalje aktivan. Nastup Angles je i meni ostao u vrlo lepom sećanju a o njemu sam i pisao za Jazzin pa to možete, pripreme radi, pročitati ovde.
Trespass Trio je samo rebrendiranje trio-postave sa kojom Küchen svira već više od deceniju i po a koja se isprva zvala Martin Küchen Trio. U ovoj ekipi svira švedski bubnjar Raymond Strid, legenda švedske i skandinavske scene, deset godina stariji i od Küchena, rođenog 1966. godine i sa neprebrojnim saradnjama sa tako važnim muzičarima ka što su Marilyn Crispel, Barry Guy, Mats Gustafsson, Joëlle Léandre, Ken Vandermark, Fred Lonberg-Holm… Trespass Trio je, nakon jednog albuma snimljenog pod imenom Martin Küchen Trio snimio nekoliko ploča a na poslednjem studijskom uratku, Human Encore iz 2013. godine sarađivali su sa legendarnim američkim muzičarem Joeom McPheejem. Strid je pre desetak godina svirao bubnjeve i u Fire! Orchestra, skandinavskoj supergrupi koja je spajala improvizovani džez i psihodelični teški rok pa se radi o bubnjaru velikog iskustva i kilometraže.
Kontrabasista Per Zanussi je iz nešto mlađe generacije, rođen 1977. godine i Norvežanin je sa italijanskim ocem i norveškom majkom. Od trinaeste godine svirao je bas-gitaru u rok bendovima ali se onda navukao na džez i zamenio je kontrabasom. Vlasnik je master titule iz muzike na Konzervatorijumu Oslo i Norveškoj muzičkoj akademiji u istom gradu a onda je i doktorirao na Univerzitetu Stavanger baveći se pre svega improvizacijom. Zanussi je vrstan improvizator ali i prolifičan kompozitor sa naizgled lakom šetnjom između džeza, improvizacije i elektronske muzike. Predvodnik je nekoliko sastava a od kojih je najpoznatiji i najdugovečniji Per Zanussi Ensemble, centriran na improvizaciju u kome učestvuju i muzičari koje znamo, poput Sofije Jernberg i Raymonda Strida. Svirao je i sa milion uglednih muzičara – Hamid Drake, Alexander von Schlippenbach, Paal Nilssen-Love, Tim Hodkinson, Frode Gjerstad, Sabir Mateen, Stephen O’Malley, Axel Dörner, Fred Lonberg-Holm, Mats Gustafsson – pa se radi o pedigriranom i svestranom umetniku a što se na ovom albumu izrazito čuje.
No, naravno, glas koji ćete najjače slušati pripada trubačici po imenu Susana Santos Silva, Portugalki koja trenutno živi u Stokholmu i čiji je izraz podjednako pod uticajem džeza, improvizacije, savremene akademske muzike i „sound art“ pristupa zvuku, a zainteresovan za kombinovanje sa plesom i videom. No, Silva je muzičarka sa dosta iskustva, i istorijom nastupanja sa jakim imenima (Anthony Braxton, Fred Frith, Evan Parker, Joëlle Léandre, Mat Maneri, Paul Lovens, Hamid Drake, Mats Gustafsson), a ima aktivno nekoliko projekata u rasponu od elektroakustičke muzike, preko slobodne improvizacije pa do avangardnog jazza.
Ova ekipa se nekako prirodno, dakle, okupila da svira u Oslu, 17. Avgusta 2018. godine na festivalu Blow Out i mada svih pet kompozicija imaju uredno navedene autore, radi se o pre svega improvizovanom nastupu.
I pomalo ekstatičnom. Iako evropski free jazz nema istu spiritualnu ambiciju kao što su je imali mnogi njegovi severoamerički uzori šezdesetih godina, Live in Oslo je pre svega album melodija i tema. To ne znači da na njemu nema momenata gde je naglašenija tekstura ili gde muzičari soliraju u atonalnim rafalima nota, ali čini mi se da je ono što se nakon slušanja najjače pamti upravo ta međuigra između saksofona (Küchen svira bariton i sopranino) i trube.
Prve dve kompozicije postavljaju atmosferu albuma vrlo autoritativno, upravo zajedničkim sviranjem trube i saksofona i prolaskom kroz teme koje su emotivne, na momente, može da se kaže, i uzvišene. Naravno ovo je i dalje free jazz, i dalje pre svega improvizovana muzika i u toj uzvišenosti ima dosta dobrodošle prljavštine i frikcije ali utisak je svakako da Küchen pre svega želi da publici pruži jedno hipnotičko, možda i zaista duhovno iskustvo. Po tome me ovaj snimak pomalo podseća na nastup Angles koji sam gledao 2010. godine. No, naravno, prisustvo Silve u mnogome daje ovom albumu poseban ukus i miris. Njena nemirna, energična svirka, povremeno na granici konfrontacije, predstavlja odličnu paralelu Küchenovim interesovanjima na razmeđi melodičnosti i gesturalnosti i njih dvoje su izvrsni sparing partneri, uspevajući da kompozicije voze između nežnih, emotivnih tema i atonalnog, teksturalnog improvizovanja.
No, cena toga je da ritam-sekcija ovde nema bogznašta da radi i Live in Oslo je mogao biti i album sasvim bez bubnjeva. Time ne želim da kažem da Zanussi i Strid ovde ničim ne doprinose, posebno je Zanussi vešt u harmonskom odgovoru na duvačke teme, ali njihov doprinos je sveden na maltene ukras jer većina kompozicija ovde decidno nema ritam i zasnovana je na himničnim temama koje se sviraju po osećaju.
Oko sredine albuma stvari se malo promene, pa je Zanussijeva A Different Koko bliža free jazz idealu ravnopravnosti svih instrumenata i dopušta Stridu da se razigra, dok Sounds & Ruins počinje kinematskim atmosferama Zanussijevog kontrabasa i Silvine trube, mada i ona do kraja prelazi u jedan mirniji, manje ritmičan modus.
No, publici se to očigledno dopada pa nakon gromkog aplauza bend izlazi na binu za bis i izvodi In Tears koja je praktično sažetak celog nastupa i albuma, sa duvačima koji gotovo telepatski prate jedno drugo i emotivnu temu razvijaju do logičnog zaključka. Sublimno!
