Kao, čini se, jedina osoba na svetu kojoj se nije posebno dopao Marvelov strip Venom kada su ga radili Donny Cates i Ryan Stegman, sa dosta sam opreza prišao i serijalu Vanish koji su njih dvojica pokrenuli prvo na Substacku, da bi zatim, kao i solidan broj drugih Substack projekata renomiranih autora, publikovanje preuzeo Image. Image je ovo izdao u osam epizoda i dve kolekcije (od kojih se druga, u trenutku dok ovo pišem nalazi jedan dan u budućnosti i biće dostupna kada vi ovo budete čitali), započinjući serijal prošlog Septembra (dakle Septembra meseca 2022. godine) i završio ga u Junu, uz dosta solidne reakcije američke kritike i publike. Ispostavlja se da postoji prilična nostalgija za gritty superherojskim stripovima u stilu ranog Image Comicsa i da je Vanish popunio ovu partikularnu prazninu u mnogim srcima. Ko bi TO očekivao?

Što se mene tiče, ako bih hteo da budem malo ciničan mogao bih da kažem da je najbolja stvar u vezi sa Vanish to da se završio, mada… uspešni superherojski serijali se retko kada zaista završavaju, samo miruju do sledeće inkarnacije pa tako i nije nezamislivo da će Vanish imati i neki novi život iako je ovo jedna zaokružena priča u kojoj glavni junak prolazi kroz vrlo velike promene i radikalno menja svoj status kvo do kraja. No, ne želim da budem ciničan i mada mi se Vanish nije MNOGO dopao, ovo jeste strip koji ima svoje dobre strane i jednu osobenu crtu koja ga izdvaja od drugih stvarih u ponudi pa mislim da je po tome vredan pažnje.

Ryan Stegman je Vanish opisao kao najuzbudljiviju stvar koju je ikada nacrtao a što treba imati na umu kada stignete do poslednje tri epizode koje decidno NIJE on crtao, već je uradio breakdown skice za table koje su posle drugi crtači nacrtali. Dobra vest je svakako to da su crtači odabrani da sarađuju s njim (kao i tušeri i koloristi) svi vrlo lepo ugođeni sa njegovim karakterističnim stilom pa iako se vidi da finale  ovog serijala nije crtao Stegman, ono ne odskače drastično po tonu i senzibilitetu od onoga što smo videli u prvih pet brojeva koje je uglavnom on nacrtao, sa tuševima JP Mayera. Kolore je za sve epizode radila Sonia Oback, veteranka Image , ali prevashodno Top Cow publikovanja, gde je radila Witchblade i The Darkness pa njen rad na ovom serijalu ne samo da obezbeđuje vizuelnu konzistentnost između stilova nekoliko crtača i tušera koji su ga radili, nego daje i sponu sa tim ranim Image stripovima na koje se Vanish više nego eksplicitno oslanja.

Iako je, dakle, intuitivno možda najlakše opisati Vanish kao nastavak-Venoma-drugim-sredstvima, sa tim konfliktnim antiherojem u glavnoj ulozi i visceralnom, krvopljusnom akcijom koja ga izdvaja od „običnog“ superherojskog stripa, istina je i da je ovo zaista strip u stilu ranog Imagea, možda pre svega Spawna, a čiji je autor, Todd McFarlane i bio neka vrsta ako ne oca a ono poočima Venomu u Marvelu osamdesetih godina, pa se sve to nekako lepo zaokružuje sa Vanish, koji je, jelte, izašao za firmu kojoj je McFarlane i dalje predsednik. Ovaj superherojsko-mračnofantazijsko-hororični Uroboros je nastao, po Stegmanovim rečima, posle nekoliko godina tajnog planiranja između njega i Catesa, a sa eksplicitnim ciljem da se ponudi nešto drugačiji ukus fantazije sa čarobnjacima, magijom i školama u kojoj deca uče da postanu čarobnjaci i da koriste magiju.

Drugim rečima, Vanish je skoro pa neka vrsta anti-Harija Potera, dark’n’gritty skaska u kojoj dečak što uči za čarobnjaka na kraju rešava napad rivalske čarobnjačke frakcije na njegovu školu time što sa magijske ravni ode u stvarni svet, tamo nađe revolver, vrati se u magijski „Everkeep“, i onda predvodnika suparničke frakcije – upuca u glavu. „Fuck magic!“ uzviknuće on ne jednom u ovom stripu, pokazujući da Stegman i Cates misle ozbiljno kada kažu da im je muka od „priča o magiji namenjenim mladoj odrasloj publici u kojima se pojavljuju čarobnjaci i sudbina i ljubav.“ Stegman kaže da je Vanish nastao kao odgovor na pitanje „šta ako bi magija bila METAL?“, a spona sa superherojima je onda napravljena naprosto na ime toga da crtač veli da je on čitavog života njima opsednut i smatra sebe pre svega superherojskim crtačem.

Otud je i Vanish strip koji se nalazi u blagoj identitetskoj krizi već negde od prve epizode i njegova premisa zapravo zahteva dosta objašnjavanja i priličan broj strana na kojima nas Cates, Stegman i saradnici upućuju u pozadinu priče i istoriju sveta koji vidimo, kako bismo pravilno mogli da probavimo događaje u njemu i superherojsku šorku, pa i ubijanja i komadanja stavimo u pravilan kontekst.

Moj problem sa Vanish je što strip ima PREVIŠE konteksta i zapravo mi deluje kao najmanje dve priče koje su pomalo na silu stopljene u jednu. Možda je ovo i tačno: ako je verovati Stegmanu, prvo je nastala ideja vezana za taj heavy metal magični svet i zaplet a onda je on insistirao da se na nju nadogradi i superherojski sadržaj i otud imamo jedan možda malo i prekomplikovan ali ne nezanimljiv koncept sa modernim svetom u kome ima superheroja, ali koji su, tajno, svi izbeglice sa te pomenute magijske ravni, Everkeep. I svi su zapravo nekada bili učenici raznih magijskih škola i njihove supermoći su zapravo magija. Utoliko, šareni, atraktivni superherojski kostimi i imena poput Battle Rocket su samo način da ljudi od kojih neki žive već više stotina godina, imaju nove, uzbudljive živote u svetu koji u magiju ne veruje a klanja se superherojštini.

Ovo je zanimljiva ideja, naravno, pogotovo kada počnemo da upoznajemo neke od ovih ljudi i vidimo kako neki zaista uživaju u superherojskoj karijeri, dok druge sve to ne zanima mnogo i našli su uhljeblje kao mađioničari koji za pare zabavljaju narod prividom magije, i Vanish je smešten u „stvarni“ svet koji je svoju superherojsku populaciju dobio nakon završetka čarobnjačkog rata u drugom svetu, a što, zapravo malo podseća na koncept koji je Bill Willingham osmislio za svoj Vertigo serijal Fables.

Osim što Vanish po tonu i senzibilitetu ni malo ne podseća na Fables već pre na Spawn. Umesto kompleksne priče o čarobnjačkoj dijaspori, Vanish je mnogo više mračna, dekonstruktivna hronika rastakanja ličnosti glavnog junaka, Olivera, dečaka kome su govorili da će biti onaj „izabrani“ u vreme dok je još išao u školu magije, da bi rat između čarobnjačkih frakcija uništio ne samo njegovu porodicu i školu već praktično i čitav taj magijski svet u kome je živeo i koji u superherojima modernog sveta prepoznaje pripadnike klana zaslužnog za taj rat. Oliver nije srećan čovek, naprotiv, uprkos vrlo snažnoj i pametnoj ženi sa kojom živi – a koja je, što se korišćenja magije tiče, znatno jača od njega – on je hodajući karambol, alkoholičar i uživalac širokog spektra opojnih droga, polomljen čovek koji živi samo za osvetu ljudima što su uništili sve što je voleo i poznavao kao dete.

I priča o Oliverovoj osveti je mučna. Ovo nije pravednički usmeren bes antiheroja koji radi stvar što je mi ne bismo uradili jer nemamo jaja ali PRIŽELJKUJEMO da i sami tako ustanemo protiv nepravde, pa makar izgubili sve, već mnogo više patološka opsesija događajima od pre nekoliko vekova o kojima čak ni ljudi što su u njih bili umešani više ne razmišljaju mnogo. U tom smislu, Vanish od svog glavnog junaka pravi ne antiheroja već negativca, nekoga što i dalje vodi rat koji su drugi odavno završili i koji odbija da prihvati „realnost na terenu“ – nešto što je svakako zanimljivo za nas na Balkanu sa svojim nezaboravljanjem i neodstupanjem od svojih, kako mi to volimo da kažemo, vekovnih ognjišta i identiteta.

Kao prikaz raspadanja jedne ličnosti i patoloških, toksičnih navika laganja svih koji su mi najbliži i opravdanja pred samim sobom da cilj – koji mora biti pravedan – opravdava i brutalna sredstva kojima se Oliver služi, Vanish ima svoju literarnu snagu i ovo je, ZAPRAVO, najbolja stvar koju mogu o njemu da kažem. Oliver deluje kao STVARNA ličnost, njegov karakter i način razmišljanja deluju kao nešto proživljeno i, smešteni u povišeni, operetski superherojsko-magijski kontekst gde se i sakati i ubija na putu te „pravične“ osvete, oni grade jak argument za čitaoca, POGOTOVO muškarca uzgojenog na revenge-narativima o tome da je potrebno pogledati u sebe, prepoznati šta je naša prava priroda a šta nezdrava, patološka opsesija od koje treba da se lečimo. Oliverova žena i najbolji prijatelj kao ljudi koji pokušavaj da mu pomognu ali ih on samo koristi za svoje potrebe su takođe napisani ubedljivo i interesantno.

No, Vanish ovaj kvalitetni i intrigantni sloj priče meša sa nekoliko drugih slojeva i čini se da ovaj strip ima mnogo više konceptualnih skica nego razrađenih motiva. Ideja o klincu koji donosi pištolj u magijsku školu da njime okonča rat između čarobnjačkih frakcija mi deluje kao veoma zanimljiv pogled na problem vatrenog oružja u američkim školama, ali koji ovde nije dalje razrađivan. Isto tako, čitava zamisao sa čarobnjačkom dijasporom koja se transformisala u superherojsku populaciju modernog društva je zabavna ali je ovde samo pozadina za tu priču o Oliverovom padu u monomaniju.

Ono što Vanish daje na kraju jeste neka vrsta zaključka za Olivera, koji je brutalan ali ne SASVIM bez kapaciteta za iskupljenje glavnog junaka. No, strip svakako previše insistira na svom early-Image gritty tonu da bih ja to mogao da pozdravim bez rezervi.

Ipak, ako volite Stegmanov spektakularni stil, Vanish nudi dovoljno i njega samog i crtača koji ga dovoljno dobro emuliraju da ovo bude ugodno za čitanje. Mišljenja sam da je ovo po postavci mogao da bude mnogo bolji narativ, samo da se odlučio koju od konceptualnih ravni da zaista razvije a da ostale ostavi za kasnije i neke buduće serijale. Ovakav kakav je, Vanish je razbarušen, neuredan, istovremeno i zanimljiv i frustrirajući pa, ako ste ljubitelj Catesa i Stegmana, svakako treba da ga pročitate a ostali mogu da probaju. Image kolekcije ima ovde i ovde.