Početkom Avgusta dobili smo novu kolekciju svih šest epizoda stripa Cla$$war koji je u ovom trenutku star dvadesetak godina i predstavlja jednu interesantnu – relativno ranu varijaciju na superherojski narativ, u kojoj su superheroji u službi američke vlade, a zatim neki od njih odlučuju da se protiv nje okrenu.

Cla$$war ima interesantnu istoriju i mada se ne radi o PRETERANO uticajnom stripu samom za sebe, on je svejedno u velikoj meri uticao na karijere svojih autora i zapravo ih lansirao u američki superherojski mejnstrim u kome i danas rade. Autor scenarija, Velšanin Rob Williams je danas ugledno ime u američkoj industriji, sa uspešnim mejnstrim radovima iza sebe za Dark Horse, Dynamite!, AWA, Marvel i DC, a gde sam ga zadnji put hvalio za njegov rad na Suicide Squad, ali koji je uradio i jedan od poslednjih upečatljivijih Vertigo serijala, Unfollow, pokazujući da pored klasične superherojštine ima interesovanja i za stripove koji se bave savremenim fenomenima na drugačiji žanrovski način i naglašavaju sociopolitičku kritiku. Ovo ne bi trebalo nikoga da iznenadi jer je oko polovine prve decenije ovog stoleća Williams dosta radio za britanski 2000AD, poznat po svojim ciničnim socijalnim satirama. Ali još više vas ovo neće iznenaditi ako ste jedan do onih koji su Cla$$war čitali u vreme kada je izlazio.

A što je statistički malo verovatno. Cla$$war je imao prilično težak porođaj, i to iz dva dela a originalno ga je publikovao mali britanski izdavač Com.X, za koji, statistički je vrlo verovatno niste nikada čuli. Ova kuća nastala je gotovo slučajno nakon što se crtač Neil Googe javio za oglas da radi kao ilustrator za dizajn agenciju, ali su vlasnici agencije shvatili da je čovek pre svega stripadžija i onda predložili videoigračkoj kompaniji Konami, sa kojom su tada imali ugovor, da Googe uradi strip po njihovom propertiju Silent Hill. Konamiju se to dopalo i Com.X je rođen, usred dotcom mjehura i kenuo da radi sa velikim ambicijama. Izdavač je poslovao sa promenljivim (ali dovoljnim) uspehom do 2004. godine, pa bio na pauzi do 2008. i danas zvanično i dalje radi ali jasno je da nisu neko veliko ime u industriji.

No, ni Rob Williams nije bio veliko ime. Štaviše nije uopšte bio u industriji i krajem prošlog veka radio je kao novinar, a u slobodno vreme pisao scenario za superherojski strip inspirisan političkim publikacijama Noama Chomskog, stend ap tačkama Billa Hicksa i protestnom muzikom na transverzali Billy Bragg-Public Enemy. Uradivši skript za celu prvu epizodu Williams ga je predstavnicima Com.X ponudio na konvenciji u Bristolu 2000. godine, nakon razmišljanja o tome da bi strip mogao da publikuje sam ali i prepoznavanja činjenice da ne poznaje ni jednog jedinog strip-crtača. Com.X su bili novi i sveži u ovom trenutku i posle nekoliko meseci se javili da hoće ovo da objave.

Prve tri epizode je nacrtao Trevor Hairsine, u to vreme već iskusni crtač za 2000AD a nakon Cla$$war i vrlo uspešan prekoatlantski profesionalac koji je radio masu visokoprofilnih serijala za Marvel (X-Men: Deadly Genesis, Ultimate Six, Ultimate Nightmare…) pa prešao u industriju videoigara, pa se vraćao stripu… Zadužen za rad koji superherojski strip treba da predstavi u ozbiljnim, realističnim, sumornim ali i dalje spektakularnim tonovima, Hairsine je sa prve tri epizode Cla$$war odradio tako dobar posao da mu je ovo otvorilo američke vratnice i lansiralo njegovu Marvel karijeru, no Cla$$war svejedno nije mogao da izađe kada je to Com.X planirao jer se desio jedanaesti Septembar 2001. godine i narativ o superheroju koji napada američkog predsednika na travnjaku Bele kuće a kasnije ubija i američke vojnike na prekomorskoj misiji nije delovao prikladan za taj trenutak.

Objavljen 2002. godine (sa kolekcijom 2003.) ovaj prvi deo priče je zatim na nastavak morao da čeka do 2004. jer se izdavač oporavljao od finansijskih problema koje mu je, između ostalog, nanela, kako se to danas navodi, „ozbiljna provalna krađa“, a što dosta plastično opisuje koliko je ovo partizansko preduzeće u stvari bilo. Hairsine više nije bio na raspolaganju do ovog trenutka pa je, nakon što je prvo za crtača razmatran Cary Nord, posao dobio Travel Foreman. Amerikancu je ovo bio tek drugi publikovan strip, ali je on na njemu odradio tako dobar posao da je i sam odmah dobio ugovor sa Marvelom i dalje nastavio da radi Aresa, Doctora Spectruma, kasnije Iron Fist, pa dalje radio za Dark Horse, DC itd. Foreman je vrlo očigledno ovaj serijal iskoristio da pokaže u punoj meri koliko je talentovan i maštovit, kreirajući neke prizore koji su i u 2004. godini morali okrenuti glavu. Kolorist Len O’Grady je nastavio rad i na druga tri broja, pružajući izvesnu meru konzistencije izgledu ovog stripa. A letering je radio Eddie Deighton, jedan od osnivača i vlasnika Com.X, i  Cla$$war se završio šestom epizodom uz jedno upitno „The End?“ i Williamsovim proklamovanim interesovanjem da jednog dana napiše drugih šest epizoda. No, do tog momenta je izdavač već bio u ozbiljnim problemima, a Williams je već dobio da radi za 2000AD pa za Amerkance i, evo, u 2023. godini i dalje ne znamo kako bi se ovaj strip završio.

Mada to možda nije ni bitno. U svom pogovoru za kolekciju iz 2009. godine, Williams i sam kaže da mu je delove ovog stripa malo neugodno da čita, da je iznenađen koliko je logorejičan na nekim mestima i da je vrlo očigledno da je u pitanju prvi njegov publikovani rad (mada naglašava da neke scene smatra najboljim koje je ikada napisao i možemo se složiti da su odlične). I da na stranu stavimo zastrašujuću poslovicu o bacanju prvih mačića u vodu, Cla$$war je karakterističan po tome što je bio jedan od prvih stripova sa ovakvim senzibilitetom i temom, da bi ga kasniji pokušaji drugih autora prevazišli po dubini obrade ove teme.

Naravno, nije bio i prvi. Superheroji koji rade za američku vladu su postojali i ranije, kako u korporativnim stripovima tako i u nezavisnijim izdanjima, ali stoji da su poetkom 21. veka ovo i dalje bile povremene transgresije. Naravno da je paradigmatičan primer Watchmen, ali možemo se setiti da je u istom periodu, oko polovine osamdesetih, i Millerov Dark Knight Returns imao Supermena koga Regan šalje da Sovjetima malo otupi oštricu ratne mašinerije, pa posle i da zauzda Betmena.

Wildstormovi radovi sa preloma milenijuma, posebno Stormwatch pa onda The Authority su sa dosta interesovanja obrađivali ovu temu, sa Warrenom Ellisom koji će pokazati kako se tim ranije u službi američke administracije odmetne i postaje „autoritet“ sam za sebe, da bi Mark Millar, preuzimajući serijal od njega, stvari daje radikalnije politizovao i pokazao korupciju koja ide ruku pod ruku sa ogromnom moći što je predstavljaju superheroji.

Williams kaže da nije čitao The Authority ali verujem da su i Ellis i Mark Millar čitali Cla$$war. Millarov Ultimates je u velikoj meri baštinio tu ideju o neugodnom odnosu velike, korupciji sklone birokratije i superheroja a  Warrenl Ellis će nekoliko godina kasnije za Avatar Press napisati serijal Black Summer, o predvodniku superherojskog tima koji je sarađivao sa američkom vladom pa se okrenuo protiv nje i serijom atentata obezglavio administraciju, insistirajući da je neophodno sistem donekle porušiti kako bi građani slobodno mogli da biraju svoje predstavnike.

Black Summer je tako jedna nešto artikulisanija verzija Cla$$war u kome se predvodnik superherojskog tima što radi za američku vladu, sa partizanskim imenom American, nakon saznanja kakvim se stvarima ta vlada bavi, u čije ime vodi prekomorske ratove, ko iz njih profitira itd, odlučuje na odmetništvo. American ima moći ravne Supermenovim ali on nije intelektualac već leteće oružje pa je njegov pokušaj puča vođen informacijama i koordinacijom bivšeg američkog kontraobaveštajca zgađenog američkim zločinima i korupcijom. American neće ubiti američkog predsednika, koji je DRASTIČNO korumpiran i izopačen, ali ga hoće poniziti pred kamerama pre nego što njegovi ljudi na internet aplouduju dokaze (preslatko je da je u pitanju .mov fajl i da je u pitanju doba pre Jutjuba) o zločinima američke administracije u nadi da će ovo motivisati građane na promenu. Ovo se ne događa – predsednik i sam kaže da neće, a njegovi mračni sponzori iz pozadine snažno savetuju vojnu intervenciju na suverenu ostrvsku naciju negde u američkom komšiluku, „da se očuva demokratija“ kako bi skrenuli pažnju javnosti sa ovog skandala i pumpali patriotska osećanja. American, naravno, onda odlazi na to ostrvo, tamo shvata da su razmere zavere vlade i krupnog kapitala još veće nego što je mislio, sukobljava se sa svojim kolegama, superherojima koji i dalje rade za američku vladu, a vojska na kraju na ostrvo baca atomsku bombu nadajući se da ga se tako reši, uz naslov u svim jutrašnjim novinama da su bombu aktivirali „teroristi“. I ovde se strip završava, sa jasnim tizovanjem nastavka koji do danas nismo dobili.

I ako sam gore rekao da to možda nije prevelika šteta jer smo dobili slične a bolje stripove od drugih autora, fer je reći i da Cla$$war ima mnogo uspelih momenata. Kao što je podzaplet sa bivšim nacističkim naučnikom koji je preseljen u Ameriku posle Drugog svetsog rata i zapravo zaslužan za program kreiranja superheroja u SAD. Kao što je dalji podzaplet sa kreiranjem NOVOG superheroja koji treba da bude dovoljno snažan da se suprotstavi Americanu, ali se usput pretvara u hodajući body horror (i koji mi deluje kao inspiracija za delove Millarovog rada na The Authority). Kao što su karakterizacije Americanovih kolega koji su zanimljivi kao ličnosti – i arhetipovi – i imaju interesantan rasno-rodni spektar.

No, čak i da se sve to stavi na stranu,stoji da su u grafičkom pogledu Hairsine i Foreman sa O’Gradyjem kreirali strip koji je praktično utemeljio taj senzibilitet ozbiljne, gritty superherojštine sa prelivom političkog trilera a koji će onda biti kopiran od skoro svih koji će dalje raditi u ovom maniru, od kasnijih Wildstorm radova, preko Marvelove Ultimate linije pa do Avatarovih stripova. Ovo je istovremeno i „ozbiljan“ i realističan strip, ali i strip spektakla koji impresionira tim pre što likovi ovde izgledaju kao pravi ljudi koji rade neverovatne – a često i malo užasne – stvari.

Utoliko, Cla$$war se svakako može smatrati prevaziđenim na ime toga što su njegovi naslednici sa istim temama uradili više, ali on je i dalje itekako relevantan, možda manje na ime svoje jednostavnije i naivnije političke kritike, a više na ime tako sigurnog grafičkog identiteta da je on kasnije imitiran diljem strip-industrije. Pa, eto, vredi ga pročitati. Image novu kolekciju prodaje ovde, a Amazon ima staru, tvrdo koričenu kolekciju ovde.