Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove Nedelje nešto jako lepo i doduše prilično kratko, ali baš prikladno za Nedelju u kojoj želite da se relaksirate, da vas muzika opusti, osveži i oplemeni. Mark Lipson: Orchard Ridge nije novi album uglednog detroitskog džez bubnjara Marka Lipsona, ali jeste njegov novi EP, osim što on na njemu ni ne svira. Ali nije svirao ni na prošlogodišnjem albumu Springwells, pa je to bila svejedno fantastična ploča koja je u prvi plan gurnula Lipsonove kvalitete kao kompozitora i aranžera, te individualne virtuoznosti saradnika koje je odabrao. Orchard Ridge je ponovo Lipson koji se pojavljuje u ove dve uloge, ali i jedan potpuno nov, i za njega svež i nepotrošen format. Džez autori, istorijski, umeju da zabasaju u atar klasične i kamerne muzike, neretko upravo jer im je izazov da testiraju svoje aranžerske veštine, pa je i ovaj materijal kombinacija klasike, filmske muzike i Lipsonovih kompozicija urađenih u aranžmanima za duo klavira i flaute. Lipson je ovde, kako bi se to u Begradu reklo, Kolarac-Ready a njegove saradnice koje izvode ove aranžmane su jako dobre i dodatno predstavljaju dobrodošao predah od isključivo muških postava sa kojima je Lipson snimao svoje dosadašnje albume.
I sam Lipson verovatno prepoznaje da je ovo lep iskorak pa tako i omot ovog izdanja odstupa od za njega uobičajenih apstraktnih slika koje asociraju na platna Kandinskog i Mondriana i, mada zadržava geometrijsku i kolornu disciplinu prethodnih radova, ima i fotografije muzičarki postavljene između stilizovanih klavirskih dirki, te jednu umirujuću međuigru bele, plave i crne boje koja dosta odskače od prethodnih kolornih šema, sugerišući da će i muzika na izdanju biti nešto drugačija.
O Lipsonu sam već dosta pisao u prikazima prethodna dva albuma pa se za informacije o njegovom životu i karijeri možete podsetiti ovog i ovog teksta. Ovde ćemo se samo kratko osvrnuti na muzičarke čija izvođenja nudi Orchard Ridge a prva nek bude Meg Brennan, flautistkinja i saksofonistkinja iz Detroita, sa – uprkos mladosti – ozbiljnim iskustvom. Klasično obrazovana, Brennanova je počela da uči flautu sa deset godina, a kao tinejdžerka je primljena na Interlochen Arts Academy gde je počela da komponuje svoju muziku. Na Univerzitetu Države Mičigen je studirala flautu ali se toliko opsela improvizacijom da je počela, samoinicijativno i na pozajmljenom instrumentu da svira i saksofon, vežbajući na kompozicijama Sonnyja Stitta, Louisa Armstronga i Clifforda Browna. Već je jasno kuda će ovo dalje ići pa je par godina kasnije talentovana studentkinja počela da studira i džez gde će nešto kasnije odbraniti i master. Brennanova radi u raznim formatima vezanim za klasičnu muziku, improvizaciju i džez a predvodi sopstveni džez sastav, Meg Brennan Quartet koji je tek u demo fazi što se tiče snimaka, ali se već iskazao svirkom na festivalima i po klubovima.
Lisa Sung je džez-klavir diplomirala na univerzitetu Temple u Filadelfiji a onda je odbranila i master iz džeza na Univerzitetu Njujork. Žena je studirala i kompoziciju a kao izvođač nastupa u raznim postavama po Njujorku, sa basistom Ronom McClureom, saksofonistom Patrickom Wolfom, pa u Filadelfiji, Njujorku i Nju Džersiju sa basistom Geraldom Bensonom… Trenutno predaje klavir na dve visoke škole a, pošto je korejskog porekla, njen prvi album, Half Moon, izašao zimus, sastoji se od džez aranžmana korejskih dečijih pesama.
Orchard Ridge ima četiri kompozicije a otvara ga Lipsonova Orchard Ridge Sonata i ovo je jasan iskaz da stari džez-veteran ima ozbiljnu ambiciju da proradi klasični i kamerni format bez imalo rezervi. Izvedbe su lepršave i autoritativne, zvuk snažan, a za Lipsona uobičajena vitalnost i optimističnost u temama i dinamici njihovog aranžiranja ovde je dobila veoma simpatičan klasičarski preliv.
Odmah iza sledi Erik Satie i njegova Gymnopédie No. 1, deo trilogije kratkih tročevtrtinskih kompozicija u kojima je francuski kompozitor i pijanista naglašavao atmosferu. Priča je da je u to vreme bio u priličnom finansijskom tesnacu i da mu je Debussy pomagao sa promocijom njegove nove muzike pa možda nije ni preteramo reći da ima nečeg debisijevskog u ovom kratkom ciklusu. Gymnopédie su kasnije aranžirali i izvodili i Blood, Sweat and Tears a Satie je ostvario i veliki uticaj na Johna Cagea, partikularno svojim „musique d’ameublement“ radovima iz dvadesetog veka, za koje se ovaj ciklus često posmatra kao preteča. No, Lipsonov aranžman i ovo moderno izvođenje naglašavaju i temu i njenu razradu i ovde ima, pored atmosfere, i strasti.
Druga Lipsonova kompozicija na izdanju je The River Runs Sweet, sa njegovog prvog solo albuma, Point of Arrival i ovo je jedini otvoreno „džez“ komad u ovom materijalu. Naravno, izvedba i dalje zvuči klasičarski i kamerno ali Lipsonove briljantne teme i harmonije kroz koje ih provlači su instant prepoznatljive i sjajne. Na kraju ploču zatvara vrlo strejt aražman slavne Over the Rainbow Harolda Arlena, sjajno uklapajući jednu od najoptimističnijih popularnih kompozicija dvadesetog veka sa Lipsonovom uzdržanom ali uvek prisutnom verom u dobro.
Izvedbe su, rekoh, sjajne, a posebno se primeti koliko Brennanova ulaže koncentracije u sviranje flaute, sa neprestanim finim vibratom i odličnom dinamikom. Zvuk je, doduše, veoma glasan pa ovde ima malo distorzija u momentima jače svirke, ali je benefit toga i da čujemo flautistkinjin dah a što veoma lepo osvežava čitavu zvučnu sliku. Klavir nema tu vrstu upada „ličnosti“ muzičarke i on zvuči skoro pa apstraktno. No, sa koje god strane da se pogleda, Orchard Ridge je izuzetno prijatan materijal koji čoveku popravi raspoloženje i da mu energiju kada je najpotrebnija. Nadam se da ovo nije poslednji put da Lipsona slušamo u ovakvoj varijanti:
