Ove nedelje je izašlo toliko mnogo muzike kao da su muzičari kolektivno osetili da se bliži kraj sveta pa gledaju da izbace sve što mogu iz sebe, da im bude lakše. Raznovrsnost ponude je zastrašujuća – od klasičnog koprofilnog old school death metala, preko ruskog pravoslavnog satanističkog blek metala pa do psihodelične elektronske plesne muzike – i kada vas jednom budu pitali kakav je bio kraj Oktobra 2023. godine recite mu da je bio jebeno dobar i da je šteta što ga je propustio.

Prvo blek metal i odmah dosta jak četvrti album za finski Aegrus. Invoking the Abysmal Night je ploča evokativnog, melodičnog ali istovremeno i dosta mučnog blek metala, onako kako najviše volite. Iako osnovani 2005. godine, Aegrus imaju u svom zvuku prilično naglašenu old school crtu a koja se fino uklapa sa kvalitetnom svirkom, dobrim aranžmanima i tim tužnim, melanholičnim melodijama što proziru kroz energično testerisanje. Majstorski spravljena ploča i potvrda finske dominacije:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/invoking-the-abysmal-night

One Of Nine američki blek metal sastav o kome ne znamo baš mnogo ali je (debi? Skoro sigurno) album Eternal Sorcery jedna bučna, epska ploča koja zaziva srednjevekovlje a krlja snažno ama osećajno. Ima ovde melodije, ima atmosfere, svega što je danas rašireno u blek metalu, ali svirka je furiozna a zvuk prštav, bučan, nesuptilan ali dobar. Osvoji ovo čoveka na prvi aperkat a onda nastavi da bude odlično:

https://oneofnine.bandcamp.com/album/eternal-sorcery

https://wolvesofhades.bandcamp.com/album/eternal-sorcery

Dosta je dobar i Efraah Enhsikaah, „enigmatični muzičar“ čiji prvi album izlazi za Osmose Productions. A oni ipak ne objavljuju tek makar šta. One Thousand Vultures Waiting To Be Fed je i sama mračna, okultna, atmosferična ploča, puna vampirskih melodija i tmine, i mada je poznato da ja blek metal (kao i uostalom SVE) volim kada je brz, ovo je i u sporim pesmama jako dobro. Efraah Enhsikaah odlično piše pesme, a onda ih izvodi sa puno teatra ali i snage. Moćno:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/one-thousand-vultures-waiting-to-be-fed

Mort Écarlate je jedan lik iz Kvebeka koji muziku pravi iz zabave, kako sam kaže, a za čiji ćemo debi album, jednostavnosti reći da je blek metal. Iako ovde ima i death i thrash elemenata. No, Mathieu Robichaud je prilično talentovan i ne samo da lepo spaja žanrove, nego i piše solidne rifove, pa i pesme umeju da iznenade maštom i kvalitetom. Solidno je ovo i producirano i vredi da se čuje:

https://mort-ecarlate.bandcamp.com/album/geuler-en-for-t

Poljaci Teufelsberg na svom drugom albumu ne odmiču se predaleko od second wave pravovernosti i mada bi čovek mogao da kaže da je sve ovo već čuo, progutao i svario, bend je vrlo ubedljiv u tome što radi (mislim, slušajte dementno zviždukanje pevača na kraju druge pesme – to ne bi radio neko ko nije siguran u sebe i satansku enrgiju koja ga napaja). Pakt mit dem Teufel izlazi tek iduće nedelje ali album se može preslušati u celini i,ako volite sirov blek metal okrenut isključivo obožavanju Paloga, ovo će vam utažiti žeđ:

https://teufelsbergbm.bandcamp.com/album/pakt-mit-dem-teufel-2

A Flourishing Scourge iz Sijetla su vrlo interesantni u svom  progresivnom čitanju blackened death formata. Njihov drugi album, Sickened Seed je impresivna kolekcija kompozicija kojima pripadnost ekstremnom krilu metal muzike ne umanjuje ni ozbiljnost ni prijemčivost. A Flourishing Scourge nekako uspevaju da u svojoj muzici povežu i klasični izraz i jedno ranjivo, neposredno otvaranje ka slušaocu, a da ipak tu ostaje i dimenzija hermetičnog, ezoteričnog koja ide uz black i death metal. Album je produciran preglasno s obzirom na suptilnost koju pokazuje u samim kompozicijama i aranžiranju i to je jedna moja zamerka na njega. Ali drugih nemam. Ovo vrlo studiozno treba da se presluša:

https://aflourishingscourge.bandcamp.com/album/sickened-seed

Za nešto značajno klasičnije po zvuku tu su Norvežani Flukt, čiji drugi album, Omen ov Darkness donosi svo zlo, hladnoću ali i melodičnost što je potrebujete od starostavnog, alhemijskog okultnog, satanističkog blek metala. Album ima solidan zvuk, ne suviše suptilan ali dovoljno prirodan da pesme zvuče vitalno, stvarno, a ne sintetički i ispeglano, a bend ima mašte da u jednom dosta klasičnom formatu piše pesme sa karakterom i idejama. Fino:

https://dusktone.bandcamp.com/album/omen-ov-darkness

Rietas i Riivaus dva finska jednočlana blek metal projekta, od kojih ovaj drugi već ima dva albuma iza sebe pa i zvuči nešto rutiniranije na split albumu Loimus. Sve je to garaža, da bude jasno, ali dobra, energična garaža. Rietas je pak na ivici kasetnog snimka iz podruma i samo ga priličan kvalitet pesama spasava. Apsolutni hardkor:

https://korpituli.bandcamp.com/album/loimus

https://rietas.bandcamp.com/album/loimus

Iz Ukrajine stižu Perimortem čiji debi album spaja melanholični, „slovenski“ blek metal sa malo death metala i to je dosta elegantna kombinacija. Pillars of Light je album čvrstog zvuka koji se dobro uklapa iz emotivne, melodične gitarske teme a bend zvuči profesionalno i jasno usmereno u pravu stranu. Ne sad da je ovo SKROZ po mom ukusu ali Perimortem su veoma dobri:

https://perimortem.bandcamp.com/album/pillars-of-light

Blek metal bendovi koji se inspirišu vestern tematikom i zvukom i nisu TOLIKA retkost a Wayfarer iz Denvera su verovatno najpotnatiji od svih. Novi album, peti u opusu benda, American Gothic dosta srećno spaja kantri i vestern trope sa gotskom atmosferom pa sve propušta kroz blek metal filter i muzika ne zvuči skarabudženo niti na silu kalemljeno bez reda i poretka. Hoću da kažem, bend uspešno postiže dramu u formatima koje vezujete za C&W, gotiku ili blek metal i ona je plemenitija i slojevitija zahvaljujući tom čudnom ali funkcionalnom spoju:

https://wayfarercolorado.bandcamp.com/album/american-gothic

Švajcarski jednočlani Impalement ima drugi album, The Dawn of Blackened Death i, mislim, manifest je već u imenu ploče. Ovo je black-death metal visoke kakvoće, sa nešto fine, preteće atmosfere i puno oštrih rifova. Nemački muzičar Beliath koji stoji iza ovog projekta ume da se slika, da, ali ume i da napiše prijemčive pesme a da ih zatim aranžira i izvede sa dosta osećaja za detalj pa je ovo album ne sad neke revolucinarne ali jako ugodne, melodične i oštre metal muzike za sladokusce:

https://impalementofficial.bandcamp.com/album/the-dawn-of-blackened-death

Meni se dosta dopao i prvi album italijanskog projekta Vertebra Atlantis, kao i prethodni radovi talentovanog Gabrielea Gramaglije, pa ću ukazati da je i drugi album, ponovo izašao za dosta pouzdani I, Voidhanger, vrlo dobar. Ovde je, doduše, dosta deakcentovana „bestijalna“ strana black i death metala koji se mešaju u Gramaglijinoj muzici i drugi album, A Dialogue with the Eeriest Sublime je više strejt progresivni black-death metal nego išta drugo. Ali izuzetan, sa jako ambiciozno napisanim i aranžiranim pesmama a bez pretrpavanja aranžmana idejama. Gramaglia je sazreo kao autor a album je produciran prilično solidno i uspeva da hermetičnost i ezoterčinost spoji sa znojavom, mišićavom svirkom na idealan način:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/a-dialogue-with-the-eeriest-sublime

A onda ide poljsko-ukrajinski Three Eyes of the Void sa debi albumom, The Atheist, i ovo je jako solidno, takođe. Three Eyes of the Void sviraju u suštini post-blek metal, i ima u njihovoj muzici puno tog šugejzerskog šmeka koji se skoro po pravilu nalazi u post-blek metal proizvodima, pa je fer reći da ovo možda nije bend prvenstveno za mene ali The Atheist u ovkiru svog žarna nudi čvrstinu, sigurnost, jednom rečju – kvalitet. Već sam video da po Jutjubu padaju poređenja sa Emperorom i to zaista nije sasvim bez osnova. Preporučuje se snažno:

https://threeeyesofthevoid.bandcamp.com/album/the-atheist

Pređimo na stoner rock, doom metal, sludge metal, hard rock i psihodeliju. Nemački trio The Spacelords radi već petnaestak godina i novi album, nectar of the gods kreće sa takvom lakoćom i sigurnošću da vam je odmah jasno da ste u rukama ljudi što vrlo dobro znaju šta radei kuda su se zaputili. A zaputili su se u svemir, naravno. The Spacelords su space rock/ krautrock postava čija je muzika hipnotična i psihodelična bez nekog vidnog napora – bend se prosto u prvom taktu priključi na kosmičku energiju i vozi taj zavodljivi gruv kroz četiri dugačke kompozicije odmerenog, elegatnog džemovanja. Savršenstvo:

https://thespacelords1.bandcamp.com/album/nectar-of-the-gods

Kostarikanski kvartet Lumpen svira radnički i seljački (a po Marksovoj definiciji za revoluciju nezainteresovani) stoner rok. Vidim da bend album Por El Mal Camino taguje i sa doom metal i mada ovde ima malo hrapavih, „ekstremnih“ vokala, većina ove ploče je gruverski teški rok. Svirka je solidna, pesme atmosferične mada jednostavne i moram da priznam da samo vokali malo odskaču. Pevač Paul Jiménez pogađa sve note, da ne bude zabune, ali je njegov stil relativno uzdržan i malčice podriva energetsku, jelte, stabilnost sistema ovog benda. Ali i u tom kontrastu između čvrste matrice i „mekanih“ vokala ima nekog šarma valjda. Bend svakako vredi da se posluša:

https://lumpen4.bandcamp.com/album/por-el-mal-camino

Blue Almonds sami za sebe kažu da su jedan od najpoznatiujih poljskih stoner rok bendova a album Mashup opisuju kao „70’s Rock/Blues“ sa sve pesmom koja se zove Blues i drugom koja se zove Awaking. OK, što NE BI Poljaci izmišljali nove reči u Engleskom? Enivej, album je možda zaista više sanjivi ’70 rok nego stoner rok, ali prijatno je to, lepo producirano, lepo otpevano i taj neki nežni gruv čoveku može da prija:

Mislim da Bury The Burden iz Lidsa ne znaju šta tačno znači reč „interludij“ ali dobro, PA NISMO SVI ZAVRŠILI FILOLOŠKI FAKULTET NEMOJTE SAD. Važnije je da sludge metal koji ova ekipa svira na  EP-ju An Increased Perception of Suffering zvuči zdravo. Mislim, zvuči KRŠ jer je ovo prilično garažna varijanta sludge metala, ali zdrav je to krš. Sirov, bučan, onako ne iz srca nego iz creva, sa ponekim lepljivim sabatovskim rifom i gazećim ritmovima. Iskreno, bolno, dopadljivo a plaća se koliko VI kažete:

https://burytheburdenuk.bandcamp.com/album/an-increased-perception-of-suffering

Poljaci Weedcraft sviraju spor, teturajući, nadrogirani stoner rok, a omot njihovog drugog albuma, Żur, vrlo plastično komunicira kakva će biti muzika. Ovo je instrumentalni, jako teški, jako spori gruv sa lepljivim rifovima i apsolutnom željom da vas hipnotiše. Bend ne pokazuje SUVIŠE mašte koja bi pravdala devetominutne pesme što su prakitčno varijacija na jednu temu, ali nije ovo loše, odsvirano je sa ubeđenjem i ostavlja utisak rituala:

https://weedcraft.bandcamp.com/album/ur-3

Zanimljivo zvuče Finci The Moonhaze na novom albumu, Conundrum of Reality, vozeći posred druma sa svojom kombinacijom hard roka, psihodelije i progresive. Ima ovde sabatovštine, ima motorhedovštine, štim je nizak a gitara dobra. E, sad, vokali su definitivno iz kategorije „navićićete se“ jer gitarista Samuli Rajala ima vrlo osoben stil, a i superravni, supernedinamični zvuk bubnjeva je meni lično malo smetao. No, The Moonhaze imaju dovoljno ideja u pesmama i dovoljno izvođačkog šmeka da ovo ne budu dilbrejkeri:

https://themoonhaze.bandcamp.com/album/conundrum-of-reality

Nijemci Phantom Winter sviraju sludge metal, ali zapravo melodičniji, atmosferičniji sludge metal nego kolege. I, dobro, dosta neintuitivno zvuči kad se kaže „atmosferični sludge“ ali to su verovatno govorili i prvim atmoblek bendovima. Phantom Winter imaju tu neku postmetalsku melodičnost i melanholičnost ali pesme im nisu napustile sludge brutalnost i sirovost. Her Cold Materials, njihov treći album je jako bučan i pesme su dugačke pa nije za neutreniranog slušaoca, ali za nekog naviknutijeg na ovaj nivo pritiska, verujem da ima par momenata prave transcendencije da se čuje:

https://phantomwinter.bandcamp.com/album/her-cold-materials

Nešvilski Howling Giant zvuče vrlo dobro raspoloženo na svom drugom albumu, Glass Future. Bend je do sada izdavao za neke od najboljih firmi u ovom trenutku koje se bave teškim rokom (Ripple Music, Blues Funeral), pa je saradnja sa njujorškim izdavačem Magnetic Eye prirodna i plodna za obe strane. Glass Future je relaksirana, nenametljivo psihodelična ploča melodičnog, skoro popičnog stoner roka koji, svakako, ima teške ritmove i masivne gitare ali je pre svega melodičan i vrlo prijateljski nastrojen. Odličan zvuk i bend koji je u sebe ekstremno siguran, sa dobrim razlogom:

https://howlinggiant.bandcamp.com/album/glass-future

Publika sklona epskom doom metalu ima novi Sorcerer. Šveđani rade ovo što rade još od kraja osamdesetih i Reign of the Reaper, iako tek četvrti album, zvuči i zrelo i nepotrošeno. Bend je suviše „komercijalan“ za moj ukus, sa naglašavanjem melodija i epskog, ekspanzivnog zvuka, ali zdravo je to, sa dosta propisne heavy metal srži i bez prenaglašavanja gotskog materijala. Plus pesme su praktično mini-pozorišne predstave. Vredi čuti:

https://sorcererdoom.bandcamp.com/album/reign-of-the-reaper

A publika sklona stonerskom, gruverskom doomu ima drugi EP argentinskih En la Niebla da se poraduje. Ovaj power trio iz Kordobe je pre malo manje od godinu debitovao prvim izdanjem i mada albuma još nema na vidiku, Cvlto & Hash sa svoje dve pesme svakako razgoreva glad svakome ko voli spor, zarazan ritam, teške, lepljive rifove, melodično, drogirano zapevanje. En la Niebla su samo još jedno podsećanje na to koliko argentinska stoner rock scena ima fantastičnih bendova što naizgled beznaporno spajaju klasični teški rok i psihodeliju sedamdesetih sa današnjim drogeraško-satanističkim trendovima. Sjajno:

https://enlaniebla666.bandcamp.com/album/cvlto-hash

Post-doom? Šta još neće izmisliti u toj Australiji? Saturnine imaju istoimeni EP sa četiri pesme muzike koja je melanholiča i spora, malo glasna, malo tiha i, dobro, ta „post“ komponenta se čuje u izboru harmonija ali i stila pevanja i uopšte, u aranžiranju pesama. Ako volite i dalje heavy i snažnu muziku koja koketira sa alternativnim rokom ali zadržava težinu i abrazivnost, probajte Saturnine:

https://saturnineaustralia.bandcamp.com/album/saturnine

Norvežani White Tundra su tako nazvali i svoj debi album i nije da vam je sada kao teško da zamislite kako to zvuči. Mislim, „bela tundra“ je kako bi i osoba  rođena u Sahari opisala zvuk ovog benda da joj pustite album bez najave. Dakle, sporo, gruverski, sa prelepo faziranim gitarama, puno simpatičnih, skoro grandžerskih melodija, puno bolno promuklog pevanja… White Tundra su stoner rok melodične provinijencije a koja ne umanjuje težinu zvuka pa, dakle, navalite:

https://whitetundra.bandcamp.com/album/white-tundra

Da ostanemo još malo u Skandinaviji, Finci Cardinals Folly imaju novi album, Live By The Sword i ovo je jedan manifest u kome bend pokazuje kako oni shvataju doom metal i metal uopšte. Ploča je melodična, energična, na momente melanholična, bestidno emotivna, a opet rokerska i energična. Ovo nije doom metal koji čita romantičarsku poeziju obučen u čipku, sa čašom crnog vina u drugoj ruci, već rokerska, prljava, sirova satanistička (ili makar paganska) proslava melodije, psihodelije i entuzijazma,Pridružite se:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/live-by-the-sword

https://cardinalsfolly.bandcamp.com/album/live-by-the-sword

Nebula su snimali recentne koncerte u Švedskoj i Nizozemskoj i sada je to živi album izašao za Heavy Psych Sounds Records. Ako znate Nebulu, znate da je u pitanju gruverski heavy psychedelic rock sastav iz Kalifornije koji svira već četvrt veka i da je njihova kombinacija masnog bluza, teškog gruva i neodoljive psihodelije, pa, neodoljiva, masna i teška u najboljem smislu. Dvanaest pesama najfinijeg rokanja samo za vas:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nebula-livewired-in-europe

Još jedan odličan živi album su izdali stoneri iz Njukasla, Pigs Pigs Pigs Pigs Pigs Pigs Pigs. O ovom bendu sam se već pozitivno izrazio na ime studijskog albuma koji su izbacili u Februaru a album Live In New York je snimljen Aprila ove godine i ima osam pesama odlične, energične a atmosferične teškorokerske svirke sa moćnim zvukom gitare i fino podešenim vokalnim efektima. Jako lepo:

https://pigspigspigspigspigspigspigs.bandcamp.com/album/live-in-new-york

Hajdemo dalje na thrash, speed, hardcore, grindcore i death metal. Kalifornijski Bezaliel na svom albumu, Bezaliel, vozi tu neku kombinaciju blackened thrasha i malo death metala koja najviše forsira melodičnost i atmosferu pa je album zapravo najviše blek metal od svega. Ali ima rifove, ima primitivni, radnički i seljački mentalitet i sasvim solidnu produkciju i meni je onda bio mnogo sladak. A plaćate po želji:

https://bezaliel.bandcamp.com/album/bezaliel

Hoćete još blackened thrasha? Španci Omission su pripremili devet odličnih pesama na svom sedmom albumu, Disciples of Ravens Vengeance. Ovo nije mnogo „blackened“, najviše na polju vokala, a muzika je črvsti, rifaški, sitno seckani treš metal koji ide napred solidnom brzinom, melje naprženom bas gitarom i generalno je tvrd i heavy. Ima tu samo malo mesta i za melodije, ali u prvom planu su satanizam i agresija:

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/disciples-of-ravens-vengeance

Francuzi iz Liona, Shotgun Logic piče odličan thrash metal i na novom EP-ju, Adaptive Manipulator a koji stiže pola decenije nakon prvog EP-ja. Ovo je vrlo tehnički, vrlo čisto produciran, cakum-pakum uredan thrash koji ne hvata toliko na brzinu koliko na oštrinu. Rifovi su atraktivni, pevanje vrištavo i prijemčivo, a bend savršeno radi zajedničke ukrase u i inače izvrsnoj muzici, virtuoznost prikazujući samo usput, bez prenaglašavanja. Dve nove pesme, obrada francuske old school heavy institucije, Attentat Rock, plus singl iz 2021. godine kao bonus pesma – vrlo solidna ponuda:

https://shotgunlogic.bandcamp.com/album/adaptive-manipulator

Pa su tu onda jednako zajebani Cursed Disciples iz Portugalije, sa EP-jem Set to Fail. Njihov thrash metal ima u sebi i malo modernog hardkora, pa je superdisciplinovana, brza i opasna svirka dopunjena niskim štimom i jednom finom siledžijskom komponentom (uključujući semplove Joea Pescija iz Casina) koja joj odlično leži. Cursed Disciples na kraju zvuče kao death metal bend koji je odlučio da svira thrash ali ga je negde usput malo zavela neodoljiva privlačnost hardkora, pa ako to zvuči i kao Malevolent Creation iz nekih perioda, da, dopašće vam se. Čak šest pesama i intro – odlična ponuda na svakom nivou:

https://curseddisciples.bandcamp.com/album/set-to-fail

Šveđani Eternal Evil voze vrlo upečatljiv blackened thrash metal, sa dosta melodije ali sa brzim pesamama i oštrom, napadačkom svirkom. Drugi album ovog kvarteta, The Gates Beyond Mortality pun je dobrih rifova i vrlo žustre a opet tehnički izvrsne svirke. Plus, razume se, odlična produkcija. Šteta da ovo nije na Bandcampu:

Italijanski Latebra su na nekom zanimljivom mestu između blackened thrash metala, hardkora, pa i nekakvih melodičnijih formi post-metala i posthardkora koje se meni generalno ne bi ni nešto dopale ali album Strappare Alle Onde je izuzetno doro napisan a onda i odsviran sa takovm strašću i spretnošću da je teško ostati na njega indiferentan. Latebra su energični, emotivni pa i ekstatični u tome kako u svoju disciplinovanu, tehnički kvalitetnu muziku sebe unose bez ostatka a to da album daju po ceni koju sami odredite je posebno ljudski. Obavezno poslušati, ovo kida:

https://latebra.bandcamp.com/album/strappare-alle-onde

Cars On Fire su, sudeći po promo slici, dve žene i dva muškarca iz San Dijega koji sjajno mešaju pank rok, hardkor i nešto metala na albumu  Burning at Both Ends, njihovom prvom, mislim. Muzika je karakteran, lepo faziran rokenrol sa autoritativnim ženskim vokalom, gitare su često inventivno melodične, gruv je nevozan ali vozački – u skladu sa imenom benda – a produkcija masna i kalorična. OK, bend oće malo da ljulja tempo, ali to je nekako šarmantno jer zvuči napaljeno i pankerski. Probajte:

https://carsonfire1.bandcamp.com/album/burning-at-both-ends

Bloodmoney su, pak, vrlo stereotipni nabod-core iz Hjustona, iz, jelte, Teksasa. Nekad su nam iz tog grada dolazile veličine poput D.R.I. a sada moramo da se zadovoljimo i sasvim korektnim metaliziranim siledžijskim hardkorom koji svakom graškom znoja isceđenom tokom brutalne svirke nastoji da pdovuče svoju uličnu reputaciju i autentičnost. Ne marim za to previše, ali bend vrlo časno bode, ima solidan zvuk i naprosto ne dopušta da ga ignorišete. A još i daunloud EP-ja  Time’s Up plaćate po žellji. To je fer:

https://bloodmoneytx.bandcamp.com/album/times-up

Isto tako zvuče i Luck Runs Out iz Grand Rapidsa u Mičigenu. Ili bar vrlo slično – Demo 2023 je zapravo produciran uznemirujuće dobro, sa brutalnim zvukom koji iako jako kompromovan ne zvuči beživotno nego baš KIDA, pa beatdown prebijanje koje Luck Runs Out ovde priređuju, sa sve vrlo thuggish vokalima ostavlja jak utisak. Tri pesme al razbijaju:

https://luckrunsout1.bandcamp.com/album/demo-2023

Scavengers iz Olbenija pak na svom, kako kažu, poslednjem EP-ju (nazvanom samo IV) prže četiri pesme vrlo solidnog blackened crustcorea. Sve je to pitko, snažno, ekspresivno i sa dovoljno truda oko gitarskih tema ali i aranžiranja generalno da ne bude dosadno – uostalom, poslednja pesma je skoro sedam i po minuta ozbiljne agresije. Vrlo lep oproštaj za bend čiji su svi članovi zaposleni u drugim grupama, muzika koja se ne traži nego se već ima i zna šta će sa sobom. Plaćate koliko hoćete JER ŠTA ĆE IKOME PARE (Edit:PRC! Bend je sklonio izdanje sa Bandcampa. Ostavljam tekst i link jer vačjda će ga uskoro vratiti):

https://scavengersny.bandcamp.com/album/iv

Iz istog grada su i Cold Kiss sa dve nabadačke, gruverske moshcore pesme na snimku Promo 2023. Ovo se naplaćuje solidnih pet dolara ali muzika je vrlo ozbiljno pisana i odsvirana, uz solidnu produkciju pa bend svoje ambicije ne krije a i nema rašta.

https://coldkisshc.bandcamp.com/album/promo-2023

Indonežani Indifferent imaju tri pesme na demo snimku Drama of Era i ovo je u osnovi gruverski hardkor ali sa dosta thrash metal rifova i elemenata generalno. Kao što od Indonežana očekujete, kvalitet svirke i produkcije su na visokom nivou a pesme nisu preterano kratke i brzo se pretvore u džombastu, hipnotičnu teksturu u kojoj ćete nesputano uživati:

https://indifferenthc17.bandcamp.com/album/drama-of-era-demo-23

Finski crustgrinderi Major Mistake sebe opisuju rečima „GRINDING HARDCORE METAL PUNK OF DEATH!“ pa eto, tačno znate šta da očekujete od albuma Wire-Brain Children. Dakle, štroku prljavštinu, podrumski pankerski pogo ali i krastgrajndersku sirovost u teksturi muzike. Bend povremeno neočekivano iz blastbeat/ d-beat pravovernosti sklizne u pank rok zabavnost i to simpatično proširi horizont očekivanja. Solidno:

https://majormistake.bandcamp.com/album/wire-brain-children-2

Glazgovski Peacemaker istresaju tri pesme ozbiljno uznemirujućeg hardkora na snimku koji se zove  The Shallow Grave Demo. Jeste ovo hardkor u osnovi, sa metaliziranom nadgradnjom ali bend ima i finu meru sludgecore i noise rock elemenata u svom zvuku i to se sve udružuje za superiorno tjeskoban a opet zarazan muzički program. Odlično:

https://peacemakerglasgow.bandcamp.com/album/the-shallow-grave-demo

Uznemirenje neće smanjiti prvi album grupe End iz Nju Džersija, sastavljene od članova The Acacia Strain, Counterparts, Fit For An Autopsy, Shai Hulud i Reign Supreme. Solidnog pedigrea tu ima – do mere da biste ovo mogli nazvati supergrupom – ali End je napravio takav album da mu ne treba tuđ pedigre. The Sin Of Human Frailty je ploča PAKLENOG blackened hardcorea, sa gitarama koje zvuče kao fabrika motornih testera u kvaru, ekstremno teškim zvukom bubnjeva i najpromuklijim vokalima koje ćete čuti ove nedelje. Sumanuta žestina, česte promene tempa, jedna generalna orpesivnost zvuka se podrazumevaju ali End to pakuju na iznenađujuće prijemčiv način i, pa, ovo NE SMETE propustiti:

https://yourfuckingend.bandcamp.com/album/the-sin-of-human-frailty

Ako ste to preživeli, na volej će vas dočekati Year Of The Knife iz Delavera čiji je album No Love Lost dvadeset minuta i devet pesama furioznog hardcore prebijanja sa ekstenzivnim koketiranjem sa grindcoreom. Nije ovde SVE brzo i kratko, pesme imaju i prljavi, mučni gruv kakav volite i cenite u ovom podzemnom domenu ekstremne muzike, ali kad je brzo baš je jebeno a i kad je sporo prilično je jebeno. Bend zvuči BESNO, pesme su jednostavne a  prirodne, a tu su i kolaboracije sa Full of Hell i Sanguisuggabogg i sve to vredi da se potroši iz sve snage:

https://xyotkx.bandcamp.com/album/no-love-lost

Unhinge iz Nju Džersija su veoma bučni na svom drugom albumu, ali šta drugo očekivati od ploče koja se zove Aggravated Mayhem? Pričamo o osam pesama nemilosrdnog deathgrind prebijanja sa zvukom koji je na pola puta između garaže i pakla i svirkom organske topline i orkanske jačine. Gomila zlih rifova – koje ćete jedva čuti pored svih tih distorzija – urnebesna brzina i neljudski vokali se podrazumevaju. Bestijalno!

https://grandvomitproductions.bandcamp.com/album/aggravated-mayhem

Njujorški black-death-grinderi koji snimaju za pitsburški 20 Buck Spin, Gravesend, imaju drugi album, Gowanus Death Stomp i ako znate koji je nivo kvaliteta što ga očekujemo od 20BS bendova, neće vas iznenaditi da je u pitanju jedan izuzetno agresivan ali pitak album. Ovo je, naravno pitko pre svega jer bend odlično svira pošto su pesme pravljene da budu jedna organska ali ne sasvim prirodna smena rifova i ritmova, a dok je zvuk napucan do bola i probija i bubne i druge opne u orgamizmu. Agresija, ali iz ljubavi:

https://20buckspin.bandcamp.com/album/gowanus-death-stomp

Kalifornijska deathgrind trojka Kill the Con Man daje sve pare od svog trećeg albuma, Militant Minority u fond koji pomaže deci na bliskom istoku. Pa, mislim, ako vam se dopadne ova sirova, brutalna muzika, skromne produkcije, ali vrlo sigurne estetike i atraktivne svirke, dajte koji dinar za nju – cena je ona koju vi odredite. Na kakva sranja trošimo pare, ovo je em plemenito em Kill the Con Man toliko dosledno trpaju svoju prljavštinu da je to meni jako simpatično:

https://killtheconman.bandcamp.com/album/militant-minority

Belligerence su tri klinca iz Berlina koji sviraju „macabre death metal“. Ispostavlja se, barem na dve pesme koje zajedno čine njihov prvi demo, nazvan The Wretched, da je to čvrst, kvalitetan death metal sa horor-atmosferom, dobrim, ložačkim rifovima, opasnim gruvom i odličnim vokalom. Beligerence pritom imaju vrlo dobru produkciju i sviraju MNOGO bolje nego što očekujete, pa bih vrlo rado da ovaj bend odmah vidim sa nekim albumom u ponudi:

https://belligerence1.bandcamp.com/album/the-wretched-demo

Ima iznenađujuće mnogo bendova sa imenom Deadspeak. Ovaj koji sada ima album (prvi, pretpostavljam), je iz Poljske, iz Gdanjska, imao je jedan EP 2010. godine pa onda pauzirao i sada Human Alchemy demonstrira na šta Deadspeak misle kada kažu da sviraju „occult death heavy metal“. U normalnim uslovima bilo bi red da im se kaže da to ne može tako i da ima da se odluče za NEKI od nabrojanih žanrova, ali Human Alchemy je zapravo ugodna andergraund ploča death metala koji zvuči kao da je propao kroz vremensku provaliju iz 1991. godine i završio u 2023, a da je pritim stvarno pokupio malo black metal i heavy metal elemenata. Podrumski je sve to, prljavo, sirovo producirano i pesme zvuče nekako starinski ali to im baš i daje šarm jer Deadspeak vrlo ubedljivo i lepršavo krljaju nudeći nešto što je old school ali sa energijom dvadesetogodišnjaka koji krče nove puteve:

https://deadspeak666pl.bandcamp.com/album/human-alchemy

Iako ime benda Evil Syndicate deluje kao nekakva organizacija iz stripova o Duck Avengeru, u pitanju je ozbiljan, kvalitetan projekat iz Brazila koji se posle desetogodišnje pauze (a imao je samo dva EP-ja) vraća trećim EP-jem, sugestivno naslovljenim  Hell on Earth. I ovo je odlično. Evil Syndicate sviraju fantastično, imaju dobru produkciju i njihov brutalni a melodični, zarazni death metal donosi svo tepih-bombardovanje kakvo volite u muzici američkih bendova poput Hate Eternal samo spojeno sa latinoameričkom vatrenošću i emocijom. Jako lepo napisane pesme, puno virtuozne svirke i rifovi  koje je nemoguće izbiti iz glave, dakle odličan materijal i, nadamo se, najava konačno prvog albuma:

https://evilsyndicateofficial.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Teksašani Baring Teeth su toliko agresivno disonantni a opet tehnički kvalitetni na svom četvrtom albumu, The Path Narrows da je ovo skoro pa morao da izda I, Voidhanger. I ako kao i ja, partikularni ukus ovog nemačkog izdavča vezujete za ekstremni metal koji ne voli kalupe i žanr koristi pre svega kao i orijentaciju, Baring Teeth će vam leći kao budali šamar. Ovaj trio je UBITAČNO dobar i u svirci i u pisanju pesama koje kao da se protive svakoj logici komponovanja i aranžiranja a opet imaju unutarnju logiku i konsekventnost, tako da muziku ne možete nazvati hermetičnom – suviše je AKTIVNA pa i otvoreno koketira na momente – a da se opet radi o nečemu što avangardnu značku nosi vrlo ponosito na reveru. Ako do sada niste slušali Baring Teeth zamislite neki 20 Buck Spin bend ali na esidu i bićete blizu. Odlična ploča:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/the-path-narrows

Cemetery Urn iz Melburna, pak, sa svojim petim albumom za šesnaestak godina diskografske aktivnosti, a naslovljenim Suffer the Fallen, nude ugodnu old school death metal žurku za ljude od ukusa. Ovo je OSDM visokih tehničkih kvaliteta i odlično napisanih pesama, taman po zvuku ali nimalo stidljiv da ima kompleksne arnžmane, teške tranzicije između delova pesama, stalne promene tempa i ritma, promišljena gitarska soliranja. Bend je izuzetno zreo i trebalo bi da oduševi svakog ko voli Immolation, Morbid Angel, Incantation, Deicide i ostale rodonačelnike, ali, da bude jasno, ne zvuči kao imitacija ni jednog od njih. Cemetery Urn su originalni, svoji i izvrsni.

https://cemetery-urn.bandcamp.com/album/suffer-the-fallen

Bacterial Husk iz Bostona imaju debi album, Anthropogenic Ruin i to je sad nekakav simpatičan, gruverski, old school ali ne MNOGO old school death metal. Prosto, Bacterial Husk vole da se rif lepo čuje, da se publika primi na njega, da svi zajedno tresu glavama u istom ritmu i album je stručno sklopljen oko ove zdrave filozofije. Solidna produkcija, prijatna ploča:

https://bacterialhusk.bandcamp.com/album/anthropogenic-ruin

Berzerker Legion je JOŠ JEDAN od projekata prolifičnog Šveđanina Jonnyja Petersona. Ovog puta postava je švedsko-nizozemsko-britanska, sa članovima Decapitated, Dark Funeral, Asphyx i milion drugih bendova, a muzika je iznenađujuće melodični, epski death metal koji uzima Hypocrisy za nekakvu osnovu ali onda kao da pruža ruke ka publici koja radije sluša Napalm Records bendove. Naravno da je sve to napisano vrlo stručno i čak i meni koji ne marim preterano za ovoliko melodičnosti u death metalu album ume da priredi lepe momente:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/chaos-will-reign

Praznik za death metal publiku mora predstavljati novi, deseti album kaliformijskih Autopsy, nazvan prilično ekspanzivno Ashes, Organs, Blood and Crypts. Autopsy su institucija ekstremnog metala i bend koji ne samo da je izmislio zvuk koji danas nazivaju old school death metalom, i utemeljio ga niskom albuma sa kraja osamdesetih i početka devedesetih nego i danas snima iznenađujuće zdrave i potentne ploče. Prošlogodišnji Morbidity Triumphant je pokazao da u staroj mašini itekako ima još goriva, a Ashes, Organs, Blood and Crypts je zvuk benda koji toliko dobro razume svoju muziku da se čini da bi ovo mogao da radi još trideset godina. Možda je i tanka linija između štancovanja generičkih, stilski jasno oblikovanih ali kreativno ispraznih komada death metal muzike i snimanja albuma u zen-stanju gde svaka nota pada na pravo mesto, ništa nije suvišno i bend zvuči sigurno i vitalno kao bilo kada u svojoj karijeri, ali Autopsy su APSOLUTNO sa njene prave strane. Ovaj album naprosto – radi. Bez filozofije, bez eksperimenata ili traženja nekakvog radikalnog novog pogleda, Autopsy su savršeni u onome što rade i očigledno je da u tome i dalje uživaju. Pa uživajte i vi:

https://peaceville.bandcamp.com/album/ashes-organs-blood-and-crypts

Evo, recimo, nemački Endseeker su bend koji jasno i nedvosmisleno kreće od tradicije koju su izgradili Autopsy i četvrti album, Global Worming na nju nadograđuje par cigli i po koji crep ali ne menja ništa dramatično. Dakle, ovo je HEAVY, agresivno a srazmerno sporo i jednostavno aranžirano. No, Endseeker umeju da i u prilično svedenoj postavci napišu memorabilne pesme, izvedba je puna dobro odmerene drame pa je i ovo ploča koja čak i u nedelji kada izlazi novi Autopsy nema čega da se stidi:

https://endseeker.bandcamp.com/album/global-worming

Tu su negde i Danci Shadowspawn sa svojim trećim albumom, Blasphemica koji i sam valja ukusan, kavernozni old school gruv i ima velike, snažne rifove koji vas obaviju sa svih strana i ne puštaju. Bend ima vrlo napucanu prepoznatljivo skandinavsku produkciju a pesme sa sobom nose dah rituala, izvođene ritmom i dinamikom koja prosto zaziva učešće publike u konačnoj realizaciji kompozicija. Sad ja to kao nešto mistifikujem ali Shadowspawn prosto pišu dobre pesme koje vas teraju na kretanje i ako ste kretanju skloni, ovo je death metal prvorazredne kakvoće:

https://emanzipation.bandcamp.com/album/blasphemica

Ja sam što se death metala tiče na svoje došao već sa Autopsy, a ovo sve ostalo je praktično bonus. Al nešto od toga je JEBENO dobro, evo na primer, prvi EP portlandskih Thanamagus, nazvan Lie in Wait. Thanamagus su prosto slika i prilika Portlanda: divljački i surovi death metal koji oni sviraju oplemenjen je vrlo ozbiljno urađenim ambijentanim momentima, pesme su generalno izuzetno napisane a produkcija je sjajna. Naravno, iako iza sebe imaju samo jedan demo u ovoj postavi, muzičari koji sviraju u Thanamagus su iskusne lokalne i nacionalne face sa smenama odrađenim u Coffin Rot, Ascended Dead, VoidCeremony, pa čak i Morbid Angel. Ako volite to spajanje avangarde i divljaštva koje je karakteristično za mnoge portlandske death metal bendove, Thanamagus su obavezno štivo:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/lie-in-wait

Briljantni njemački progresivni death metalci Obscura su svoju američku turneju krunisali albumom A Celebration I – Live in North America, to jest kolekcijom živih snimaka sa raznih koncerata prošle i ove godine. I, mislim, Obscura ne potrebuje neko veliko predstavljanje, bend je nadaleko cenjen i za virtuoznost svirke i za kompleksnost kompozicija, u Srbiji su svirali više puta i ostaje samo da kažem da album ima odličan zvuk a bend je kompjuterski precizan ali nikada beživotno nedinamičan. Prelepo:

https://obscura.bandcamp.com/album/a-celebration-i-live-in-north-america

U poslednjoj smo sekciji i tu ćemo čuti razne krosžanrovske radove ali i pošten hevi metal. Bavarski kvartet Thriller, evo, vraća osamdesete u fokus u velikom stilu na svom debi albumu, Street Metal. Ovo je u sebe jako siguran tradicionalni heavy metal sa pravilnim odnosima NWOBHM krljačine i malo sleaze metal romantike, pesmama koje osvajaju jakim tempom i energijom, te pevačem, Julianom Masonom čija akrobatika dodaje ovoj ploči bar još 40% karaktera i prepoznatljivosti. Nije da su ostali u bendu slabi, naprotiv, solaže su masne i zabavne i svirka je generalno zdrava, pa ko god da je voleo Judas Priest onako kako su zvučali u ranim osamdesetima, ovde će se jako lepo udati. Da je bubanj produciran malo dinamičnije, album bi bio skoro savršen, ali i ovako je to odličnih tridesetosam minuta odvaljivanja:

Kad sam video ime benda – guttered – malo sam prevrnuo očima ali kada sam čuo debi album, Surfacing, mora se priznati da su Australijanci sebi nadenuli pravo ime. Ovo je blackened sludge metal VRLO zajebane abrazivne enerrgije, sa gitarama koje su toliko distorzirane i teške da se jedva kontrolišu i gruvom koji je brutalan a zarazan. Bend pored tako agresivnog zvuka piše relativno kratke, ekonomične pesme, a što je dobro jer je ovakvu muziku nemoguće trpeti u većim dozama kad imate godina koliko ja. Guttered ni malo ne zanima da budu komunikativni i zanimljivi široj publici, ovo je muzika striktno za najveće agresivce među nama. Ali je dobra i barem se naplaćuje koliko god da ti agresivci imaju da daju:

https://gutteredingrime.bandcamp.com/album/surfacing

Hoćete još nešto bučno, pakleno distorzirano i agresivno? Ima. Tiger Blue iz Mineapolisa sebe opisuju rečima „Midwest Mayhem“ mada je album As The Evening Wore On​.​.​. ruku na srce mnogo MNOGO prijemčiviji od ovog o čemu smo pisali iznad. Tiger Blue su surovo distorzirani ali njihova muzika je između posthardcorea, noise rocka i možda malko matchorea sa dosta disonanci i ritmičkih diverzija, ali suštinski gruverska pa i rokerska. Album je bučan ali zapravo iznenađujuće pitko produciran sa fino razdvojenim instrumentima (slušajte kako basčina greje sredinu terena) a pesme imaju energiju da klubove dižu u vazduh ali i da se refreni pevaju u glas. Izvrsna ploča:

https://tigerblue1.bandcamp.com/album/as-the-evening-wore-on

Wenches & Rogues su iz Saskačevana ali sviraju kao da su ih juče izvukli iz neke škotske provincije. Bend postoji desetak godina, radi na drugom albumu a Legends & Lore je aktuelni EP sa čak sedam pesama. I mislim, to je keltski folk izmešan sa metalom, vrlo časno, veselo i poletno, sa kratkim, energičnim pesmama gde se violine i trešerske gitare sasvim solidno druže. Bend ima i ženski i muški vokal, ima i malo panka u svom zvuku i sve je to sasvim prikladno za bilo koje slavlje koje možete da zamislite:

https://wenchesandrogues.bandcamp.com/album/legend-lore

Bukvalno čim vidite logo losanđeleskih Angel Fury, znaćete i kakva im je muzika na istoimenom demou, prvom za ovaj bend iz Los Anđelesa. Naime, sleazy, nostalgičan old school melodični heavy metal jednom nogom na Sunset Stripu, drugom u garaži iz koje je većina Sunset Strip heroja ionako i krenula. Ovde nema PRETERANO puno cheesea i s obzirom na ženski vokal i melodične gitarske areabeske, može se reći da Angel Fury svoj izraz vide negde između ortodoksnog sleaze metala i power pop akcijanja kakvo je osamdesetih provlačila na primer Pat Benatar. E, sad,  jel’ će biti awkward ako kažem da mene ove dve pesme mnogo lože? OK, produkcija je podrum i bend je baš retro, ali… zvuče autentično A TO SE JEDINO BROJI.

https://angelfury.bandcamp.com/album/angel-fury

Kanađani Tower Hill zvuče modernije i „tehničkije“ na debi albumu, Death Stalker. Ovo je mešavina tradicionalnog heavy metala i melodičnog, energičnog power metala  i mada, ako bih sad da baš budem gunđalo, mogu da kažem  da bend možda previše svira i trudi se da pokaže da zna sve fore na koje može da se pomisli kad svirate HM klasiku, ne bi bilo fer da ne kažem da su neke pesme ovde apsolutni hitovi. The Claw is the Law, druga po redu, recimo, uspešno sa sebe otresa većinu aranžmanskog ekscesa koji malo napada naslovnu pesmu što je album otvorila, i mada i ovde Tower Hill umeju da upadnu u virtuozni mod sviranja, pesma je u prvom planu i dosta solidno jebe kevu. Bend svakako na albumu demonstrira i znanje sviranja i puno entuzijazma, pa je ovo prilično prvoklasan debi koji treba slušati i preporučivati drugima:

https://towerhillmetal.bandcamp.com/album/deathstalker

Beogradski WDS su zapravo dve trećine Kobolda (samo u zamenjenim ulogama pa Elio Rigonat svira bubnjeve a Mateja Tanjević bas), plus Đorđe Petrović na gitari a u pitanju je projekat u kome se svira kombinacija crossover thrasha i surf rocka. Na papiru zanimljivo, u praksi dosta haotično. Album W​Д​С deluje kao sklepan za jedan dan i dok mi se dopada njegova anarhična energija, mastering gde je sve u crvenom i momački klipuje ga čini vrlo teškim za slušanje. Ima šarma ta kombinacija nervozne svirke i repovanja, naravno, ali valjalo bi malo promišljenije:

https://eliorigonat.bandcamp.com/album/w

Kad vam kažem da se prva pesma na novom albumu pitsburških Legendry zove The Bard’s Dream, odmah ćete znati da, uprkos koži i metalu u koje se bend zaogrće, ovu muziku prave ozbiljni nrdovi mekog proverbijalnog trbuha. Naravno da je  Time Immortal Wept, kao i prethodna tri albuma benda, melodičan, kvazisrednjevekovni hevi metal sa zvonima, flautama, harfama, nešto što bi svirali Tolkien i Jethro Tull da su kojim slučajem odrasli slušajući Zeppeline i Motley Crue. Ne dopada se to meni sve, dosta je cheesy čak i za moje pojmove, i produkcija je, eh, ne baš idealna, ali ima mnogo duše i dosta šarma pa se preporučuje romantičnim osobama:

https://legendry.bandcamp.com/album/time-immortal-wept

A onda, srećan Sunn O))) svima koji slave jer su Stephen i Greg upravo objavili EP Evil Chuck​/​Ron G. Warrior (i to za Sub Pop, pa nek ide život) kao posvetu Chucku Schuldineru i Ronu Guardipeeju (hardkor pevaču iz Sijetla koga možda znate iz Brotherhood) i, mislim… iako su pesme kraće od šest minuta, Sunn O))) magija je netaknuta toliko godina kasnije. Dva čoveka, dve gitare, pojačala, fidbek i apsolutna hipnoza. Ima MNOGO ljudi koji poslednjih dvadeset godina imitiraju rad ovog dvojca (često proširivanog gostima) ali NIKO ne zvuči kao original. Genijalno:

https://sunn.bandcamp.com/album/evil-chuck-ron-g-warrior

Usurper iz Njukasla imaju iza sebe jedan aalbum, a Hand of the Usurper im je novi EP sa darežljivih pet pesama i puno raspoložene svirke. Usurper su klasični heavy metal a s obzirom da dolaze iz grada iz koga su Venom, Tygers of Pan Tang i Brian Johnson iz AC/DC, jasno je da imaju jedan ozbiljan legat da ga ispoštuju. A što se i dešava. Hand of the Usurper je zabavna, poletna ploča dramatičnih refrena, falseto pevanja, ozbiljnog, energičnog ritma i jako lepih gitara, kako u domenu rifova tako i kad pričamo o solažama. Bend je i solidno produciran i ovo je jedna od lepših heavy metal ploča ove nedelje, napravljena sa lepo odmerenim količinama cheesea i znojave, poštene svirke:

https://usurper1.bandcamp.com/album/hand-of-the-usurper

Italijanski duo Ragana čine dve žene a muzika je negde između posthardkora, blackened screamoa i melanholičnog blackened doom metala. Vrlo feministički, vrlo snažno a jednostavno sve to zvuči na albumu Desolation’s Flower sa sedam pesama skeletalnih aranžmana, ogoljene emocije i razderane gitarske distorzije. Hermetično ali veoma neposredno i emotivno:

https://ragana.bandcamp.com/album/desolations-flower

Nikada nisam bio preteran ljubitelj kalifornijskih veterana Dokken, pa ni novi album, Heaven Comes Down, urađen više od decenije nakon prethodnog, neće preterano promeniti moje mišljenje. Opet, ovo je vrlo korektan top-40 hard rok/ hevi metal staroškolske provinijencije i Don Dokken apsolutno i dalje ume da napiše sleaze metal pesmu koju će čovek pevušiti dok nešto radi po kući, nesvestan da se zarazio. Ima ovde mnogo proverenih fora i album ni u snu ne pokušava da izmisli nešto novo u okviru starog formata, no lagao bih kada bih rekao da u okviru istog tog formata ovde ne dobijamo nekoliko stvari koje vrede da se upamte:

Italijani Sarneghera? Nude iznenađujuće funkcionalan sudar alterenativnog roka i metala sa EP-jem  Il varco nel vuoto: tales from the lake vol​.​2. Stilski, ove četiri pesme su kao da ste jedne za druge zaheftali Placebo, pa onda po jedan posthardcore i nu-metal bend po izboru  i to nikako ne bi trebalo da radi, a pogotovo ne za mene, ali… Sarneghera? nekako pišu dobru muziku, imaju autentičan karakter i energiju u svirci a pesme su urađene sa dosta slojeva a opet ne pretrpane idejama i produkcijskim trikovima. Besmisleno jeftino izdanje po ceni od koliko date, a ODLIČNO:

https://sarneghera.bandcamp.com/album/il-varco-nel-vuoto-tales-from-the-lake-vol-2

Elm Street su iz Australije, imaju najmanje dva Jugovića u postavi (mislim da su Hrvati) i treći album, The Great Tribulation im je kombinacija tradicionalnog heavy metala sa modernijom produkcijom i malo groove metal fora. Nije to nužno baš po mom ukusu, ali Elm Street iz relativno generičkog zvučnog ambijenta izvlače dosta dobrih trenutaka na albumu koji traje preko pedeset minuta. Da se malo kondenzuje, bilo bi mi pa i odlično, ali i ovako je sasvim slušljivo!

Brazilski Ignited (danas sa stalnom adresom u Švedskoj) na svom drugom albumu i sami mešaju tradicionalni metal i malo modernijeg gruva ali Cradle Of The Wicked mojim ušima mnogo više prija jer prosto vernije skida šmek i atmosferu metala osamdesetih. Bend je žestok, energičan, rifičan a istovremeno ugodno cheesy, krećući se na rasponu između Judas Priesta, Maidena i power-thrash muzike onog vremena, sa povremeno himničnim momentima i puno hedbengerskog programa. Plus, jelte, solaže i generalni sviračko-proukcijski vatromet, ovo se sluša sa velikim osmehom na licu:

https://ignitedmetal.bandcamp.com/album/cradle-of-the-wicked

Ako ste malko skloniji progresivi i simfoničarskim ekstenzijama klasičnog metala, tu su lasvegasovski Immortal Guardian. Drugi album, Unite and Conquer nije sad nešto previše po mom ukusu, ali biće po vašem ako ste uvek sanjarili o tome da Blind Guardian odu malo dalje u modernom prog smeru. Svakako puno impresivne, tehničke svirke i mnogo atmosfere:

https://immortalguardian.bandcamp.com/album/unite-and-conquer

Novi King Gizzard & The Lizard Wizard nema baš mnogo veze sa metalom, pa ni sa rok muzikom, pa mora da ide u ovu sekciju gde stavljamo sve što ne znamo gde bismo drugde. Elem, The Silver Cord je album elektronske muzike inspirisane raznim varijantama plesnog zvuka, sa naravno povelikom merom psihodelije koju očekujete od prolifične australijske postave. Materijal je uglavnom delo Stua McKenzieja koji je napravio osnovne matrice kod kuće a onda je bend dosnimavao razna čudesa tokom turneje, po raznim hotelima, aerodromima itd. između Marta i Jula ove godine. I sad, ja često umem da drsko kažem kako su Gizzardi najbolji rok bend na svetu u ovom trenutku – dobro, ne računam Stonse, jebem mu – ali opasno se zabrinem kad vidim da su najbolji i kada se odmaknu od roka. Mislim, sve drugo na stranu, ODAKLE McKenziju ali i ostatku ekipe OVOLIKO kreativnosti? Pa jedva da smo svarili junski album vrhunskog stoner-thrasha čiji naziv neću napisati jer je apsurdno predugačak, a The Silver Cord nam donosi sedam drsko kompleksnih plesnih komada u standardnim i produženim miksevima, zvučeći prepoznatljivo kao KG&TLW koji poznajemo i volimo a istovremeno zvučeći kao sasvim novi bend. Jebem mu mater, nekom je proviđenje baš podarilo mnogo talenta a onda je taj neko taj talenat ispoštovao ulažući BEZUMNO mnogo rada u svoju muziku. I svaka pohvala kou dobije za tu muziku je viiše nego zaslužena. Elem, The Silver Cord: volite li Gizzarde? Volite li Beatles? Volite li Aphex Twin? Silver Apples? Tehno? Trens? Disko? Ako je odgovor na najmanje dva od ovih pitanja „da“, navalite bez stajanja:

https://kinggizzard.bandcamp.com/album/the-silver-cord

Njujorški Show Me The Body su negde između hardkora, alternativnog roka, ali i avangardnog izraza utemeljenog na čistom zvučnom dizajnu. Na živom albumu Live & Loose In The USA se ove stvari spajaju na svakako zanimljive, ne uvek idealne načine ali ta energija krivog srastanja bendu daje i karakter i potencijal da raste u raznim smerovima. Album je sav primitivan, divalj i istovremeno intelektualan. Jebeno:

https://showmethebody.bandcamp.com/album/live-loose-in-the-usa

Witching iz Filadelfije imaju tri žene i dva muškarca u bendu što je vrlo lep odnos. Da ne pominjem boje kose i frizure… Enivej, bend se vodi kao sludge/ doom metal postava ali drugi album, Incendium u formulu ubacuje i blek metal i ovo je baš dobro, snažno, teško, tvrdo, a melodično i prijemčivo. Bend odlično rukuje dinamikama i atmosferama, mešajući demonske blackened vokale sa melodičnijim pasažima i album je ugodno raznovrstan i melanholično poletan.

https://witching.bandcamp.com/album/incendium

Offended iz Lidsa u Engleskoj su predvođeni pevačicom Carol Fernandez a čiji prijatni glas i promišljeno aranžiranje vokala odlično dopunjavaju progresivne matrice albuma Dreamworld. Pričamo o metalu koji se ukršta sa progresivnim rokom stare škole, sa podugačkim pesamama i puno melodije, a gde je kvalitet kompozicije i aranžmana uvek prva briga pa je ugodno kako bend ne dopušta da ga proggy impulsi odvuku od upečatljivih tema i njihovog razvoja.  Ovakva muzika zaslužuje i nešto bolju produkciju ali Offended su definitivno vredni vaše pažnje ovde i sada:

https://offendedband.bandcamp.com/album/dreamworld

Doro Pesch je ponovo među nama i ima novi album! Žena sa karijerom od preko trideset godina, koja je još devedesetih svirala stadione i izmuzla svaku kap potencijala iz kombinacije nemačkog hair metala i atraktivne spoljašnjosti i dan-danas zna tačno šta da napravi da bi stari fanovi bili zadovoljni i da niko kući ne ode namrgođen. Conqueress – Forever Strong and Proud je kolekcija od čak petnaest pesama gazećeg stadionskog metala, od kojih na dve gostuje Rob Halford i mada Doro nikada nije bila velika pevačica, nikada nije mogla da bude optužena da 1. nema harizmu i 2. da ne zna da izabere saradnike. Ovde je tome dodala i izbor obrada koje ne mogu da pogreše pa tako Halford gostuje na Priestovoj Living After Midnight ali i na obradi Total Eclipse of the Heart Bonnie Tyler. Album ima par odličnih metal bengera a onda ima i balade i sve ono što u principu mene ne zanima u opusu Doro Pesch. Ali tih par pesama koje su dobre su baš ono što od nje očekujem i nemoguće mi je da se ne radujem da je kraljica i dalje aktivna:

Oh, album nedelje ove nedelje dolazi iz Moskve. Izvanredni blek metal kolektiv Бѣсъ (aka Bes) je izbacio svoj drugi alum, Ѿ Лукáвагѡ (odnosno Ov the Devil) baš na Svetu Petku i, da bude jasno, to nije ni malo slučajno. Ovo je STOPOSTOTNO satanistička ploča koju zanima samo i isključivo dekonstrukcija hrišćanske dogme i metodično otrzanje svemu čemu nas uče poslednjih dve hiljade godina. I kada čujete koliko je muzika ovde dobra, shvatite da se stara poslovica „đavo ima sve najbolje melodije“  odnosi i na albume jer Бѣсъ su toliko inspirisani, toliko napaljeni na ovoj ploči da je teško ne biti zaražen njihovim entuzijazmom. Veteran ruske scene Дмитрий Лебедев koji ovaj bend predvodi (i ima neprebrojnu količinu aktivnih drugih projekata i bendova) se kao dete deset godina bavio plesom i prosto je nemoguće ne videti jednu zaista plesnu eleganciju i lakoću sa kojom ova postava juri kroz izuzetno spretno napisane pesme i poigrava se sa blek metal tropima, nudeći pravoslavne napeve, hevi metal solaže, trešerske sprintove i napaljene hardkor refrene. Ruski blek metal je često na narednom evolutivnom koraku u odnosu na uobičajenu slovensku estetiku i emociju u okviru ove muzike i Бѣсъ su IZUZETNO podsećanje na ovu istinu. Apsolutna lektira, apsolutna podrška za ovaj projekat:

https://biese.bandcamp.com/album/ov-the-devil