The Foreigner iz 2017. je izluđujuć film. Zamislite da ste uzeli AI iz onog vremena, izručili u njega sve romane Roberta Ludluma, Toma Clancyja i Johna LeCarrea, onda ga zalili viskijem i grubo insistirali da napiše politički triler. Onda ste uzeli taj scenario i ušili ga u leš generičkog, direct to streaming osvetničkog akcijaša u kome glumi  jedna od najvećih akcionih zvezda svih vremena – koja je film i producirala – ali ste onda montažeru namignuli i rekli mu da scene u kojima se ta zvezda pojavljuje ne smeju da pređu 20% vremena. Ah, da, i onda ste čisto iz iživljavanja uzeli možda najpoznatijeg irskog glumca poslednjih trideset godina, a koji je već igrao Jamesa Bonda u nekoliko filmova, i rekli mu „Ovde igraš IRCA, razumeš? Ne Engleza, ne Amerikanca. IRCA. Hoću da čujem naglasak AJMO TO MALO GLASNIJE.“ Jesam li pomenuo da je režiser koji je ovo potpisao režirao najbolji film o Jamesu Bondu napravljen u ovom veku? Onda na sve to, u film gde se gledalac svakih trideset sekundi lupa po čelu jer ne može da VERUJE da je neko snimio nešto ovako AGRESIVNO glupo, a on seo da ga gleda, stavite jedno tri IZVRSNO režirane i koreografisane akcione scene kakve zapadnjački politički trileri uglavnom mogu samo da sanjaju i The Foreigner neće biti samo loš, besmislen politički triler koji se danas pogleda dok jednom rukom skrolujete po umirućem tviteru a sutra ste ga zaboravili, već loš, besmislen politički triler koji vam aktivno vređa razum i čulo (filmskog) ukusa.

Priznajem da sam od filma koji je režirao Martin Campbell, producirao Jackie Chan a u njemu Chan i Pierce Brosnan igraju glavne uloge očekivao da bude slab ali simpatičan, možda nekakav urnebesno neprikladan B-film sa daškom gerijatrijskog buddy akcijaša, ali ono što sam dobio je neobjašnjivo loše i, uopšte – neobjašnjivo. Ko je uopšte mislio da ovo treba ovako da se snimi? Je li bar Stephen Leather čiji je roman The Chinaman korišćen kao predložak posle gledanja premijere filma ustao i pomislio „Da, baš sam ovo imao na umu?“ Jer, evo, ne znam, ako neko u 1992. godini izda roman u kome se jedan irski lik zove Pat O’Reily a drugi (Brosnanov) (i ne šalim se) Liam Hennessy  (OZBILJNO, Liam FAKING Henessy), pa taj možda misli i da je ovaj film korektna produkcija koja izvlači maksimum iz ne samo izvornog materijala već i od star-powera koji ima u kastu.

Jackie Chan je potpisan kao prvi producent na odjavnoj špici ovog filma, a nekoliko drugih kineskih kompanija je odgovorno za ostatak produkcije, tako da se tragovi odgovornosti svakako mogu tražiti u tome da su Kinezi insistitali na partikularnim elementima filma iako se oni protive bazičnoj pripovednoj logici i osnovama dramaturgije. Film deluje sasvim kompetentno, ako već izrazito generički, bar osamdeset posto vremena koje provodi u modu političkog trilera i ovde Brosnanova harizma dosta uspešno premošćava bizarne scenarističke zaokrete vezane za privatni život čoveka koji je potpredsednik britanske vlade i bivši član IRA/ Sinn Féin koji je, javno se odrekavši nasilja i tri decenije radeći na pomirenju Iraca i Britanaca izgradio ozbiljnu političku karijeru. OK, Brosnanov naglasak je APSURDNO prenaglašen, zvuči kao kada bi Kesić imitirao Dodika koji imitira Shanea McGowana, ali čovek je ipak LIK i mada mu je tekst često kao da ga je napisao AI chatbot koga ste slagali da su reči „fucking“ i „cunt“ normalan deo svakodnevne konverzacije između političara i njihovih saradnika u Irskoj, on uspeva da svemu da meru disciplinovanog pripovedanja u ključu političkog trilera gde političar kome ruke nisu čiste i ima mnogo da izgubi ipak pokušava da bude donekle častan i makar sačuva mir koji bi usijane glave u nikada umirenoj IRA da žrtvuju zarad snova o nezavisnosti Alstera.

A nije mu lako, jer scenario je potpuno off the wall – i to ne u smislu „album kojim je Quincey Jones  Michaela Jacksona iz talentovanog deteta pretvorio u buduću superzvezdu“ već u smislu ŠTA SE OVDE KOJI KURAC DEŠAVA? Možda to u Leatherovom romanu ima malo više smisla – iz sinopsisa vidim da je David Marconi, koji je radio adaptaciju u scenario uzeo neke Leatherove ideje i malo ih promešao, možda i na bolje, ko zna? – ali film pokušava da isplete oko Brosnanovog lika komplikovanu mrežu ličnih odnosa sa ženom, ljubavnicom, nećakom, ćerkom koja se nikada ne pojavljuje pred kamerom ali se stalno pominje, desetak bodigardova i masom bivših IRA saradnika koji su sada šatro normalni političari i biznismeni (a u stvari…) kako bi nam pokazao kako je ZAJEBANO kada se trideset godina pravite da ste mirotvorac a u stvari ste karijerista a malo i pokušavate da ucenite Engleze da iz zatvora puste neku rodbinu koja je tamo zbog, jelte, uh, terorizma, ali, mislim, stvari se pretvaraju u montipajtonovsku parodiju veoma brzo, veoma agresivno. Pa je tako žena zapravo doušnik terorista, ljubavnica je ACTUALLY terorista a netjak je, smejaćete, se, bivši pripadnik  irskih specijalnih snaga sa dve ture koje je odradio u Iraku, a sada živi u Njujorku, sem kad ga strikan pozove da mu pomogne, kada ovaj dođe i jebe mu ženu. A ovaj ga, da se razumemo, ne zove da mu jebe ženu nego da ulovi Jackiea Chana koji se krije u šumi oko Hennessyjaevog imanja i kosplejuje tamo Ramba iz prvog First Blood.

Vi se sada malo češkate po temenu i čitate ponovo poslednji pasus, ali to nije ni najgluplje od svega što se dešava u filmu. Lik Jackiea Chana, „Kinez“, ali koji nije zapravo „pravi“ Kinez nego pripadnik kineske nacionalne manjine koja je živela u Vijetnamu (Nùng) i tamo imala autonomiju, je, sigurno ćete se iznenaditi, bivši pripadnik specijalnih jedinica koje su obučavali Amerikanci, a koji je posle sa ženom i dve ćerke, kad su Komunisti pobedili u ratu, izbegao prvo u Singapur pa posle u Ujedinjeno kraljevstvo. Ah, osim što te dve ćerke nisu preživele izbeglištvo* pa onda kada treća ćerka, rođena u UK**na početku filma pogine u eksploziji koju izazivaju irski teroristi, neugledni vlasnik kineskog restortana u Londonu pretvara se u Čarlsa Bronsona.

* vi se sada pitate koliko su temeljito ugurane u frižider u flešbekovima koje Jackiejev lik ima kad ga rane i, pa, vrlo temeljito. Silovali su ih i ubili rečni gusari a scene koje prikazuju otmicu su NEPRIJATNO blizu onom što smo gledali pre koju nedelju u Izraelu i to što je film snimljen pre šest godina ga ne abolira

** ako ste negde na spisku imali i „a majka joj je umrla na porođaju“, štriklirajte i to, jebiga, vi i Martin Campbell ste roto romane zajmili iz iste biblioteke kao klinci

Ali ne pretvara se odmah. Chanov lik prvo smara zamenika premijera (Brosnanov lik) telefonom pa posle i lično da mu ovaj da imena terorista jer ih sigurno zna pošto je bio u IRA pre trideset godina. Do polovine filma sam već bio spreman ne da ugasim televizor nego da kroz ekran proteram okovani vrh štapa (koji uopšte ne nosim) jer je logika Chanovog lika da ako ugrozi bezbednost i život, da ponovimo, ZAMENIKA BRITANSKOG PREMIJERA, podmetanjem eksploziva u njegovu kancelariju, garažu, okućnicu i ozleđivanjem njegovih telohranitelja rezultat može da bude išta drugo sem „ubijen snajperom po viđenju“.  

E, sad, postoji „filmska logika“, postoji „holivudski realizam“, a onda postoji i potpuno bezumlje pa ovaj film pokušava da nas uveri kako šezdesetogodišnji Kinez u okolini imanja ZAMENIKA BRITANSKOG PREMIJERA pravi klopke za obezbeđenje pomenutog političara, uključujući male samostrele koji ranjavaju u dupe kad zakačite nogom žicu i da je to sad ozbiljan problem koji dvadeset naoružanih ljudi ne može da sredi pošto je on jedan ali TRENIRALI SU GA AMERIKANCI. Onda pomenuti netjak mora da doleti iz Njujorka jer i on ima spec-ops obuku ali taj se, eto kurca, ne žuri da ulovi penzionera koji je napravio magarce od pola irske tajne službe jer mora da pojebe ženu ZAMENIKA BRITANSKOG PREMIJERA, a inače njegovog ujaka, i da nesmotreno njoj otkrije kako njegov ujak, NJEN MUŽ, namerava da ulovi teroriste kako bi Britanskoj vladi pokazao da je lojalan, a ova, kurvetina, jelte, to onda odruka teroristima s kojima je u talu. Ali, ništa zato jer je i ZAMENIK BRITANSKOG PREMIJERA isto u talu sa teroristima ali kao malo manje, nervira ga što podmeću bombe da ljudi ginu on je mislio samo da se malo podigne prašina a ovi sad krenuli da rade na svoju ruku, proradila im žeđ za britanskom krvlju i sve je to jedan užasan nered, i, ah, da, ljubavnica sa kojom on vara ženu, i baš se i ne krije jer se viđaju po kafeima, ispostavlja se, radi za teroriste. Naravno, to ne saznaje ni jedna obaveštajna služba jer ŠTO BI IKO IKADA bezbednosno proveravao ženu sa kojom se ZAMENIK BRITANSKOG PREMIJERA sreće da popiju irski čaj i odrade snošaj ili dva, pa ZAMENIK BRITANSKOG PREMIJERA mora da svog nekadašnjeg saradnika muči da mu ovaj otkrije tu strašnu tajnu.

Primećujete da se lik Jackiea Chana vrlo slabo pominje ovde, a to je jer film apsolutno ne zna šta bi s njim. Nije stvar samo u tome da su „Rambo“ scene apsolutno besmislene, po bilo kom standardu logike da ih čovek meri, agresivno vređaju elementarnu inteligenciju gledaoca i natrpane su najizlizanijim klišeima koje su Zucker/ Abrahams ili Weird Al Yankowic produkcije parodirale još osamdesetih godina prošlog veka, nego je i Jackie Chan, da se dogovorimo, OČAJAN kao karakterni glumac. Mislim, ja Jackiea obožavam ali njegov pokušaj da glumi od bola potpuno otupelog starog spec-ops vojnika koji više nema šta da izgubi je nepodnošljiv. Odjednom, to da se većina scena u filmu ne bavi njim i njegovom pričom ne deluje kao tako loša stvar, zar ne?

Ali nepodnošljiva je i ideja da onda Campbell koji je u Casino Royale snimio možda najbolje akcione scene u bilo kom James Bond filmu istu tu ekspertizu, pomnoženu sa Chanovom stručnošću, donosi i ovde i The Foreigner ima tri scene apsolutno izvrsne akcije, sa perfektnom montažom, moćnom, eksplozivnom borbom i kaskaderskim vratolomijama od kojih pucaju kosti. Prosto je neprijatno kad ovoliko loš film ima ovoliko dobre akcione scene a da ne pominjem da me je iznervirala pomisao da nismo morali da gledamo osrednji ali intrigantni politički triler koji se spotiče o bizarno irsko-mrzeću sapunsku operu da bismo dobili ove scene. Da je Chan prosto bacio scenario u đubre i rekao „OK, rođaci, šibamo se pedeset minuta ko pravi muškarci, ostalo nek bude drone footage iz vazduha, malo neke scene kao šuma, pa grad, ono, ubrzani snimak noću, piče svetla, sve šljašti od neona, Brosnan nek nasnimi neki voiceover po slobodnom izboru I TO JE FILM!“ ovo bi bio mnogo gledljiviji produkt.

The Foreigner je film koji na bar 2-3 mesta pokaže da je mogao da bude sasvim gledljiv B-triler ili B-akcijaš ali koji nikada ne uspe da se otme i pobegne svojim kidnaperima: katastrofalnom scenariju, generičkom revenge flicku, Chanovoj drvenoj glumi i Brosnanovom nepodnošljivom naglasku. Ovo je film koji akcija ne može da spase ali može da vas razljuti što nije stavljena u neki samo malo koherentniji narativ. Ona je dobra, eksplozivna i veoma zadovoljava sve čovekove potrebe za posmatranjem povređivanja drugih ljudi na ekranu a koje je samo malo manje od povređivanja koje ti ljudi glume da jedni drugima nanose. Ako je to dovoljno – a evo, ja sam odsedeo svih 110 i kusur minuta ovog filma – priuštite sebi The Foreigner. Nećete postati bolja osoba, to je sigurno. Ali možda sebi lakše oprostite.