S obzirom na popularnost tzv. profesionalnog rvanja u raznim delovima sveta, a pogotovo u američkim krajevima, pomalo je i neobično da nemamo VIŠE stripova sa ovom tematikom. Imajući u vidu koliko je severnoamerička publika putem superherojštine kondicionirana da voli dugačke, sapunske narative prepune telenovelaških preokreta, izdaja i srcolomnih momenata, naseljene kostimiranim likovima sa bizarnim pseudonimima, komplikovanim istorijama i personalitijima većim od života, te sa mnogo atraktivne akcije, wrestling, kako ćemo u daljem tekstu povremeno zvati ovu formu entertejnmenta (jer zapravo nije u pitanju „stvaran“ sport), ima iznenađujuće malo stripova koji se njime bave. Pre dobrih sedam godina sam pisao o Imageovom serijalu Ringside a koji je zapravo bio najviše krimić smešten u svet profesionalnog rvanja, i u međuvremenu je jedini notabilan strip u američkom mejnstrimu a koji se bavio ovom tematikom bio serijal WWE, na kome je scenarističke dužnosti radio jedan prilično ugledni Denis Hopeless nakon vrlo solidne karijere u Marvelu. No, čovek bi prosto očekivao čitave univerzume pitoresknih likova sa kompleksnim životnim pričama po uzoru na superheroje a toga, iz nekog razloga, nema. Kao neko ko je kao klinac prilično uživao u starom britanskom serijalu Johnny Cougar (a koji je dovitljivi prevodilac Eks Almanaha spretno prekrstio u Džoni Panter), obradovao sam se kada je prošle godine u proleće krenuo da izlazi Imageov sedmodelni serijal Do A Powerbomb, sa potencijalom da ispuni rvačku prazninu u mom srcu.

I ispunio je, mada, naravno, veliki deo privlačnosti ovog stripa otpada i na činjenicu da je u pitanju novi (i još uvek najnoviji) creator-owned rad Daniela Warrena Johnsona, jedne od meni najzanimljivijih i najdražih figura u savremenom severnoameričkom mejnstrimu. Johnson je čovek koji ima neverovatno upečatljiv, osoben crtački stil a uz koji ide i jedno skoro opsesivno bavljenje ličnim temama što ga ne napuštaju ni kada radi sa tuđim likovima, za korporacije. Ovo je verovatno i razlog što Johnson za velike firme najčešće crta samo naslovne strane, a retki serijali koje jeste radio za Marvel i DC su uglavnom bili njegova kompletna autorska dela, gde je sve napisao i nacrtao sam. Utoliko, Beta Ray Bill: Argent Star i Wonder Woman: Dead Earth su i sami bili naglašeno lični, snažni iskazi gde je Johnson iskoristio korporativno vlasništvo makar isto onoliko koliko su oni iskoristili njegov ogromni talenat. Jedino je The Jurassic League donekle odstupio od ove matrice, nudeći „običan“ superherojski strip*, mada je istina i da je Johnson ovde bio scenarista i crtač naslovnih strana a da je većinu crteža u samom stripu odradio takođe jako talentovani Juan Gedeon.

*ako se u obično računa to da su Supermen, Betmen, Akvamen, Džoker i ostali u ovom stripu svi – dinosaurusi

Do A Powerbomb, kao u potpunosti Johnsonova kreacija se, pak, mora porediti pre svega sa njegovim prethodnim serijalom za Image, izuzetnom metal-sagom Murder Falcon. Njegov prvi rad za Image je bio Extremity, jedan ozbiljan, pa i grandiozan naučnofantastični serijal smešten na daleke planete i u kompleksno kosmičko društvo i mada je bio odličan, nije imao tu neposrednost i fokusiranost motiva kakve je doneo Murder Falcon. Murder Falcon je samo naizgled bio ekstravagantna heavy metal akcija u kojoj čovekoliki soko sa gitarom pesniči demone do smrti, a ZAPRAVO je bio ekstravagantna heavy metal akcija u kojoj čovekoliki soko sa gitarom pesniči demone do smrti sagrađena oko meditacije o gubitku, radu žalosti, depresiji, napuštanju stvari koje volimo zarad napora da odrastemo i sazrimo iako nas u odraslom svetu često čekaju samo frustracija i nezadovoljstvo.

Murder Falcon je, ako slučajno neko toga još uvek nije svestan, VELIČANSTVEN strip. Pa sam onda i od Do A Powerbomb očekivao sličan nivo veličanstva i, oh, pa uglavnom ga dobio.

Možda se može argumentovati da je Do A Powerbomb za nijansu manje lična priča od Murder Falcon već na ime toga da protagonistkinja ovog stripa nije sredovečni metalac u depresiji zbog gubitka žene već mlada žena u ranim dvadesetim godinama – u depresiji zbog gubitka majke. No, motivi su jasni i izraženi i mada je fer i reći da se ovde Johnson donekle i ponavlja, mislim da se naprosto radi o tome da on o ovakvim stvarima stalno razmišlja i oseća ih duboko u sebi i da je motivisanje protagonistkinje ovog stripa da postane profesionalna rvačica nakon što je kao dete prisustvovala pogibiji majke nesrećnim slučajem u ringu – jedna sasvim žanrovski uobičajena postavka, a koja se i dobro uklapa sa autorovim emotivnim interesovanjima.

Inače je zanimljivo znati da Johnsonova ljubav prema rvanju potiče iz relativno skore istorije. U predgovoru za kolekciju koja sakuplja svih sedam epizoda ovog stripa, on veli da mu roditelji tokom devedesetih nisu dopuštali da gleda wrestling pa je propustio legendarnu „attitude“ eru američkog rvanja*, ali da je pre nekoliko godina, kada mu je ćerka bila beba, i po dužnosti je bio budan po četiri sata svake noći, pored svih odgledanih serija na televiziji počeo da gleda i wrestling i zaljubio se u ovu formu zabave.

*tokom koje je promocija WWF, danas prekrštena u WWE, forsirala izraženije nasilje, psovke, čak i seks a Stone Cold Steve Austin bio najvreliji pro-rvač na planeti

Naravno, mi, Evropljani se često smejemo „kečerima“ i smatramo da su Amerikanci kreteni što ovo doživljavaju kao sport a u stvari je u pitanju predstava u kojoj je sve unapred dogovoreno, no, mislim, em Amerikanci to jebeno dobro znaju i prate rvanje jer su im zabavni likovi, njihovi narativi i atraktivne atletske simulacije borbe, em je wrestling vrlo popularan i u Ujedinjenom kraljevstvu, Meksiku, Japanu… Tako da, možda smo MI ti koji smo pomalo budale.

No, nije bitno, jer Do A Powerbomb se zapravo vrlo eksplicitno pozabavi tom idejom da su profesionalni rvački mečevi samo predstave u kojima se glumi borba a rezultat je unapred određen – da bi postavio svoj narativ u kome protagonistkinja, Lona Steelrose zajedno sa rvačem koga znaju samo po imenu Cobrasun – a koji je odgovoran za smrt njene majke – mora da rve u timskim mečevima na mestu izvan ove planete, boreći se ZAISTINSKI, za mogućnost da će nekromant koji je i organizovao ovaj turnir, ako Luna i Cobrasun na kraju trijumfuju, oživeti njenu majku.

Slobodno pročitajte prethodni pasus još jednom jer, da: to je zaplet ovog stripa.

Johnson ovde uspeva da spoji jedan skoro naturalistički realizam života profesionalnih rvača – i to ne samo zvezda koje gledate na televiziji već i onih koji se bore po malim, nezavisnim promocijama a gde se spektaklom smatra ne samo bacanje protivnika u gledalište i mlaćenje stolicom već i lomljenje neonskih sijalica o njegovu glavu te nabadanje viljuškom u prsa junačka – i jednu fantazijsku priču u kojoj je rvanje „stvarno“ i radi se dok protivnik ne bude zaista nokautiran ili na drugi način onesposobljen za dalju borbu, pa sve to na vanzemaljskoj lokaciji uz učešće predstavnika različitih planeta na kojima svima postoji rvanje sa identičnim pravilima (sem što je sve „stvarno“). Njegova spretnost kao scenariste je zaslužna za to što ovaj narativ ne deluje nekonzistentno i neuverljivo, a njegova spretnost kao crtača za to da bismo mi ovu postavku svejedno kupili čak i da je mnogo neuverljivija, pošto NIKO ne crta fizičku, brutalnu, FANTASTIČNU akciju kao Daniel Warren Johnson.

Wrestling je, sa svojim preteranim, prenaglašenim akrobatskim „borilačkim“ potezima idealan za pretakanje u strip u kome se rvači – a neki od njih su i inteligentni orangutani, da se razumemo – bore za neverovatno vredne nagrade koje podrazumevaju oživljavanje bliskih, preminulih osoba. Nekromant koji organizuje čitav turnir je jedna pitoreskna, dijabolična figura koja je, po sopstvenim rečima, nekada bila veliko zlo na nivou čitavog univerzuma ali je danas, smešten od strane „pozitivnih“ snaga u praktično kućni pritvor do kraja večnosti, postao TV-manijak pa onda i zaljubljenik u rvanje. I ovaj strip, iznenađujuće, u sebi nema negativaca.

Štaviše, Johnson pravi eksplicitan napor da nam pokaže i pozadine drugih rvačkih timova i istakne kako sve te grube, mačo persone (bez obzira što je mnogo rvača ovde ženskog roda) zaista postoje pre svega za scenu, i da su svi oni u stvari trodimenzionalna ljudska bića, svako sa svojom mukom koja ga je naterala da učestvuje u turniru gde se može izgubiti život, ali je nagrada vraćanje neke voljene osobe iz mrtvih.

Utoliko, borbe koje gledamo a koje čine najveći deo narativa, nisu samo eksploatacijski spektakl, dok Do A Powerbomb nije samo rvačka verzija Mortal Kombata. Zapravo je senzibilitet ove priče, sa pitoresknim ali emotivnim i na kraju krajeva veoma časnim ličnostima i njihovim ozbiljnim shvatanjem borbe kao jedne svete dužnosti bliži japanskoj mangi nego severnoameričkom superherojskom stripu.

Ovaj osećaj, da čitate nešto inspirisano japanskim narativima postaće još jači kada vidite ko je poslednji protivnik što naš duo rvača* treba da ga porazi, a Johnson je izuzetno promišljen i u tome kako završava svoj narativ, dajući protagonistima katarzu, jedan aktivan rad žalosti i ono što u Engleskom jeziku zovu „closure“, dakle, emotivno i duhovno „zaključivanje“ jedne teške traume nakon kog proces zalečenja može istinski da počne – a da pritom izbegava stereotipna rešenja u kojoj naši, iako do poslednjeg milisekunda na kolenima i na ivici sigurnog poraza u sebi nalaze rezerve snage da trijumfuju. Finale Do A Powerbomb je bučno i spektakularno ali je i emotivno nijansirano i nudi možda veoma eksplicitnu ali svakako zrelu poruku vezanu za to šta je u životu vredno i zbog čega uopšte smatramo ŽIVOT vrednim.

*nazvan Sun and Steel, u jasnom naklonu heavy metalu i jednoj nepravedno skrajnutoj pesmi Iron Maiden koju BAŠ ČESTO pevam pod tušem

Dobro, slažem se da to zvuči kao iznenađujuće ambiciozna filozofska poenta za strip koji ste verovatno uzeli u ruke da biste gledali spektakularnu akciju, ali rodbino, pa akcije ovde ne da ne manjka nego Johnson isporučuje svoj do sada najeksplozivniji strip. Uparen sa uobičajenim tandemom Mike Spicer na koloru i Rus Wooton na leteringu, Johnson ovde ne ide na onaj nivo brutalnosti koju je demonstrirao  radeći Beta Ray Billa i Wonder Woman, ali Do A Powerbomb ima tu distinkciju da su likovi „realniji“ pa da onda i akcija u kojoj učestvuju više boli i deluje opasnije. Ovde se rvački potezi sa atraktivnim imenima („Zalazeće sunce“, „Atenborova kolevka“, „Sto Kralja Artura“, „Zora mača“) izvode svom snagom i sa ciljem da protivnika nokautiraju, anatomije se krive i tela su izložena neverovatnim naponima i naporima, a Johnsonovo kadriranje je bukvalno onako kako bi desetogodišnja devojčica koju su doveli da posmatra pro wrestling meč pamtila spektakl kome je prisustvovala.

Ukratko, ovo je strip koji vam daje i jare i pare – i pažljivo vođenu sapunsku operu u kojoj su suze ipak prave i zagarantovane (real talk: ja sam malo plaknuo na kraju), i pokolj kakav ni jedan drugi trenutno aktivni crtač u severnoameričkom stripu ne može da vam isporuči. Kolekcija je izašla još u Martu, pa skočite do Imageovog sajta da obezbedite svoj primerak, sa sve alternativnim naslovnim stranama koje su čudesne. Nećete zažaliti.