Danas pričamo o u Junu izašloj kolekciji šestodelnog Imageovog serijala Junkyard Joe a koji predstavlja drugu etapu u nečemu što je veliki creator-owned projekat za čoveka koji je oblikovao ogroman, možda i presudan deo narativa, istorije  i generalno senzibiliteta DC-jevih stripova u ovom veku. Pričam o Geoffu Johnsu, naravno, za koga je fer reći da je „pobedio“ u borbi za prevlast u kompaniji DC i da je posle odlaska Dana Didioa iz firme Johnsovo prisustvo, iako je i on sam 2018. godine zvanično prestao da bude predsednik i „glavni kreativni oficir“ kompanije DC Entertainment, sada moguće osetiti u praktično svim stripovima koje DC izdaje. Johns je definitivno vezao svoju sudbinu uz DC i Warner a napuštanje izvršne pozicije u firmi je zapravo bio verovatno najbolji potez koji je mogao da povuče, sebe izmeštajući iz krvavog korporacijskog preslaganja radnih mesta i reorijentacije prioriteta koje će uslediti tokom pandemije i nakon spajanja Warnera i Discoveryja, a opet se pozicionirajući kao nezaobilazni igrač kada se radi o prevođenju DC-jevih stripova u bioskop i na televiziju. Johnsova producentska kompanija Mad Ghost Productions* je utemeljena odmah posle njegovog odlaska iz DC Entertainment sa vrlo eksplicitnim ciljem da se fokusira na DC-jeve propertije i njihovo transformisanje u filmske i televzijske projekte, ali i na produkciju novih stripova za DC onako kako Johnsu to odgovara. Johns će tako biti potpisan kao izvršni producent na većini DCEU filmova napravljenih i nakon njegovog odlaska iz DC Entertainment, a onda i na svim televizijskim serijama, dok je Stargirl – seriju baziranu na stripovskoj superheroini koja je nastala kao posveta Johnsovoj sestri poginuloj u padu putničkog aviona polovinom devedesetih – i napisao.

*Ne znam koliko je ovo relevantno, ali drugi bataljon 24. američke marinske divizije, a koji se borio u Iraku početkom veka ima nadimak Mad Ghosts i korespondirajući merčandajs sa iskeženim duhom koji drži u rukama Tommy Gun. S obzirom da ovaj strip zapravo demonstrira iznenađujuće visok nivo loženja na američku vojsku – doduše ne na konkretno marince – možda je sve to povezano i Johns je zapravo zaljubljenik u vojsku…

Ima smisla da će spretni biznismen i, bez obzira šta ja mislio o velikom broju njegovih stripova, plodni i cenjeni scenarista, imati dugoročne i detaljne planove za eksploataciju intelektualnog vlasništva koje nije njegovo (ali je on dobrim delom doprineo njegovom razvoju i popularnosti), na obostranu korist, ali je i osvežavajuće videti da Johns ima i kreativne planove koji nisu vezani za DC već za njegove originalne ideje i koncepte.

Junkyard Joe je, rekosmo, drugi deo nečega što se za sada još uvek zove „neimenovani“ univerzum i pretpostavka je da će biti konsolidovano kroz nekakav događaj koji, ako je verovati šturim tizerima u okviru ove kolekcije, može da se zove Unknown War. Prvi deo je bio takođe šestodelni serijal (naravno, isto na Image Comicsu), Geiger kreiran 2021. godine i naširoko reklamiran i kao prvi nezavisni strip koga će Johns raditi posle više od decenije DC ekskluzive, ali i kao ponovno ujedinjenje tima koji je kreirao važni DC-jev rad, štaviše „nastavak“ Watchmena i njihovo konačno privođenje „zvaničnom“ DC multiverzumu – Doomsday Clock.

O Geiger ćemo pričati ovih dana ali britanski crtač Gary Frank, koji je sa Doomsday Clock podsetio zašto je toliko cenjen, je nacrtao i Geiger i Junkyard Joe i predstavlja dobrodošlu kreativnu i estetsku sponu između dva serijala koji zapravo nemaju previše toga zajedničkog na površini. Geiger je postapokaliptični naučnofantastični narativ, dok je Junkyard Joe – iako i sam nedvojbeno naučnofanatstičan po zapletu i estetici – savremena priča o usamljenom crtaču popularnog dnevnog novinskog stripa inspirisanog njegovim učešćem u Vijetnamskom ratu pre pola veka.

Sasvim je očigledno da Johns ovde ide na široki zahvat, kreiranje nekoliko jednih od drugih nezavisnih serijala u kojima će moći da proradi brojne svoje ideje za koje možda nije bilo mesta u DC stripovima, a onda da ih u nekoj tački u budućnosti poveže možda i sasvim labavim sponama u narativu koji će, verovatno predstavljati neku vrstu univerzalne, možda i multiverzalne krize. Iz vremenske linije „neimenovanog“ univerzuma koja nam je prikazana u ovoj kolekciji možemo da vidimo kako će ove priče obuhvatiti zaplete sve od kraja osamnaestog stoleća pa do polovine dvadesetprvog i, mada sam ja, ovako star i džangrizav, nekako po prirodi stvari odmah sumnjičav kada iskusni kreatori krenu da najavljuju projekte što će im trebati godine, možda i decenije da budu kompletirani i sastoje se od gomile odvojenih narativa koje posle treba smisleno uvezati u jedan narativ, ono što je dobro je svakako da se, barem za sada, ovi serijali mogu čitati kao sasvim individualni stripovi i da nije potrebno da poznajete događaje iz Geiger da biste uživali u Junkyard Joe. Malo je falilo da napišem G.I. Joe. Slučajnost? Ja ne mislim tako, bebo!

Jer Junkyard Joe je zapravo strip sa vrlo izraženom „vijetnamskom“ dimenzijom i zapravo od šest nastavaka koliko ga čine, čitav prvi (a onda i delovi drugih) se dešava u 1972. godini, u Vijetnamskom ratu dajući serijalu jedan vrlo prepoznatljiv, old school miris. Naravno, kada se Vijetnamski rat zahuktao u šezdesetim godinama prošlog veka, Hasbro je gledao da se malo distancira od militarističke teme do tada neraskidivo vezane za njegovu liniju „akcionih figura“ pa su, iako zadržavajući ime G.I. Joe – jer brend je brend – u ovom periodu više akcentovali naučnu fantastiku i palpi avanture.

Johnsov strip gotovo sigurno nije slučajno naslovljen tako da ima ime „Joe“ u nazivu, a ta old school aliteracija mu služi kao pogodan alibi da temu Vijetnamskog rata prelomi kroz strip-u-stripu, takođe nazvan Junkyard Joe a koji za dnevne novine crta glavni junak Morris „Muddy“ Davis. Davis je, kada narativ posle dugačkog vijetnamskog flešbeka na početku konačno dođe u moderno vreme, neka vrsta zvezde novinskog stripa (a što se sugeriše i umetanjem vrlo verno napravljenih imitacija tabli stripova Peanuts i Calvin & Hobbes između tabli Junkyard Joe, stavljajući tako Muddyja na istu ravan sa istinskim legendama kao što su Chuck Schulz i Bill Watterson) koja rešava da se penzioniše posle pola veka uspešnog rada. Relativno organski i nenametljivo saznajemo da je Muddy Davis devastiran nedavnom smrću svoje supruge – sa kojom se upoznao i pre odlaska u Vijetnam i koja mu je služila kao motivacija da tamo preživi – i da je spreman da penziju provede sam u svojoj kućici nadomak provincijskog gradića gde je živeo gotovo čitav svoj vek, tugujući i ne pričajući ni sa kim.

Dve se stvari zatim dešavaju koje će iz temelja uzdrmati Davisov „rad žalosti“. Jedna je da se u susednu kuću doseljava nova famlija, otac sa dve ćerke i sinom, a koji se tu preselio jer je i njemu – ETO NEOČEKIVANE PARALELE – nedavo preminula žena i on nije mogao da podnese da provodi vreme u kući koju su nekada radosno delili. Druga je da mu se na vratima pojavljuje robot u vojnoj uniformi, isti kao onaj robot koga je Davis pola veka crtao u svojim stripovima o četi vojnika koja prolazi beskonačnu obuku pre nego što će biti poslata da ratuje u Vijetnamu.

Da strip zapravo POČINJE ovako, mislim da bi Junkyard Joe bio efektniji narativ. A isto tako bi bio efektniji da je fokusiraniji na sam lik Muddyja Davisa i njegov karakter, emocije, odluke koje donosi oslepljen bolom gubitka dugogodišnje bračne družbenice.

No, Junkyard Joe počinje, rekosmo, flešbekom u Vijetnamu u kome vidimo da je Davisova jedinica zapravo dobila novog člana, Joea, pred odlazak na opasnu misiju u kojoj će gotovo svi do kraja izginuti, ali će Davis ostati živ na ime toga što se pokazuje da je Joe zapravo robot, umetnut tu da bi mračna korporacija pod ugovorom sa američkom armijom na terenu tajno testirala svoj model borbenog robota. No, Joe, iako ne može da govori i dizajniran je da bude efikasna ubilačka mašina, kroz par dana koje provede sa običnim vojnicima – a oni su svi, kako žanr diktira, prosta i dobrodušna raja koja ratuje jer mora, i sanja o danu kada će se vratiti svojim porodicama, verenicama, privatnim biznisima koje su planirali da započnu kod kuće itd. – zapravo ima uvid i u to da je rat ne samo na matematički iskaz svedena procesija meta koje treba pogoditi mecima, nego i, jelte, veliki žrvanj duša u kome snovi, dobrih, suštinski nedužnih i dobronamernih ljudi, što su imali lepu reč čak i za robota, bivaju samleveni.

Junkyard Joe je strip sa sasvim razumnom idejom da se humanost i empatija istaknu kroz „očovečenje“ mašine kreirane da ubija, ali ne samo da smo ovakve ideje videli BEZBROJ puta do danas (ako postoji neko ko još nije pogledao The Iron Giant, molim da se ne stidi i da potraži ovaj ikonički animirani film) već je i Johnsov pripovedni postupak u zanatskom smislu korektan ali u kreativnom nenadahnut i ostavlja jak utisak pisanja po čeklisti umesto pod uticajem božanske inspiracije.

Svakako hoću da kažem da su Johnsov jezik i stil ovde u dobroj formi i da se vidi da mu je odmicanje od DC-jevih stripova dalo određenu svežinu. Junkyard Joe nema previše teksta u dijalozima kako je to znalo da optereti neke Johnsove Green Lantern radove, i rad sa likovima različitih bekgraunda i interesovanja mu je prijatno energičan. No, Junkyard Joe zapravo pati od viškova na sve strane. Ono što je mogao da bude intiman, emotivan strip o starom, usamljenom muškarcu koji nakon gubitka žene neočekivano dobija robotskog cimera što, iako nem i bez lica kojim bi izražavao emocije, pokazuje jasne znake empatije i trudi se da svom domaćinu oklakša samoću radeći kućne poslove i čisteći sneg, nakon čega će dva muškarca, jedan organski, drugi mehanički postati stvarni prijatelji, je na kraju ovaj primamljivi koncept zatrpalo ispod naslaga nepotrebnih dodatnih zapleta i likova. Čitav dodatak porodice Munn, oca, sina i dve ćerke koji se upoznaju sa ćutljivim stripadžijom iz susedstva i posle nekog vremena uspeju da probiju njegov oklop namrgođene samoće je, na papiru, dobra ideja ali u realizaciji potpuno nepotreban. Strip nam troši strane i strane na zabavan ali nepotreban dijalog između sestara i brata, njihovo natezanje sa ocem koji se bori sa odgovornošću za koju nije znao da će pasti samo na njegova pleća, njihova iskušenja u novim školama i mada je jasno da Johns ovakve stvari zna da piše (čitali ste Shazam! na kraju krajeva) ovde važi ona stara maksima da scenarista ni u jednom trenutku nije zastao da se zapita da li to TREBA da napiše. Munnovi ne donose ništa narativu, ne ubacuju ni jednu značajnu dimenziju „humanog“ koje treba kontrastirati titularnom robotu ili mračnim likovima koji traže odbegli eksperiment, niti je njihova perspektiva na gubitak bliskog člana porodice na bilo koji način smisleno ogledalo Muddyjevog bola zbog gubitka supruge i ovo je čist višak.

Sa druge strane, kako sam već natuknuo, i čitav vijetnamski flešbek na početku je nepotreban i, čak, usudio bih se da špekulišem da je napisan kasnije, možda da bi petodelni serijal bio proširen u šest epizoda. Stripu ovo ne donosi ništa korisno, naprotiv, unosi malo konfuzije u percepciju samog Junkyard Joea time što Muddy u više navrata u sadašnjem vremenu sugeriše da misli kako je Joe koga se seća iz rata u Vijetnamu zapravo bio samo halucinacija izazvana ogromnim stresom, blizinom smrtne opasnosti, teškim klimatskim uslovima u džungli itd.

Otud je nešto što je moglo da bude vitka i intimna priča o starom, tužnom čoveku i nemom robotu koji pronalazi empatiju i pokušava da prevaziđe svoj programski usud – nešto što bi lako mogli da zamislimo kako nastaje iz pera npr. Jeffa Lemirea – pretvoreno u nepotrebno naduvani narativ sa beskorisnim (mada šarmantnim)  sporednim likovima i previše trilerskog zapleta u kome se uzimaju taoci a nedužni ginu, dok će glavni negativac u jednoj vrlo stereotipnoj i lenjo napisanoj sceni objasniti svu svoju motivaciju i ispričati svu istoriju sa projektom za potrebe čitaočevog sklapanja celog narativa.

Ovim se i simpatično finale u kojoj mala zajednica pokazuje Muddyju da ga voli iako on toga nikada nije bio svestan, a Joe se prihvata kao ovaploćenje Muddyjeve humanosti što ju je pedeset godina svetu pokazivao samo kroz stripove, malo razvodnjava jer u njemu moramo da imamo završnice i drugih podzapleta koji nisu zaista bitni za ovu poentu.

No, pretpostavljam da je kada ste autor kalibra Geoffa Jonsa, praktično refleks to da pišete narative koji imaju dodatne likove i podzaplete naprosto jer se nadate da će od te priče jednom neko napraviti televizijsku seriju a producenti vole kada im se pokažu likovi koji bi mogli da iznesu i drugu pa možda i treću sezonu iako su u prvoj bili samo garnirung.

Moram da prokomentarišem i da je deo priče koji se dešava u Vijetnamskom ratu neobično stereotipan i mada ja nisam neka osetljiva dušica koja ne može da pogleda film o Johnu Rambu a da posle ne ispiše seminarski rad o konceptu trećeg sveta i zlu kolektivnog zapada koji toliko vekova kasnije nastavlja kolonizaciju drugim sredstvima, jeste malo iznenađujuće da Johns nema ni trunku odmaka od nečega što je ipak srazmerno pevaziđena postavka. Pogotovo jer je Johns ipak čovek i sa delimično bliskoistočnim korenima i od njega bi se očekivala malo razvijenija percepcija za ideju američke vojske koja ratuje u Aziji, pa onda i malo nijanse u izrazu gde bi barem neki od likova postavio pitanje „šta koji kurac mi ovde radimo?“

Ali ništa od toga: američki vojnici su u vijetnamu prikazani, rekoh, kao prostodušna, poštena raja, koja gine bez svoje krivice, ubijana od strane pritvornih Vijetkongovaca što se kriju u džungli i pucaju bez najave i čitalac treba da oseti empatiju za vojnike koji teško žive a lako umiru i koji ni jednim gestom ne pokazuju da je iko svestan njihove kolonizatorske, jelte, uloge. Ponovo da kažem, ja nisam neko koga će ovakav narativ da sad, kao, uvredi, ali s obzirom da je on višak u ovom stripu i s obzirom da je vrlo stereotipan i demonstrira minimum kreativnog napora, spreman sam i da ga kritikujem kao prostačko ulagivanje military-porn publici, a što je dalje podvučeno stranicama na kraju kolekcije na kojima se reklamiraju organizacije koje pomažu američkim ratnim veteranima da se izbore sa beskućništvom. Da ne bude zabune, ovo je sasvim plemenita stvar i ja nikako ne mislim da neko koje služio svojoj državi, čak i u nečasnom ratu, posle treba da bude tretiran kao klošar, ali stranice i stranice na kojima se kreativni tim ovog stripa opširno zahvaljuje svojim dedama i očevima koji su služili u raznim ratovima su me prilično iznenadile i ojačale osećaj da se radi o pre svega marketingu. Svakako, Junkyard Joe ima meru kontrastiranja zla rata sa dobrotom ljudi koji u njemu učestvuju ali ovo mi se, kako rekoh, čini kao prišiven dodatni sloj na strip kome to nije bilo potrebno niti ga zaista smisleno dopunjuje.

Da ne bude zabune, Junkyard Joe je istoremeno i pitak pa i zabavan strip i to što mislim da Johns nije do kraja iskoristio potentan (ako već ne originalan) centralni zaplet i pustio da ga zavedu redundantni podzapleti, ne znači da ovu kolekciju ne preporučujem za čitanje.

Jedan od razloga što je ona konzistentno prijatna da se uzme u ruke je i to da je Frank ovde u životnoj formi. Britanac je, radeći za DC i Marvel već pokazao da spada u sam vrh superherojskog crtačkog talenta sa realističnim, umireno glamuroznim stilom. Kada, kao u ovom slučaju strip može da crta polako i studiozno (Junkyard Joe je izlazio od Novembra prošle godine ali je između pete i šeste epizode bila pauza od tri meseca) onda su i rezultati spektakularni, sa jako promišljenim kompozicijama i jednim pažljivim redukovanjem kadrova na samo najvažnije elemente kako bi imali ikoničku snagu. No, Frank je jedan od onih crtača koji vole da rade sa linijama i tačkicama i likovi su mu ovde jako izražajni sa detaljnim šrafurama i senčenjima a koja opet ne prepoterećuju crteže i ne odvlače pažnju od samih kompozicija i figura. Dizajn robota – ali i oklopa mračne ekipe koja za njim traga – je takođe veoma ikonički i Frank se ovde vrlo spretno igra sa obe strane linije, dajući samom Joeu dimenziju emotivnog, empatskog a onda menjajući samo neke detalje na maskama negativaca da ih prikaže kao preteće, smrtonosne, negativne. Doomsday Clock je Franka prikazao u jednoj izuzetno disciplinovanoj izvedbi diktiranoj krutom formom koju je Johns nametnuo sa brojem panela na tabli, pa u kontrastu sa tim Junkyard Joe deluje slobodnije, humanije, toplije. Naravno, kolore je ovde opet radio Brad Anderson i njegova sinergija sa Frankom je dosegla novu ravan izvrsnosti. I Anderson ovde radi sa toplijim nijansama, pogotovo kada se priča premešta na američki srednji zapad, usred zime i onda kontrast beline snega i odeće likova, enterijera njihovih kuća ali i gradskih scena u finalu svemu daje opiljiv „ljudski“ i emotivan kvalitet. I leterer je ponovo Rob Leigh, koji je sa ovom ekipom radio i Doomsday Clock i Junkyard Joe apsolutno ostavlja utisak te neke visokobudžetne, kvalitetne američke mejnstrim produkcije na svakom nivou.

To što samim sadržajem nisam najzadovoljniji, da još jednom kažem, ne znači da mislim da Junkyard Joe treba zaobići u širokom luku. Ovo je savršeno čitljiv i zabavan strip uprkos svojim nedostacima, a kao deo te neke „shared universe“ konstrukcije čije dimenzije tek naziremo, svakako je vredan ulaganja malo vremena. Pa u tom smislu kolekciju izvolite putem Amazona proveriti ovde.