Dobro, obećao sam Geiger i, evo, stiže i Geiger, prvi strip koga je Geoff Johns uradio sa svojom ekipom u okviru Mad Ghost produkcije i prvi nezavisni i creator-owned strip koga je uradio nakon deset godina tokom kojih je bio DC-jev ekskluzivac. Juče sam pisao o drugom po redu serijalu iz ove Johnsove nove strip-pustolovine koja podrazumeva nekoliko likova u nekoliko različitih vremenskih perioda a koji su svi deo univerzuma koji se zove „neimenovani“ i deo su „nevidljivog rata“ pa za potrebe detaljnije i dublje analize toga šta ja mislim o Johnsu, njegovom „napuštanju“ DC-ja i novoj nezavisnoj avanturi, a koja je, makar ako je posmatramo kroz najveći deo rada firme Mad Ghost i dalje tesno vezana za DC-jeve propertije, možete da pročitate tekst o stripu Junkyard Joe.

Meni se Junkyard Joe umereno dopao, velikim delom zbog crteža Garyja Franka i kolora Brada Andersona (i leteringa Roba Leigha), a najviše sam zamerki imao na Johnsov scenario za koji mi se činilo da je uzeo jednu relativno stereotipnu ali ipak potentnu priču, po prirodi stvati intimnu, emotivnu i kontemplativnu, a onda je proširio nepotrebnim drugim likovima, nepotrebnim, pa i po ton stripa štetnim podzapletima i to je celini ovog, jelte, umetničkog rada blago naštetilo. Ali nije bio u pitanju rđav strip.

Geiger je… pa drugačiji strip. Johns je očigledno pred sebe stavio jedan ambiciozan projekat u kome će različiti serijali imati ne samo različite glavne junake, vremenske periode i seting, nego će biti i žanrovski različiti. Dok je Junkyard Joe pisan kao prizemljenija naučna fantastika u kojoj je jedan spekulativni element vidno prisutan ali je akcenat na ljudima, njihovim emocijama i sponama između osoba različitih bekgraunda a koje ipak povezuju slična životna iskustva (čak i kad neki od tih ljudi nisu TEHNIČKI ljudi), Geiger je mnogo „bučnije“ žanrovski strip i u imaginarijumu, i u zapletu i u likovima i događa se u mnogo više „fiktivnom“ setingu. Junkyard Joe je sebi mogao da dopusti prilično opširnu meditaciju o Vijetnamskom ratu i traumatizujućem efektu koji je on imao po američke vojnike koji su se tamo borili (a što, kako sam juče pisao, nije po definiciji loše ali nije ni uspelo da se izdigne iznad već dobro izlizanih žanrovskih obrada ove teme) i insistirao na jednom snažnijem utemeljenju svoje priče u stvarnom svetu, pokazujući između ostalog svog glavnog junaka kako ratne rane vida godinama i decenijama pišući i crtajući satirični novinski strip o američkim vojnicima na obuci koja treba da ih pripremi za rat.

Geiger, a koji je izlazio 2021. godine, pred čiji se kraj pojavila i kolekcija, nema ništa ni nalik toj ambiciji da se zaroni dublje u likove i kopa po njihovim traumama i tananim emocijama. Oh, svakako, glavni junak Tariq Geiger je istraumirana osoba sa velikim personalnim gubicima u recentnoj istoriji ali sve je ovo tretirano  u jednom povišenom, palpi tonu do mere da je protagonist praktično neka vrsta postapokaliptičnog proto-superheroja.

Johnsov rad u stripovima je, naravno, najvećim delom vezan upravo za superherojske stripove (a onda i u okviru superherojskog stripa najviše za DC, do mere da je njegov rad za Marvel i Image gotovo simboličan po količini u odnosu na ogromni opus koji je ostavio iza sebe u DC-ju (i još uvek ga ostavlja)), a i ekipa koja je sa njim radila Geiger (i Junkyard Joe) svakako najviše za svoj hleb zarađuje radeći superherojske stripove, pa je u tom smislu Geiger možda i bliži senzibilitetu ovog tima nego što je to Junkyard Joe koji je delovao kao trud da se iskorači iz poznate matrice.

Neću ovim da kažem da je Geiger „pravi“ superherojski strip ali Gary Frank je ovde dobio zadatak da dizajnira postapokaliptičnog pustinjskog antiheroja, čoveka koji hoda po radijacijom okupanoj pustoši Nevade-nakon-nuklearnog-rata bez zaštitnog odela, i njegovo rešenje je bilo da mu podari (poderani) plašt i kapuljaču, kao i dva velika štapa koja nosi na leđima, zajedno sa mogućnošću da intenziviranjem radijacije koja dolazi iz njegovog tela svetli u mraku i prepada neprijatelje time što će kroz njegovu kožu moći da vide radioaktivne blještave kosti. Hoću reći, Frank i Anderson su ovde napravili jako dobar posao, a „svetlećeg čoveka“, kako Tariqa Geigera zovu drugi stanovnici opustošene pustinje u Nevadi biste sasvim lako mogli da zamislite i u nekoj od budućih DC-jevih iteracija tima kao što je Suicide Squad.

Da budemo fer, Geiger malo zajmi od superherojštine ali dosta više zajmi od palpa i to ne samo onog klasičnog već  i onog iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Tariq Geiger je tragični, jelte, antiheroj koga je samo bizaran splet okolnosti – vezan za ličnu tragediju – spasao smrti u nuklearnoj katastrofi ali od njega napravio neku vrstu, jelte, metačoveka, po cenu gubitka porodice kojoj će on i posle decenija samoće ostati veran u mislima, a svet u kome se njegova priča događa je smešten u kombinaciju postapokaliptičnih setinga gde je lako prepoznati uticaje poput igara iz serijala Fallout, filmova iz serijala Mad Max pa i stripova kao što je DC-jev Camelot 3000. Gary Frank svakako dobija priliku da radi u različitim setinzima i sa različitim konceptima, jer je deo priče smešten u samu pustinju kojom haraju džinovski mutirani insekti a bande ljudi prepunih tumora i vojske lokalnih „kraljeva“ se jure unaokolo oklopljenim vozilima, deo je smešten u postapokaliptični Las Vegas koji su između sebe podelili uspešni kriminalci i potomci predratnih političara, i koji se svi nadaju da pronađu tzv. „nuklearni fudbal“, odnosno koferče koje su sa sobom nosili predsednici SAD koje bi im dalo kontrolu nad lansiranjem (preostalih) nuklearnih projektila, a deo je smešten u malu enklavu u kojoj miroljubivo činodejstvuju ostaci predratne vlade SAD i kuju planove za postepeno vraćanje reda i poretka na kontinent.

Geiger je u svojoj srži jedna pulpy, trashy priča u kojoj ikonički antiherojski protagnista koristi svoju nuklearnu moć da se najebe keve mutiranim bubama, mutiranim ljudima, gangsterima sa iluzijama državotvornosti (a koju baziraju na arturijanskoj mitologiji ili rekonstrukcijama gangsterskog glamura iz dvadesetih godina prošlog veka) ali i ljudima koji nominalno žele dobro razorenoj Americi ali nemaju dovoljno empatije za one koje ostavljaju da umru na putu rekonstrukcije društva. I kada Frank ima da nacrta scene akcije one su visceralne i spektakularne, kombinujući medmaksovštinu i R-rated superherojsku tuču u kojoj šiklja krv i tela bivaju probodena i smrskana na zadovoljstvo čitaoca – to je izuzetno urađeno. Frank je perfektan „režiser“ ovakvih scena sa savršenim kadriranjem, ogromnom energijom kompozicija i figura, puno vlažnih detalja i vrlo prirodnim tranzicijama između slika, a Andersonovi kolori i eksplozivni Leighov letering ga ovde prate u stopu.

No, strip pokušava da bude i malo nijansiraniji i pokaže tananije ljudske emocije i ovo ne deluje jednako uverljivo. Johns definitivno ima jedan funkcionalan zaplet na umu ali se pripovedanje, koliko god da je zanatski korektno, često svodi na puko nizanje stereotipova. „Kralj“ Las Vegasa je toksični „beta“ muškić sa permanentnim osećajem niže vrednosti u odnosu na svog (pokojnog) oca a što ga čini brutalnim, psihopatskim sadistom. Njegova majka je stoga zaključana u podrumu i hranjena delovima tela njegovih političkih protivnika. Likovi koji treba da stripu daju dimenziju ljudskog i relatabilnog su crni brat i sestra, praktično robovi na njegovom dvoru a koji će u bezglavom bekstvu od sigurne smrti tražiti zaštitu od legendarnog „svetlećeg čoveka“. Koji, opet, u oprobanoj antiherojskoj tradiciji, ne želi da sa njima ima ništa i spašće ih od buba ali će im posle reći da im je najpametnije da se vrate u Vegas, jer on ne može da ih zaštiti i bla bla bla. Sve to funkcioniše u minimalnoj neophodnoj meri, ali utisak je i da ga je Johns pisao na autopilotu, više postavljajući zametke podzapleta za buduću televizijsku seriju koje će neki drugi scenarista razraditi*, nego što je stvarno uronio u karaktere i dao nam da osetimo njihov bol. Kada se strip, neizbežno, okrene akciji, tuči, komadanju i razaranju, deluje kao da i autori odahnu zajedno sa čitaocem.

*konkretno Justin Simien, za Paramount, ako je verovati godinu dana starim vestima

Geiger, kao prvi u seriji miniserijala u deljenom univerzumu, ima i dužnost da pored građenja postapokaliptičnog sveta Geigera, prikaže makar i obrise tog deljenog „neimenovanog“ univerzuma u kome se događaju sve priče koje je Johns zamislio, pa ovde imamo eksplicitnog „eksternog“ pripovedača koji svojom naracijom uokviruje zaplet i radnju vezane za Geigera, ali se onda prave i mali, „organski“ privjui drugih stripova koji će uslediti. Junkyard Joe ima čak i personalni kameo, a činjenica da njegov lični serijal, koji je usledio nakon ovoga, nema ništa od toga, mi sugeriše da je nakon Geigera Johns ipak poželeo da ispriča priču više fokusiranu na likove i njihov unutrašnji život.

Videćemo, naravno, kako će sve to dalje teći. Sigurno je da se „neimenovani“ univerzum neće razvijati nekom ogromnom brzinom a za sada su dva glavna lika koje je Johns kreirao stereotipne figure bez mnogo karaktera. Paradoksalno, Joe, koji je robot, ima i više karaktera od Geigera koji je osoba bliskoistočnog porekla (što je verovatno istovremeno i naklon autorovim libanskim korenima ali i lagano pranje za optužbe da je Johns bio delimično odgovoran za rasno neprimeren tretman Raya Fishera tokom snimanja filma Justice League) ali sa vrlo malo ikakvih upečatljivih karakternih crta. Mnogi kritičari su Geiger dočekali na nož, delom jer je delovalo da Johns beži iz DC-ja nakon Fisherovih javnih optužbi što su dokačile i njega, ali delom i ukazujući kako njemu mnogo bolje ide pisanje već etabliranih, tuđih dakle, likova, nego što mu ide kreiranje sopstvenih. I mada nisam spreman da ovo stopostotno potpišem – imao je Johns i uspešne „svoje“ likove u DC-ju – stoji da je ovo strip čija vizuelna dimenzija nudi raskoš i atraktivnost najskupljih stripova glavnog toka, ali čija je priča prilično stereotipna i ne naročito zanimljiva. No, Johnsovi ljubitelji ovo svakako treba da pročitaju, pa evo i kolekcije na Amazonu za njihove potrebe.