Ima malo autentičnijih zadovoljstava u životu ljubitelja američkog superherojskog stripa od čitanja nečeg što je suštinski najljući mejnstrim ali je oplemenjeno fantastičnom kombinacijom crteža Michaela Allreda i kolorima njegove supruge Laure. Superman: Space Age, DC-jev prestižni trodelni miniserijal, objavljivan za Black Label tokom prošle i (posle pauze od pet meseci između drugog i trećeg dela) početkom ove godine, dobio je kolekciju negde početkom Maja i ovo je strip u kome se uživa, koji se gustira i čita polako, uz svest da ovakvi projekti mogu da se dese tek svakih nekoliko godina.

Nije da Mike Allred u poslednje vreme uopšte ne radi superherojske stripove. Štaviše, Peter Milligan i on su se preko u Marvelu dosta uspešno vratili svom radu na X-Men spinofovima u karakterističnom X-Statix stilu (serijali X-Cellent i The X-Cellent iz prošle i ove godine), ali imati bračni par Allred na serijalu koji se bavi Supermenom i svežim pogledom na njegovu istoriju, na nestandardno velikom broju strana – pa to je premijum događaj kakav vredi prigodno obeležiti. Pa, evo, da ga obeležimo.

Scenarista je ovde ime koje često pominjemo poslednjih godna. Mark Russell je na neki način uspeo da pomiri mnogo različitih stvari i interesovanja u svom životu. Sa jedne strane on je posvećeni hrišćanski vernik koji je napisao nekoliko knjiga sa savremenim raspravama o biblijskim učenjima. Sa druge je pre nekoliko godina debitovao u strip-medijumu serijalom The Flintstones koji je političku i društvenu satiru uveo tamo gde joj, tradicionalno, nema mesta, u srce DC-jevog mejnstrima. Ovo je odmah privuklo mnogo pažnje pa je Russell jedan od retkih satiričara u savremenom američkom magazinskom stripu, sa brojnim serijalima za izdavače poput Ahoy ili AWA koji spajaju slepstik humor, socijalne opservacije i vrlo glavnotokovsku estetiku i produkciju. Ovo mu je isposlovalo dosta pažnje, angažmana ali i nagrada (Not All Robots sa Mikeom Deodatom kao dobar primer) i dalje mu otvorilo razna vrata da radi superherojske stripove koje sam poželi. Russell za sada dosta mudro izbegava da se priveže prejakim lancima za superherojsku produkciju i umesto da zatraži da mu se poveri neki od uglednih tekućih serijala na staranje, on radije bira interesantne projekte izvan glavnog toka. Pre nekoliko meseci pisali smo o Marvelovom Fantastic Four: Life Story, jednom setnom, nostalgičnom ali i smelo dekonstruktivnom pregledu istorije Fantastične četvorke čiji su članovi, u ovom miniserijalu starili u stvarnom vremenu i u svakoj deceniji imali neku drugu ulogu u socijalnoj evoluciji planete.

Superman: Space Age je, neiznenađujuće, nešto slično, samo u DC-jevom univerzumu, sa Supermenom u centru i svetom koji se od ranih šezdesetih godina do polovine osamdesetih godina prošlog veka promeni, podstičući promene i u samom glavnom junaku koji sa vremenom stari, sazreva i ima nove spoznaje o životu, postojanju, svojoj ulozi u zemaljskom društvu ali i kosmosu. Supermenova jedinstvenost – kao jedine preživele osobe sa nestale planete čija joj unikatna fiziologija daje moći na granici božanskih – ovde je stavljena naspram jedinstvenosti svake osobe koja se ikada pojavila u njegovom životu i Superman: Space Age je jedna, eh, pa, da, nostalgična ali i smelo dekonstruktivna istorija Supermena i njegovog odnosa sa Zemljanima.

Na samim svojim počecima obdaren sociopolitičkom osvešćenošću i žudnjom da zaštiti obične ljude od društvenih parazita i predatora, Supermen je kako su decenije prolazile a mentaliteti se smenjivali, imao faze u kojima je doživljavan i kao ikona etatizma, simbol superiornosti Amerike a ne potencijala čitave ljudske rase da nadrasta svoje genetsko i istorijsko nasleđe. Čak je i Millerov Dark Knight Returns Supermena prikazao kao Reganovog poslušnika naspram (od Regana još ekstremnije) libertarijanski nastrojenog Betmena, dok je Watchmen sa svojim Doktorom Menhetnom imao viziju gotovo svemoćnog bića koje između ostalog pomaže Americi da dobije rat u Vijetnamu i zapravo je zaslužno za neravnotežu sile na planeti koja dovodi do kolabiranja relativno stabilnog hladnog rata do ivice termonuklearnog sukoba.

Russellova vizija je, naravno, drugačija. Njegov Supermen je nevoljni mesija, bogoliki avatar kosmičke inteligencije i univerzalnog morala koji je blagosloven upravo gubitkom svog nasleđa (odnosno njegovim smeštanjem samo u holografske uspomene koje će mu prenositi inteligentni 3D snimak njegovog biološkog oca) i skromnim počecima na farmi u Kanzasu. Russell za osnovu uzima Supermena iz šezdesetih godina, kada radnja ovog stripa i kreće, kodifikujući porodicu Kentovih kao časne, salt-of-the-earth provincijalce sa etičkom čistotom nedostižnom urbanim haosom već iskvarenim građanima ali i sa, a što je fino plasirano, jednim ipak provincijskim, skučenim pogledima na svet. Veliki deo prve trećine ovog stripa tiče se upravo frustracije Klarka Kenta da pronađe svrhu ne samo u svojim neverovatnim moćima već i u lekcijama svog usvojenog oca, Džonatana Kenta, koji mu govori da uraditi nešto brzo i efikasno nije uvek isto što i uraditi nešto ISPRAVNO.

Ova je jednostavna poduka i seme iz koje izrasta čitava priča a koja je, opet, formatirana oko ideje Supermena koji sazreva kroz decenije. I ne samo Supermena. Russel i Allredovi su ovde dobili odrešene ruke da koriste sve likove koji su im potrebni pa će Superman: Space Age pokazati i nastanak Betmena i Green Lanterna, stvaranje Lige pravde, ali i suočavanje zemaljskih heroja sa kosmičkim pretnjama kao što je Brainiac.

Ono što je u suštini studija karaktera jedne od ključnih američkih (pop)kulturnih ikona ovde stoga dobija dovoljno prostora (kolekcija ima više od 260 strana) da prođe i kroz istorijske događaje iz stvarnog sveta – uključujući atentat na Džona Kenedijea i raketnu krizu šezdesetih godina – ali i kroz DC-jevu istoriju, nudeći jedan možda ne realističniji ali žanrovski drugačije profilisan prikaz razvoja superherojske filozofije. Betmen je ovde, neiznenađujuće, pored Supermena najdetaljnije obrađen karakter, sa Russellovim dubinskim sondiranjem motivacije i filozofije bogatog industrijalca koji se noću oblači u kostim šišmiša i mlati kriminalce po ulicama. Štaviše, delovi koji se bave Betmenom su naglašeno gusti u pogledu motiva i diskusija o nekim od najvažnijih elemenata Betmenovog mitosa, sa originalnim pogledom na karakterizaciju ovog lika i Allredovim izvanrednim variranjem originalnog dizajna za kostim ovog superheroja iz tridesetih godina prošlog veka.

Strip sa dosta autoriteta pokazuje protok godina i decenija, sazrevanje ne samo glavnog lika već i sveta oko njega, pogotovo ansambla koji se oko Supermena stvara. Njegov rivalitet sa koleginicom Lois Lane, kada počne da radi za velegradski dnevni list Daily Planet, koji se dalje razvije u njenu fascinaciju Supermenom pa na kraju u ljubav i zasnivanje porodice su ovde ispisani veoma uspelo, sa autentičnom toplinom koja emanira sa tabli gde vidimo srećni par sa sinom u nekim neobično običnim situacijama (na primer scena grudvanja kojoj prisustvuje i hologram Supermenovog biološkog oca). Takođe, odnos glavnog junaka sa svojom usvjenom porodicom ovde dobija nekoliko scena koje su formatirane veoma pažljivo kako bi prikazale šta je sve bilo presudno u građenju karaktera bića koje je moćnije od bilo koga drugog na planeti a koje i dalje, između zaustavljanja asteroida koji bi tu planetu anihilirali, ima vremena da skida mačiće sa visokih grana i potpisuje autograme deci. Džonatan Kent, koji se u ovom stripu borio u Pacifičkom teatru tokom Drugog svetskog rata, daje sinu utemeljenje u stvarnosti koja je opora i gorka i uzor herojstva koje nije glamurozno i „kosmičko“ već svakodnevno, prljavo i ultimativno u svakom trenutku na ivici da se prevrne u očaj.

Ovo je, naravno, u skladu sa Russellovom standardnom pripovedačkom tehnikom gde likovi veliki deo panela u stripu prate kontemplativnim monolozima, propitujući svoju svrhovitost, smisao života i količinu patnje u svetu, samo da bi iznova nalazili odgovore koji se, u ovom stripu pogotovo, vraćaju na važnost autentičnog kontakta sa drugim ljudima, sa porodicom i zajednicom. Ovde nema direktnog citiranja one maksime da se vojnici na frontu bore ni za otadžbinu ni za komandu već za vojnika do sebe, ali se ova poruka jasno prenosi sa Supermenom koji veliki deo pripovesti (to jest najveći deo dvodecenijskog raspona ovog stripa) provodi znajući gotovo u datum kada će planeta Zemlja prestati da postoji i konstantno propitujući svrhovitost svojih postupaka na pozadini osigurane anhilacije svih vrednosti koje je pomogao da se izgrade ili odbrane.

Russell ovde implicitno uzima DC-jev veliki krosover iz osamdesetih, Crisis on Infinite Earths kao tačku na kojoj će ovaj kosmos biti izbrisan, daje svemu intrinzično, dosledno objašnjenje sa sve Anti-Monitorom kao ultimativnim negativcem koji uništava univerzume jer se hrani antimaterijom i, ključno, još od prvih strana prve epizode pokazuje da je ovo uništenje univerzuma neizbežno i da ništa što (ovaj) Supermen i (ova) Liga pravde mogu da učine neće moći da ga spreči. Otud Superman: Space Age postaje ne hronika herojskog podvižništva koje uprkos nadmoćnoj neprijateljskoj sili trijumfuje i čuva status kvo, već melanholičnog herojskog života koji nije usmeren na očuvanje društvenog status kvoa već na pronalaženje onog najvrednijeg što ovo društvo ne samo jeste nego i što može da bude i onda očuvanja te vrednosti u medujumu ničeovskog večnog vraćanja.

Zvuči izrazito filozofski kad se ovako predstavi, no Russell je ispisao pitak, emotivan ali veoma tečan narativ koji se ne zaglibljuje u fiilozofskim raspravama i priča slikama makar isto onoliko koliko i tekstom, nudeći nam jednog reflektivnog heroja, čiji heroizam, na kraju dana, nije u snažnoj desnici već u požrtvovanju da se sačuva ono zaista vredno – potencijal da se bude bolji – napuštanjem onog što jeste, makar i to što jeste već bilo dobro i plemenito.

Naravno, za slike su zaduženi Allredovi i ovo je jedan od onih primera kada korporativni izdavač uzme ugledne autore, da im dovoljno novca i vremena da pažljivo i s ljubavlju rade na projektu i rezultati na kraju budu fascinantni. Mike Allred, zna se, nije standardni (DC-jev) proizvođač superherojskog glamura i njegove pop-art  inklinacije ovde su u prvom planu, a što je i prikladno za strip koji se sav sastoji iz citata, komentara, omaža i pastiša.

Kao besprekoran pripovedač i dizajner koji nekim klasičnim prizorima i karakterizacijama daje svežu, do sada neviđenu dimenziju, Allred je ovde naprosto blistav, sa Laurinim kolorima koji praktično iskaču sa tabli, dajući svemu jedan retofuturistički kvalitet i leteringom Davea Sharpea besprekorno uklopljenim u taj retro-futuristički ambijent. Superman: Space Age je strip koji deluje kao nešto što ste mnogo puta čitali samo što OVOG PUTA u njemu odjednom vidite stvari za koje niste znali da ih tu ima.

Kako je i Allred vrlo snažno verujući čovek, vredi primetiti da su se i on i Russell uzdržali od nekakvog eksplicitnog posezanja za hrišćanskom ikonografijom koja bi bila očekivana u stripu čiji je glavni junak, jelte, neka vrsta boga među ljudima što se na kraju žrtvuje za šansu da oni budu ponovo rođeni, oslobođeni praiskonskih grehova. Ovaj strip, naprotiv, daje ovakvom narativu jedan organski, zarađeni kvalitet, pronalazeći u Supermenu intrinzični, uverljivi impuls da se ponaša baš ovako, spajajući na kraju priče njegov working-class hero instinkt sa samih početaka, sa logičnim završetkom božanstva kome su dobrota i poverenje bližnjih dali snagu da ih spase u večnosti, dok samo nestaje, zadovoljno što je živelo okruženo ljubavlju. Ništa manje od Russella i Allredovih ne bismo očekivali. Superman: Space Age, naravno, ima sve one nesavršenosti koje ste navili da očekujete od Russellovih stripova: meandrirajuće pripovedanje sa dugačkim self-indulgentnim unutrašnjim monolozima, dugačke tangente koje opterećuju glavni narativ itd. ali je svejedno fascinantan strip koji treba čitati. Amazon kolekciju ima ovde.