Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Protekla sedmica je umela da bude i oblačna i ćudljiva, pa mi je nekako prirodno, prikladno i primereno da u ovu Nedelju sad već ostarelog leta poslušamo jedan album džez balada. T.K. Blue: The Tide of Love je najnoviji album njujorškog saksofoniste, kompozitora i edukatora po imenu, well, komplikovano je. Rođen kao Eugene Rhynie pre skoro tačno sedamdeset godina, ovaj Njujorčanin mešovitog jamajčansko-trinidadskog porekla je nakon ekstenzivnog sviranja sa Abdulahom Ibrahimom ime promenio u afričkije Talib Kibwe, a koje je u raznim momentima glasilo i Talib Qadir Kibwe, pa samo Talib Qadr, pa Talib Abdul Kadr, Talib Abdul Qadr, Talib Qadir itd. Poslednjih nekoliko decenija on koristi T.K. Blue kao svoje „stalno“ ime i pod njim je snimio nisku albuma kao lider, počev od polovine osamdesetih, ali i radio sa mnogo poznatih muzičara od kojih ću ja izdvojiti samo Randyja Westona, Sama Riversa, Jayne Cortez i, naravno, Dona Cherryja.
O T.K. Blueu sam zapravo već pisao krajem 2021. godine kada se album Another Blue snimljen za Arkadia Jazz i originalno izašao 1999. godine, pojavio u novom digitalnom reizdanju na Bandcampu. Veliko mi je, naravno, zadovoljstvo da ovom prilikom imam mogućnost da uživam u njegovom novom materijalu, snimljenom, pretpostavićemo – pošto ni autor ni izdavač, ponovo Arkadia Records, ne specifikuju datum – ranije ove godine. Arkadia je The Tide of Love izdala početkom ovog meseca a najavljuje da mu je u pripremi i novi album koji je trenutno u postprodukciji, što znači da ovaj čovek nema nameru da se u skorije vreme penzioniše. Kada se čuje kako stvari zvuče na ovom albumu, reklo bi se da za tim nema ni potrebe. Blue je u životnoj formi kao izvođač i aranžer a nekoliko kompozicija koje je ovde lično napisao su verovatno među najboljim komadima njegove duge karijere.
Biografiju T.K. Bluea smo prošli put već dovoljno podrobno pretresli da ne moramo da joj se sada vraćamo u visokom nivou detalja. Dovoljno je reći da je u pitanju čovek sa ozbiljnom formalnom muzičkom naobrazbom (uključujući magisterijum iz muzičke teorije na Univerzitetu Kolumbija) pored diplome iz psihologije. Blue je imao sreću da u mladosti uči od i svira sa nekim legendarnim muzičarima uključujući Rahsaana Rolanda Kirka, Yusefa Lateefa i Reggieja Workmana a da je onda, prevashodno na ime saradnje sa Abdulahom Ibrahimom obišao i Evropu i Afriku, živeo u Parizu, tamo sarađivao sa Samom Riversom i senegalskim muzičarima, snimio svoj prvi album u ulozi lidera… Tamo je i upoznao Randyja Westona i bio njegov muzički direktor do 2018. godine, paralelno sa svojim karijerama autora i aranžera, ali i profesurom na nekoliko univerziteta.
Možda je značajno ukazati, a i izdavač to ističe, da na ovom albumu jedno od najvećih imena pored samog Bluea jeste vibrafoniosta (i marimbista) Stefon Harris, sada pedesetogodišnji malo klasični a malo džez muzičar koji je zapravo sebi kao mlad momak isplanirao ozbiljnu karijeru u njujorškoj filharmoniji dok nije čuo muziku Čarlija Parkera i zarazio se džezom. Harris se vratio klasičnoj muzici, na primer kroz The Classical Jazz Quartet gde je (rame uz rame sa legendarnim kontrbasistom Ronom Carterom) snimio nekoliko albuma aranžmana klasične muzike, od Čajkovskog, preko Baha do Rahmanjinova. Harris je i sam uvezan sa akademskom zajednicom, i na Mehnetnskoj školi muzike je ne samo dobio diplomu iz klasične muzike i master iz džeza već je tamo sada i Direktor džez odseka.
Na klaviru je tu James Weidman, jedan ekstremno iskusni muzičar koji je sarađivao sa Joeom Lovanom, Cassandrom Wilson, Steveom Colemanom, Bobbyjem Hutchersonom… Gitaru svira takođe veteran Ron Jackson, a ritam sekciju čine Gavin Fallow na kontrabasu i bubnjar Lenny Robinson.
Blue je dakle okupio strašnu ekipu sa istočne obale a album je zapravo nastao kada je šef Arkadia Records, Bob Karcy, koga autor naziva svojim „starijim bratom“ istakao da voli kako Blue svira balade i da bi bilo lepo kada bi se napravio ceo album ovakvog materijala. Blue je, kao duhovna osoba koja često govori o ljubavi, miru, nadi itd. i zahvaljuje se tvorcu na mogućnostima koje mu je ovaj stavio na raspolaganje, onda za The Tide of Love napravio izbor interesantnih kompozicija ne samo iz džez žanra, a i sam napisao nekoliko i ovo je izuzetno zreo, ali i izuzetno umiljat album muzike koja baladi daje dostojanstvo i eleganciju, nudeći mir, spokojstvo i optimizam, ali bežeći od zaslađenosti i sentimentalnosti.
Album tako otvara When Sunny Gets Blue, komad koji su napisali Marvin Fisher i Jack Segal, već godinama u Blueovom koncertnom setu, i ova pesma postavlja zvuk i raspoloženje albuma. Harris je otvara razlaganjem na vibrafonu, Blue onda postavlja temu na alt saksofonu i atmosfera, tempo i toplina muzike su od prvog momenta savršeni.
Iako, naravno, na albumu sastavljenom od samih balada nećemo nužno čuti mnogo glasne i užurbane svirke, ovo je svejedno ploča na kojoj svaki od muzičara ulaže mnogo svog znanja, tehnike ali i emocija u muziku pa ona zvuči vrlo autentično, vrlo proživljeno. Ovde nema pukog hotel wave odrađivanja posla, pa Harris i Wieldman pružaju izvrsne partije, virtuozne po tehnici ali nenametljive i savršeno uklopljene u atmosferu pesama.
Naravno, glavna atrakcija, ili makar ono što isprva privlači najviše pažnje je Blueov alt aksofon. Sviran u legato stilu, on svejedno ima dinamiku i snagu i dolazi kao prirodna ekstenzija daha i glasa, posebno u izvođenju kompozicija koje originalno imaju pevanje, ali pokazuje i izuzetan dar za prilagođavanje stilu kompozicija gde su originalno bili zastupljeni drugi duvački instrumenti. The Peacocks Jimmyja Rowlesa je, tako, pre nekih 46 godina imala Stana Getza na tenor saksofonu pa Blue nalazi zanimljiv način da temu i improvizaciju učini svojim.
Album ima i dve kompozicije Antonija Carlosa Jobima, i naravno da način na koji Blueov ansambl ovde svira proto-bosa novu podseća na poseban odnos koji su muzičari sa istočne obale, posebno iz Njujorka istorijski imali sa latinoameričkim zvukom.
Svakako treba istaći i tri kompozicije koje je Blue napisao za ovaj album. Naslovna, The Tide of Love je jedan impresivan, skoro sedmominutni opus napisan kao himna ljubavi sa religioznim prelivima ali i sa energičnom, plesnom, svirkom u svom drugom delu gde Harris pogotovo dobija priliku da intenzivno solira preko Weidmanove izvrsne pratnje. A Prayer for Us je jedan od najtiših, najelegantnijih komada na ploči, i mada Blue ovde ne recituje tekst koji je za nju napisao, iz same muzike se čuju zanos i opijenost večnim koji su je nadahnuli. To Mend a Broken Heart je, pak, old school balada o ispravljanju starih grešaka i vraćanju starim ljubavima i mada bi se u njoj s pravom mogao očekivati dah sentimentalnosti, ona i sama zvuči čisto, iskreno i bez ikakve glume. Album zatvara još jedna bosa nova, So many Stars Sergia Mendesa i Blue je pominje kao jednu od svojih najomiljenijih kompozicija, podsećajući i na verziju Sare Vaughan koja je, očigledno inspirisala ovo izvođenje.
Blue je čovek ogromnog iskustva i znanja. No, The Tide of Love je pokazni primer za umetnika koji svoje iskustvo i znanje samo implicitno koristi, ne da bi u aranžmanima kompozicija koristio isprobane trikove i tehnike za koje se zna da pale kod slušaoca, već, naprotiv, da bi izbegao ponavljanja, manirizam, bezbedna, isprobana rešenja. The Tide of Love zbog toga zvuči sveže, iskreno i neposredno, pa i vanvremenski, dajući muzici osobenu energiju, ljupkost i optimizam. Lagaćete ako kažete da nam sve to nije preko potrebno:
