Negde u Aprilu je izašla kolekcija vezana za najnoviji serijal stripova iz franšize Predator, nazvana Predator: Day of the Hunter, pa dok sam se ja te kolekcije dokopao i odvojio vreme da je pročitam, prošlo je još nekoliko meseci. Ovo su radli meni vrlo bliski i dragi autori, Ed Brisson kao scenarista i Kev Walker kao crtač ali iako me je intrigiralo da vidim je li Marvel uspeo da udahne nekakav osobeni život ovom IP-ju, s druge strane me je poslednjih tri i po decenije razočaranja naučilo da budem više nego oprezan kada su Predatori u pitanju… Što bi mi sigurno i Arnold Schwarzenegger rekao da sam ga pitao.

Još  otkada je Disney kupio 20th Century Fox bilo je pitanje ne da li će već samo kada će Marvel Predatoru dati neku vrstu premijum tretmana u stripu. Slično pobratimu Alienu, i stripovi o Predatoru su istorijski uglavnom bili vezani za Dark Horse i procesiju miniserijala koji su, počev već od 1989. godine proširivali „univerzum“ Predatora i davali čitaocima, pretpostavka je, još uzbuđenja koje su posrkali sa velikih ekrana diveći se Arnoldovim bicepsima i dizajnu vanzemaljskih lovaca na trofeje. Iako su još krajem osamdesetih i početkom devedesetih ove stripove umeli da potkače i neki ugledni autori (John Arcudi, pa onda sam osnivač Dark Horsea, Mike Richardson, onda u jednom miniserijalu Gene Colan, pa David Lapham, Mark Andreyko, Dan Abnett, pa i aktuelni DC-jev mastermajnd, Joshua Williamson, da ne pominjem krosovere na kojima su radili i Doug Moench, Adam Kubert, Walt Simonson, Lee Weeks, Paul Gulacy, John Ostrander, Jim Shooter, Chuck Dixon i još poznatih imena), fakat je i da su ovi stripovi uglavnom tretirani kao potrošna roba, derivativni proizvodi koji će dodavati elemente „lorea“ i worldbuildinga ali bez nekakvog jasnog krovnog plana za to kuda bi ovaj, jelte, univerzum zapravo trebalo da ide. Ovde svakako dobar deo krivice ide na dušu 20th Century Foxu koji su i sami pustili da se filmovi događaju uglavnom bez mnogo plana i programa, šarajući kroz vremensku liniju, ulećući u raskalašne i mahom slabe krosovere sa Aliensima i generalno razblažujući franšizu do mere kada je ona svedena maltene na razinu B horor produkta koji u svakoj sledećoj inkarnaciji samo ponavlja ono što je funkcionisalo u nekom od prethodnih uradaka, puštajući u tom trenutku dostupne zanatlije da oko sržnih motiva na brzinu sklepaju priču bez naročito mnogo ulaganja u likove, motive, istoriju…

Da budem fer, film iz prošle godine, Prey, je uglavnom dobio vrlo solidne ocene ali ja ni njega ni Blackov The Predator od pre pola decenije nisam još pogledao, naplašen vrlo mediokritetskim Predatorsom iz 2010. godine. Fakat je da je Marvel pričekao da Prey uleti u bioskope prošlog Avgusta da bi lansiranjem novog stripa postigao sinergiju marketinga i zeitgeista, ali priznajem da mi ni tada nije bila jasna odluka da se u nazivu filma čak ni ne pomene reč „predator“. Moguće je da je neko ubedio producente kako je izbacivanje termina „alien“ iz ovovekovnih Scotovih filmova iz serijala Alien bio smeo i isplativ potez, ali s obzirom na kvalitet tih filmova i gotovo univerzalni prezir koji oni uživaju nisam siguran da je trebalo kopirati išta što su oni uradili.

No, da se niko ne zabrine, Marvelov strip je vrlo prominentno naslovljen samo kao Predator (Day of the Hunter je bio naziv samo konkretne petodelne priče) i, za razliku od Scottovih filmova bez ikakve sumnje je titularnog vanzemaljca stavio na bitno mesto u narativ. Vanzemaljca? Well, vanzemaljAca, a što je, nagađate, jedan od problema koje ovaj narativ ima.

Da na trenutak zauzmem filozofski stav: Predator je jedan od onih primera artefakata popularne kulture koji su u svojoj originalnoj inkarnaciji zablistali a zatim narednih trideset i kusur godina imali problem da prepoznaju kako ponovo uhvatiti proverbijalnu munju u boci. Originalni film nije, da se jednom za svagda dogovorimo, bio uspešan i dobar na ime svoje premise ili zapleta; do 1987. godine su postvijetnamske rekonstrukcije, dekonstrukcije, revizije, fantazije, pa čak i parodije bile brojne i dobro žanrovski isprofilisane i ta postavka o grupi američkih vojnika koja usred južnoameričke džungle shvata da nisu ONI ti kojih se svi unaokolo plaše i da postoji NEŠTO što NJIH lovi nikako nije bila originalna, čak i da apstrahujemo preteče u vidu Aliena ili The Thinga. Originalni film je funkcionisao najvećma na ime briljantne režije Johna McTiernana koji je umeo da testosteron i biceps tretira kao predmete obožavanja ali i podsmeha u jednakoj meri, kao i na ime Schwarzeneggerove persone i hemije sa ostatkom ansambla koji su predvodili Carl Weathers i Jesse Ventura. Već Predator 2 iz 1990. godine je – iako pričamo o sasvim korektnom B akcijašu iz svoje epohe, pomalo provokativno smeštenom u savremeno urbano okruženje – i pored Dannyja Glovera u glavnoj ulozi jasno pokazao da bez Schwarzeneggera za volanom franšiza rapidno gubi karakter i pretvara se u standardni creature feature kome eksponencijalno gomilanje predatora u kadru ne pomaže da održi relevantnost.

Više od trideset godina kasnje, Brissonov scenario pokušava da stripu Predator: Day of the Hunter podari relevantnost ne na ime spajanja koncepta nemilorsdnog sportskog lovca sa dalekih zvezda sa nekakvim temama koje bi čitalac prepoznao kao aktuelne ili njemu lično značajne, već kreiranjem jedne lične priče u kojoj glavna junakinja, mlada žena po imenu Theta, svoj ceo život posećuje lovu na Predatore u potrazi za jednim konkretnim Predatorom koji je ubio celu njenu porodicu.

Nije ovo naročito originalna zamisao, ali priznajem da koncepcija u kojoj mlada žena postaje lovac na predatore ima svoj šarm i, da je ovaj strip rađen kao nekakva manga koju bi crtao i pisao, recimo, Tsutomu Nihei, mogu da vidim kako bismo na programu imali jedan autentični spektakl. No, Brissonova priča je, pa, prilično generička i, rekao bih, ne ide dovoljno daleko u razvijanju svojih premisa da bi od njih napravila nešto osobeno i vredno pamćenja.

Brisson je, dobra je vest, ipak jedan efikasan zanatlija koga sam ja do sada ne bez razloga hvalio za rad i na Marvelovim i na DC-jevim stripovima pa je i njegov narativ ovde korektan ako već ne naročito inspirisan. Theta nije mnogo zanimljiv lik i njena monoidejistička usredsređenost jedino i samo na pronalaženje konkretnog Predatora koga će prepoznati po ozledi što mu je nanesena u incidentu u kojem su joj pobijeni roditelji, ta je usredsređenost čini pomalo dosadnim protagonistom. Drugih likova zapravo i nema mnogo – a i kad ih ima uglavnom su tu da budu topovsko meso za, jelte, Predatore – i Thetine interakcije sa njima su grube i jednostavne i mada je Brisson pokazuje kao beskrupuloznu i spremnu da povredi čak i ljude koji joj pomažu ako će je to primaći korak bliže osveti, ovo je sve urađeno generički, u hodu bez previše prostora posvećenog nekakvoj karakterološkoj analizi. Najveći deo ovog posla odnosi se na dijaloge između Thete i njenog brodskog AI-ja, a koji joj je jedini „prijatelj“ na decenijskom lovu na ozleđenog Predatora, ali nema ovde nekih prevelikih filozofskih uzleta. Brisson stvari drži jednostavnim i pitkim ali cena toga je i da je Theta uglavnom zaboravljiv lik.

Naravno, kompenzacija dolazi na drugoj strani, a to su brojne i dugačke sene akcije u kojima Kev Walker nudi dinamične kadrove, primamljivo egzotične lokalitete, dobar dizajn opreme i oružja, pa čak i vrlo solidno razlikovanje individualnih Predatora po vizuelnom identitetu. Walker je u ovom stripu negde između moebiusovske egzotike i klasičnijeg američkog akciono-superherojskog spektakla sa dašškom horora i nudi vrlo urednu grafičku naraciju i akciju koja spektaklu i visceralnosti ne žrtvuje čitkost. Kolore je radio Frank D’Armata i vrlo lepo doprineo atmosferi, pazeći da ne meša previše različitih primarnih boja i radeći u pojedinanim scenama uglavnom sa nijansama iste boje, time nudeći vrlo jasne i intuitivne vizuelne signale za to kakva je dinamika scene i kada se prelazi na sledeću. Clayton Cowles na leteringu kompletira ovaj uigrani, kvalitetni tim.

No Predator: Day of the Hunter uprkos zanatski vrlo dobroj produkciji ne uspeva da umakne problemu što mori veliki deo Predator produkata nastalih posle 1987. godine. Naime da što više Predatora dodajete u koktel, taj koktel postaje zapravo sve razblaženiji. Ovde je to posebno vidno jer je Theta žena koja sem želje za osvetom i usredsređenosti na tu jedinu ambiciju koju u životu ima, ne poseduje ikakve druge specijalne kvalitete. Njen body count od više od 20 Predatora što ih je svojeručno otpremila u večna lovišta manje radi na tome da od nje napravi uberbadass personu kakvu smo možda želeli u ovoj priči, a više da trivijalizuje koncept Predatora kao, jelte, grabljivca sa vrha kosmičkog lanca ishrane od koga se svaka jedinka sa višim kognitivnim funkcijama userava u gaće čim shvati da se nalazi na istoj planeti. Brisson, Walker i ekipa ovde svakako idu na kreiranje tenzije i Aliensu-nalik militarističkog trilera sa odredom vojnika i grupom Predatora koji se suočavaju blizu finala stripa, ali do tog momenta je već sasvim jasno da su Predatori u narativu podešeni tako da im Theta presuđuje bez PRETERANOG napora pa je i njihova pretnja po utreniranu, naoružanu jedinicu ljudi kao prenesena iz nekog drugog stripa. Dodatno, smeštanje priče u nekakav futuristički mizanscen je možda logično s obzirom na istoriju franšize koja se ukrštala sa Aliensima, ali joj to istovremeno oduzima element relevantnosti koji je imala sa prva dva filma smeštena u savremeno okruženje i generalno joj umanjuje osobenost i karakter, pretvarajući je zaista samo u imitaciju Aliena.

Ovo svakako nije rđav strip ali jeste strip koji ne ume do kraja da opravda svoje postojanje na umetničkom planu. On je pitak i savršeno zabavan, ali ne govori ništa novo niti originalno i, kako je Marvel posle njegovog završetka odmah ponovo krenuo od broja jedan (takođe sa Brissonom kao scenaristom, dok je crtež preuzeo Netho Diaz), sasvim je jasno da niko tu nije planirao da se ovim stripom da ikakav iskaz vredan pamćenja. No, ako volite Predatora – a ako ga ne volite ZAŠTO STE OVDE? – ovo svakako može da bude vredno vaše pažnje. Amazon.