Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Današnja džez avantura odvešće nas ponovo u Nemačku. Što, slažemo se, nije preterano avanturistički. Ali ni album koji ćemo slušati nije PRETERANO avanturistički nastrojen, nudeći urednu prijatnu slobodnu improvizaciju bez neke ambicije da ponovo svu muziku izmisli od nule ili da nam ureže svoje inicijale u korteks sažižućim intenzitetom svirke. Ponekada je dovoljno da muzika zvuči toplo, spontano i da ima nekoliko bljeskova fine kolektivne maštovitosti pa da ljudi budu zadovoljni. Ako su ti ljudi ja, to jest. Frank Paul Schubert, Céline Voccia, Matthias Bauer, Joe Hertenstein: Unzeit Quartett je album sa četiri muzičara i četiri kompozocije neužurbanih slobodnih improvizacija koje zvuče lepo čak i kada ne rade ništa posebno i mogu se slušati ukrug jer nisu ni naporne niti zahtevne bilo u cerebralnom bilo u emotivnom smislu. Album je snimljen Januara ove godine u Berlinu a izašao je pre neki dan na Bandcamp stranici kontrabasiste Matthiasa Bauera.
Bauer je jedna vrlo zaposlena berlinska persona nove muzike, savremene kompozicije, improvizacije i džeza. Kako sam kaže, specijalizovan je za savremenu muziku pa često izvodi solo komade napisane za kontrabas (i u njih nekada ubacuje i vokalne linije). Kao autor, piše za ansamble raznih veličina ali i muziku za pozorište i, jelte, ples. Mada slutim neki moderan, cerebralan ples. Bauer na svom sajtu navodi veliki broj kompozitora čija dela izvodi pa se tu nađu i Xenakis i Rebecca Saunders, a onda i azijski kompozitori poput južnokorejske autorke Jin-Ah Ahn ili takođe korejske In-Sun Cho. Trenutno radi sa više sastava (Ensemble United Berlin, Asian Art Ensemble, Alchimia Organica, Ensemble Junge Musik), a sarađivao je i snimao sa Butchom Morrisom, Svenom Åkeom Johanssonom, Axelom Dörnerom, Rudijem Mahallom, Perom Akeom Holmlanderom, Rayomondom Stridom… Dakle, zaposlen i svestran čovek čije sviranje kontrabasa ovom albumu daje toplu, ugodnu teksturu.
Na saksofonu je ovde Frank Paul Schubert, nemac koji je još početkom osamdesetih seo i sam naučio da svira saksofon, da bi kasnije studirao i klasičan saksofon i džez saksofon. Krajem veka se preselio u Berlin i nastavio da svira, sarađujući sa nebrojenim muzičarima (od kojih ćemo pomenuti prošlonedeljnu perkusionističku vedetu Yorgosa Dimitriadisa, Marka Sandersa, Olafa Ruppa, Güntera Babyja Sommera, Ricarda Tejera i naravno Alexandera von Schlippenbacha) i danas radi u nekoliko regularnih postava uključujući trio i kvartet Willija Kellersa. Sa snimanjem je krenuo početkom veka i njegov sajt ima lepu selekciju albuma u različitim postavama, uglavnom u domenu slobodne improvizacije i moderne, jelte, kompozicije. Na ovom albumu on ima čelnu poziciju i radi lepe stvari na tenor i sopran saksofonima.
Za klavirom je Francuskinja Céline Voccia a koja je deo savremene berlinske scene slobodne improvizacije. Klasičan klavir je studirala u Ženevi a onda džez i improvizaciju u Parizu i Berlinu pa kaže da je njena muzika spoj klasične tehnike i džez senzibiliteta a da su na nju presudno uticali Toru Takemitsu i Olivier Messiaen. Voccia je član kolektiva Nova Evropska Improvizacija a ima nekoliko aktivnih projekata, uključujući sa Bauerom, ali i sa muzičarima kao što su Michel Doneda, Harri Sjöström i još mnogo nemačkih muzičara za koje ste vi možda i čuli ali ja nisam.
Konačno, bubnjar je ovde Joe Hertenstein, isksuni udarač koji kaže da je još kao dete pravio udaraljke od šerpi i, uh, lobanja veprova? Kaže da je do šesnaeste godine već bio umoran od sviranja timpana u Betovenovim simfonijama pa se otisnuo u smeru rokenrola, svirajući pank, hardkor, doom itd. Kao i svaki pristojan čovek, rekao bih. No, susret sa kasetom na kojoj je bio snimljen Charlie Parker mu je prespojio mozak i danas je on vrlo aktivan u polju improvizacije i džeza, na transverzali Berlin-Lar-Keln-Bruklin. Hertenstein je svirao ili i dalje svira sa mnogo važnih muzičara iz Evrope i Amerike, uključujući Michaela Moorea, Grega Cohena, Butcha Morrisa, Matthewa Shippa, Alexandera von Schlippenbacha itd. Ima mnogo snimljenih albuma kao predvodnik ansambla ili kao saradnik i njegovo iskustvo i reputacija se dobro čuju na ovoj ploči.
Ne znam da li su Unzeit Quartett uzeli ime po tome što nikada ne sviraju ni u kakvom tempu, ali, pa, eto, zaista im pristaje. Neću sad da valjam uostalom netačne stereotipe da Nemci ne znaju da svinguju, a i nisu svi muzičari na ovom albumu Nemci, no, ovo je svakako džez shvaćen pre svega kao zvuk i tekstura, a mnogo manje kao skup ritmičkih ili harmonskih pravila ili tradicija. Uostalom, muzičari na ovom albumu velikim delom dolaze iz smera nove muzike i džez u njihovom izrazu figuriše ne više od moderne kompozicije ili neidiomatske improvizacije pa onda i album daje sasvim očekivane rezultate, kreirajući ugodnu, haotičnu svirku u više smerova odjednom koja se samo retko pa i incidentno koaguliše u nečemu što biste prepoznali kao free jazz vožnju.
No, ovo nije neka mučna, izrazito hermetična ploča ispunjena bremenitim šutnjama i značajnom tišinom. Muzičari ovde sviraju mnogo i dobro, nudeći užurbani višesmerni improvizovani ambijent koji nikada ne postaje zaista gruv ali se i ne radi o izolovanim zvukovima koje drugi muzičari slušaju i pokušavaju da na njih odgovore. U tom smislu Unzeit Quartett postiže onaj ideal džeza kao kolektivne improvizacije u kojoj svi dele makar isti osećaj sasvim ubedljivo.
Schubert je ovde najizraženiji kao solista iako je to, naravno, velikim delom i zbog toga što njegov instrument ima najsvetliju boju. Iako ovde nema tema i melodija, njegovo sviranje saksofona je prijatno, toplo, sa dosta humora (ali ne i sprdnje) i zvučnih figura koje striktno gledano izleću iz domena muzike ali se lepo uklapaju u kinetički rad ostatka benda. Kontrabas i klavir su takođe topli i mada oboje muzičara ispaljuju mnogo nota, ni kod njih kao ni u slučaju saksofona nema egoističnog skretanja pažnje na sebe niti glumljenog ekspresionizma. Hertenstein je takođe tu da lakom rukom ali sa puno udaraca kreira nešto što podeća na gruv. Ovo se pogotovo uspešno dešava u trećoj kompoziciji koja je najtečnija od svih i najviše pogađa duh „klasičnog“ fri džeza. No zato je poslednja najviše pomerena u drugu stranu, demonstrirajući jedan postepen, kolektivan napor da se od mase nemuzičkih zvukova i gestova kreira zajednički muzički iskaz.
Unzeit Quartett je mala, prijatna ploča odličnog zvuka i svirke koja ne probija neke granice medijuma niti resetuje ičije shvatanje džeza, savremene kompozicije ili slobodne improvizacije ali lepo ispuni tih pola sata i kusur što traje i lako se sluša iz početka. Ponekad je to, kako već rekosmo, sasvim dovoljno.
