Prethodni vikend proveo sam igrajući demo za Lies of P, južnokorejski akcioni RPG o kome se šuška, ali u vrlo pozitivnim konotacijama već duže od dve godine. Izdavač igre, Neowiz Games je tokom nedavnog događaja Summer of Games obnarodovao da će datum izlaska igre biti pomeren za Septembar – isprva je bilo planirano da se to desi početkom leta – ali i pustio na sve platforme demo za igru kao način da se malo ublaži razočaranje kod onih koji je već željno očekuju ali i razgori glad kod onih koji su za nju, eventualno samo čuli i pamte da su pre par godina videli nekakve kratke tizer-trejlere koji su delovali izuzetno STYLISH i primamljivo. Neowiz je na zapadu praktično potpuno nepoznat izdavač ali sigurnost sa kojom su nastupili ovom prilikom, uključujući i demo za PC koji je, po reakcijama igrača, izuzetan, govori da ljudi znaju da u rukama imaju ozbiljan hit.

Direktor igre, Ji Won Choi kaže da mu je dosta ubeđivanja bilo potrebno da kod izdavača obezbedi podršku za ovaj projekat. Sa petnaest godina rada u rovovima razvoja igara za mobilne platforme, Choi veli da je umirao od želje da uradi „propisan“ konzolni naslov ali da je južnokorejska gejming industrija gotovo isključivo okrenuta mobilnom tržištu. Ipak, njegova strast je na kraju ubedila šefove, pa su  dva studija unutar Neowiz, Round8 i Nough, stavljena na ovaj projekat. Nough predvodi baš Choi, veli da je osnovan upravo zbog ove igre i da na njoj u ovom momentu ukupno radi nekih stotinak ljudi, što je sa jedne strane impresivno uzevši u obzir da pričamo o izdavaču gde se radi u malim timovima, na, ponovimo, mobilnim igrama, ali i svojevrsna glavobolja jer se mnogo paradigmi rada na velikom „izvoznom“ naslovu ovde mora osmisliti od nule. Svejedno, Choi kaže da mu je ovo ispunjenje sna i da želi da južnokorejski igrači budu ponosni na svoju zemlju kada Lies of P konačno zaigra na globalnom tržištu.

Tipična istočnoazijska finoća i samopregorni osećaj odgovornosti, naravno, nisu garancija dobre igre, ali Lies of P me je grdno impresionirao i sa demom koji nudi supstancijalnih 2-3 sata igranja (ili 4-5 ako ste spetljani kao ja) pokazuje da ti primamljivi tizer-trejleri od pre par godina nisu bili tek ukusno dizajnirana Potemkinova sela. Ovo je vrlo otresito napravljena akciona RPG igra koja se ne plaši ni kompleksnosti u svojoj matematici, niti ambicioznog worldbuildinga, ali koja, a što je svakako najvažnije, pod rukom za sada ostavlja izuzetno dobar utisak. Demo ne samo da je vrhunski ispoliran i pun detaljčića koji svedoče da ovo nije tek visokoprofesionalno kreiran proizvod, već rad iz očigledne ljubavi, nego je i u pitanju drsko moćan fiks za sve igrače koji su konačno izgustirali Elden Ring i dok čekaju obećani DLC osećaju svrab što se ne može rešiti prostim češanjem (ili, jelte reinstalacijom Bloodbornea).

Naravno, Soulslike je postao de fakto novi žanr u poslednjoj deceniji, sa FromSoftwareom koji su sa svakim sledećim izdanjem unapređivali paradigmu i vukli čopor progonitelja unapred, ali i sa nekim pristojno uspešnim pokušajima imitacije. Možda je fer reći da su japanske kolege iz Team Ninja napravile najuspešniji omaž kroz svoj samurajski serijal Nioh, ali i na drugim teritorijama je urađeno više igara koje su na ovaj ili onaj način uzele Dark Souls i ostale FromSoft naslove kao predložak a onda pokušale da naprave sa njim nešto svoje. Negde je to bilo inspirisano – Team Cherryjev Hollow Knight kao često navođen primer kako možete napraviti igru što daje osećaj sličan Dark Soulsu a bez direktnog prepisivanja mehanike – a negde, kao u poljsko-nemačkom Lord of the Fallen uprkos direktnom prepisivanju nismo dobili više od mehaničke imitacije.

Lies of P ne pokušava da prikrije šta mu je ambicija. Ovo je veoma studiozno proanalizirana i pažljivo sklopljena rekonstrukcija klasičnog FromSoftware modela a kakva bi, da živimo u paralelnom univerzumu gde se dizajn igre može trejdmarkovati, bila osnova za vrlo solidnu tužbu za plagijat. Lies of P, prvi je utisak, uzima od FromSoftwareovih igara maltene sve osim grafike. Ovde su fontovi i dizajn menija vrlo slični onom što japanski developer radi, bazični dizajn igre je identičan, sa obnavljajućim neprijateljima nakon svake vaše smrti ili dodira sa „stargazer“ spravama što igraju ulogu Dark Soulsovih logorskih vatri, animacije su identične, character sheet je identičan, kao što je i borba uokvirena upravljanjem skalom izdržljvosti. Lies of P je ako ništa drugo a ono jedan temeljan seminarski rad o tome šta kod FromSofwareovih igara kreira taj specifični look and feel i dovoljno je da vidite gif od dvadeset sekundi da biste znali odakle je stigla inspiracija za ovaj naslov.

No, ono što razdvaja FromSoftove igre od produkata legija imitatora je opsesivna posvećenost detaljima, kako vezano za osmišljavanje priče i sveta u kome se onda događa – do mere kada ne možete zaista razdvojiti svet od priče – tako i u najsitnijim elementima mehanike. I ovde Lies of P demonstrira iznenađujuću disciplinu, odlazeći nekoliko koraka dalje od statusa solidnog pastiša i dosežući impresivni kvalitet za koji nije preterano reći da je na nivou koji biste očekivali od samog FromSoftwarea. Naravno, ne možemo još govoriti o čitavoj igri – Choi kaže da će biti potrebno da se igra oko 30 sati za završavanje priče ali dva puta toliko ako hoćete da vidite „sve“ – ali za sada su signali izuzetno povoljni.

Narativno, Lies of P je podsećanje da Soulslike dizajn ne mora nužno ići uz  srednjevekovne setinge. Poređenje ove gre sa Bloodborneom se čini kao prirodno, ne samo na osnovu nekih elemenata dizajna već i po tome što je epoha u koju je narativ smeštan nama mnogo bliskija. No, umesto Bloodborneovog viktorijanskog horora, Choi i ekipa su osmislili mračnu (per)verziju evropskog Belle Epoque perioda, u koji je, uostalom smešten i literarni predložak za ovu igru, roman Pinnochio Carla Collodija.

Naravno, Pinnochio je properti koji je već decenijama u javnom, jelte, domenu, i nikome se ne moraju plaćati tantijemi za korišćenje likova i zapleta iz romana, pa je i jasno zašto bi bio prirodan predložak za derivativni rad ali južnokorejski developer je zapravo uzeo jedan od elemenata originalnog teksta i na njemu izgradio moderan narativ koji ekstrapolira ideju transhumanizma što se mogla naslutiti  u izvorniku. Naravno, Collodi je Pinokija pisao pre svega kao mračnu društvenu satiru koja istražuje tenziju u korenu migracije sa sela u grad u doba intenzivne industrijalizacije i potrage za radnom snagom koja se da eksploatisati, a njegov drveni lutak što treba da demonstrira vrlinu i skrušenost da bi postao „dečak“ je bio odjek tropa klasičnog pikarskog romana, no ideja o „veštački“ napravljenom ljudskom biću koje će biti eksploatisano unutar radnog procesa je svakako uvek postojala u ovom delu.

Lies of P uzima upravo ovu transhumanističku srž i reformatira priču o Pinokiju kao narativ o revoluciji „lutaka“, odnosno samosvesnih, veštački napravljenih praktično robota koji su, zasnovani na genijalnim dizajn idejama majstora Đepeta i korišćenju misteriozne supstance „Ergo“ kao izvora energije, potpuno transformisali život u gradu Krat. Đepeto je ovde, dakle, daleko od skromnog drvodelje – on je genije mehanike i kibernetike a društveni poredak u gradu je zasnovan na prisustvu praktično neograničene radne snage koja ima sve kvalitete utreniranog, za rad spremnog ljudskog bića ali ništa od njegovih nedostataka. To jest, sve dok ne krenu simultano epidemija misteriozne bolesti „petrifikacije“ i pobuna lutaka koje počnu da masakriraju ljude sve dok se Krat ne pretvori u opustelu ljušturu nekadašnje metropole, sa ulicama prekrivenim leševima i lutkama batlera, policajaca i fizičkih radnika koje lutaju unaokolo i napadaju svakog ko nije napravljen od drveta.

Pinokio je ovde pozvan kao heroj koji mora da svojeručno preokrene tok pobune, spase Đepeta i dovede ga u hotel u centru grada gde se skupljaju malobrojni preživeli ljudi, a to da je on i sam lutka, ali sa samosvešću, pa i emocijama je značajan element zapleta. Lies of P se ne zove ovako samo zbog jasne spone sa podzapletom u romanu vezanim za Pinokijevu lažljivost i kaznu u vidu telesne deformacije koji će ona prouzrokovati već je laganje ovde i deo dizajna igre. Za sada se ne može reći koliko će ono supstancijalno imati uticaja na odvijanje narativa ali demo ima najmanje dve instance u kojima je moguće ili neophodno lagati da bi se postigao cilj. Jedno od ova dva je vrlo bloodborneovski tipično formatirana opciona misija pronalaženja bebe za ženu zaključanu u svom stanu a koja želi da svoje dete vidi poslednji put pre nego što joj petrifikacija potpuno oduzme vid i, ovde je laž čin milosrđa, ili se bar tako za sada čini. Sve još komplikovanijim čini to da je Đepeto kreirao „zakone“ za lutke kao deo njihovog internog programiranja, a od kojih su prva tri direktno prepisana od Isaaca Asimova, ali četvrti eksplicitno kaže da „lutka ne sme da laže“.

Narativ je za sada intrigantan, pripovedan vrlo prepoznatljivim bloodborneovsko-darsksoulsaškim metodama „indirektnog“ world buildinga kroz opise predmeta, poruke na ekranima tokom učitavanja i ambijentalnu naraciju, ali i kroz monologe NPC-jeva koji su poetični i samo za nijansu manje kriptični od FromSoftware proseka. Možda najviše od klasične soulslike paradigme odskače „Gemini“ a koji ovde nije cvrčak već svojevrsna veštačka inteligencija što prožima mnoge sisteme grada i koja služi kao pomoćni narator što će glavnom junaku objasniti neke detalje, ali i kao blagi komični predah. Vredi se setiti da u FromSoftware igrama, uprkos njihovoj preovlađujućoj atmosferi očaja i sveopšteg raspadanja, zapravo postoji humor – mada njihovi imitatori to često previđaju – a Lies of P se izdvaja time da ga samo malo naglašava.

No, kad se pređe na teren, malo toga će vam biti smešno. Ako nikada niste igrali Dark Souls, Elden Ring, Bloodborne i Sekiro, a što je statistički sve manje moguće, Lies of P bi mogao biti šokantno otkrovenje, naravno nakon što doživite satori izazvan njegovom sadističkom težinom. Ako ste veteran Soulslike žanra, osećaćete se kao kod kuće u Kratovim lavirintskim ulicama, krovovima povezanim priručnim materijalima i alatom, generalno u dizajnu grada koji perfektno kontrastira belle epoque glamur i visoku (steampunkersku) tehnologiju sa osećajem kataklizmičnog raspada koji označava kraj sna i potonuće čitavog društva u pakao. Lutke koje lutaju ulicama i teturavo napadaju Pinokija, podivljali psi, prelepi enterijeri kuća sa raskošnim bibliotekama i trpezarijama u kojima su sada samo mrtvi i nikada-žive lutke, bizarni trgovci koji u skučenim bezbednim zonama pokušavaju da zarade neki dinar, skriveni prolazi, vredni predmeti sklonjeni u uličice što ćete ih naći samo padanjem sa krova nakon slepog, paničnog bega od nadmoćnijeg neprijatelja – sve je tu. Lies of P daje osećaj klasičnog Soulslike naslova imitirajući ga sa puno razumevanja i postulirajući, uostalom ispravno, da je ovde u pitanju žanr a ne samo puki serijal igara jednog studija.

Poređenja sa Bloodborne dolaze najpre na ime toga da je ovo vitkija igra od prosečnog Dark Souls dizajna. Postoje samo tri preseta za klase na početku – balansirani bild, dexterity bild i strength bild – oklopa nema i odbrana se može modifikovati predmetima koje smeštate u posebne slotove, a oružja nisu nešto što skupljate onako kako poražavate protivnike već se dobijaju na definisanim mestima u igri i ima ih svega nekoliko. No, ovde igra pravi malo odstupanje od predloška i uvodi mehaniku rekombinovanja delova oružja (tipično, oštrica i držalja mača) a koje im menja svojstva i statistike.

Pored klasičnih oružja, Pinokio ima i mehaničku levu ruku koja može da menja svojstva i ima sopstveni rezervoar energije nevezan za standardne merače u vrhu ekrana, a što bi moglo da se uporedi sa Sekirovim tretmanom proteze glavnog junaka. U demou se za sada samo vidi mogućnost napada na blizinu i korišćenja harpuna sa kablom koji privlači lakše protivnike igraču a što je korisno u masovkama, mada ne deluje kao esencijalna mehanika. Blokiranje postoji – za razliku od Bloodborne – kao i pariranje, i ovo je urađeno najbliže predlošku Sekiroa sa srazmerno kratkim animacijama a što je i neophodno s obzirom da bossovi imaju „neodbranjive“ napade signalizirane crvenim bljeskovima, a koji se ne mogu blokirati i jedino ih je moguće pravilnim tajmingom parirati kako bi se izbegla šteta, ostvarila prednost u broju frejmova i smanjila njihova izdržljivost a čime ćete postepeno doći do probijanja garda i stavljanja protivnika u stanje ošamućenosti.

Iako je raznovrsnost neprijatelja u demou impresivna, fer je i primetiti da veliki broj „većih“ protivnika, uključujući bossove ima slične šeme napada i animacije pa je ako naučite jednog, ovo od pomoći i kod ostalih. Naravno, igra vas tu dočeka na penal jer poslednji boss kao da je došao iz Elden Ring, sa lažnim zamasima rukom koji će vas prvih pedeset puta naterati da se bacite u stranu, samo da bi vas onda njegov pravi napad poravnao sa patosom. No, čovek se uči dok je živ, a ovde igra i daje mali popust igračima, time što gubljenje života u boss areni ostavlja sav Ergo koji ste skupili do tada (pandan dušama iz Dark Souls) ispred vrata arene pa ga možete pokupiti i iskoristiti i bez poražavanja bossa, a što je vrlo, vrlo fer.

Takođe, postoji i mehanika samonovanja NPC-jeva, ali samo na mestima gde igra odredi – u demou samo ispred arene poslednjeg bossa. Ovo troši resurs koji nasumično ispuštaju ubijeni protivnici i ne može se spamovati baš bez ikakve štednje jer je iz demoa vidljivo da boss postaje agresivniji kada su u areni dva protivnika pa je samonovanje, a kako i treba da bude, mač sa dve oštrice. Kako igra neće imati nikakav multiplejer, samonovanje NPC-jeva će biti jedini način da se dobije „eksterna“ pomoć pa ćemo tek videti koliko će igra biti balansirana za ove potrebe.

No, za sada, fer je reći da demo ne štedi igrača. Daleko je ovo, da se razumemo, od nekakvih FromSoftware vrhunaca sadizma, ali bossovi su opasni, imaju po dve faze od kojih druga tipično pojačava agresivnost i uvodi i area of effect napade i borba sa njima se pretvara u tipčni Soulslike program brzinskog šaha gde igrač broji frejmove, pronalazi četvrtsekundne prozore za kontranapad u komboima bossova i mora da stalno na umu ima da dizajneri igre znaju njegove navike i podesili su ponašanje protivnika tako da neke od njih eksploatišu.

Drugim rečima, ovo je vrhunsko borilačko zadovoljstvo, sa sve posebnim potezima sličnim weapon arts trikovima iz Dark Souls 3 (a koji opet imaju svoj merač što se puni napadanjem) ali i klasičnim razbijanjem garda protivnika i izvođenjem „kaznenog“ napada koji oduzima veliki deo zdravlja i daje vrlo zadovoljavajuću „nagradnu“ animaciju.

Generalno, Lies of P izgleda JAKO dobro. Dizajn lutaka je izuzetan, sa vrhuncima u bossovima koji su uncanny valley košmari humanoidnog ali izrazito „robotskog“ kretanja i ponašanja. Grad je atmosferičan i lepo izgleda u svojoj „oskrnavljena lepota“ fazi, a igri, ako želite, možete da zamerite mutniju kolornu paletu na ulicama (koju kompenzuje svetliji i življim bojama ukrašen enterijer pomenutog hotela) i da žalite što ne postoji više dinamičnih izvora svetla na mapama. Opet, moramo biti svesni da nas je rimejk Demon’s Souls ekstremno razmazio svojim rej trejsingom i drugim tehnološkim čudesima a da je ova igra praktično prvi „AA“ naslov za izdavača koji se do sada nije uopšte bavio ovakvim projektima.

Utoliko, Lies of P je VEOMA impresivan. Za sada ne mogu da kažem koliko će dodaci zavareni odozgo na klasičnu Soulslike šasiju doneti smislenog novog u dobro oprobani model; pomenuto rekombinovanje oružja, ali i menadžment „P“ organa obećavaju pasivne dodatke standardnom Soulsike bildu likova ali ne znam koliki će biti njihov uticaj na stil igranja do kraja. No, Lies of P za sada demonstrira izuzetnu sigurnost u svom korišćenju FromSoftwareovih predložaka, sa velikim razumevanjem i primenom koja po ubedljivosti naprosto izaziva strahopoštovanje. Kome je Elden Ring bio previše ekspanzivan i otvoren – ako takvih uopšte ima – i priželjkivao je povratak u klaustrofobičnije, linearnije ambijente jednog Bloodborne, Lies of P će mu sesti ko budali šamar. Ali, generalno, ko god da voli Soulslike model, ovde će naći igru što ga replicira na način kao gotovo ni jedna do sada, dodajući malo svog sopstvenog u dobro poznate sisteme, ali radeći sa setingom i narativom koji su prijemčivi i nudeći u celini snažno intrigantnu akcionu avanturu sa, moguće, ambicijom da se nešto kaže i o ljudskom, jelte, stanju. Mislim da ćemo u Septembru biti svedoci rađanja nove legende, a demo možete sami isprobati na svim važnim platformama za digitalnu distribuciju.