Istina je da sam već opasno smorio sa pisanjem o Spajdermenu, ali fakat je i da je on trenutno najveći superherojski properti na svetu, sa hit-filmom u bioskopima, hit-igrom koja stiže kasnije u toku godine i masivnom količinom stripova koji izlaze a koji kao da se utrkuju u tome koji će više šokirati čitaoce i snažnije protresti sve što smo znali o Spajdermenu. No, glavni razlog je svakako to da PROSTO NE MOGU DA VERUJEM koliko Marvel u stripovima Spajdermena intenzivno tretira kao šok-generator i strip istorijski važan i voljen na ime svog karakternog rada pretvara samo u procesiju disruptivnih događaja koji treba da nas zapanje i nateraju da skočimo na internet i zapodenemo kavgu sa prvom osobom koja nam se nađe na putu.

Nije prošlo previše vremena otkada sam se vajkao pišući o krosoveru Dark Web i već tada najavio da će pisanje o OVOJ priči – a koju ćemo, u nedostatku zvaničnog imena zvati, sasvim intuitivno, Death of Kamala Khan – biti izgleda prilično mučna rabota. Naravno, tada smo bili tek na polovini te priče i mogao sam da se žalim samo na glup zaplet, tanke karakterizacije i zamorno forsiranje multiverzuma kao keč-ol formule za izvlačenje scenariste iz svake glupe nevolje u koju se nesmotreno uvalio. Sada, kada se priča završila – a ovo pišem više od nedelju dana nakon njenog završetka,  pod pretpostavkom da mi se krvni pritisak vratio u trocifrene vrednosti i da imam dovoljnu kontrolu nad svojim pesnicama kako bih pogađao slova na tastaturi – fer je reći da to što sam se onda nervirao jedva da je bila predigra, laki peting. Najnoviji, dakle, narativni luk u magazinu Amazing Spider-man, onaj između brojeva 21 i 26, a koji je Marvel najavio rečima da smo BAŠ NJEGA čekali, nije tek uobičajeno loš strip o Spajdermenu u kome se nervirate što je glavni junak predstavljen kao budaletina i osećate sve izraženiju distancu između sebe i superheroja kog ste voleli tolike decenije, već i narativ koji nekako uspeva da bude uvredljiv i po Spajdermena ali i po ženski lik koji sa njim načelno nema skoro nikakve veze i koji je, ispostavlja se, uveden u narativ sa isključivom svrhom da bude ritualno žrtvovan u finalnom činu.

Zeb Wells je, moram na to još jednom da podsetim, dobar scenarista i pored recentnog rada na Helionsima koji se meni veoma dopao, ima i vrlo solidan istorijat pisanja baš Spajdermena, ali ovo… ovo je loše. Loše na nivou One More Day transgresije, loše na nivou Sins Past abominacije, ovo, a pričamo o narativnom luku od šest brojeva kome Marvel namerno nije dao poseban naslov valjda da ne bi spojlovao taj šokantni momenat u šestoj epizodi, je već sada strip koji se upisuje na listu najgorih stripova o Spajdermenu u njegovoj istoriji, ne toliko po tehničkim elementima i zanatskim kvalitetima – bilo je tu MNOGO gore napisanih i nacrtanih stripova za ovih šezdeset godina – koliko po jednom gotovo otvorenom preziru za glavni lik ali i ansambl oko njega. Nije sad da su superherojski stripovi neka ozbiljna književnost, slažemo se tu, ali jeste pomalo indikativno kako Marvel kao da više ne zna šta bi sa originalnim Spajdermenom, onim od koga je sve počelo. Ulazak filma Across the Spider-verse u bioskope ovog proleća intenzivirao je ideju o Spajdermenu kao multiverzalnom, fluidnom identitetu i Miles Morales, Spider-Punk ili Spider-Gwen kao da su danas marketabilniji propertiji od dosadnog starog Petera Parkera. Valjda je zato i na kraju izgledalo prihvatljivo da će narativni luk u Amazing Spider-man, koji treba da objasni šokantan novi status kvo u životu Petera Parkera, zapravo na kraju biti iskorišćen da se ubije drugi lik, ponoviću, potpuno nevezan za Spajdermena, ali drag i popularan kod mlade publike na ime uspešnih stripova, televizijske serije, gostovanja u igrama.

Već sam ranije, pišući o Wellsovom Spajdermenu, primetio da Wells, za razliku od mlađih scenarista koji svoje priče o Spajdermenu baziraju na radovima J.M DeMatteisa i Petera Davida, kao da poseže malo dalje u prošlost i u svojim radovima kreira eho na još starije stripove koje su pisali scenaristi poput Billa Mantloa i Gerryja Conwayja. Death of Kamala Khan kao da potvrđuje ovu tezu jer je spoj motiva sa kojima Wells barata prepoznatljiv. Smrt druge devojke Petera Parkera, Gwen Stacy i danas se smatra jednim od najoškantnijih momenata u superherojskim stripovima, poglavito zato što se desila u vreme kada su likovi koji umru u stripu ostajali mrtvi. Nećete se iznenaditi ako vam kažem da se ove godine navršava tačno pola veka od ovog kamena-međaša Spajdermen stripova i mada se mnogo toga u međuvremenu promenilo, žrtvovanje žene prema kojoj glavni junak gaji romantična osećanja zarad, jelte, šokiranja čitalaca, kao da je najizdržljiviji kliše superherojskih stripova.

Naravno, Gwen Stacy je mrtva, pa je za ovu priliku na nišan Wellsovog pera stavljena Mary Jane Watson, istorijski najizdržljivija Spajdermenova partnerka, u smislu da je najveći broj decenija (našeg vremena) proveo u vezi ili braku sa njom. Mary Jane je i sasvim očigledno, lik koji rezonira sa velikim brojem čitalaca, inače se ne bi zadržala u ovoj ulozi tolike decenije, počinjući kao pomalo divlja party-devojka (naspram smerne i stidljive Gwen) a nastavljajući kao asertivna, preduzimljiva žena koja je sazrela na način da nekako apsorbuje sve ekscentričnosti nikada zaista odraslog karaktera Petera Parkera i bude istovremeno i brižna, zaštitnički nastrojena najbolja prijateljica, i samostalan ženski lik sa životom izvan njegove orbite ali i legitimna ljubav njegovog života.

To da Wells sve ovo vrlo dobro razume je možda i najgori deo iskustva čitanja ovog stripa. Već sam početak njegovog rada na Amazingu je obeležen grubim raskidanjem veze jedva obnovljene u prethodnim serjalima i postuliranjem da je Mary Jane – neobjašnjivo – sada u vezi/ braku sa drugim čovekom (po imenu, jelte, Paul) i da njih dvoje imaju i decu, a sve u roku od šest meseci koliko je prošlo u univerzumu samog stripa.

Ovoj neobjašnjivoj misteriji dodata je i bonus misterija kada se pokazalo da Mary Jane – NEOBJAŠNJIVO – sada ima i supermoći, samo bazirane na nekoj vrsti generatora slučajnih brojeva i, dakle, Death of Kamala Khan započet je kao narativ koji treba da objasni ove neobjašnjive promene u Spajdermenovom životu.

Nažalost, kako sam gore već sugerisao, odgovor na sve ovo je banalno nemaštovit: Multiverzum. Oh, i malo putovanja kroz vreme.

Iako nam je uvođenje koncepta multiverzuma i alternativnih verzija Spajdermena donelo i mnogo zanimljivih i dobrih stripova – da ne pominjem sad filmove – ima nečeg opsceno trivijalnog u tome kako se ovako kompleksne filozofske ideje potežu za potrebe ne samo sapunske opere nego sapunske opere čiji je pančlajn to da će žena biti ubijena kako bi čitaoci bili ubeđeni da čitaju ozbiljnu i odraslu dramu. Spajdermen je UVEK, od svojih početaka bio sapunska opera ali je i dobro funkcionisao po njenim pravilima. Ako je ljubavni život Petera Parkera bio serija brodoloma, on je to bio na ime njegove odanosti svojoj (umišljenoj?) herojskoj ulozi a zbog čega će sve svoje partnerke dosledno lagati i izneveravati. Ova vrsta metaforičkog sadržaja je dobro funkcionisala decenijama i služila i kao neizgovoreni metakomentar na to kako jedan broj ljudi (da ne kažem muškaraca) sebe vidi kao protagonistu „velike“ priče i svojim, jelte, herojskim dužnostima, pravda neadekvatno posvećivanje partnerki i vezi koju imaju.

Wellsov zaplet, naravno, nema ništa od te jasne metaforičke tenzije. Ovde se od starta poteže teška artiljerija, sa multiverzalnim čarobnjakom koji pokušava da postane božanstvo i mada je u pitanju lik koji već ima istoriju u Spajdermen stripovima, bezbedno je reći da se radi o ravnom, jednodimenzionalnom karakteru koji nikada nije prevazišao puki „monster of the week“ status. Da će strip njega koristiti da na vrlo komplikovan način, sa sve zazivanjem „simbologije“* kao nauke o simbolima koja omogućava praktično magične, a na tehnologiji zasnovane skokove između univerzuma**, pokaže kako je Mary Jane u Peterovom odsustvu provela dugo vremena sa drugim muškarcem, i između njih se rodila ljubav a iz ljubavi nastala porodica, pa, to je analogno vađenju krajnika kroz dupe.

*normalan svet to zove semiotika, but sure, whatever

** i kreiranja supermoći kod ljudi koji ih nemaju

Wells piše narativ u kome Peter sebe vidi kao neuspelog viteza na bijelom konju, očajnog, tragičnog heroja što prolazi kroz pakao kako bi spasao svoju devojku iz paralelnog univerzuma gde joj je život ugrožen, samo da bi na kraju shvatio da je zakasnio. Ali kašnjenje ovde nije rezultiralo njenom smrću već, jelte, naprotiv, njenim praktično brakom sa drugim čovekom i dvoje dece kao signalom da je taj brak OZBILJAN. I mada taj narativ izrazito iritira jer Wells u fullu prihvata trop „besnog Spajdermena“ kao default podešavanja za ovu priču a takvih nam je već malo pun kuras, dublji problem sa njom je što hoće da ima i jare i pare. Pa tako onda umesto kakve-takve satire o muškarcu koji shvata da je žrtvovao SVE, uključujući zdravlje i dugogodišnja prijateljstva, samo da bi video kako mu dragu odvodi drugi, strip u poslednjem činu odlučuje da bi ipak bilo poželjno da se Mary Jane životno ugrozi jer kako DRUGAČIJE obeležiti pola veka od smrti Gwen Stacy?

Ovo je ciničan, čak ne mogu ni da kažem „proračunat“ već prostački ciničan način da se kreira „drama“ i da se lik koji je zaslužio mnogo više i mnogo bolje bio pisan od strane mnogih drugih scenarista, svede na „damu u nevolji“ bukvalno ODMAH nakon što joj je priča dala ne samo život (i sreću?) izvan orbite Petera Parkera nego i supermoći. Ima skoro četvrt veka otkako je Gail Simone ukazala da je trop „žena u frižiderima“, dakle, ženskih likova koji postoje samo da bi bile ubijene/ životno ugrožene ne bi li to stvorilo motivaciju za muškog protagonistu, zastareo, uvredjiv, nemaštovit i toksičan. No u Marvelu očigledno misle da je to deo tradicije Spajdermena koja se valja poštovati. A onda, u poslednjem činu priče, prave preokret.

Tako što stvari naprave još gorim. Smrt Mary Jane bi bila ružna, jeftina i, pogotovo što bi bila delo lika koji jedva da ima ikakav karakter i veze sa Spajdermenom,* činila bi groteskno površnu, impotentnu refleksiju na smrt Gwen Stacy koja je došla od strane lika sa veoma značajnom ulogom u ranim Spajdermenovim godinama i praktično kvaziočinskom kodifikacijom.

*seriously, da li znate ko je „Rabin“? NE LAŽITE ME!

No, to da strip u poslednjem trenutku pravi rokadu i umesto Mary Jane žrtvuje Kamalu Khan je… evo ne znam… uvreda?

Već sam mnogo puta pisao o Kamali Khan i njenim avanturama pod pseudonimom Ms. Marvel, ističući je kao svetao primer „podmlađivanja“ Marvelovog superherojskog rostera ali i vrlo organskog i ubedljivog umetanja manjinskih tema u mejnstrim superherojštinu. Kamala je zbilja i postala veoma popularan lik ne samo među čitateljima azijskog porekla, ali, da, i među njima upravo jer su njeni pakistanski koreni i srazmerno tradicionalno muslimansko okruženje u kome je odrasla integralni deo njene karakterizacije i doprineli su njenom „superherojskom buđenju“ na prirodan, neisforsiran način.

Činjenica da Ms. Marvel u ovom trenutku nema sopstveni serijal možda svedoči o tome da njeni komerijalni potencijali imaju vidljive granice, ali ja u ovo ne mogu da zaista poverujem. Ms. Marvel je bila jedini dobar deo igre Marvel’s Avengers, prošle godine imala izuzetno dobro primljenu televizijsku seriju a ovog Novembra će biti jedna od protagonistkinja filma The Marvels i, ubijanje lika u stripovima pola godine ranije deluje kao, evo, ne znam, najpatetičniji moguć marketinški potez što najviše podseća na očajničko urlanje deteta da mu se ukaže malo pažnje.

Marvel čak nije imao toliko pristojnosti da Kamalu Khan ubije u njenom sopstvenom stripu, praveći potpuno nezarađenu sponu između nje i Spajdermena i završavajući ovaj strip na najgori moguć način. Spajdermen ovde deluje kao gost u sopstvenom serijalu a velika, vagnerovska scena umiranja data je liku sa kojim čitaoci nemaju nužno nekakav prethodni istorijat i odnos.

Na trenutak me je ovo podsetilo, nagađate, ponovo na Billa Mantoa i to kako je on iskoristio svoj rad na Spectacular Spider-manu da do kraja dovede narativ o White Tigeru i podari Hectoru Ayali herojsku smrt na stranicama tuđeg magazina. Paralele svakako postoje jer je Ayala bio prvi ozbiljniji hispanoamerički superheroj u mejnstrim stripovima, sa karakterom, motivacijom i svojim ansamblom – ali naravno, ovde se radilo o vraćanju scenariste voljenom liku koga je sam kreirao i ispraćanju istog u legendu, dok je smrt Kamale Khan puki komercijalni potez u kome niko živ, uključujući Johna Romitu Juniora koji je ovo nacrtao lepo ali kao od bede, očigledno nije mogao da napabirči dovoljno emocija da se lično unese u pripovedanje.

Jer, evo, jedan od najboljih indikatora da je ovo strip u kome niko, od urednika, preko scenariste do marketara, nije imao ni primisao da likove tretira kao išta drugo do potrošnu robu a njihove životne tragedije kao išta drugo do generator klikova po internetu je i to da su dvoje dece – sećate se da smo rekli kako su Mary Jane i Paul imali i decu? – u poslednjoj epizodi izbrisani kao gumicom. Bukvalno: deca NESTAJU, tako da čak ne budu ni ubijena, već da nikad nisu ni postojala, svodeći Mary Janein majčinski instinkt na lakrdiju a odnos ovog stripa prema svojim likovima na čak ne ni sadizam nega na nezainteresovano, mehaničko raspoređivanje motiva i likova kao da su u pitanju neke alatke na radionici kreativnog pisanja koju vodi najbezosećajniji svetski ChatBot. Pritom treniran ekskluzivno na Bendisovom Avengers Disassembled (od koga, jelte, krade ovaj pančlajn), a to bi moralo biti tretirano kao zločin protiv čovečnosti ČAK I AKO AI JOŠ NIJE DOSEGAO NI NIVO ARNOLDA SCHWARZENEGGERA IZ PRVOG TERMINATORA.

Smrt Kamale Kan je, ako ga posmatrate bezinteresno, pa i bez poznavanja predistorije likova i njihovih odnosa, i dalje vrlo slab strip. Ovo je još jedan od sada već zamorno redovnih „šokantnih“ narativa o Spajdermenu a koji se svi mogu sumirati sa „Spajdermen postaje neprijatni drkadžija tokom pet ili šest brojeva“. Ovo smo imali sa Back in Black, sa One More Day, sa masom drugih stripova u kojima on MORA da reši neki problem u kome mu je ugrožena porodica pa onda svesno krši svoje kriterijume superherojisanja i pretvara se u siledžiju koji preti, napada, maltretira. Prvi put je to bilo donekle efektno – u nekakvom SHIT JUST GOT REAL smislu – ali taj prvi put je bio još sedamdesetih godina prošlog veka i ne možete pola stoleća reciklirati istu matricu svaki put kada hoćete da pokažete da je sranje postalo realno i da očekujete da publika (od koje veliki deo čita stripove DECENIJAMA) ne ukaže da sranje, iako nije realno, sada već grdno zaudara.

No, rekosmo, ako imate aistorijski pristup i ovo vam je možda prvi put da čitate Spajdermena koji ne ispaljuje šale i ne pokazuje empatiju za sve, uključujući neprijatelje, pa, i dalje je u pitanju slab strip sa besmisleno komplikovanim multiverzalnim zapletom u pozadini i iritirajuće mučnom radnjom u kojoj glavni junak napada sve svoje prijatelje jer, eto, nema vremena da im objasni da mu je devojka zarobljena u drugoj dimenziji gde vreme protiče drugačijom brzinom…

…iako je jedan od tih prijatelja Kapetan Amerika koji je bukvalno pre nekoliko godina bio zarobljen u drugoj dimenziji gde vreme protiče drugačijom brzinom. Marvelovi pokušaji da nam prikažu „stvarnu“ ljudsku dramu glavnog lika koji ne zna šta da radi pa pravi neke loše izbore su slatki, ali oni mogu da se progutaju samo i isključivo ako ignorišete sve ostalo što postoji u Marvelovom univerzumu. Što, za priču koja se dešava u glavnom kontinuitetu naprosto ne biva.

U konačnici, iako će neko reći da je preterano imati emotivnu reakciju na smrt Kamale Kan – ne treba izgubiti iz vida da je ona napisana i nacrtana isključivo zato da bi čitalac imao emotivnu reakciju. Jedino što je moja emotivna reakcija vezana za, recimo, metaravan, u kojoj me beskrajno iritira što je jedan dobar, višeslojan, zanimljiv lik, sa u proseku boljim stripovima nego što ih je imao Spajdermen tokom poslednjih deset godina, ovako cinično žrtvovan u priči koja sa njim nema nikakve veze. Ovo čini Death of Kamala Khan ne samo slabim stripom već abominacijom: pedantniji ljudi od mene su izračunali da se Kamala u dosadašnjem Wellsovom Amazing Spider-man pojavila na svega 2,17% stranica i svega 1,15% svih panela što čini njenu smrt formatiranu kao „emotivni“ krešendo stripa tim apsurdnijom. Naravno, sasvim je jasno da će se pred premijeru filma The Marvels Kamala trijumfalno vratiti iz mrtvih i, nadajmo se, ovog puta imati sopstveni serijal koji će pisati neko ko lik poštuje, poznaje i voli. Wellsov rad na Amazing Spider-man, ako ste, kao ja, mazohista sa više slobodnog vremena nego pameti, možete pratiti na Amazonu.