Poslednjih meseci sam se malo bavio proučavanjem britanskog stripa koji sam u mladosti imao prilike da okusim na kašičicu, pa ovo podrazumeva i detaljnije iščitavanje ranih radova britanskog izdavača 2000AD, jedne od najuspešnijih, najuticajnijih i najvažnijih britanskih izdavačkih kuća kada su u pitanju stripovi. Danas je, posle nekoliko preprodaja, 2000AD u vlasništvu firme Rebellion Developments, prevashodno gejming kompanije koju najviše ljudi zna po uspešnom serijalu Sniper Elite. No, Rebellion nisu nekakva bezdušna američka korporacija – štaviše uopšte nisu deoničarsko društvo sa slobodnim pristupom akcijama na tržištu hartija od vrednosti – i njihova kupovina izdavača od Fleetwayja početkom veka nije bila nekakva pump and dump šema da se sa svežeg leša nekad ponosne firme skine šta može od porodičnog nakita, pa da se ostaci utrape drugome, i poslednjih dvadesetak godina 2000AD ima period stabilnosti i sasvim pristojnog kvaliteta tekućih stripova, paralelno sa izdavanjem reprinta klasičnih radova iz sedamdesetih i osamdesetih. Rebellion je naravno neke od stripova iskoristio kao predloške za igre, i ja sam voleo, recimo, njihov Rogue Trooper iz 2006. godine, ali neka kosmička nepravda tu i dalje postoji i sprečava nas da dobijemo ono što nam proviđenje bez sumnje duguje: sportsku igru rađenu po jednom od najlepših stripova koje je 2000AD objavljivao u svom prvom jurišu: Heroji Harlema.

Danas se osvrćemo na kolekciju The Complete Harlem Heroes a koju je 2000AD/ Rebellion izbacio 2010. godine u štampanom i 2016. u digitalnom obliku, kompilirajući dva serijala o afroameričkim sportskom društvu iz njujorškog Harlema kao i jednu epizodu izašlu u letnjem specijalu 1977. godine a za koju nije zabeleženo ko su joj bili autori. Heroji Harlema nisu imali dugovečnost jednog sudije Dredda ili prepoznatljivost brenda kakvu je u 2000AD doneo Dan Dare, pa ova kolekcija ima skromnih tristotinak strana crno-bele akcije, ali u pitanju je ne samo strip za koji ja imam puno nostalgičnih simpatija već i koncept koji je na osoben način interpretirao svetonazor i ambicije ranog 2000AD autputa.

Priča o nastanku 2000AD se uglavnom zna pa ću ovde da nabacim samo osnovne crte – magazin je nastao kada je Kevin Gosnell, urednik u IPC Magazines 1975. godine čitajući novine zaključio da naučna fantastika na filmu doživljava neku vrstu renesanse i da bi njegova firma mogla da uleti u nebranjeni šesnaesterac pokrećući publikaciju koja bi privukla publiku ovih filmova-u-nastajanju. Posao je poveren Patu Millsu koji je već imao iskustva sa pokretanjem magazina Battle Picture Weekly i Action prethodnih godina a ovaj je onda doveo Johna Wagnera, i onda su dvojica scenarista i urednika krenula u kreiranje futurističkih svetova informisanih njihovim dosadašnjim radom na nestašnim stripovima što su uticaje američkih filmova ukrštali sa ambicijom da satirišu i kritikuju autoritarizam, konzumerizam, generalno, jelte, kapitalizam. Već sam pišući o Sudiji Dreddu pre nekoliko godina primetio da bi, kada su američki scenaristi u ovom veku pisali stripove o njemu, njima redovno izmicala ta komponenta satire i Dredd bi bio pretvoren u pukog akcionog heroja. No, njegov nastanak je bio baziran na Wagnerovom iskustvu sa pisanjem stripa One-Eyed Jack za Valiant i kritike zbog nasilja koje je taj strip dobijao. Kreiranje mračno satiričnog stripa o futurističkom sudiji koji nasilje čini štiteći drakonske zakone budućeg Njujorka* je delovalo kao logičan korak i Judge Dredd je i danas zaštitni znak ovog izdavača.

*originalni plan je i bio da Dredd živi i radi u Njujorku vrlo bliske budućnosti ali je koncept-art crtača Carlosa Ezquerre bio tako futuristički da je Mills rešio da se stvari pomere u kasni 21. vek a Njujork koji se pominje u prvoj epizodi je, kasnije se objašnjava, samo deo grada Mega-City One koji zahvata najveći deo istočne obale SAD i deo južne Kanade.

No, Judge Dredd je bio tek jedan od stripova koje su Mills i Wagner osmislili za lansiranje magazina (mada je on zapravo debitovao tek u drugom broju) i kada je 2000AD krenuo sa izlaženjem 26. februara 1977. godine u lajnapu je pored rebutovanog Dana Darea, bilo još nekoliko serijala: M.A.C.H. 1, Invasion!, Flesh i strip kojim se bavimo danas: Harlem Heroes.

U Srbiji i Jugoslaviji je 2000AD bio skromno ali relativno časno zastupljen. Revija Laser je od svog prvog broja 1984. godine objavljivala Sudiju Dreda, ali je Eks Almanah ovde, kao i u mnogim drugim stvarima, bio prvi pa su Harlem Heroes krenuli od njegovog broja 315, Marta meseca 1982. godine, da bi pred kraj naredne krenuo i Flesh (pod nazivom, naravno, „Meso“), a o kome ćemo pisati uskoro.

Nažalost, Eks Almanah, uz sve svoje podvižničke napore, nije baš bio poznat i po kompletiranju serijala pa čak ni narativnih lukova koje bi započeo*, pa su Heroji Harlema posle deset epizoda prekinuti (sa brojem 324, taman posle dramatičnog meča sa škotskim timom**), tako da u osamdesetima nikada nismo saznali kako se završila priča o afroameričkom aerobol timu i ko je zapravo ovom klubu radio o glavi svo to vreme. Naravno, nije bilo teško da se pogodi ali dvanaestogodišnji Mehmet je svejedno bio devastiran prekidom izlaženja ovog serijala jer je uprkos generičkom zapletu i predvidivoj radnji u pitanju bio u pitanju strip što je uspešno posredovao taj duh opasnog a zaraznog futurizma kritikujući neke stvari iz sadašnjosti tako što će ih karikirati u budućnosti.

*ne mogu ni da vam objasnim koliko me je traumirala smrt Belog Tigra u baš tom istom broju, 315, Eks Almanaha a za koju sam tek decenijama kasnije, čitajući skenirane američke stripove saznao i je li bila konačna***

**kasnije je, u broju 368 izašla i ona specijal epizoda za koju se ne znaju autori, ali ona nije imala veze sa tekućim zapletom stripa

***jeste, nažalost jeste

Pat Mills je bio autor scenarija za prve epizode Harlem Heroes, ali je skriptovanje od šestog broja na dalje preuzeo Tom Tully i ostao na serijalu do kraja. No, možda važnije, crtač (i leterer) na čitavom prvom serijalu (brojevi 1 do 27 magazina 2000AD) je bio tada još uvek malo poznati a danas praktično obogotvoreni Dave Gibbons. Gibbons, danas najpoznatiji kao koautor prevratničkog Watchmena, je posle vrlo uspešne karijere u britanskom stripu (pored rada za 2000AD crtao je i Doctor Who, sa Millsom i Wagnerom koji su zajedno sa njim radili za Marvel UK) imao još uspešniju karijeru u američkom stripu i, gledajući njegov crtež na Herojima Harlema, lako je videti zašto. Ovo je strip rađen u izrazito američkom ključu, savršeno prilagođen kako mizanscenu u kome se odvija, tako i dinamičnom sportu koji se nalazi u njegovom tematskom središtu. Gibbons, pak, nije bio prvi Millsov izbor kada je Harlem Heroes konceptualizovan i originalni dizajn je bio delo španskog crtača po imenu Carlos Trigo – a koji je i danas aktivan u američkom nezavisnom stripu. Millsu se nije dopao Trigov crtež pa je isprobao nekoliko crtača pre nego što se odlučio za Gibbonsa, tada još početnika sa samo nekoliko radova za IPC i DC Thomson, i ostalo je, kako se to obično kaže, istorija.

Inspiracija za Harlem Heroes je došla sa nekoliko strana. Magazin Action je već imao dinamične sportske stripove a Mills je, bar tako tvrdi Wikipedija ranije radio donekle sličan strip naslovljen sa Hellball o kome niko na internetu ne zna ništa. Ekstrinzično, očigledni uticaji došli su iz sveta filma. Rollerball Normana Jewisona iz 1975.* je bio vrlo značajan rad kreirajući mračnu futurističku, meko-distopijsku viziju društva izobilja i dekadencije, i dajući direktan predložak za brutalni sport koji u visokotehnološkom mizanscenu donosi ukus gladijatorskih borbi, a Millsa i ekipu su svakako inspirisali i kung fu filmovi sedamdesetih godina, pa je sport kojem se Heroji  Harlema nadmeću, Aerobol, opisivan u samom stripu kao kombinacija košarke, fudbala, boksa i kung fua. A što zvuči ugodno preterano još i pre nego što vam kažem da ime sporta dolazi ne od činjenice da je lopta sa kojom se igra napunjena gasom** već od toga da svi igrači na leđima nose mlazne motore i lete unaokolo po arenama, namerni da zabiju loptu u protivnički „score tank“ koji se nalazi nekoliko metara iznad površine terena.

*još UVEK nisam pogledao ovovekovni rimejk jer se plašim na šta to liči

**vrlo kasne epizode otkritvaju da je u pitanju helijum…

Pravila aerobola nisu sad nešto detaljno opisana u stripu – a što je i u skladu sa tim nekim podtekstom da je ovo brutalna sportska disciplina sa polovine 21. veka nastala ne kao ekstenzija plemenitih sportskih veština iz klasičnog asortimana već prevashodno kao način da se zadovolji žeđ masa za atraktivnim televizijskim programom. Jedan od glavnih likova – i pokazaće se, vrlo nedvosmisleno, negativaca – prvog serijala je upravo vlasnik velikog medijskog koncerna koji više profitira od činjenice da igrači ginu na terenu i izvan njega nego od samih rezultata mečeva.

Harlem Heroes spaja u sebi mnogo interesantnih tema i kritičkih glasova, pogotovo iz perspektive Btitanaca koji se Americi sa jedne strane dive na njenoj energiji ali su sa druge strane zgroženi njenim potonućem u ogoljeni konzumerizam i društvo, jelte, spektakla. Neoliberalizam u Britaniji još nije raširio svoja krila – Tačerka će doći na čelo vlade tek 1979. godine – ali su sedamdesete bile decenija energetskih kriza, globalnog zagađenja, mučnih prevrata i ratova u Aziji, Africi i Južnoj Americi a ekspanzija kablovske televizije i VHS video-rekordera donela je i primetnu promenu u onome što je smatrano „zabavnim programom“ pa će i stari kontinent, sa njime i Britanija, postati svesniji stvari kao što su američki fudbal i (američko) profesionalno rvanje.

Svakako je interesantno sa koliko insistiranja je Harlem Heroes utemeljen kao jedini potpuno crni tim na globalnoj aerobol sceni. Poreklom iz četvrti Njujorka poznatoj po brojnoj afroameričkoj populaciji Heroesi su, očigledno, delimično inspirisani košaraškim timom Harlem Globetrotters, mada su za razliku od košarkaša heroji u stripu bili „pravi“ tim, koji se nadmetao u svetskom aeorobol šampionatu.

Aerobol je prikazan kao brutalan sport u kome, rekosmo, pravila postoje – ali ona nikada nisu detaljno objašnjena. Pojedine epizode će izmisliti neko bizarno pravilo o tome koji je kung fu napad ili rvački zahvat dopušten a koji ne, ili kako se rešavaju određene situacije (na primer duelom do nesvesti/ smrti/ predaje između dva nasumično odabrana igrača protivničkih timova) ali opšti utisak, ne slučajan, je, da su pravila tu da bi prenosi utakmica izgledali dobro na televiziji a ne da bi igrači bili bezbedni. Heroes su, recimo, jedini tim na svetskoj sceni koji ne nosi oklope za telo tokom mečeva (već samo kacige) što čini njihovu igru rizičnijom ali im omogućava veću pokretljivost u vazduhu.

Ova neprozirnost pravila je svakako i refleksija na to kako su Evropljani gledali na američki fudbal i njegovu šumu nejasnih pravila, ali i njegovu brutalnost, no, ovo je svakako omogućilo scenaristima da pišu epizode pune atraktivne akcije koju je Gibbons crtao sa neprevaziđenom elegancijom. Njegove kompozicije, rad sa anatomijom ali i sa licima protagonista su ovde za klasu iznad svega drugog što je izlazilo u ranim brojevima 2000AD i daje stripu preliv glamura izmešanog sa futurističkim hororom.

I sam scenario je, naravno, terao vodu na istu vodenicu. Svet u kome Harlem Heroes igraju aerobol je i sam „meka“ distopija, prepun impresivnih tehnoloških i arhitektonskih čudesa (transparentni tunel za vozila ispod Atlantika, ali i arena jednog od timova sagrađena u stilu actečke piramide) ali onda prepun i nasilja, amoralnih medijskih mogula koji se stavljaju iznad zakona, bogataša koji žive dekadentnim životima izvan ljudske zajednice, geta u Harlemu gde mladi Afroamerikanci igraju svoju verziju uličnog aerobola koristeći kod kuće napravljene mlazne rančeve… Taj kontrast između bogatstva i tehnološkog progresa sa jedne strane i gubitka humanosti u ljudskoj zajednici sa druge je odlično postavljen u podtekst stripa i kvalitetno eksploatisan na samom terenu gde se sportski duh, uprkos gladijatorskoj prirodi aerobola, prepoznaje kao plemenita dimenzija ljudskosti.

Sam zaplet i pripovedanje su, pak, grubi. Na početku stripa Heroesi doživljavaju saobraćajnu nesreću i najveći deo tima gine pa nastavak nadmetanja u ligi podrazumeva građenje novog tima od penzionisanih nekadašnjih igrača i klinaca skupljenih sa ulice, ali i sve jasnije shvatanje da akcident koji je zbrisao najveći deo kluba zapravo nije došao slučajno. Heroesi imaju trojicu „glavnih“ likova, Johna „Gianta“ Claya, Zacka i Slima, ali i oni su ispisani u grubim crtama sa karakterima koji su jednostavni i jednodimenzionalni.

Ali jesu karakteri. Delom zbog Gibbonsovog sjajnog crteža a delom zbog ipak određenog napora uloženog u njihovo profilisanje, oni odišu duhom snažnih, black and proud muškaraca koji su svesni da žive u džungli što se samo vešto maskirala u civilizaciju pa se tako i ponašaju. Ostatak kasta je još svedeniji po karakterizaciji i centralni deo zapleta, pored mečeva koji zauzimaju najveći deo strana, odlazi na kontinuirane pokušaje mračne figure (za koju svi od početka nagađamo ko je) da pobije Heroese na najspektakularniji, najjavniji, kamerama najpogodniji način. Poluspaljeni (živi) leš bivšeg igrača aerobola, Arthura „Artieja“ Grubera, napunjen masom elektronskih sklopova i prostetike će služiti kao direktni antagonist Heroesima na ime njegove ubeđenosti da je za njegovu nesreću kriv baš Giant, ali on nije i jedini zatočnik transhumanizma u stripu i Heroesi će se susretati i sa timovima gde su svi članovi kiborzi…

Pred kraj prvog serijala, nažalost, Gibbons će otići sa ovog stripa. Dan Dare, koji je bio jedan od glavnih aduta 2000AD na ime reputacije iz prethodnih decenija, je u početku crtao italijanski crtač Massimo Belardinelli (nažalost preminuo 2007. godine) ali je Mills, hvaleći njegovu imaginativnost u pogledu crtanja vanzemaljaca i njihove tehnologije, bio nezadovoljan time kako je ovaj crtao samog titularnog protagonistu pa su on i Gibbons zamenili poslove i Belardinelli će nacrtati tri poslednje epizode originalnog serijala, dovodeći zaplet do kraja.

Originalni Harlem Heroes je svakako upečatljiv na ime svojih tema i estetike, sa izuzetno dobro pogođenim kontrastima između tehnološkog napretka i nepravde, bogatstva i siromaštva, a čemu je Gibbons neizmerno doprineo svojim dizajnom, imaginativnim crtežom i naracijom. Strip pritom ima i jednu globalističku dimenziju gde susretanje timova iz drugih društava i kultura (Rusi koji su temtizovani kao vukovi, Japanci kao samuraji itd.) urpkos jakom igranju na kartu egzotike ima i jedan demokratični, pojednačavajući efekat. Aerobol možda jeste surov, neplemenit sport za pozni kapitalistički period ljudskog društva ali je on makar globalan i timovi i njihova publika osećaju autentičan ponos u okviru sportskog nadmetanja. Činjenica da je Škotska odabrana da bude prikazana kao mesto na kome je nastao najdivljačkiji tim sa najgorom publikom na svetu je svakako i mračna satira vezana za fudbalsku kulturu sedamdesetih ali i prilika da Škoti – kodifikovani, neopogrešivo, kao klasični blue collar šljakeri – igraju na istoj ravni sa Amerikancima, Rusima, Japancima i timovima finansiranim od strane prebogatih biznismena.

Drugi serijal nazvan je Inferno i išao je između 36. i 75. broja magazina 2000AD, smešten u 2078. godinu, prikazujući kako nakon opadanja popularnosti aerobola ostaci preživelih članova Harlem Heroes gotovo slučajno bivaju uvučeni u učestvovanje u ligi novog popularnog sporta, nazvanog Inferno. Inferno je kao aerobol u koji ste ubrizgali još i pola litra Mad Maxa razblaženog sa malo domaće mučenice, pa pored igrača sa mlaznim rančevima na teren izlaze i vozači motora opremljeni harpunima kako bi skidali letače iz vazduha a golove (koji se u žargonu Inferna zovu „pećine“) čuvaju „pećinski ljudi“ za koje se regrutuju mutanti iz posebno zagađenih delova velikih gradova.

Inferno, ako je moguće, ima još rudimentarniji scenario od originalnog serijala time što ponavlja njegov osnovni zaplet – osim što ovde Heroesima o glavi radi mafijaški sindikat kladioničara – sa sve vraćanjem Artieja Grubera u akciju, ali se najviše bavi set pisovima koji ne moraju imati dramaturški elegantna razrešenja. Tully je ovde još više zaoštrio kontraste, prikazujući Inferno kao varvarskiju verziju već brutalnog sporta i, posredno, društvo kao još više ogrezlo u dekadenciju i nehumanost, ali što se same radnje tiče, on ponavlja mnoge od dramskih elemenata prvog serijala, sa sve regrutovanjem novih igrača, sklapanjem prijateljstava sa protivničkim timovima na terenu itd. No, do kraja ovaj serijal ima i samo malo razrađenije karaktere, na primer, dvojica mutanata koji igraju sa Heroesima su kodifikovani vrlo provincijski, čak vrlo “rasno“, time dajući stripu autentični osećaj postojanja diskriminisanih društvenih manjina a koji u principu ne dobijamo sa samim Heroesima jer su oni ipak bogati crni sportisti u svetu koji, vidimo na jednom mestu, slavi Muhameda Alija kao apsolutnu legendu.

Takođe, do kraja strip bira da pobije gotovo sve likove tako nas dovodeći do finala koje ima ukus grčke tragedije i služi i kao pouka da brutalni spektakli za društva zasnovana na jednako brutalnom konzumerizmu neizbežno vode do propasti. Tully daje Herojima vrlo herojski ispraćaj i to da niko nikada nije predložio novi nastavak je verovatno delom i na ime tog tragičkog, upečatljivog poslednjeg čina. Massimo Belardinelli nacrtao je čitav Inferno i mada njegov crtež nikada ne doseže Gibbonsov nivo elegancije i prljavog glamura, a kompozicije su mu često namerno neintuitivne za praćenje naracije, do kraja sam se srodio sa njegovim gritty stilom. Belardinelli svakako najviše briljira u prikazivanju grotesknih transhumanističkih figura, kako mutanata tako i kiborga kod kojih su meso i metal spojeni u zapanjujuće mehaničko-biološe konstrukte i ovo je onaj klasični 2000AD futurizam koji vas jednako fascinira koliko vas i upozorava na ono što će sutra doći.

Da budem iskren, jesam malo iznenađen da Harlem Heroes nikada nisu doživeli ne dalje nastavke, nego makar nekakvu eksploataciju u drugim medijima. Drugi 2000AD stripovi su već tokom osamdesetih uveliko dobijali videoigračke adaptacije (Slaine, Nemesis the Warlock i naravno originalni osmobitni Rogue Trooper koji je neke stvari radio i bolje od ovovekovne igre) dok je Judge Dredd postao i dosta cenjen holivudski properti – a ne treba zanemariti ni njegov očigledni uticaj na Robocopa. Strip o futurističkom sportu koji kritikuje društvo spektakla i razulareni konzumerski kapitalizam a pritom ima u glavnoj ulozi grupu snažnih crnih muškaraca različitih generacija i karaktera ne samo da bi danas bilo tehnološki moguće lepo realizovati, bilo na filmu, bilo na televiziji, već bi se i sve to dobro uklopilo uz ukus i woke i one druge publike svojom kombinovanjem rasne dimenzije i muževne akcije. Evo, lepo ne znam šta ti producenti uopšte RADE!

Bilo kako bilo, Harlem Heroes nisu sami po sebi IZVRSTAN strip ali jesu bitan deo istorije britanskog stripa, već i na ime Gibbonsovog eksplozivnog uletanja u mejnstrim koji posle više neće napuštati, ali svakako i zbog svog vrlo izraženog svetonazora i senzibiliteta koji je definisao rani 2000AD kao način da tamo neki britanski anonimusi uzmu Ameriku na nišan i pokažu joj šta ne valja u svetu koji bi ova stvorila oblikujući ga po sebi. Niko, da bude jasno, nije očekivao da magazin – a možda ni svet? – potraje do 2000. godine, pa mu je zato tako lakonski dato to ime, ali u mnogim elementima on je bio prororčki. The Complete Harlem Heroes možete direktno od izdavača u digitalnoj formi kupiti ovde.