Nedavno završeni petodelni Marvelov miniserijal Joe Fixit mi je doneo sasvim korektnu količinu zabave, mada je fer i primetiti da nisam baš OVO očekivao od povratka Petera Davida liku koji je delo njegovih ruku i jedna interesantna varijacija na temu Hulka/ Brucea Bannera kao podeljene ličnosti.

Za slučaj da ste novi u ovome, vredi ponoviti neke istorijske činjenice. Peter David je jedan od najcenjenijih scenarista koji su ikada radili na Hulku, iako je, da su se kockice složile malo drugačije, mogao da nikada ne bude scenarista ičega. Njegovi ponovljeni pokušaji da proda neki scenario Marvelu su se na kraju završili utešnom nagradom rada (i to petogodišnjeg) u Marvelovom odeljenju prodaje a iz koga je avanzovao u scenaristu Spajdermena (uprkos generalnom mrštenju firme na tu vrstu krosovera, jer je smatrana sukobom interesa) kada je Christopher Priest (tada još uvek pod imenom Jim Owsley) postao urednik Spajdermen stripova i setio se momka sa kojim je uvek lepo sarađivao. David je vrlo brzo opravdao poverenje i napisao neke od najcenjenijih Spajdermen priča one ere uključujući i danas legendarnu The Death of Jean DeWolff.

No, stvari nisu išle glatko i Owsley je, barem tako tvrdi David, bio pod stalnim pritiskom od strane tadašnjeg glavnog urednika Jima Shootera što pušta momka iz Prodaje da istovremeno i piše stripove i to je ne samo rezultiralo prestankom rada Petera Davida na The Spectacular Spider-man nego i kasnijim Owsleyjevim problemima sa Marvelom. Bob Harras, koji će kasnije biti poznat po tome da je za vreme njegovog perioda kao glavnog i odgovornog urednika devedesetih godina Marvel ušao u bankrot, je pak u to vreme bio urednik Incredible Hulka i pošto se ovaj magazin prodavao loše a niko od uobičajenih scenarista nije želeo da ga piše, ponudio je Davidu da se oproba na njemu i da radi šta god hoće.

Ostalo je, kako se to već kaže, istorija, sa Davidom koji će provesti dvanaest godina pišući Hulka i transformisati ovaj serijal na karakterološkom i tematskom planu. Pre Davida Hulk je više bio strip o anksioznosti i besu modernog čoveka suočenog sa rapidno transformišućim posleratnim društvom i uticajem tehnologije na socijalne, jelte, činioce, ali David je kao osnovu svog rada uzeo koncept podeljene ličnosti – danas to zovemo disocijativnim poremećajem ličnosti – i bazirao ga na ideji traume zlostavljanja u detinjstvu koju je doktor Bruce Banner nosio sa sobom a koju je scenarista Bill Mantlo uveo u kontinuitet 1985. godine u 312. epizodi magazina Incredible Hulk.

Davidov rad na Hulku je bio kreativan i pomalo revolucionaran, razbijajući prosti dualitet između Brucea Bannera, kao izmučenog predstavnika svetle i Hulka kao predstavnika tamne strane jedne osobe uvodeći gradaciju u „Hulkovima“, kreirajući osnovu na kojoj su kasnije gradili scenaristi poput Grega Paka i, posebno, Ala Ewinga čiji je ikonički serijal Immortal Hulk bio veoma detaljna ekstrapolacija Davidovih teza.

U Immortal Hulk je posebno upečatljiv bio Joe Fixit, jedna od Hulkovih persona, a koja je delo samog Petera Davida iz vremena njegovog originalnog rada na Hulku. David se već igrao sa idejama „artikulisanijeg“ Hulka – uostalom Hulk u prvim stripovima tokom šezdesetih nije bio primitivna persona bebećeg intelekta u kakvu je postepeno pretvaran – a Joe Fixit je bio najčistija formulacija koncepta inverzije uloga između Hulka i Brucea Bannera. Konkretno, kako i David kaže u uvodu za ovogodišnji miniserijal, uobičajena postavka za priče o Hulku je ta da Bruce Banner pokušava da vodi nekakav normalan život a onda ga pojavljivanja Hulka razaraju. Sa likom Joea Fixita David je kreirao manifestaciju Hulka koja je smirenija, socijalno uklopljenija i, koja, uh, ima, smejaćete se, stalni posao.

Moguće je da je David imao i izvesnu satiričnu dimenziju na pameti kada je Hulka pretvorio u krupnog muškarca sive boje kože koji radi kao izbacivač u lasvegasovskom kasinu ali i kao generalni siledžija na platnom spisku mafije u Nevadi, oblači se u zastarela kicoška odela, govori kao da mu je James Cagney bio voice coach, voli piće, žene, kocku i nosi Fedora šešir i Tommy Gun, ali ovaj karijerni zaokret za Hulka je vidno inspirisao i njegovo pisanje i generalna kasnija grananja Hulkove ličnosti, pokazujući da „Hulk“ može biti i smireniji, fizički nešto slabiji ali istovremeno i lukaviji, pa i moralno kompleksniji karakter.

Otud moj entuzijazam za Davidov povratak liku koga je stvorio u vreme kada je bio u kreativnom naponu. Davidovi prikvel stripovi o Maestru, još jednoj distinktnoj manifestaciji Hulka što ju je sam izmaštao, a koje je radio poslednjih par godina su bili pristojni, svakako ne revolucionarni kakav je nekada bio Davidov Hulk, ali pristojni počasni krugovi za starog scenaristu pa je i Joe Fixit nesumnjivo zaslužio da se izvadi iz naftalina a novoj publici da ukus malo klasične, noirom oprljene mobsterske* akcije.

*umesto, jelte, „monsterske“

No, razlog što sam gore krenuo od Kulina Bana i pričao o Davidovom pisanju Spajdermena nije samo to što nemam nikakve kočnice kada mi iznad glave ne sedi urednik koji bi me malo usmeravao, već i to da je ovogodišnji serijal Joe Fixit, uprkos svom imenu i prominentnom prisustvu titularnog lika na naslovnoj strani prvog broja zapravo… pa zapravo strip o Spajdermenu u kome se Joe Fixit pojavljuje samo kao partner za team up akciju. Ne da je to PROBLEM, i ja svakako pozdravljam i priliku da čitam još Spajdermena iz Davidovog pera (praktično ne postoji strip o Spajdermenu koji je David napisao a koji se meni nije dopao, uključujući recentne Symbiote Spider-man miniserijale ali i njima prethodeći Scarlet Spider), ali je veoma neobično da Joe Fixit praktično gostuje u stripu koji nosi njegovo ime.

Elem, ovogodišnji Joe Fixit nikako nije i najbolji strip o Spajdermenu kojije David napisao, ali koliko sam se nedavno žalio na tekući Amazing Spider-man, pa i na razne miniserijale koje smo recentno čitali, treba istaći da je ovde u pitanju zabavna, relativno laka priča u kojoj je Spajdermen dovitljivi šaljivdžija sa talentom da upada u izuzetno neočekivane nevolje i gde je glavni element prijemčivosti to da ćete videti kako Hulk Kingpina sravnjuje sa zemljom. Ko može da odoli takvom iskušenju? Ne ja, sestre moje napaćene, ovaj Joe Fixit je kao neki sukob dvojice VRLO tematskih profesionalnih rvača i kako je ovaj serijal nacrtao meni omiljeni turski maestro Yıldıray Çınar, tako sam se svemu prepustio bez mnogo opiranja.

Zaplet ovde postoji samo u najrudimentarnijoj formi. Priča se dešava u „ono“ vreme, dakle, u vreme kada je Hulka pisao Peter David a ovaj kao Joe Fixit radio u Las Vegasu. Na početku stripa Joe Fixit je izbacivač koji radi za kasino što ga drži mafijaš Michael Berengetti, Kingpin dolazi iz Njujorka da pregovara sa Berengettijem o udruživanju kako bi zajednički porazili suparničke bande (čuvena, jelte, „Maggia“) a Peter Parker/ Spajdermen se u Las Vegasu zatiče povodom promocije svoje knjige fotografija Spajdermena (a što je bio stvarni element zapleta u Spajdermen stripovima onog doba). Kada Berengetti u vrlo nedvosmislenim terminima kaže Kingpinu da ga uopšte ne interesuje saradnja jer on na svojoj strani ima Joea, snagatora što je rešio sve njegove probleme sa suparničkim bandama, Kingpin demonstrira svoju legendarnu smirenost starog stratega i povlači se u hotelsku sobu da planira odmazdu i nasilno preuzimanje Berengettijevog biznisa. Zajebavam se naravno, Kingpin prvo POBESNI i zaleti se na Joea Fixita a ovaj ga PORAVNA SA PATOSOM. Posle toga Kingpin, povređen i ponižen, nakon što u frustraciji ubije jednog od svojih lakeja, ode, i povuče se u hotelsku sobu da planira odmazdu i nasilno preuzimanje Berengettijevog biznisa.

Spajdermen se u svemu tome zatekne na ime herojskog napora da ceo incident prođe bez žrtava i spase Berengettijev život pa u narednim epizodama on uživa gostoprimstvo mafijaša koji je, uh, nisam siguran tačno po čemu bolji od Kingpina (ima makar bolju liniju i nije ćelav AKO JE TO UOPŠTE BITNO), i druži se sa Joeom koji mu nudi piće, klopu, žene… Spajdermen naravno iskrindžuje iz sve snage na ovu ponudu, ali krindžuje tu malo i čitalac jer Davidov humor podrazumeva prilično bizarna maskiranja Spajdermena (koji, pratite me, VEĆ ima masku na licu), ali i detaljna objašnjenja šala koje nisu bile mnogo smešne ni pre ni posle objašnjenja, pa onda i raspadanje ionako tankog zapleta u sitne komade. Mislim, u svakom stripu gde je Hulk na početku miran i kontrolisan znate da vas čeka momenat kada će izgubiti kontrolu i samo je pitanje tehnologije kako će do ovoga doći. U ovom slučaju u pitanju je „nervni gas“ koji omogućava kontrolisanje ponašanja, jelte, žrtve i Spajdermen, nakon šorke sa Hulkom (i Kingpinom u isto vreme) mora da nađe način da pobesnelog Joea Fixita nekako „izleči“ a onda predupredi naredne takve incidente. Spajdermen to radi primenom sile i pretnje iako je cela ta epizoda bizarna pošto je iz dijaloga jasno da će već parče tkanine zaustaviti pomenuti gas i da nema potrebe za opširnim tangentama. Ali, dobro, do ovog trenutka strip se pretvara maltene u fan fiction fantaziju u kojoj David proverava koliko Spajdermenovih neprijatelja može da okupi u jednoj prostoriji pre nego što se oni međusobno potuku.

Odgovor je „više nego što biste mislili“ i finale ovog stripa napušta najveći deo pripovedne logike da bismo dobili urnebesnu tučnjavu u kojoj učestvuju i takvi old school negativci kakvi su Electro, Hydro Man i Rhino.

I, znate šta? Meni je to OK. David je čovek koji poslednjih godina ima vrlo ozbiljne zdravstvene probleme i ako narativna konzistentnost ume malko da se polomi (a urednik nema srca da ga mnogo oko toga maltretira) makar se vidi da se scenarista veoma zabavlja. Dodatno, karakterizacije za Hulka i Spajdermena su pristojne, pogotovo što se strip prema kraju praktično pretvara u komediju i to je sve probavljivo.

No, presudni faktor je svakako Yıldıray Çınar. Ja sam prilično emotivno vezan za to kako je John Buscema crtao Joea Fixita u svoje vreme pa sam strepeo od pomisli da neki moderni crtači naprosto neće biti na visini zadatka ali Çınar je moćan crtač čiji je crtež blizak Marvelovom kućnom stilu onog vremena i to je izuzetno primereno ovom stripu. Çınar ima veoma disciplinovan lejaut i pripovedanje (što je vrlo korisno s obzirom da su Davidove tranzicije između scena na nekoliko mesta ovde zbunujuće) a onda je i IZUZETAN kada crta i akciju i kada radi vizuelni humor (npr. Peter Parker našminkan da izgleda kao da nosi masku Spajdermena). Ovaj strip obećava SPEKTAKL već samom svojom koncepcijom i Çınar ga apsolutno isporučuje uz vibrantne kolore (Dee Cunniffe) i evokativan a nenametljiv letering (Ariana Maher).

Generalno ovogodišnji povratak Joeu Fixitu je daleko od obavezne lektire za generalnu populaciju ali je prijatan, sasvim korektno zabavan mali strip o dva stara, draga lika (i gomili tematskih, old school negativaca) koji uprkos vidnim manama uspeva da održi pozitivnu energiju tokom pet brojeva. Ponekad je to sasvim dovoljno. Kolekcija izlazi tek u Avgustu, a pojedinačne epizode možete na Amazonu kupiti ovde.