Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas je na programu jedna  autentična poslastica, pogotovo ako volite taj neki, ako smem da ga tako, neprecizno, opišem, „njujorški“ stil džeza koji je istovremeno i topao i distanciran, i cerebralan i emotivan, i duboko ukorenjen u tradiciji i pun želje da inovira. Joanne Brackeen – Friday: Live At The Jazz Standard je izašao pre nekoliko nedelja u fizičkoj i pre par dana u daunloud verziji, ali u pitanju je jedan od dva snimljena a neobjavljena živa albuma ove veteranske pijanistkinje koje je njujorški izdavač Arkadia Records decenijama držao negde u svom glavnom štabu a tek ove godine rešio da ih podeli sa širim narodnim masama. Zašto? Evo, ne znam, Brackeenova je krajem prošlog i početkom ovog veka snimila za ovu izdavačku kuću dva vrlo lepo zapažena albuma i s obzirom da je Friday: Live At The Jazz Standard najavljivan kao njeno naredno izdanje još 2003. godine, zaista nisam siguran šta je razlog dvodecenijskom kašnjenju. Arkadia Records ne nude nikakvo objašnjenje, pa čak ni ne daju informaciju kada je ovaj materijal snimljen, a što je posebno frustrirajuće ako kao neki od nas imate (analni) karakter opsednut istorijskim detaljčićima. Ako ste, pak, normalna osoba, onda je sasvim razumno pretpostaviti da se nastup u njujorškom klubu Jazz Standard, deo cele nedelje rasprodatih nastupa koju je pijanistkinja imala, desio negde između 2000. i 2003. godine i da su uspomene na njen solo album Popsicle Illusion iz 2000. godne i njegov prethodnik, isto na Arkadia Records, Pink Elephant Magic iz 1999. godine još bile sveže, mada kvartet svira samo po jednu pesmu sa svakog od ova dva albuma.

Joanne Brackeen je rođena u kaliforniji 1938. godine a danas je, sa pune osamdeset i četiri i dalje profesor na Berkliju. Dobitnica je nekoliko prestižnih nagrada koje se tiču žena u džezu i profesure na Berkliju a 2000. godine je sa Popsicle Illusion bila nominovana i za Gremi nagradu. No, ima mnogo žena koje su svirale džez klavir, dobijale nagrade i ostvarile karijeru edukatora, ali ima li baš toliko žena koje su prozvali „Pikasom klavira“?

Brackeenova (rođena kao Joanne Grogan) je valjda sudbinski bila predodređena da živort posveti klaviru jer je, živeći u malom kalifornijskom mestu gde u posleratnim godinama niko nije svirao džez, već sa nežnih jedanaest počela da skida klavirske deonice sa ploča a sa dvanaest da nastupa. Kao tinejdžerka je, po preseljenju u Los Anđeles, svirala sa legendama kao što su Scott LaFaro, Charlie Haden, Don Cherry, Billy Higgins, Charles Lloyd, Bobby Hutcherson, Dexter Gordon, i Art Farmer, a onda je tokom studija (dobila je, naravno, stipendiju da pohađa Losanđeleski muzički konzervatorijum) rešila da je klasični klavir ne zanima previše pa batalila učenje, izrodila brdo dece a onda se 1965. godine preselila u Njujork da tamo nastavi sa učenjem i sviranjem džeza. Odlično joj je išlo pa je nastupala i snimala sa hodajućim legendama kao što su Paul Chambers, Sonny Stitt, Woody Shaw, Lee Konitz pa onda kasnije i Pharoah Sanders, Dave Liebman, Freddie Hubbard, Dave Holland… Bila je prva žena koju je Art Blakey regrutovao da svira u njegovom Jazz Messengers i ostala i jedina koja je svirala sa ovim orkestrom a sedamdesetih je radila sa Joeom Hendersonom i Stanom Getzom koji je bio oduševljen njenom kreativnošću u komponovanju.

Njen kompozitorski opus sadrži više od tri stotine radova, a snimila je više od 25 albuma kao lider, pa je onda došla i akademska karijera, dalje stipendije i priznanja, nedeljna emisija na njujorškoj kablovskoj televiziji Manhattan Cable TV i tako dalje.

Jazz Standard je, kako rekosmo, imao čitavu nedelju rasprodatih večeri gde je Joanne Brackeen sa kvartetom svirala što svoje, što tuđe kompozicije i ovo je bio samo deo sličnih programa koje je ugledni klub organizovao. Aktivan od 1997. do 2020. godine kada ga je pandemija zatvorila zauvek, Jazz Standard je bio mesto na kome je mnogo dobrih i poznatih muzičara snimilo svoje žive albume (Fred Hersch, Dave Douglas, Gary Bartz, Maria Schneider, Nancy King…) pa se Friday: Live At The Jazz Standard, snimljen, očigledno, u Petak uveče te nedelje kada je Brackeenova nastupala, može pribrojati ovom uglednom spisku.

Pošto izdavač ne daje dovoljno informacija u inače opširnom tekstu koji je nastao povodom izlaska ovog albuma, onda ne mogu ni da kažem da li je svih sedam večeri bend nastupao u formi kvarteta. Ravi Coltrane koji ovde svira saksofon je označen kao specijalni gost pa je moguće i da je to gostovanje bilo samo u Petak i da je ostale dane bend svirao kao trio. No, siguran sam da je čak i tako ovo bilo spektakularno, jer je Brackeenova ovde regrutovala vrlo pouzdane saradnike. Na kontrabasu je, naime Ira Coleman, legendarni muzičar rođen u Švedskoj, obrazovan u Francuskoj, sazreo u Nemačkoj a gde je i učio da svira da bi se onda preselio u SAD, završio Berkli i postao praktično američki muzičar koji je sarađivao sa masom jakih imena: Herbie Hancock, Milt Jackson, Freddie Hubbard, Grover Washington Jr., Barbara Hendricks, Branford Marsalis, a uključujući onda i mejnstrim likove kao što su Sting ili Dee Dee Bridgewater.

Bubnjeve je, pak, svirao Horacio „El Negro“ Hernández, kubanski perkusionista koji je prvo na rodnom ostrvu izgradio jaku reputaciju a onda poslednje tri i kusur decenije svira po celom svetu i snima sa vrlo širokim spektrom muzičara (Carlos Santana, Jack Bruce, Roy Hargrove). Vlasnik je i jedne Gremi nagrade za svoj latin džez album iz 2001. godine, Live at the Blue Note a ovom albumu on donosi samo dašak latinice, prirodno umešan u duboki njujorški džez zvuk. Obojica su već snimala sa Brackeenovom.

O Raviju Coltraneu valjda ne moramo da mnogo pričamo – kao sin dvoje titana džez muzike iz njene najrevolucionarnije faze, Ravi svog oca jedva da je upoznao ali je njegova potonja karijera kao tenor i sopran saksofoniste bez ikakve sumnje bila obeležena porodičnim legatom i, ako nije previše da učitavam u njegovu svirku, i na ovom albumu se čuju spiritualnost i emotivnost po kojima pamtimo njegovog oca i majku, organski, prirodno i bez glume utkani u toplu hardbop svirku.

Brackeenova i Coltrane ovde oboje demonstriraju svoje liderske kvalitete tako da teme razvijaju a onda improvizuju nenametljivo, prirodno, verujući izuzetnoj ritam sekciji da će gruv u svakom momentu biti savršen i da će dinamičke varijacije, pomeranja tempa i sinkope zvučati najugodnije moguće. Coltrane pogotovo ima neke izrazito sinkopirne solaže sa ritmom koji uprkos svojoj izmeštenosti iz osnovne matrice ne štrči i nimalo ne kvari njegov vrlo bluzirani, topli senzibilitet.

Prva kompozicija, Jazz Standard, i druga, I’m Forever Blowing Bubbles su novovekovne interpretacije starog džeza. Posebno je ova druga, verzija hita iz druge decenije prošlog veka (kasnije prihvaćena kao himna fudbalskog kluba West Ham United) izuzetna demonstracija sposobnosti benda da arhaičnu ali i veoma poznatu temu svira na svež, moderan način, nalazeći u njoj prostora za emotivni i spiritualni rad.

Over the Rainbow Harolda Arlena, slavna balada iz predratnog Čarobnjaka iz Oza je momenat nepatvorene sentimentalnosti sa Coltraneovim kao med slatkim sopran-saksofonom i relaksiranom improvizacijom koja pesmi daje vrlo dostojanstven, nepatetičan format.

Popsicle Illusion, Brackeenina autorska kompozicija je ovde izvedena kao kvartet-komad, i gotovo je neprepoznatljiva sa klavirom koji je značajno smireniji od onog kako je odsviran studijski original, ali sa razigranim Coltraneom koji preko energičnog post-bop gruva pijanistkinji otvara prostor za novu improvizaciju.

Ona će dalje svirati solo na kompoziciji Lisa, nudeći užurbanu, smelu razradu motiva i kaskadno soliranje ali i finu, toplu atmosferu i vrlo džezerski ugođaj preko nečega što bi u drugačijoj interpretaciji mogla biti i klasična kompozicija.

Lucky Charm je još jedan vrlo „njujorški“ post bop komad sa relaksiranim a opet kinetičkim gruvom i dinamičnim sinkopiranim soliranjem na klaviru ali Count Down me je naterala da pažljivo slušam jer iako je u pitanju energični hardbop, radi se o zapravo ekspandiranoj verziji kompozicije Countdown sa albuma Giant Steps Jonhna Coltranea. Ravi ovde ne pokušava da imitira očevu rafalnu svirku sa originalnog snimka ali bez ikakve sumnje hvata veliki deo duha koji je ovaj unosio u svoju muziku i mada za nijansu relaksiranija, Count Down je i dalje briljantna, energična pesma koja predstavlja ekspresivni vrhunac ovog albuma.

Ploču zatvara desetominutna interpretacija bosa nova kompozicije Wave a koju je napisao i u originalu, kao instrumental, snimio Antônio Carlos Jobim 1967. godine ali koja je osvojila mejsntrim popularnost kada ju je Sinatra snimio sa sve tekstom na Engleskom jeziku (koji je napisao sam Jobim) i objavio 1970. godine. Brackeenova i njen tim ovde od nje prave višesmernu džez improvizaciju, držeći i dalje uredan, organski gruv i nudeći ponovo taj lepi odnos sentimentalnosti i cerebralnosti. Sjajan zatvarač za album koji je producirao osnivač Arkadia Records Bob Karcy, koji nudi vrlo klasičan, vrlo živ, topao i dinamičan zvuk kakav jedino i odgovara ovakvoj muzici. Neprocenjivo.

https://joannebrackeen.bandcamp.com/album/friday-live-at-the-jazz-standard