Praznično raspoloženje zaziva i lakše, zabavnije sadržaje pa sam seo i pogledao Hiruko the Goblin (aka Yôkai hantâ: Hiruko tj. Lovac na demone: Hiruko), drugi celovečernji film koji je režirao japanski maverik Shinya Tsukamoto. 2022. godinu sam u dobroj meri posvetio obnavljanju ili prvim gledanjima njegovog ranog „komercijalnog“ opusa, počev od Tetsuo: The Iron Man iz 1989. godine o kome sam sve peneći od uzbuđenja pisao ovde. Tetsuo je bio takva eksplozija kreativnosti i anarhične energije da je, rekosmo, u dobroj meri bio zaslužan za ponovno interesovanje zapadne publike za japanski film, ali je i karijeru mladog režisera koji je tokom osamdesetih godina smatrao da film više nije za njega i da će se radije baviti avangardnim pozorištem postavio na sigurne tračnice i odvezao je u pravcu nekakvog mejnstrima.

Svakako ne „pravog“ mejnstrima. Većina filmova o kojima sam pisao tokom godine su bili u različitim formama avangardne interpretacije postavki različitih žanrova, od body-horror cyberpunka pa do nasilnih psiholoških drama, ali film o kome danas pričamo, Hiruko the Goblin je interesantan eksces u Tsukamotovoj filmografiji i na neki način anomalija koja će se tek nekoliko decenija kasnije prirodnije uliti u njegov opus.

Naime, Tetsuo je bio uspešan rad preko svake predvidive mere pa je nezavisni i nemirni režiser video kako se pred njim otvaraju brojna do tada sasvim nepristupačna vrata. Nastavak samog Tetsua je bio sasvim logičan sledeći korak i, sada u mogućnosti da dobije podršku nekih malo ozbiljnijih finansijera, Tsukamoto je počeo sa pripremama praktično dok je original još žario i palio internacionalnom scenom festivala i piratske distribucije. O Tetsuo II: Body Hammer sam pisao ovde ali i tu sam napomenuo da je taj film ipak morao da sačeka da Tsukamoto završi svoj prvi pravi „komercijalni“ rad, adaptaciju strip-predložaka koje je u svojoj kolekciji kratkih priča sakupio ugledni manga autor, Daijiro Morohoshi.

Ovo nije bio originalni plan. Tsukamoto je prvo imao ponudu da radi za produkaciju filmskog festivala PIA a gde su producenti želeli da filmuje poznatu dečiju knjigu Torigorasu. Tsukamoto nije bio oduševljen ovim predlogom ali, opet, smatrao je da ne treba ujedati ruku koja pokušava da te nahrani pa je u principu pristao na ovaj projekat. No, komplikovan proces odlučivanja na kraju je doveo do odustajanja pisca, Shuheija Hasegawe od ovog dila, a Tsukamoto, iako lojalan PIA produkciji koja mu je ponudila prve prave pare u životu je na kraju prihvatio poziv produkcije Sedic da ekranizuje mangu za njih. Tsukamoto veli da mu ni ovo nije delovalo kao pravi posao za njega dok nije čuo da se radi o Morohoshiju i njegovom Yōkai Hanta serijalu kojim se proslavio i koji je i sam režiser voleo. Ponuda da spoji dve priče; Kuroi Tankysha (Crni tragač) i Akai Kuchibiru (Crvene usne) u jedan scenario i po njemu snimi horor-film mu je prijala između ostalog jer mu je studio ovim ukazao priličnu dozu poverenja, imajući u vidu da se i dalje radilo o mladom i još uvek nepotvrđenom autoru.

Naravno, ni Sedic nije planirao da Tsukamotu veruje sasvim na slepo, pa iako je Shinya bio scenarista i režiser ovog filma, studio je postavio svog direktora fotografije i montažera, kako bi se obezbedilo držanje određenih standarda. Tsukamotu je ovo bilo i dobrodošlo iskustvo u radu sa 35-milimetarskom trakom ali i prvi zaista intimni susret sa industrijom.

A koji nije prošao idealno. Na stranu što je film na kraju bio komercijalno neuspešan, za Tsukamota je ovo na neki način bilo i vatreno krštenje u prilično teškim uslovima. Veliki deo ekipe, stalno zaposlenih u studiju smatrao je da je on premlad da bi vodio ovakav projekat dok je on sa svoje strane nastojao da njihove sumnje ublaži ljubaznošću i predusretljivošću. Naravno, ekipa nije bila oduševljena njegovim tempom rada od sedam dana u nedelji a bilo je tu i čestih svađa vezanih za kreativne odluke koje je Tsukamoto pravio na setu. Podela između zaposlenih u studiju i manjeg dela ekipe koji je Tsukamoto doveo sam takođe nije mnogo pomagala pa se Tsukamoto sa „svojim“ ljudima sastajao noću, ispred hotela, kako bi diskutovali naredni dan snimanja, svestan da bi komunikacija na samom setu narušila osetljive hijerarhijske strukture i donela još tenzija. On sam kaže da nije bio nezadovoljan atmosferom na snimanju i da je povremeno morao da se naljuti kako bi saradnici videli da nije slabić koji će se smeškati i poginjati glavu kad god mu se neko usprotivi, ali istina je i da je između njega i iskusnog glumca Hidea Murote došlo maltene do pesničenja (ostatak ekipe ih je razdvojio pre nego što su udarci poleteli). Murota, inače poznat po ulogama gangstera i siledžija u šezdesetim i sedamdesetim godinama je na snimanje često dolazio pijan i imao svoje ideje kako bi koja scena trebalo da se radi i to je bio izvor frustracije za Tsukamota.

No, osokoljen iskustvom sa snimanja brojnih reklama, Tsukamoto je bio vrlo siguran u sebe da može da završi i ovakav film pa je snimanje odrađeno preko leta 1990. godine, delom na lokaciji a delom u studiju i, bez obzira na probijanje budžeta, Hiruko the Goblin je u bioskope ušao u proleće 1991. godine, praćen dosta skupom reklamnom kampanjom – uključujući televiziju – za koju samog režisera niko ništa nije pitao pa je i on tada odlučio da ako ikada više bude radio sa velikim studijima – a što u tom momentu i nije delovalo izvesno s obzirom na pustoš u bioskopskim salama i finansijski neuspeh filma – marketing mora da bude deo posla u koji će i sam biti uključen.

Naravno, znamo da će proći dosta vremena pre nego što Tsukamoto ponovo dobije priliku da radi žanrovski film i da su njegovi naredni filmovi bili finansirani od pozajmica i njegovog neumornog tezgarenja na snimanju reklama, no, na ovom mestu je veoma važno da podvučemo: Hiruko the Goblin je vrlo pristojan niskobudžetni horor film, britkog tempa i odmerenog trajanja, sa dobrim glumcima, odličnom kinematografijom i, s obzirom na sve, veoma pristojnim specijalnim efektima. Tsukamotova hardkor publika tradicionalno ovaj film smatra nedostojnim njegovog opusa, ali ovo je najpre na ime odsustva prepoznatljivih tsukamotovskih tema iz narativa, kao i donekle umirenog rada sa montažom, kamerom i specijalnim efektima. Ipak, iako Hiruko the Goblin nema anarhični ekspresionizam koji je karakterisao Tetsuo filmove, pa i Tokyo Fist, on nije manje „tsukamotovski“ u ekonomičnosti izvedbe i jednoj opipljivoj zabavnosti kojoj stremi i postiže je bez mnogo napora.

Ako bih tražio zapadni pandan ovom filmu to bi možda najpre bio Evil Dead Sama Raimija, iako naravno ne smem da tvrdim da se Tsukamoto njime ikako inspirisao. Ipak, paralele su prilično jasne, kako u niskom budžetu i snimanju na ruralnoj, udaljenoj lokaciji, tako i u besprekornom zvučnom dizajnu i izuzetno kreativnom radu u domenu specijalnih efekata da se sa malo novca ali mnogo dobro plasirane sugestije postignu snažan osećaj strave i uz njega senzibilitet akcionog slepstika.

Ono što je vrlo ne-tsukamotovski u ovom filmu je, naravno, odsustvo urbanih mizanscena i istraživanje odnosa čoveka i arhitekture grada – nešto čime se on opsedao kroz praktično čitave devedesete. Hiruko the Goblin ne samo da je ruralan film, snimljen u okolini malog grada gde je škola podignuta pored jezera i – ispostavlja se kasnije – na lokaciji starog groblja, već je i utemeljen pre svega na folklornim mitovima. Paralela sa Evil Dead svakako stoji i u tom domenu kombinacije horora, akcije i komedije, sa ljubavnim podzapletom koji u dobroj meri služi kao motor odmotavanja radnje, ali tamo gde je Raimi imao samo najprovršnije reference (i omaže) na lavkraftovski mitos, Tsukamotov scenario, utemeljen na Morohishijevim stripovima zahvatio je duboko u japansko narodno nasleđe. Titularni Hiruko je, recimo, demon iz najstarijeg poznatog japanskog folklornog teksta, knjige priča Kojiki iz osmog veka, koja je i danas deo kurikuluma u japanskim školama. Ovaj je demon deformisano dete bogova po imenima Izanagi i Izanami, a koji su, po legendi, kreirali japanska ostrva i, rođen bez kostiju, bio je odbačen od strane roditelja i doslovno stavljen na splav da ga voda odnese.

Film vrlo eksplicitno citira Kojiki, ali je sama radnja decidno manje epski ustrojena i tiče se standardnijih tropa zla koje vreba u okolini malog grada i demona koji posedaju ljude. Opet, Tsukamoto ovaj vrlo klasični, već i tada maltene generički zaplet, vrlo uspelo oživljava britkom režijom i odličnim radom sa glumcima. Film, naravno, ima vrlo mali kast ali Tsukamoto sa njim postiže mnogo, gradeći dobru dinamiku između dva glavna lika, starijeg arheologa Hiede (koga igra Kenji Sawada, proslavljeni pevač benda The Tigers) i srednjoškolca na raspustu (Masaki Kudou), te ekspertski koristeći ostatak postave za građenje tenzije i strateško gomilanje tela kako bi bilo jasno kakva pretnja vreba ispod grada.

Strukturalno, ovo je takođe vrlo klasična priča sa jasno odvojenim činovima, krešendima u narativu, pauzama između akcije da se dobije malo ekspozicije itd. i Tsukamoto ovde pokazuje ekspertizu koja je zaista, da je ovaj film prošao bolje na blagajnama, od njega mogla da napravi komercijanog režisera. Anarhizam Tetsuo filmova, ali i ekspresionistički eksperimentalni rad iz Toyko Fist ili Bullet Ballet su ovde odsutni i Tsukamoto nam pruža dotegnutu, energičnu i duhovitu horor-akciju.

Naravno, ovo je cheesy film, sa glumcima koji povremeno igraju u potpuno komičnom ključu i nekim specijalnim efektima koji su naprosto neodoljivo goofy, ali Tsukamoto sve to radi vrlo šarmantno, a onda, kada je potrebno da se zaista naprave atmosfera, strava, tenzija ili splatter, vidi se ruka majstora na delu.

Jer, Hiruko the Goblin radi sa nekim vrlo tradicionalnim zamislima – prelepo lice tinejdžerke koju smo u flešbekovima videli kako bezbrižno vozi bicikl u pastoralnim provincijskim okruženjima kojima widescreen aspekt tako lepo stoji, te njeno anđeosko pevanje dečije pesme postaju, naravno, izvor intenzivne traume tokom filma kada se njima pridruže demonski, eksploatacijski kvaliteti. Dizajn demona koji kombinuje ljudske glave i paučije udove je kompaktan, efektan i ujedno goofy a Tsukamoto samo na strateški najvažnijim mestima koristi sebi svojstvene tehnike snimanja, dok je montaža ipak klasičnija i film čini čitkijim od onog što je za njega standard.

Ne nužno boljim, naravno, i možda bi Hiruko the Goblin profitirao od toga da je Tsukamoto imao puniju kreativnu kontrolu nad njim – ali ovo mislim isključivo u umetničkom smislu. Komercijalni neuspeh ovog filma svakako ne bi bio preokrenut da je Tsukamoto ubacio u njega VIŠE haosa i buke po kojima ga znaju, ali i bez haosa i buke, ovo je ipak NJEGOV film, disciplinovaniji i uredniji nego što ste navikli, ali zainteresovan i za telesne transformacije i za sav onaj bes i nihilizam koji ste tako jako ušmrkali gledajući Tetsuo i njegov nastavak.

Hiruko the Goblin je, koliko god to za niskobudžetni horor zvučalo kao kontraintuitivna tvrdnja, lep film sa izuzetno dobro korišćenim kolorom (iako ovde nema za Tsukamota karakterističnih filtera) i vrlo dinamičnim pripovedanjem, odličnom kombinacijom akcije i komedije, te uspelim specijalnim efektima. Finale sa dušama koje odlaze put neba je momenat za koji je Tsukamotov priznao da se radi o možda jedinom kompromisu u njegovoj karijeri jer ga on nije TAKO zamislio, ali i ono je uspelo i vizuelno snažno na jedan iskren, naivan način, zaokružujući film koji i pored svog horora i nasilja zapravo navija za vrlinu, dobrotu, požrtvovanost i ljubav.

Tsukamoto će posle ovog filma godinama raditi vrlo lične projekte, fokusiran na svoje opsesije, i povratak žanrovskom hororu desiće se tek 2006. godine sa Nightmare Detective a koji je na neki način prirodan nastavak onoga što je radio sa Hiruko the Goblin i – konačno – neka vrsta skromnog komercijalnog uspeha za ovog autora. U tom smislu, Hiruko the Goblin je neobično značajan film za sagledavanje celokupnog opusa Shinye Tsukamotoa a kako je ranije ove godine po prvi put objavljen na BluRay mediju za zapadno tržište, mislim da je bilo primereno da moj poslednji filmski prikaz ove godine bude baš na ovu temu. Gledajte Hiruko the Goblin, važno je.