U Decembru se završio petodelni miniserijal The Variants, a koji su za Marvel uradili dvoje superstarova superherojskog (super)stripa: scenaristkinja Gail Simone i crtač Phil Noto. Ovo je i svojevrsni povratak u Marvel za Gail Simone koja je tokom poslednjih par godina ugodno balansirala između rada za razne izdavače, sa sve koordinativnom ulogom koju je imala u Lion Forge. U međuvremenu je postala i neka vrsta tviter-selebritija pa je dobro videti da ipak ima vremena i za pisanje stripova. Naročito kada je u pitanju lik tako dobro prilagođen njenim interesovanjima kao što je Jessica Jones.

Već sam i ranije pisao o Jessici Jones, kako o stripovima tako i o televizijskoj seriji, i kome je potrebno podsećanje na to kako je ovaj lik nastao, kako je duboko traumatizovan i upotrebljen upravo za istraživanje procesa prevazilaženja traume, kako se menjao i iz jedne leftfield pojave vezane za „realističniju“ verziju Marvelovog univerzuma zatim preveden u Marvelov mejnstrim i postao stalni član proširenog ansambla Avengersa i porodična žena – pa taj nek klikne na gornje linkove.

Za potrebe čitanja The Variants je dovoljno da se znaju samo osnovne činjenice o Jessici Jones – da je ovo žena koja je navikla da bude samostalna i sama, da je imala ekstremno traumatičnu epizodu u kojoj je bila dugo kontrolisana od strane Purple Mana, da je veliki deo njene depresivne, anksiozne prirode vezan upravo za to iskustvo apsolutnog, sadističkog ropstva, te da je poslednjih godina porodičnu sreću našla sa Lukeom Cageom i rodila ćerku Dani, a što je samo malo unapredilo njenu generalno namrgođenu dispoziciju.

Pomalo je neobično da se ovaj miniserijal zove samo The Variants imajući u vidu da se on u potpunosti bavi Jessicom Jones – i njenim multiverzalnim varijantama – i da mada u njemu imamo priliku da vidimo likove koji su sa godinama postali deo njenog ansambla, malo i na ime Netflixovih TV serijala – Luke Cage, Danny Rand, Daredevil, Tigra, She-Hulk – ovo apsolutno i nepobitno jeste priča o Jessici Jones i jedna fokusirana, metodična eksploracija njenog karaktera. Hoću reći, Jessica Jones bi trebalo da je danas dovoljno veliki brend da bi stavljanje njenog imena u naslov stripa koji se bavi upravo njom bila najprirodnija stvar na svetu.

Na kraju krajeva, ovo je strip koji u startu usvaja uobičajeni ton stripova o Jessici Jones, dakle, naraciju iz prvog lica, protagonistkinju koja svet oko sebe posmatra sa mešavinom ranjivosti i prkosne, namrgođene agresivnosti. Prve scene se već bave njenom odlukom da prestane da pije kafu i apstinencionom krizom kroz koju zbog toga prolazi i mada je ovo, naravno, „meka“ verzija narativa o adikciji, Simone i Noto uspevaju da nam veoma ubedljivo prodaju psihološki status glavne junakinje, njenu mešavinu odlučnosti, kolebanja, samosažaljenja, prkosa, besa… Ovo jeste danas udata žena i majka maloletnog deteta, ali ovo nije „mekša“ Jessica Jones, ne sa ovako stisnutim usnama, namrštenim čelom, izgubljena u mislima u kojima samu sebe nemilosrdno kritikuje a svog muža idealizuje. Scena sa izborom karmina za venčanje na početku prve epizode uspešno sažima veliki deo karaktera Jessice Jones a da je pritom i duhovita, sa Notovim besprekornim kanalisanjem ideje da različiti karmini daju različite „ličnosti“ iako su aplicirani na isto lice. Naravno, ovo je najava zapleta koji će početi da se nazire tek na kraju te prve epizode.

No, The Variants zapravo ima dva zapleta koji se, jelte, prepliću i ideja je verovatno da se njihovi motivi skladno ili makar energično uzajamno dopune kako bi Jonesova bila u mogućnosti da spozna neke istine o sebi i pomeri se sa mesta na kome se nalazi već godinama. Ovo je, uprkos srećnom braku sa Lukeom Cageom, uprkos ćerkici koju i roditelji a i sve Avengers kolege obožavaju, mesto duboke sumnje u sebe pa i mesto depresivnosti, stalnog osećaja da su momenti sreće lažni, da će ih već sledećeg trenutka zameniti katastrofa koju očekujete, koju ste zaslužili.

Jessicina prošlost vezana za Purple Mana je, razume se, metafora za pretrpljeno nasilje i njena efektnost je uvek bila u tome da nikada nije bila previše stilizovana. Nelagoda koju uvek osećam kada se u stripovima pojave reference na ovaj stari zaplet leži upravo u tome da je u pitanju zapravo izrazito realan narativ u kome činjenica da je zlostavljač obdaren parapsihološkim moćima služi samo kao zgodna narativna prečica, ali da je osećaj zarobljenosti, zlostavljanja, stida potpuno realan, potpuno prepisan iz stvarnog života.

U ovom stripu Daredevil upoznaje Jessicu sa ženom koju će braniti na sudu a koja tvrdi da je svoju porodicu pobila pod uticajem upravo Purple Mana a koji sa njom nije bio u kontaktu poslednjih deset godina. Ova žena tvrdi da je psihopatski parapsihološki sadista ostavio u njenom umu tempiranu bombu koja se aktivirala na desetogodišnjicu njihovog rastanka i da je moguće da je on to isto uradio i sa Jessicom.

Već i sama pomisao, sama sumnja da NIKADA zaista nije postala slobodna od Purple Manovog uticaja u Jessici proizvodi strašnu anksioznost, pa i paniku, strah od same sebe i za svoju porodicu i ovo je vrlo dobro postavljena analiza procesa viktimizacije u kome žrtva ne uspeva da povrati samovlasnost godinama nakon što je trauma nominalno prošla. No, zatim ovaj strip uvodi titularne varijante i priča postaje komplikovana.

Naime, ovo je multiverzalni narativ u kome se druge varijante Jessice Jones iz paralelnih univerzuma pojavljuju u „našem“ Hell’s Kitchenu ili makar u Hell’s Kitchenu Marvelovog univerzuma 616 i „naša“ Jessica susreće verzije sebe koje su imale slične ali i notabilno različite životne puteve. Spoznaja da je ona jedina koja ima srećan brak i dete je interesantno ukazivanje na to koliko depresivnost umanjuje i „objektivnu“ sreću, a Notov dizajn drugih varijanti Jessice Jones (od kojih je jedna Kapetan Amerika u svom univerzumu, a jedna je mladoliki kvazicheerleader sa starim Jessicinm alijasom Jewel i roze kostimom) je uvek zanimljiv i odlično igra na razlike u detaljima ali i sličnosti u srži karaktera.

No, problem je što ova dva zapleta nikako ne uspevaju da se harmonično spoje. Simeoneova ovde kao da je imala ideje za dva miniserijala ali joj je uredništvo reklo da nisu sigurni da bi to prošlo i da je najbolje da ih spoji u jedan, pa je The Variants neobično nerazrađen u mnogim svojim elementima. Zaplet vezan za Purple Mana, makar, dobija jedan snažan i konkretan zaključak, sa gostovanjem Charlesa Xaviera koji pomaže Jessici da razreši neke elemente sumnji u samu sebe i negativnih emocija koje ima prema zlostavljaču. Zaplet vezan za varijante je, pak, manje razrađen i utisak je da je ovde nekoliko ideja koje je Simoneova imala na kraju ugurano u priču bez sasvim jasnog plana. Varijante jesu zanimljive, ali kada se ispostavi koja je od njih „zla“ i koji su njeni motivi za multiverzalni pokolj što ga izvodi skačući iz stvarnosti u stvarnost, ovo je neobično antiklimaktično otkriće pa je i finalna pobeda nad njom srazmerno neupečatljiva.

Ako volite ono kako crta Phil Noto, ovde ćete svakako da se nauživate. Vidi se da je crtač i kolorista imao vremena da radi na svakoj od epizoda i ovo je izuzetno uredno pripovedan strip sa stalno zanimljivim lejautom i mnogo dobrog karakternog rada. Ja nisam preveliki ljubitelj toga kako Noto koloriše svoje crteže i malo mi smeta to ravno, difuzno osvetljenje koje je njegov zaštitni znak, ali ovo je bez sumnje jedan od interesantnijih njegovih radova poslednjih godina, posebno u domenu osmišljavanja drugih varijanti protagonistkinje. Cory Petit koji je radio letering se uklopio u dinamiku Notovog pripovedanja, nudeći između ostalog notabilno „providne“ zvučne efekte.

The Variants je svakako preporučeno štivo za ljubitelje Gail Simone (u koje spadam) i Phila Notoa. Simoneova ovde daje mnogo za sebe karakteristinog sočnog dijaloga i rada sa likovima, nudeći „ženski“ senzibilitet koji ne deluje isforsirano ili veštački i mada strip nije zaista uspešan u eksploataciji oba svoja zapleta, on svakako smisleno apdejtuje status kvo za protagonistkinju i ostavlja je na psihološki interesantnom mestu. Amazon serijal prodaje ovde.