Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
OK, ove nedelje ćemo definiciju „džeza“ rastegnuti prilično agresivno kako bismo uklopili album u kome sam proteklih dana uživao a danas u njemu možemo da uživamo zajednički, ako bude dobre volje. Nije, naravno, ništa novo ili revolucionarno u tome da slobodnu improvizaciju podrazumevamo kao podvrstu džez muzike ili barem njenu logičnu ekstrapolaciju, a kako na ovom albumu ima i truba i vibrafona, mislim da smo na vrlo bezbednoj teritoriji. Los Amargados: Noche de Los Amargados je zabavan, razbarušen album slobodne, neidiomatske improvizacije koja svoje spone sa džezom nije baš sasvim presekla, a što se, pored instrumentarija koji pominjem – mada na albumu dominiraju električni i elektronski instrumenti – čuje i u korišćenju akustičnih bubnjeva i prisustvu slobodno improvizovanih ali prepoznatljivo „džez“ ritmova. Hoću da kažem da i pored mnogo elektronskog šuštanja i prdkanja Noche de Los Amargados nije ploča apsolutno i programski apstraktne muzike a što je čini na neki način podesnom i za iniciranje nevinih dušica u free improv.
Los Amargados su češki duo koji je za ovu prigodu proširen u šire-evropski kvartet a album je snimljen u studijskim uslovima, tokom dve sesije Januara i Aprila ove godine u gradu Pardubice koji je zajedno sa češkim Ministarstvom kulture i fiansijski pomogao proizvodnju ovog materijala. Večitu istinu da ova vrsta muzike ne bi bila živa bez pomoći država ili makar privatnih fondacija će jedni nastaviti da tumače kao potvrdu dekadencije modernog društva i pervertiranja ideje javnog interesa a drugi kao ipak hvale vrednu praksu u kojoj efermerna, teška za shvatanje ali u krajnjoj liniji za moderno društvo značajna umetnička praksa ipak može da opstaje zahvaljujući razumevanju od strane nekih činovnika na ključnim mestima – no krajnje pitanje svih pitanja ostaje da li vas ta umetnost „radi“. Jer ovaj album je valjda enciklopedijski primer kako ovakve stvari mogu da budu i komunikativne, pa i pitke. Naravno da ćete „običnoj“ osobi, da ne kažem civilu, i dalje morati da podrobno objašnjavate šta je to toliko „umetnički“ u muzici koja ne demonstrira ni (klasičnu) tehniku ni (klasičnu) teoriju i koju, reklo bi se, može da odsvira bukvalno bilo ko kome u ruke date instrument i ovde je uvek vredno setiti se načina na koji je Sun Ra reagovao na razgnevljeni komentar pripadnika francuske publike koji je ustvrdio da bi njegova predpubertetska ćerka mogla da odsvira sve što su Arkestrini muzičari prikazali na koncertu. Sonny je, kaže njegov biograf, John F. Szwed sa odobravanjem klimnuo glavom i potvrdio da bi ona to sigurno mogla da odsvira. Ali, uzvratio je zatim pitanjem, da li bi to ona mogla da napiše?
Los Amargados, naravno, većinu svoje muzike svaraju in situ i ovo nisu notirane „pesme“ ali spontana kompozicija je i dalje kompozicija a Noche de Los Amargados nisu samo jedno jutro ustali i uleteli u studio i bez razmišljanja pohranili sat vremena muzike na harddrajv – ovoje slobodna improvizacija, da, ali slobodna improvizacija koja se temelji na decenijama proizvođenja muzike, slušanja muzike, razmišljanja o muzici, rada sa muzikom.
Petr Vrba je polovina originalnog članstva ovog benda i čovek koji se bavi neidiomatskom improvizacijom već, jelte, decenijama, svirajući trubu i klarinet pored gomile nestandardnih instrumenata. Vrba je uobčajena kombinacija organizatora muzičkih događaja, radijskog didžeja i muzičara koji sarađuje sa eksperimentatorima i improvizatorima sa raznih strana sveta, uključujući ljude kao što su Ryu Hankil, Christof Kurzmann, Thomas Lehn, Ava Mendoza, Seijiro Murayama, Susanna Gartmayer, Ingrid Schmoliner, Michael Zerang… Par godina je proveo i u Indoneziji studirajući Gamelan.
Njegov partner u ovom bendu, George Cremaschi je klasično obrazovani kompozitor sa trideset godina prakse izvođenja i snimanja moderne kompozicije (Cage, Feldman, Xenakis, Penderecki, Oliveros, ali i Mingus i Braxton, dakle, ima tu i džeza) ali i sa velikim improvizatorskim stažom gde je svirao sa vrlo uglednim imenima i iz džez orbite: Marshall Allen, Mats Gustafsson, Paul Lovens, Louis Moholo, Butch Morris, Evan Parker, Rova Quartet, Cecil Taylor, John Tchicai… Cremaschi i Vrba su i suosnivači orkestra Prague Improvisation Orchestra a Cremaschi predaje zvuk na filmu na uglednoj praškoj Akademiji FAMU.
Ostala dva člana Los Amargados su Elia Moretti, Italijan koji trenutno živi i radi u Pragu i bavi se naučnim radom vezanim za savremeni muzički teatar ali i za „ekološku percepciju zvuka“, a ovde je zadužen za razne udaraljke i vibrafon, te Pasi Mäkelä, finski konceptualni umetnik, koreograf i muzičar takođe trenutno u Pragu. Mäkelä bazira dobar deo svog rada na japanskom buto-plesu i nisam bio preterano iznenađen da neke od kompozicija na albumu pokazuju jasne uticaje japanske avangardne muzike.
Noche de Los Amargados je pre svega prilično zabavna ploča. Ovo je kolekcija relativno kratkih kompozicija – najduža ima nešto više od šest minuta, najkraća manje od dva – koje su uglavnom bazirane oko jedne centralne teme ili motiva. Ne nužno „teme“ u smislu prepoznatljive melodije, ali, da, u nekim slučajevima i prepoznatljive melodije. I Vrba i neki od drugih učesnika ovih sesija su sa prošlim projektima ulazili u teritoriju noise muzike, ali Noche de Los Amargados ima bar isto onoliko momenata „čiste“ svirke koliko i momenata pukog teksturiranja. Glavno je da, kako rekoh, kompozicije imaju prepoznatljivu temu i najčešće jedno zvučno središte oko koga se improvizuje i kada se oceni da su iscrpene varijacije i ideje koje ovo jezgro obezbeđuje, one se načelno završavaju, bez forsiranja neke ekspanzivne strukture.
Štaviše, Nos ponemos al día koja album otvara je malo i nekarakteristična jer je u pitanju relativno „spora“, uzdržana kombinacija drona i atonalne improvizacije na trubi. Album nakon nje postaje značajno dinamičniji pa je Con frequencia zasnovana na gitarskim rifovima i free jazz bubnjevima, sa dodacima u vidu analognih sintisajzera a Las montañas y nosotros ima taj „japanski“ šmek sa gitarskim tonom koji čini središte kompozicije, vokalnim improvizacijama bez reči ali sa dosta teatra i puno igre između sitnih udaraljki i elektronike.
Album u sebi sažima prilično širok vokabular avangarde iz različitih era i sa različitih krajeva sveta. Analogne elektronske improvizacije podsećaju na tranvserzalu AMM-Thomas Lehn-MIMEO, kvazitribalne udaraljke na britanska post-punk istraživanja iz orbite 23 Skidoo ili Pigbag, gitare na američki no wave ali i na Japan, pogotovo uz Mäkeline vokale i ovo je jedna ugodna vožnja kroz različite pristupe slobodnoj improvizaciji koja podseća da je i neidiomatski improv na kraju postao idiom za sebe i da se u njemu mogu pronalaziti jasni citati, uticaji i fuzije postojećih stilova.
No, kako rekosmo, najvažnije pitanje kod ove muzike je da li „radi“. Jer ako ne radi imamo samo zvučni esej ili, još gore, enciklopedijsko nabrajanje. Dinamičnost i žustrina sa kojima Los Amargados sviraju, srećom, znače da je ovo album koji je prijemčiv već na sasvim površnom nivou energičnosti koja, pak, nikada ne prelazi u čistu proizvodnju buke. Kliše je da slobodna improvizacija po svojoj formi u 90% slučajeva počinje šapatom a završava se vriskom, a ovde baš zato prija taj format kratkih kompozicija koje su dinamički ujednačene i ispituju jednu temu, jednu ideju i završavaju se kada se ona iscrpi.
S druge strane, voleo bih i da je ova postava sebi u zadatak stavila sviranje bar dve-tri duže kompozicije koje bi zahtevale dalji rad sa zvukom i temom nakon što su njihove očigledne konsekvence istražene ali ovaj album naprosto nije takav i ovo je serija vinjeta od kojih su neke mogle da budu duže i kompleksnije ali neke jesu savršene takve kakve su – na primer Muerto de hambre sa svojom kombinacijom kompleksnog ritma i žuboreće elektronike ili Engañando a un ciego koja ima gruv i gotovo da se kvalifikuje za fank pesmu. Vrlo kvalitetan studijski zvuk i miks u mnogome doprinose da se ova muzika sa puno sitnih detalja i nestandardnih zvukova sluša sa apetitom i uživa u njenoj neprekidnoj začudnosti:
