Kako ne bismo zaboravii da postoje i evropski stripovi, pročitao sam The Court Charade, simpatični grafički roman izašao za Dargaud ranije ove godine, da bismo ga na Engleskom jeziku dobili pre par nedelja u digitalnom izdanju pod okriljem firme Europe Comics. Ovo je dopadljiva polubajkovita priča o devojci koja podiže i neku vrstu ne-baš-revolucije na fiktivnom francuskom dvoru nacrtana vrlo simpatično i dosta složena u svom preplitanju savremenih i klasičnih motiva i ideja.

Ono što mi je možda najupečatljivije u vezi ovog stripa je zapravo da je on nastao kao adaptacija romana De Cape et de mots (što bi otprilike značilo „O plaštu i rečima“) autorke Flroe Vesco a koja piše knjige za „young adult“ publiku odnosno ono što bismo mi stariji opisali old school terminom „omladina“. Nisam naravno čitao Vescoine romane ali na osnovu ovog stripa imao sam momenat podsećanja kako je istina da se danas mlade osobe u dobroj meri infantilizuju. Sa jedne strane tu je industrija zabave koja pokušava što više da produži period u kome će mladi gajiti tu detinju lojalnost raznim intelektualnim, jelte, vlasništvima, a sa druge društvo generalno koje im daje pravo glasa i potpisivanja ugovora ali se i dalje prema njima postavlja „mekše“, uvažavajući da osobe u kasnim tin ili ranim dvadesetim godinama možda još nisu emotivno i intelektuano sasvim formirane.

Ovo ne govorim sa neke pozicije osude, da ne bude zabune, već samo primećujem kako je to naprosto situacija u ovom trenutku pa se to reflektuje i u prozi namenjenoj omladini. Ako je pre sto godina Oliver Tvist bio nešto što biste očekivali da osoba sa 18 ili 20 godina čita i razume, ako je pre četrdeset to bila Kristiana F i njena Mi deca sa stanice Zoo (koju sam ja, doduše čitao sa 12 godina…), danas su to između ostalog i stvari kao što je The Court Charade/ De Cape et de mots, jedan narativ koji vrlo eksplicitno uzima format bajke a onda ga samo donekle dekonstruiše kako bi se napravilo prostora za diskusiju o nekim modernijim idejama ali koji se vrlo manifestno završava time da se protagonistkinja udaje za prestolonaslednika i da je njena socijalna promocija samo njena i uprkos elementima socijalne kritike koji se pojavljuju tokom pripovedanja, njena se priča završava na jedan vrlo staromodan način i bez stvarne društvene promene.

Sad to zvuči kao da mi se ovaj strip nije dopao i da ga kritikujem za konzervativnost, ali to nije tačno. The Court Charade je pitak i simpatičan rad koji interesantnu priču sa interesantnom protagonistkinjom i nekim vrlo maštovitim set pisovima prezentuje na šarmantan način i čitalac, bez obzira na svoje sociopolitičke stavove, na kraju oseća emotivnu zadovoljštinu što je hrabra i maštovita glavna junakinja nagrađena za svoj trud i kompenzovana za svoje patnje tokom prethodnih meseci i godina. Utoliko, ovo se može čitati bez mnogo brige da li će vam se priča dopasti jer je gotovo sigurno da hoće.

Flore Vesco je Francuskinja rođena, kako kaže i jedna od njenih biografija, 1981. godine, iste godine kada je prvi film o Indijani Džonsu, Raiders on the Lost Ark došao u bioskope, a što je simbolički označilo da će ova žena imati život ispunjen pustolovinama. Naravno, te pustolovine su relativno low-key tipa – dom joj je dvaput bio poplavljen, jednom je provela zimu u Slovačkoj, podučavala decu Francuskom jeziku i pokušala da položi vožnju pet puta – ali je ona svejedno zaključila da je spremna da bude spisateljica i piše romane. Vesco iza sebe ima nekoliko romana od kojih su neki bili i nominovani a neki i nagrađeni prestižnom Vendredi nagradom za omladinsku prozu. Pored romana piše i strip-scenarije, kaže njena druga biografija, kao i dopisnice za prijatelje i strastvena pisma svojim mnogobrojnim ljubavnicima. Too much information, rekli bi konzervativniji među nama, ali poenta je da je Vesco spisateljica ne samo po profesiji već i po životnom opredeljenju. Za The Court Charade je uradila adaptaciju svog romana (objavljenog 2015. godine) u strip-scenario, a za crtež su bili zaduženi Kerascoët, francuski tandem crtača (tj. jedne crtačice i jednog crtača) po imenima Marie Pommepuy i Sébastien Cosset a koji su i profesionalni i romantični par što radi ilustracije za razne potrebe (moda, novine itd.) a u poslednje vrme se bave i stripovima.

The Court Charade je nacrtan, pa, stilom za koji bih ja rekao da je namenjen pre svega deci – ali rekosmo već gore da materijal namenjen omladini meni često izgleda kao da je namenjen mlađima – sa puno malih panela na stranici, sa jednostavnim, karikiranim ali ekspresivnim likovima, bez PREVIŠE rada na pozadinama, ali i sa vrlo sigurnim radom s detaljima kada je to potrebno. Ovo nije neki programski minimalistički rad i ispravnije je reći da se Kerascoët orijentišu ka tome da postignu brz tempo pripovedanja i da ne žele da čitaoca usporavaju dok juri okom preko table, pa je i rad tušem ali i kolorom zapravo vrlo kvalitetan, sa finim teksturama koje deluju kao voštane boje koje lepo odskaču od često belih pozadina. The Court Charade se velikim delom događa na kraljevskom dvoru i kako je ovo doba baroka tako su tu i ornamentalne draperije, uglancani podovi u kojima se ogledaju likovi i predmeti, napudrisane perike, komplikovane haljine, korseti, dvorski kučići koji se hrane samo šećerom… Ovo je strip koji delom kritikuje dekadenciju najviše klase ali koji svakako uživa u prikazu raskoši i bogatstva na jedan ekonomičan način.

Što se tiče priče, glavna junakinja, Serine, dolazi iz brojne a siromašne seoske porodice koja stalno muči muku da sastavi kraj sa krajem i želi da svoju propupelu ćerku uda što pre može da bar jednu muku skine s grbače. Serine bi radije da sama bira šta će da radi u životu i mada voli da izigrava dadilju svojoj mlađoj braći, nešto joj i nije ambicija da i sama što pre izrodi što više može sitne dece pa da godinama bude ophrvana sličnim obavezama. Njeno rešenje je onda da pobegne u glavni grad i tamo se nekako ušunja na dvor i postane dvorska dama.

Što je, primetićemo, sulud plan, ali Flore Vesco uspeva više puta tokom ovog narativa da potpuno neverovatne događaje prikaže kao logičnu sekvencu mini-slučajnosti koja na kraju daju spektakularan rezultat. Serine zaista postaje jedna od dvorskih dana i dane dalje provodi služeći NEZAMISLIVO razmaženu kraljicu, trpeći zavist drugih dvorskih dama koje su nešto manje rustičnog porekla od nje i otkrivajući da dvorske intrige zapravo u sebi imaju i vrlo konkretno zlokobnu komponentnu koja se tiče planiranog atentata na kralja.

Serine svoju vrednost u odnosu na druge dvorske dame demonstrira dovitljivošću i kreativnošću, koja se između ostalog ovaploćuje u izmišljanju novih reči što postaju hit na dvoru (neka vrsta mema, jelte) i igranju igara reči sa kraljem, a čak i kada je kraljica kažnjava ova to uspeva da izmetne u neku vrstu prilike da nauči nove stvari o dvoru, nedostupne drugim dvorskim damama. No, ljubomora, zavist ali i pomenuto planiranje atentata na kralja znače da će Serine u jednom momentu biti ostrakizovana pa, kako se to čini svima, i ubijena zbog svog ponašanja.

No, Serine će se na dvor vratiti maskirana u dvorsku ludu i ovog puta osvojiti kraljevu pažnju, gde ovaj u jednom dosta klasičnom odnosu počinje ludi da veruje više nego svojim sekretarima pa se na nju oslanja sve više i u domenu odluka koje kao državnik mora da donosi. Serine i dalje radi na tome da osujeti atentat a pomoć dobija od osoblja dvorca, uključujući kuvare i kuvarice ali i mučitelje iz podruma koji su zapravo jako fin svet i imaće presudnu ulogu u finalu stripa kada se atentatori razotkriju a na dvoru dođe do svojevresnog prevrata.

Kažem „prevrata“  na „revolucije“ – mada te reči znače skoro isto – jer The Court Charade uprkos svim mogućim signalima koje daje da će ovo biti priča o klasnom ratu (i prevratu) zapravo na kraju to nije. Ovo je strip koji se završava ne promenom sistema već samo promenom imena čoveka koji sistem predvodi i ovde je jedan kralj zamenjen drugim, potencijalno boljim na ime svog iskustva sa običnim svetom i time manje dekadentnim, ali pomalo me je iznenadilo da ova pripovest nema veću ambiciju. Takođe, strip je i pomalo konzervativan u tome kako kraljicu prikazuje kao razmaženu, dekadentnu i zlobnu dok je kralj – iako ne perfektan – jedan dobroćudniji i pravičniji lik. Mislim, ne da je to sad neki veliki GREH, jelte, ali jeste pomalo konzervativno i u skladu sa klasičnim bajkama, dok sam ja čitajući očekivao više, rekoh, dekonstrukcije, otrzanja tradiciji i socijalno progresivniji zaključak.

No, ako nemate ista –priznaću sumanuta – očekivanja kao ja, The Court Charade je svakako dopadljiv strip sa prijatnom protagonistkinjom, akcentom na intelektualnim igrarijama ali i lepršavim crtežom koji pogotovo procveta kada se Serine pretvori u dvorsku ludu i unese kinetičku energiju na panele. Ovo je duhovito na intelektuanom planu i prijatno na likovnom pa svakako vredi da se pročita i promisli. Ja bih ovo bez mnogo razmišljanja davao deci na čitanje a Europe Comics ga prodaje na ovom mestu.