Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas imamo na jelovniku prijatan album slobodnih improvizacija i avangardnog džeza, nadenutog sa samo malo elektronike, da zamiriše (i zapucketa), a inspirisanog pticama i njihovim migracijama. Već iz ovog opisa će upućeniji čitalac naslutiti da imamo posla sa evropskim free jazzom i avangardom. I još kako! Dvojica od trojice muzičara koji sviraju u postavi nazvanoj prosto European Trio su veterani, pa i bona fide legende free improv scene starog kontinenta, a predvodi ih nekoliko generacija mlađi ali vrlo talentovani, vrlo cenjeni multiinstrumentalista okrenut različitim facetima improvizacije i avangarde.
Gabriele Mitelli, John Edwards, Mark Sanders: Three tsuru origami izdao je prošle nedelje italijanski izdavač WE INSIST!, jedna fina, što se kaže grassroots ekipa prijatelja koja je udružila snage kako bi promovisala muziku i umetnost koju prave i vole. WE INSIST! se ne drže jednog žanra ili muzičke forme kao pijani plota mada je fer reći da je njihov katalog najviše ukorenjen u avangardom džezu sa zdravom količinom moderne kompozicije i neidiomatske improvizacije urolanom u palačinku. Okosnicu čine italijanski muzičari (Giancarlo nino Locatelli, Simone Fratti, Gianmaria Aprile, Cristiano Calcagnile, Andrea Grossi, Gabriele Evangelista, Giorgio Pacorig, Alberto Braida…) pa je po tome Three tsuru origami, album o kome danas pričamo, pomalo i signal izlaska iz standardnog kruga prijatelja i uključivanja velikih imena sa britanske scene, te jednog plodnog ukrštanja generacija, senzibiliteta, ideja…
Gabriele Mitelli, mozak ovog projekta je rođen 1988. godine u Bresciji a gde i danas živi i radi, kao direktor festivala Ground Music Festival čiji je jedan od osnivača, ali i u drugim ulogama. Mitelli je suosnivač projekta INDICA posvećenog improvizovanoj i istraživačkoj muzici, kao i organizacije BAO – Brescia Arts Observatory, zamišljene da bude neksus u kome će se sretati i kreativno ukrštati regionalni umetnici iz različitih disciplina, usmereni pre svega na savremenu i eksperimenetalnu muziku.
Naravno, Mitelli je pre svega muzičar, trubač po osnovnoj vokaciji ali sa intersovanjem i ekspertizom i na drugim stranama, uključujući kornet, ali i sintisajzere. Na ovom albumu on svira, pored trube i sintisajzera, i sopran saksofon i mada ova muzika nije nužno namenjena tome da demonstrira vrhunsku tehniku i zanatsku izvrsnost, fer je reći da Gabriele svaki od ovih instrumenata koristi vrlo okretno, nižući teksture, teme i boje, pa čak i kada u jednoj od kompozicija zapeva, i to zvuči vrlo solidno.
Naravno, pričamo o vrlo cenjenom umetniku koga je 2017. godine poznati italijanski magazin Musica Jazz nazvao najboljim mladim talentom u naciji a ovaj je odmah potom osvojio stipendiju koja mu je omogućila sviranje i učenje u Portugaliji na neko vreme. Mitelli je obilazio evropske festivale i tamo svirao sa impresivnom galerijom muzičara (neki od njih: Mats Gustaffson, Wayne Horovitz, Ken Vandermark, Rob Mazurek, Chris Speed, Jeff Parker, Chad Taylor, Pasqualle Mirra) a njegovi albumi, u ulogama lidera i kolaboratora su uglavnom vrlo cenjeni i objavljuju ih ugledne etikete kao što je recimo moj omiljeni Clean Feed. Kao i večina muzičara iz ove branše, i on svira u više projekata i ansambala a trenutno mu je najambiciozniji projekat E.G.O, odnosno European Galactic Orchestra, ekipa od 12 muzičara sa raznih strana Evrope (među njima i neki veoma ugledni veterani kao što je švedski svirač tube Per Åke Holmlander, britanski kontrabasista John Edwards, pa i nešto mlađa snaga, saksofonista Pierre Borel) koja spaja uticaje raznih avangardnih tradicija u džezu, od Mishe Mengelberga do Sun Ra.
European Trio pored Mitellija ima i Johna Edwardsa na kontrabasu, a pričamo o čoveku koji više od tri i po decenije svira sa kremom britanske improvizacije, sarađujući sa muzičarima kao što su Maggie Nichols, Lol Coxhill, Phil Minton, Evan Parker, Roger Turner, Eddie Prévost, Veryan Weston, John Butcher… Edwards je legenda ove scene, član London Improvisers Orchestra i London Musicians’ Collective, autor silne muzike za pozorište itd. itd. itd.
Na bubnjevima je jednako ugledni Mark Sanders, perkusionista sa ogromnom kilometražom u kojoj je zabeležio saradnje kako sa britanskim tako i sa američkim muzičarima kao što su Derek Bailey, Henry Grimes, Mathew Shipp, Evan Parker, Roswell Rudd, Wadada Leo Smith, Charles Gayle, Sirone, William Parker, Peter Evans, Barry Guy, Paul Rogers, Paul Dunmall, Simon H Fell, Christian Marclay, Jah Wobble… Sanders je vrlo snalažljiv muzičar u raznim kontekstima ali i čovek ozbiljne formalne naobrazbe sa trenutnim pozicijama predavača na Koledžu muzike u Lidsu i gostujućeg tutora na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu. Ukratko, već samo čuti Sandersa i Edwardsa na istom snimku bio bi doživljaj vredan pažnje a Mitelli, koji ovaj program predvodi, očigledno je vrlo svestan sa kim sarađuje pa i sam iznosi najbolje što ima pred publiku.
U kratkom pratećem eseju koji dolazi uz ovaj album Mitelli govori o velikim migratorinm rutama ptica i upoređuje ih sa herojskim podvizima iz antičkih i drugih naših mitova što je… zanimljiva perspektiva. Ono što sa ovim trijom želi da postigne, kaže na drugom mestu, je distanciranje od klišea i putovanje, jelte, putem kojim se ređe ide. Zvuči smelo, i Mitelli zaista i kaže da se ovde džez dovodi do ivice, da se rizikuje, ali, da ne preterujemo, European Trio ovde zvuči udobno, razigarno i raspoloženo, ali bez nekakve šokante eksperimentalne oštrice kojima bi zasekao uho slušaoca.
Da budem iskren, tako nešto nisam ni očekivao. Sa Sandersom i Edwardsom koji su praktično definisali zvuk jedne generacije evropske improvizacije uvek znate šta približno možete da čekujete i ovde se to i dobija. Three tsuru origami karakteriše kinetička, razigrana svirka, vrlo prirodan zvuk i vrhunska improvizatorska intuicija, ali ovo nikako nije album koji redefiniše free improv koncept. Opet, i zašto bi? Ni Mitelli više nije mlad kao rosa a Edwards i Sanders su rođeni šezdesetih godina prošlog veka i njihova misija je trenutno istraživanje unutar forme koju su velikim delom sami kreirali radeći decenijama na dinamičnoj anglo-američkoj sceni i ovaj album mnogo više osvaja udobnošću sa kojom muzičari zajednički sviraju i improvizuju nego nekim naglašeno riskantnim iskakanjem iz poznate forme.
Ovim neću da kažem da je svaka kompozicija na albumu ista, jer, naravno, nije. New One koja album otvara je zabavan free jazz komad u kome Mitelli na trubi nudi i melodije pa i glavnu temu oko koje sva trojica muzičara zadovoljno improvizuju vozeći se kroz modalne harmonije i distorzirane solaže. Već druga, The Eagle and the Hawk je apstraktniji komad u kome Mitelli izvlači debele elektronske teksture, Edwards distorzira žice kontrabasa gudalom a Sanders udara u nespecifikovane „predmete“ i ovo je vrlo sigurno i vrlo upečatljivo urađeno u tradiciji evropske elektroakustičke avangarde sa samo malo džez energije dodate u miks. Go Godwit Go je ponovo free jazz koji izranja iz gesturale improvizacije i atonalni program ustupa pred spontano nastalom temom. Edwards i Sanders su, može se primetiti, savršena ritam sekcija sa neverovatnim smislom za detalj i teksturu ali i neprestanim poliritmičkim svingom kojim teraju kompoziciju unapred.
Fly Away silazi iz free jazz visine u apstraktniji, hermetičniji stil gde ritam sekcija dobija duži pasaž da u njemu svira sama i Mitelli ovde ne može da izdrži a da tiho ne zapeva preko njihovih dronova. Karma je još jedan moćan, kinetički komad free jazza vođenog trubom ali apsolutno obeleženog Sandersovim rafalnim bubnjevma, dok je naslovna pesma meditativna, velikim delom bez ritma i sa fokusom na atonalnom zvuku da bi do kraja i ona uletela u free jazz freakout modus sa Mitellijem koji hvata sopran saksofon i zaista cvrkuće kao ptica preko Edwardsovog sumanutog bas-pulsiranja. The Indian Geese and Himalaya je slične strukture ali nešto dužeg trajanja sa Mitellijem koji između soliranja na trubi ubacuje vokalne usklike u haos.
Pred kraj dobijamo još jednu elektronsku poslasticu u vidu Green Lake, Black Bird i prosto mi je žao da album ne sadrži više ovih sintisajzerski vođenih kompozicija jer je Mitelli na njima sjajan a i ostala dvojica, onoliko koliko im dopušta da se čuju, deluju vrlo inspirisani.
Album zatvara najduža kompozicija, Ritual Part 3, još jedan energični jazz komad sa Mitellijevim raspoloženim vokalizacijama i atmosferičnim soliranjem na trubi za jedno efektno i blago emotivno finale.
Slobodna improvizacija je često programski hladna, bez mimetičkih ambicija i što je apstraktnije moguće usmerena, ali European Trio na ovom albumu ne pati od programa i svira ono što mu dođe prirodno. Svakako, ovo je i dalje avangardna muzika koja harmoniju i ritam tretira kao mogućnosti a nikako kao zadate veličine, no Mitelli, Edwards i Sanders vole i teme, vole melodije i jasno uhvaćen grupni gruv i sving pa je ovo album koji se ugodno smešta na prostor između suve apstrakcije i „normalnije“ muzike i kao takav može da bude i edukativno gradivo za zainteresovane a neupućene slušaoce. Lepo:
