Pročitao sam Marvelov petodelni miniserijal Captain Carter što je išao od Marta pa do Avgusta ovde godine, rad da vidim kako su se na poslu snašli meni omiljeni crtač Jamie McKelvie, ovog puta u ulozi isključivo scenariste (ne da on u tome nema iskustva, pa Suburban Glamour je izašao pre skoro petnaest godina!!!) i zvezda-u-usponu, crtačica i tušerka Marika Cresta koja je pre ovog stripa već radila za Marvel crtajući početak drugog serijala Star Wars: Doctor Aphra. Cresta je već tamo ostavila solidan utisak i mada u Captain Carter nisam prezadovoljan svime što je pokazala – slutim da se dosta toga dešavalo na brzinu zbog rokova – ovo je svejedno interesantan i, ključno, zabavan mali strip koji korektno hvata kombinaciju superherojske akcije, sociopolitičke osvešćenosti i špijunske konspiracije koju danas po inerciji vezujemo za Kapetana Ameriku.

Kapetana Ameriku? Tako je! Captain Carter je u ovoj verziji Marvelovog univerzuma Margaret „Peggy“ Carter, britanska operativka koja je u Drugom svetskom ratu učestvovala u eksperimentima sa serumom za kreiranje supervojnika a onda pozitivno odreagovala na njega i igrala ulogu koju je u mejnstrim univerzumu imao Steve Rogers, Kapetan Amerika.

Publika koja Marvelove likove zna prevashodno sa filma i televizije je dobro upoznata sa likom Peggy Carter iz prvog filma o Kapetanu Americi i kasnije uspešne serije, gde ju je sjajno tumačila Hayley Atwell, a taj je lik onda imao  sopstvene varijacije i permutacije kroz animiranu seriju What if… i drugi film o Doktoru Strejndžu. Sa druge strane, Margaret Elizabeth Carter (bez nadimka Peggy) je u stripovima o Kapetanu Americi postojala još od 1966. godine, kao romantični partner Stevea Rogersa iz vremena pre njegovog „umiranja“, odnosno decenijskog spavanja u santi leda i buđenja u modernom svetu. Drugim rečima, originalnu Margaret Carter su kreirali još Stan Lee i Jack Kirby, ali je ona bila dovoljno sporedan lik da je i radikalna hirurgija u poslednjih nekoliko godina i izmišljanje novih alternativnih univerzuma nisu oštetili.

Pod ovim naravno mislim da ne postoji dovoljno budala tamo negde na internetu koji će tvrditi da im je Margaret Carter bila omiljeni lik pre nego što ga je Marvel upropastio svojom woke agendom. Mislim, sigurno ih ima, ali ne u dovoljnoj meri da izazovu ikakve ozbiljnije talase i zapravo dovedu u pitanje relevantnost lika kao što je Peggy, koja je potekla na filmu, nastavila na televiziji a sada ima strip-serijal koji predstavlja alternativnu stvarnost u kojoj umesto da bude drusna špijunka i ljubavnica Kapetana Amerike, ona efektivno (i efektno) radi njegov posao i igra njegovu ulogu simbola i uzora drugima po pitanju stajanja na braniku slobode, časti, čojstva i junaštva.

Naravno, iako je uvek zgodno malo prodrmati osnovni model i videti kako stvari izgledaju kada se umesto muškarca u neku od ikoničkih uloga stavi žena, moram da priznam da je ovaj strip meni bio zanimljiviji na ime ideje da je taj neki jedinstveni supervojnik, simbol i zaštitnik slobode, poreklom ne iz Amerike već iz Ujedinjenog kraljevstva. Kako je strip i pisao građanin UK, ovo je bila idealna prilika da se ispitaju specifične tenzije između usta koja govore o slobodi i kostima koji na sebi nosi simbole što ih dobar deo sveta povezuje sa nezasitom imperijalističkom pohlepom. McKelvie se ovde ozbiljno potrudio da ova vrsta diskusije bude integralni deo naracije.

Mada u tome nije ZAISTA uspeo i mada ne volim što sam THAT GUY u ovoj situaciji, vredi primetiti da su ovde rasprave o britanskom imperijalizmu i generalne sociopolitičke opservacije u narativ uglavljene pomoću pajsera i obilne količine lubrikanta i da ne bih mogao ozbiljno da kontriram ako bi neki „ja samo ne želim da me udaraju svojom političkom agendom po glavi“ lik sa interneta seo i počeo da objašnjava kako je ovaj strip uzeo da čita nedužno očekujući špijunski akcioni triler koji će ga malo razgaliti a onda ugazio usred istorijske lekcije o britanskom imperijalizmu i ukazivanja kako se o tom imperijalizmu ni danas ne uči dovoljno u obrazovnim programima Ujedinjenog kraljevstva i kako je ovo strip koji su kidnapovali „borci za socijalnu pravdu“ koje nije briga je li strip na kraju ispao dobro sve dok su imali prilike da u njega ubace svoju političku propagandu.

Ali, mislim, znate šta? Captain Carter ni slučajno nije jedini strip u istoriji superherojskih stripova koji nije savršeno umetničko delo na ime truda da se njime kaže i nešto politički osvešćeno. Svakako mu mogu zameriti nezgrapnost sa kojom McKelvie izražava inače sasvim bitne poente sa kojima se politički potpuno slažem, ali neću sad da se pretvaram da ga to čini nečitljivim. Ili čak, lošim.

Naprotiv, ovo je sasvim solidan strip smešten u sveže izmaštan alternativni univerzum u kome Peggy Carter, junakinju, MA LEGENDU Drugog svetskog rata nalaze zamrznutu u santi leda u današnje vreme i ona, nakon kraće svađe između Amera, Rusa i Britanaca kome pripada legendarna supervojnikinja, odlučuje da svoj život nastavi da živi u Londonu, svesna da su svi ljudi koje je poznavala danas mrtvi, i da svi sa sobom u džepovima nose superkompjutere koje iz nekog razloga zovu telefonima.

Peggy odmah dobija posao u agenciji S.T.R.I.K.E. jer mladi i propulzivi premijer Ujedinjenog kraljevstva želi da iskoristi njen simbolički potencijal da popularizuje britansku specijalnu antiterorističku službu koja je nekada bila deo S.H.I.E.L.D. ali je onda Britanija krenula svojim putem i S.T.R.I.K.E. se sada vidno slabije snalazi u zaguljenom svetu internacionale kontra/ špijunaže.  McKelvie nema potrebu da eksplicitno pominje Bregzit, ali je ovo jedan uspešno izveden politički komentar koji ne deluje ni nezgrapno ni neumesno.

Strip u širokim crtama ponavlja dosta kanonskih motiva koje vezujemo za Kapetana Ameriku, sa sve melanholijom „žene izvan svog vremena“ ali i pojavljivanjem neonacističkih Hydra terorista koji, reklo bi se, pokušavaju da atentatom na hodajuću legendu nekako upišu neku simboličku pobedu za svoju političku opciju, ali McKelviejev scenario je promišljeno sklopljen tako da se opšta mesta iskoriste samo kao odskočna daska za razvoj narativa i vrlo konkretne kritike koje autor ima spram britanske imperijalne politike ali i savremene političke orijentacije. Uprkos tome što s pravom kritikujem neke propagandne segmente ovog stripa zbog njihove neprirodnosti i artficijelnog tona, McKelvie s druge strane uspeva da kreira zanimljivo diversifikovan, organski sklopljen tim oko Carterove u kome se pored alternativnih (i odličnih) verzija Tonyja Starka i Elizabeth Braddock* pojavljuje i ne-supermoćna hakerka afrčkog porekla kroz koju strip uspeva da pošalje najveći deo uspešnih poruka o identitetu, patriotizmu, ekonomskoj nejednakosti itd.

*koja ovde ne nosi nadimak Betsy već Lizzie i mada ima moći po kojima znamo Psylocke iz mejnstrim univerzuma, zapravo nije superheroj već tek izvrstan agent S.T.R.I.K.E.-a

Sam špijunski zaplet je zapravo prilično dobar i, mada predvidiv, daje autorima prostora da razviju kvalitetnu trilersku i akcionu radnju sa fino uklopljenim scenama superherojske tuče ali i solidnim istražnim radom tako da obe strane jednačine budu u ravnoteži. McKelvie uspeva da i razrešenje misterije bude primereno „stripovski“ preterano a da opet to ne pokvari sociopolitičke poente koje pravi, a mada mu likovi na momente preterano pamfletski pričaju, hemija u timu je autentična i zabavna.

Marika Cresta ovde, kad posrće, najviše posrće na planu fizionomija, crtajući ih brzo, prljavo, bez senčenja i mnogo truda oko uverljivosti. U nekim drugim kontekstima ovo bi prolazilo ali ovo je realistično crtan superherojski strip u kome se podrazumeva izvestan nivo klasične estetike pa lica baš štrče. Povremeno ni anatomija nije baš na nivou, ali opet, Cresta OČIGLEDNO nema problem da lica i anatomiju nacrta korektno i atraktivno kada ima vremena pa slutim da je ovde zaista problem bio sa rokovima. Kada su joj table dobre, one su odlične, sa sjajnim lejautom, prirodnim pripovedanjem i odličnim likovima. Akcija joj je tečna, atraktivna i scene logično slede jedne iza druge (što je kvalitet koji često nedostaje i mnogo poznatijim crtačima) i ovo je, uz kolore koje su radili Matt Milla i Erick Arciniega vrlo lepuškast strip kad je sve urađeno uz dužnu pažnju. Naprosto, volim superherojski strip realističnog stila, urednog a dinamičnog lejauta i svetlih, lepih kolora i Captain Carter – uz letering Claytona Cowlesa – najveći deo vremena izgleda odlično.

I nadam se da sve to na gomili znači da ćemo Peggy i njen ansambl možda videti ponovo. Deluje kao raspikućstvo da izmaštate čitav jedan novi univerzum, date nam jednu dobru priču sa zanimljivim likovima u njemu (ozbiljno, ovaj Tony Stark je vrlo intrigantan) a onda mu se više nikada ne vratite. Nije da Marvel nije radio i veće gluposti ali hajde da se nadamo da svi učimo na svojim grekama. Amazon serijal prodaje ovde.