Uz dosta nećkanja sam sebe privoleo da pročitam Checkmate, šestodelni miniserijal koji je izlazio prošle godine i predstavljao naredno poglavlje u evoluirajućoj špijunsko-akciono-misteriozno-vodviljskoj sagi koju je Brian Michael Bendis osmislio za DC univerzum i njegove najveće heroje. Dobro, kažem „osmislio“ ali Checkmate kao i mnogo toga drugog što Bendis radi u DC-ju poslednjih godina ostavlja utisak kao da je scenarista imao osnovnu ideju a zatim seo i automatski kucajući napravio šest epizoda stripa koji nema ni glavu ni rep ni jasan zaplet ni zanimljivu radnju i koji se oslanja na „šokantna“ otkrića vezana za identitete i prošlosti nekih od likova pre nego na, znate već, kvalitetno pripovedanje, dobar rad sa likovima, ili makar shvatljivu centralnu premisu.

Znam da su moji prikazi recentnih stripova Briana Bendisa sumorno ujednačeni i predvidivo rezignirani. I naravno da tu ima malo i sindroma razočaranog ljubavnika – Bendis je početkom veka bio velika bela nada, paradigmatični scenarista dovučen iz svete nezavisnog krimi-stripa da posrćućem superherojskom mejnstrimu udahne malo sveže krvi, i dok god su mi u sećanju sveži njegovi radovi na Daredevilu i Ultimate Spider-manu, svaki ću njegov novi strip analizirati sa posebnom oštrinom. Ali, da bude jasno, ovde to uopšte nije potrebno. Checkmate je takav haos i bezumlje na svim nivoima da sam prosto razgnevljen što Bendis troši sjajnog crtača Alexa Maleeva (saradnika na mnogim važnim stripovima koje je Bendis uradio, prevashodno Daredevilu, a kasnije i Moon Knightu) na ovakve nebuloze. Maleev je svakako spakovao lep honorar u džep i, što se kaže, drago mi je zbog njega, ali čoveku mora da se malo slomi srce kad vidi ovakav talenat protraćen na strip koji je prosto agresivno besmislen i bolno, intenzivno u prvi plan gura sve Bendisove najgore karakteristike.

Za potrebe malo kontekstualizacije, ova inkarnacija Checkmate je treći put da se ova organizacija u DC-jevim stripovima pojavljuje u sopstvenom serijalu. Checkmate je globalni i kompleksni kontraobaveštajni entitet nastao kao odgovor na globalne terorističke i superzločinačke pretnje i u svojoj poslednjoj inkarnaciji od pre više od decenije (a pod dirigentskom palicom Grega Rucke) ovo je bio odlično odmeren špijunsko-superherojski strip u kome su se džemsbondovski vodvilj i superherojska opereta lepo i prirodno mešali.

Bendis je, sa svoje strane, kao jedan od centralnih motiva svog rada u DC-ju postavio tzv. Event Leviathan, signalizirajući da on, uostalom, danas razmišlja isključivo u kategorijama „događaja“ i da ga nekakav metodični rad sa likovima i sa zapletima koji se prirodno razvijaju kroz epizodni narativ ne interesuju. Event Leviathan o kome sam pisao kada sam govorio o Bendisovom Supermenu je, u demonstraciji Bendisovog položaja u DC-ju bio sasvim na silu umetnut događaj (između svih drugih događaja što su se u tom trenutku dešavali u DC-jevom univerzumu) kojim je globalna ravnoteža moći dramatično pomerena a novi igrač, misteriozna organizacija Leviathan, na kolena bacio sve obaveštajne i kontraobaveštajne organizacije na svetu i proglasio novo doba u kome države više neće imati tajne a superheroji će shvatiti da su decenijama služili nepravične oligarhijske režime koji su u ime socijalnog mira bili spremni i na najnemoralnije činove.

Ovo što sam napisao u poslednjoj rečenici je, da bude jasno, MNOGO eksplicitnija i transparentnija sinteza ideja i teza iz Event Leviathan i njemu odnosnih stripova, nego što je Bendisov zamumuljeni narativ ikada imao ambiciju da nam pokaže.

Jer, Bendis je postao naporno opskuran. Kritikovao sam njegove „omladinske“ stripove poput Young Justice i Legion of Super-Heroes za to što su se u svojim pričama prevashodno oslanjali na misterije koje je trebalo da predstavljaju mamac i udicu za čitaoca i da ga vuku kroz narativ inercijom želje da sazna šta se iza tih misterija krije i, razočaravajuća otkrića koja su nam ti stripovi dali, ako su se uopšte udostojili da ikako odgovore na pitanja koja su sama postavili, su u velikoj meri demonstrirala Bendisovu nesposobnost da sagleda ne samo kako treba da izgledaju emotivni ulog i nagrada na strani čitaoca već i kako treba da izgleda bazično pripovedanje koje čitaocu daje bazično čitalačko zadovoljstvo.

Ali Checkmate bi trebalo da je ugođen TAČNO sa Bendisovim najjačim stranama, zar ne? Mračna, intrigom ispunjena špijunska priča sa mračnim organizacijama što imaju mračne agende, mračni ljudi u mračnim kostimima koji stoje u mračnim prostorijama i mrmljaju kriptične dijaloge što ih je nemoguće shvatiti hic et nunc ali koji će nas progoniti sledećih sto strana dok se ne raspakuju u spektakularnim otkrićima gde ćemo sami povezati niti i biti ŠOKIRANI – zar nije to ono u čemu je Bendis najbolji?

Ako je nekada i bio – a mislim da se može argumentovati da nije – to se ovde ne vidi. I zapravo, ako se vratimo nazad na Daredevila, ovo nije bio strip koji je šokirao kompleksnim zapletima i neočekivanim raspletima već, naprotiv, kvalitetnim karakternim radom i pažnjom posvećenom malim događajima u životima likova čiji su nam, jelte, ti životi, bili prikazani praktično pod mikroskopom. Checkmate je na dijametralno suprotnoj poziciji od ovoga, strip natrpan likovima koji se izražvaju u frivolnim saundbajtovima, mnogo PRIČE oko toga šta je sve na kocki i malo akcije koja i kad je ima deluje kao da je tu po dužnosti a ne zato jer dolazi kao prirodan krešendo dobro vođenog zapleta.

I, mislim, ja ne umem da prepričam zaplet ovog stripa. OK, istina je da sam nekoliko puta zaspao i budio se čitajući ga, ali sam mu se posle vratio u budnom stanju i on ni tako nije imao više smisla. Bendis kao da je pod utiskom da su same ideje koje je imao kada je seo da piše ovaj scenario dovoljno zapanjujuće šokantne za čitoaca da ne mora da ide u njihovu razradu i onda Checkmate deluje više kao lista bulet pointa nego kao stvarno ispričana priča.

Svakako, možemo da scenaristi damo malo popusta s obzirom da je strip nastajao usred internog prekomponovanja DC-ja i otpuštanja mase urednika i pomoćnika urednika iz firme, te radikalnog menjanja smera na koje on nije mogao da utiče. Ali malo popusta ne može da spase ovaj strip. Šokantne ideje? Pa, Leviathan sada ima svoju državu. Dobro, i? I, ništa. Bendis sa ovom idejom ne uradi APSOLUTNO ništa. Kada Supermen – nezvan – doleti u ovu državu zapreti mu se da je u pitanju invazija na suverenu naciju i posle dobar deo vremena pripadnici Checkmatea provode diskutujući da im treba kredibilan dokaz zločinačkih radnji na osnovu kojeg bi mogli da napadnu ovu zemlju ali sve to na kraju ne ide nikuda. Ovo nije politički triler iako se malo, simbolički, zaogrće u njegovo ruho.

Takođe, ovo nije duboka dekonstrukcija i rekompozicija DC-jevog kontinuiteta. Utisak je da Bendis misli da je to što se otkrilo da je Mark Shaw – Manhunter – na čelu Leviathana bio nekakav šokantan momenat za čitaoca iako se radi o relativno opskurnom liku (trećem po redu Manhunteru u DC-jevim stripovima) za koga malo ljudi zna a još manje ima ikakvu investiciju u njega. Slično tome, misterija vezana za Kinga, trenutnog predvodnika Checkmatea se ovde formatira kao jedan od značajnih elemenata zapleta, iako, kada se u poslednjoj epizodi otkrije njegov stvarni identitet, to opet nema apsolutno nikakvu težinu i služi samo da pokaže da Bendis nije zaboravio da je Jack Kirby nekad radio za DC.

Svakako je najbezveznije uvođenje novog lika, brata Lois Lane za koga ona do sada nije znala a on je i svojevrsni maskirani osvetnik/ superheroj. Bendis ovde dosledno nastavlja sa daljim žanrovskim zaoštravanjem likova koji su decenijama funkcionisali dobro jer su upravo igrali uloge značajnih civila u svetu punom kostimiranih ekscentrika i ovo je samo još jedan primer kako puka jurnjava za internet-reakcijama i šerovanjem tih reakcija putem društvenih mreža biva značajnija od kvaliteta samog stripa. Insistiranje da je svaka osoba u Supermenovoj okolini na neki način „super“ je dobar način da sve što je super na kraju izgleda trivijalno.

Strip ima nekoliko linija radnje iako nema jasan zaplet, ali suštinski se sapliće na najvažnijem mestu: sam Checkmate nikada ne ostavlja utisak stvarne organizacije već je to samo s koca i konopca skupljena grupa superheroja koja dela bez plana, programa i organizacione strukture. Neki od njih su bivši ili sadašnji članovi Lige pravde, što dodatno – i bespotrebno – komplikuje naraciju i služi u najboljem slučaju za gegove kao što su da Green Arrow kaže kako se ponekad teleportuje na satelitski glavni štab Lige pravde samo da bi kakio u tamošnjem WC-u. Haha.

Ili, ne, priča se sapliće na ovom najvažnijem mestu: Leviathan nam je predstavljen kao neverovatna globalna pretnja. I to ne kao stereotipna stripovska pretnja već kao organizacija sa resursima, odlučnošću i tehnologijom da u potpunosti promeni paradigmu života na planeti. Superheroji se dakle, ovde ne suočavaju sa nečim što se lako poražava udarcem pesnice već protiv, na neki način, društvene evolucije koja, iako NJIMA deluje preteće, zapravo deluje prijemčivo možda i kritičnoj masi populacije.

Osim što ništa od toga nije zaista tačno. Čitalac ni jednog trenutka ne veruje da je Leviathan stvarna pretnja, po bilo koga, a za Bendisa je već tipično da sugeriše velike, revolucionarne sile na delu u svojim stripovima, samo da bi do kraja zaboravio da nam ih pokaže.

Dobro, kažete vi, makar je Alex Maleev u formi. On je uvek u formi.

I jeste, sa sve sjajnim Daveom Stewartom na koloru ali Maleev ne može da uradi previše sa nemuštim scenariom u kome imate scene u kojima ljudi stoje i pričaju ili u kojima se ljudi biju a bez jasnog razloga i motiva. Svakako, Bugarin stripu daje svoju trejdmark atmosferu i „odrasli“ izgled ali ovo na kraju tvori neobičan i neugodan kontrast sa Bendisovim frivolnim dijalozima i nikada se ne postiže stvarna harmonija ili, makar, ujednačenost te atmosfere.

Čitajući Checkmate sa zakašnjenjem većim od godinu dana preovlađujuća emocija je da je ovo strip za preskakanje. Bendisove ideje o razvoju DC univerzuma ne samo da su se pokazale kao kreativno neinspirativne za njega samog već ih je i izdavač na kraju u dobroj meri ignorisao, stavljajući sudbinu univerzuma prevashodno u ruke Joshue Williamsona. Naravno, Bendis je preveliko ime da bi se iko plašio za njegovu budućnost, ali za sada mu je učinak u DC-ju poražavajuće slab. Checkmate na Amazonu možete kupiti ovde.