Sa priličnom apetitom sam pročitao miniserijal Campisi – The Dragon Incident koji je prošle jeseni izlazio za AfterShock Comics a ovog proleća je dobio svoju kolekciju. S obzirom da se radi o autorima koji su meni načelno malo poznati, u ovu avanturu sam ušao najpre osokoljen znanjem da mi AfterShock čuva leđa i da nema šanse da bi me razočarali. I, da bude jasno – nisu. Iako je Campisi – The Dragon Incident zapravo taj neki skoro pa klasičan postmoderni spoj nekompatibilnih žanrovskih tropa i senzibiliteta, ova priča na kraju veoma solidno funkcioniše, ima uspele likove sa uspelim karakternim lukovima pa na kraju uspeva nešto i da kaže. Ne nešto OSOBITO originalno, nije ovo neka ambiciozna filozofska skaska, ali to što strip ima da kaže izrečeno je sigurnim žanrovskim jezikom koji, kako rekoh, u početku nije delovao nužno toliko sigurno na ime svoje vrlo smele kombinacije motiva i žanrovskih značajki.

Već sam pre neki dan pomenuo da AfterShock Comics ima vrlo dobru nameru da se bavi žanrovskim stripom na jedan profilisan način, izbegavajući ustaljene formule koje karakterišu produkte etabliranih izdavača poput Imagea, BOOM!-a ili Dark Horsea, mada, opet, naravno da svi oni i sami traže sve moguće varijante da iskombinuju poznate žanrovske elemente na uzbudljive načine. Kako su pametniji od mene to odavno primetili (konkretno Greg Gillis, aka Girl talk): živimo u „remiks kulturi“ i u njoj je već čin rekombinacije elemenata, pogotovo kada ti elementi dolaze iz dva različita okruženja umetnički gest za sebe. Da li to proizvodi dobru umetnost ili ne, je naravno odvojeno pitanje (taj jedan jedini Girl Talk album o kome sam u životu pisao za Popboks mene nije NAROČITO dojmio iako se načelno smatram ljubiteljem Mashup pristupa), ali mislim da je fer ukazati na Campisi – The Dragon Incident kao na dobar primer u kome mashup nije sam sebi svrha nego se spajanje nespojivog ovde koristi da se dobije inače nedostižni efekat sinergije epskog i svakodnevnog, večitog i banalnog i da se u njihovom secištu pronađe jedna neočekivano humana poenta.

Konkretno, Campisi – The Dragon Incident je kao da ste spojili Goodfellas i, šta ja znam, Game of Thrones? Ne, ne, stanite, GDE BEŽITE, nije to zaista tako zastrašujuće kako zvuči kada se prvi put pročita. Ovo je strip koji osvežavajuće dobro rukuje svojim visokim konceptom i osvežavajuće dobro barata mafijaškim stereotipima, dajući čitaocu uverljiv, životan svet iako se vidno i neskriveno oslanja na trope, pa čak i stereotipe dva sasvim dobro etablirana žanra.

Autor scenarija za Campisi – The Dragon Incident je James Patrick, čovek koji je svoj start u strip industriji imao kroz male i nezavisne publkacije krajem devedesetih, da bi potom pisao web stripove za Movie Poop Shot, sajt kojim je Kevin Smith promovisao svoj film Jay and Silent Bob Strike Back (da vam malo pokvarim dan: ovo je bilo pre pune dvadesetdve godine. Znam. Znam, ništa mi ne govorite). Patrick je dalje ušao u mejnstrim, radeći za izdavače poput IDW-a, Zenescopea i DC-ja, pišući i Batmana i Harley Quinn, i Star Trek i Angel, pa bogami i Grimm Fairy Tales. Nakupivši pogolemo iskustvo, na kraju je zablistao na AfterShocku sa autorskim serijalom Kaiju Score (o kome bi trebalo da pišem ovih dana) a trenutno za istog izdavača radi Astronaut Down, potvrđujući AfterShockovu pažljivu posvećenost kvalitetnom žanrovskom stripu.

Crtač je ovde takođe jako zanimljiv. Marco Locati je ilustrator iz Bergama – vrlo primereno je da imate Italijana na crtežu za strip koji se nesputano bavi motivima vezanim za italijanske migrante u SAD – a koji je radio za gomilu izdavača u raznim medijumima kreirajući dizajn i crteže za naslovne strane, omote kompaktdiskova itd. Čovek je urednik magazina Matter Mag i autor nekoliko uspešnih strip serijala (Tiresia, na primer) a, koliko je meni vidljivo, ovo mu je, pored radova za Heavy Metal, prvi kompletno urađen strip za američkog izdavača. I impresivno je to urađeno. Locati nije statičan crtač kako ilustratori ponekad umeju da budu, njegovi crteži ali i table su dinamični i puni energije, ali nije ni neko ko se izražava isključivo kroz akciju i Campisi – The Dragon Incident je zapravo vrlo atmosferičan narativ u kome dobijamo malo akcije i mnogo kontemplacije, a što i jeste u skladu sa činjenicom da se glavni junak, Sonny Campisi nalazi na životnoj prekretnici i prinuđen je da odabere gde njegova lojalnost zaista počiva.

Campisi – The Dragon Incident smešten je u svet u kome su zmajevi nekada bili ne samo stvarni nego su i živeli naporedo sa ljudima. Uvod za prvu od četiri epizode pokazuje nam i kako je primirje koje je poslednje pleme zmajeva imalo sa tadašnjim kraljem narušeno nakon smrti kralja i kako su oklopnici novog kralja bezdušno istrebili sve do poslednjeg zmaja smatrajući da naprosto vrše svoju biološku dužnost obezbeđivanja mirnog i bezbednog okruženja za svoju decu.

Kažem „do poslednjeg“, ali barem jedan zmaj je preživeo. Srećemo ga tek stolećima kasnije u modernom američkom gradu Green Village gde će se ovaj zmaj pojaviti i zahtevati da mu zajednica pronađe i na žrtvu prinese partikularnu osobu, potomka viteza koji je svojeručno rukovodio masakrom – takoreći genocidom – zmajeva nakon jednostrano narušenog primirja, kako bi zmajevska vrsta makar simbolički dobila zadovoljštinu. Ako u roku od dvadesetčetiri časa ovaj čovek ne bude živ izveden pred zmaja kako bi ga ovaj mučio i ubio, Green Village će biti spaljen do temelja ognjenim dahom titanske, starostavne životinje.

To da ovog zmaja ljudi uvredljivo nazvaju životinjom, iako su svesni da mu suštinski ne mogu ništa je začajan element stripa koji možda i neočekivano uspešno u svoj narativ upliće značajnu količinu kritike rasizma i ksenofobije. Reći da su zmajevi ovde metafora za potlačene manjine u severnoameričkom društvu nije neki veliki intlektualni skok u nepoznato jer istorija koju saznajemo tokom stripa govori o, pa, istoriji prevara, prekršenih obećanja i povremenog a zatim sve sistemskijeg nasilja koje su ljudi vršili nad zmajevima. Tretman nativnih Amerikanaca ali i afroameričkih robova u SAD ovde je iznenađujuće elegantno reflektovan i sažet kroz prikaz odnosa zmajeva i ljudi u ponorima istorije.

A istorija je bitna jer ona predstavlja okvir u kome se razvija odnos između ovog zmaja i zajednice u Green Villageu. Ili makar jednog partikularnog predstavnika zajednice. Sonny Campisi, čije je ime i u naslovu stripa je lokalni đilkoš koji je pobegao od kuće još kao mladi tinejdžer i preživeo samo zahvaljujući tome što su mu dobri ljudi iz komšiluka pružili nesebičnu podršku. Lokalni restorani i barovi su mu davali mogučnost da spava, hranli ga, pa mu i davali posliće da ih obavlja i Sonny će izrasti u proverbilajno dete koje je podiglo čitavo selo. Sledstveno tome, on prema selu (a koje je, primetićete i u nazivu, jelte, grada) razvija odnos ogromne lojalnosti i dužnosti da ga zaštiti koji deluje sasvim nepatvoreno, prirodno i, bez obzira što Sonny nije „stvarno“ dobra osoba, plemenito.

Sonny nije „stvarno“ dobra osoba jer radi za lokalnog mafijaškog bosa, gospodina Roosija Juniora. Šta radi? Pa, kada klinci iz komšiluka pomenu da Sonny rešava probleme on to negira. Rossi Junior za to ima druge ljude, izrazitije siledžijski (i psihopatski) nastrojene. Sonny Campisi je čovek koji pazi da do problema zapravo ni ne dođe i rešava ih pre nego što se pojave. On, naravno, ponekada primenjuje silu ali on je pre svega „fikser“, neko ko poznaje lokalnu zajednicu u dušu i ume sa ljudima, obezbeđujući da njegovom bosu ljudi plaćaju zaštitu na vreme i da svi budu zadovoljni aranžmanom.

Strip prikazuje Sonnyja, njegov posao i zajednicu u kojoj on radi sa priličnom nivoom detalja, koristeći oprobani metod monologa glavnog junaka da nam približi i njegov karakter i njegov odnos prema zajednici, pa onda i etički konflikt koji u njemu izrasta kada zmaj počne da toj zajednici preti. Ovo je svet u kome zmajevi, kiklopi, krakeni i druga kriptozoološka menažerija postoji ali se pojavljuje sporadično i u drugim elementima, ovo je naš svet, u kome klinci voze skejtborde, drndaju telefone i gledaju Game of Thrones. Sonny ovaj svet, sažet u Green Villageu razume i voli i boli ga to što Rossi Junior naprosto ne brine dovoljno za ovu zajednicu i posmatra je pre svega kao izvor prihoda kojim se manipuliše da se prihodi maksimizuju. Sonny, naravno, vidi LJUDE i činjenica da radi za Rosija Juniora posledica je samo toga da je nekada radio za njegovog oca koji je imao mnogo više empatije za te iste ljude kojima je, na neki način vladao.

Ove paralele između fantazijsko-srednjevekovnog početka stripa i „realnog“ sveta u kome se događa ostatak su dobro postavljene i nebriga Rossija Juniora za to šta će se ultimativno desiti sa Green Villageom, mimo toga koliko para on tu može da izgubi je opipjiva i za čitaoca. Utoliko, zmaj, koji ima sopstveni karakter i dominira stripom kao jedno preteće, neizbežno prisustvo nad glavama u suštini nedužnih građana, igra i lepu ulogu metafore za bilo koju vrstu kataklizmične pretnje zajednici, od prirodnih nepogoda do ekonomske recesije. Poenta na kraju ostaje ista – mafija, kojoj su puna usta zaštite zajednice, a koju debelo naplaćuje, na kraju nije zaista deo zajednice, ma koliko se pravila da jeste. Ono malo dobrih ljudi u njoj su uvek nadglasani vikom oportunističkih psihopata koje boli dupe za bilo šta drugo osim svog blagoutrobija.

Do kraja stripa Sonny će pronaći način da zaštiti svoju zajednicu, ispoštuje zmaja, ali i obezbedi da se ubuduće slične stvari ne dešavaju i ovo je jedna uspelo humana mafijaška priča u koju su sociopolitičke teme utkane iznenađujuće elegantno.

Locatijev crtež je, kako rekoh, vrlo upečatljiv. Likovi i lokaliteti mu imaju puno karaktera, a atmosfera koju on gradi između ostalog jakim kontrastima u koloru je na skoro idealnom mestu između fantazijske i realistične, uspevajući da iznese te naoko nespojive žanrovske elemente zapleta. Kako većinu pripovedanja iznosi Patrick kroz svoj tekst, tako i Locati ne mora da se previše brine za to jesu li njegove table shvatljive same za sebe i on se više ulaže u atmosferu i energiju sa nekim jako uspelim slikama ali i kompozicijama tabli koje prijaju oku i daju stripu identitet. Letering je radila Rachel Deering i on je možda manje čitak nego što bi moje ostarele oči volele ali estetski vrlo u skladu sa ostatkom stripa.

Campisi – The Dragon Incident mi je prijao i verujem da idealno demonstrira prednosti strategije AfterShock Comics u kojoj se forsiraju dobro osmišljeni, zaokruženi miniserijali. Uskoro ćemo čuti još o Jamesu Patricku a do tada, osetite se slobodnim da Campisi – The Dragon Incident proverite na Amazonu.