Prošlogodišnji petodelni serijal izdavača AfterShock Comics pod naslovom Nuclear Family dobro je podsećanje na to da je AfterShock jedan od onih izdavača koji svoje mesto pod nebom traže prevashodno na ime proizvodnje zanimljivih „žanrovskih“ stripova koji neće pratiti superherojsku matricu ali neće ni pratiti druge uobičajene žanrovske pravce koji dominiraju američkim stripom. AfterShock je tako značajno posvećeniji naučnoj fantastici, mračnoj fantastici, trileru i hororu nego klasičnijim „stripovskim“ tropima, a naravno, druga distinkcija ovog izdavača je i taj izbor kvalitetnih autora koji ovde rade i mogu da pokažu šta znaju u tim drugim žanrovskim poljima od onih uobičajenih.

O Stephanie Phillips sam već pisao pre dosta vremena hvaleći Dark Horseov serijal The Butcher of Paris, jednu istorijsku, malo trilersku a malo dokumentarističku rekonstrukciju zastrašujuće istorije serijskog ubice koji je operisao u okupiranom Parizu tokom Drugog svetskog rata, ubijajući ljude koji su verovali da će im pomoći da stignu do slobodne teritorije. Phillipsova je plodna autorka sa radovima za veliki broj američkih izdavača, od Heavy Metala, preko Dark Horsea i Oni Pressa, IDW-a i Top Cow/ Image Comicsa pa do DC-ja gde je pisala i Harley Quinn i Wonder Woman. Ovde se poduhvatila pisanja neke vrste „lažnog“ period piece stripa i ovo je zabavna priča koja se igra sa poznatim, klasičnim tropima iz vremena kada je pretnja globalnog nuklearnog rata delovala kao neizbežna sudbina čovečanstva.

Njen glavni partner na ovom stripu je Tony Shasteen, više ilustrator nego strip-crtač, a što se i vidi u crtežu koji ima jedan posterski, blago statičan kvalitet, ali koji je već radio razne druge stripove uključujući Star Trek. Kolore je radio  iskusni JD Mettler a letering Troy Peteri i Nuclear Family ima vrlo distinktan izgled, spajajući ’50s estetiku sa postapokalipsom na jedan pomalo hermetičan, naglašeno artificijelan način, a što je, naravno, i poenta priče.

Kad smo već kod priče, Nuclear Family je zasnovan na kratkoj priči Philipa K. Dicka, Breakfast at Twilight i ovde je i adekvatno ukazati na tu poslednju reč u naslovu jer je strip na neki način i formatiran kao epizoda kultne serije Zona sumraka, nudeći jednu „neobjašnjivu“ promenu realnosti, dikovsko izmeštanje iz svakodnevnog i uobičajenog, i upadanje u paradoksalno, zastrašujuće, nemoguće a ipak realno. Twilight Zone je svakako od „klasične“ naučne fantastike koja je ipak osećala obavezu da malo objasni i „zašto“ kad je već pokazivala „kako“, odvajalo to da je akcenat više bio na ljudima i njihovim reakcijama na to NEMOGUĆE, radije nego na pokazivanju kako se to NEMOGUĆE zapravo dogodilo. Utoliko. Nulcear Family je i sam zaista fokusiran na „family“ deo jednačine, pokazujući jednu tradicionalnu familiju iz pedesetih godina u procepu između dve epohe od kojih obe deluju jednako (ne)moguće.

Strip počinje smeštanjem čitaoca u arhetipski prikazanu Ameriku pedesetih godina prošlog veka, tačnije u 1957. godinu. Glavni junak, Tim McClean je obični, već pomalo sredovečni prodavac polovnih automobila, i glava srećne četvoročlane porodice koja vodi običan i prijatan život u jednom od običnih i prijatnih predgrađa gradića na američkom srednjem zapadu, blizu Milvokija. U prvoj sceni ga vidimo kako sa svojim saradnikom, Danom, prodaje automobil bračnom paru koji nije siguran da želi da potroši toliko para ali ih Danova priča o njegovom i Timovom herojskom službovanju u Korejskom ratu na kraju pridobije.

Tim je, naravno, posle besan na Dana jer njih dvojica, doduše jesu službovali u oružanim snagama ali su ceo rat proveli u pozadini i nikada nisu ni omirisali akciju, baveći se pre svega radio-operaterskim poslom. No, Dan smatra da je svaki način da se izvrši prodaja dobar način i razlika između dvojice muškaraca podcrtana je i time ali i činjenicom da Timova žena baš i ne voli Dana koji je samac, sklon laganju i pomalo nečasnom ponašanju i da prijateljstvo između njega i Tima zbog svega toga trpi izvesna iskušenja.

Naravno, ovaj blago idealizovani ali ipak i realistično humanizovani prikaz pedesetih se naglo i drastično menja nekoliko sati kasnije kada se oglase sirene za vazdušnu opasnost i postane jasno da nije u pitanju samo jedna od neprebrojnih vežbi kojima se stanovništvo SAD pedesethih godina drilovalo za slučaj početka globalnog termonuklearnog rata. Brojne su stranice tu ispisane o besmislu uputstava koja deci kažu da se sakriju ispod klupe a porodicama da odu u podrum, ako će, kada (i ako) prežive direktan napad nuklearnim naoružanjem, na kraju iz skloništa izaći da se suoče sa planetom koja je devastirana do mere da ljudsko društvo koje su poznavali više ne postoji a da radijacija i potencijalni efekti nuklearne zime znače i da sam život na površini Zemlje za ljude više neće biti moguć.

Nuclear Family se u tom smsislu dovitljivo bavi ne apokalispom već postapokalipsom, prebacujući našu porodicu McCleanovih iz 1957. godine, direktno u 1967. godinu, neobjašnjenim ali instantnim prelaskom čitave kuće iz bajkovitih pedesetih u okruženje kasnih šezdesetih koje je, pa, pustoš. Ne samo da predgrađa  grada na koje su McCleanovi navikli više nema i svuda se nalazi samo pustopoljina izrovana eksplozijama, već se i dalji šokovi nastavljaju kada se pojave američke trupe sa oružjem na gotovs koje će familiju staviti na nišan i sprovesti u obližnju podzemnu instalaciju američke vojske, pod sumnjom da su u pitanju sovjetski, komunistički špijuni.

Apsurdnost ove situacije je time veća što je među američkim vojnicima niko drugi do Timov kolega i drugar još iz škole Dan, a koji se ističe sumnjičavošću i antikomunističkom agresivnošću i ne pokazuje da na bilo koji način prepoznaje Tima ili bilo kog člana njegove porodice.

Nuclear Family je jedan od onih stripova koji imaju toliko zanimljivu premisu da zapravo sama egzekucija ne uspeva da je domaši po interesantnosti. Dickova priča napisana početkom 1953. godine je imala meru šokantnog, transgresivnog i razbuđujućeg utoliko što je stvarnost pedesetih godina prošlog veka stavljala nasuprot izmaštanom postapokaliptičnom paklu koje je obaralo na pod snagom aktuelne, snažne metafore što je rezonirala sa tadašnjom kulturom straha od komunizma, straha od nuklearne anihilacije, vere u svetost porodice i poštenog rada za poštenu platu itd.

Naravno, danas živimo u sasvim drugačijoj kulturi pa su i prikazi „stvarnih“ pedesetih i „postapokaliptičnih“ šezdesetih u ovom stripu čitaocu jednako fiktivni. Ono gde Phillipsova nalazi svoj narativ je u prikazu civilnog društva koje opstaje, ako već ne cveta, pod vojnom upravom, neke vrste prirodnog klasnog raslojavanja koje se u njemu dešava, u očajničkim, pa i neetičkim eksperimentima koji treba da ljudskoj rasi, ili makar njenom američkom delu obezbede opstanak u uslovima nuklearne devastacije površine planete… Ovo je korektan trilerski narativ koji do kraja ponudi i zanimljivu dilemu za čoveka sa najviše moći u novom društvu, pa i čitaocu da zadovoljavajući kraj, ali on ne govori mnogo toga ni o današnjem društvu ni o onom od pre šezdeset ili sedamdeset godina iz kog je ovo danas izraslo.

Ali je sve to prijatno i pitko. Phillipsova piše lako i brzo, dok je Shasteenov crtež, rekosmo već, pomalo statičan i posterski estetizovan, ali to ne smeta i zapravo stripu daje jedan ugodan odmak, pa ga posmatrate kao zanimljivo poigravanje sa ikoničkim elementima prošlosti. Sve u svemu, dakle, radi se o jednom prijatnom, malom, ne suludo ambicioznom ali solidno zaokruženom projektu uz koji se provede prijatnih sat vremena. Kolekciju možete sebi priuštiti kupujući je na Amazonu.