Kada sam pre jedno pola godine pisao o DC-jevom okončanom serijalu Batman/ Superman, uz lament što je Gene Yang dobio tako malo prostora da prikaže svoju raskošnu imaginaciju (da ne pominjem crtača Ivana Reisa koga nikada nije dosta u DC-jevim stripovima), pomenuo sam kako je jedan srebrni pervaz na tom, jelte, tamnom oblaku što DC upravo pokreće serijal Batman/ Superman – World’s Finest, a sa spektakularnim crtežom koji će isporučiti Dan Mora i sa Markom Waidom u ulozi scenariste. Ova vrsta uparivanja veterana superherojskog stripa sa jednim od najuzbudljivijih crtača koji trenutno operišu u severnoameričkom mejnstrimu je svakako okrenula mnoge glave i vreme je da ovaj serijal, sada kada je posle šest brojeva završena prva priča (i dobili smo i sjajnu šestu epizodu kao svojevrsni one-shot bonus što popunjava slatku prazninu u zapletu) ocenimo strogo ali pravično. Blagi spoljer: ovo NIJE na nivou Yangovog i Reisovog sublimnog rada iz prošle godine. Nije svakako ni na nivou najboljih radova Marka Waida. Štaviše, imam utisak da je Waid ovo pisao levom rukom, bez mnogo intelektualnog angažovanja a svakako bez ambicije da na bilo koji način razbija kalupe i dekonstruiše format u kome radi. Ovo je, uostalom, namerno da bude dinamična, bučna avantura po uzoru na stripove iz Brončanog doba, dakle „uozbiljenija“ verzija superherojštine ali sa i dalje operetskim zapletima i sumanutim negativcima, bez klizanja u socipoipolitički komentar ili horor. Znamo, naravno da Waid mnogo toga ume da uradi i prihvatamo da je ovde samo hteo da se opusti i uživa. I, mislim, s obzirom na to kakvu kombinaciju saradnika ima, skoro da mu se nema šta zameriti.

World’s Finest i jeste smešten u „prošlost“, dakle, ovo nije serijal koji se događa u aktuelnom trenutku DC-jevog univerzuma, gde je, uostalom, Supermen otišao sa Zemlje u svemir a Betmen je, jelte, zvanično mrtav, i Waid i Mora uzimaju jedan prilično klasični obrazac za svoju početnu tačku. Supermen i Betmen se ovde, naravno, već poznaju, i sarađuju u okviru Lige pravde, znaju jedan drugom civilne identitete i oslovljavaju se sa „Bruce“ i „Kal“, ali oni još uvek nisu onako bliski kako to danas podrazumevamo. Štaviše, početak stripa u kome se Poison Ivy pojavljuje u Metropolisu da svojim ekoterorizmom, well, valjda skrene pažnju na nedopustiv tretman prirodnog okruženja od strane ljudske rase,* rečito nam pokazuje da u voom momentu Batman i Superman drže respektabilnu distancu jedan od drugog, ne dolaze jedan drugom na „teritoriju“ kad baš ne mora i svakako se ne čuju svakog dana telefonom. Ovo strip postavlja na dobru poziciju da Waid može da prikaže kako zapravo, kroz teška iskušenja na koja će ih zaplet baciti, dva superheroja grade jedan dublji odnos i otkrivaju na koje načine mogu jedan drugog da dopune, na polzu čovečanstva i majčice Zemlje.

*ozbiljno, malo se i namrštim svaki put kada savremeni scenaristi prosto koriste Poison Ivy bez ikakvog odmaka, prikazujući je kao mentalno nestabilnu ličnost koja, jelte, PRETERUJE, ali hajde, Waid ovo zaista smešta u jedno nevinije vreme…

Drugim rečima, ovo je u punoj meri jedan herojski narativ, bez sivih tonova i, jelte, dekonstrukcija. U skladu sa onim što sam prošli put pisao o dosadašnjim serijalima Batman/ Superman, ovo je mnogo manje sapunska opera, a mnogo više herojska saga, dakle ovde nema interludija koji bi se bavili civilnim životima protagonista, niti pasaža u priči gde bismo gledali druge likove koji imaju svoje živote. Čitav zaplet je usredsređen na jedan problem koji treba rešiti – a koji je primereno veliki, dakle, radi se o pretnji što potencijalno može da uništi čitavo čovečanstvo – i sve što naši junaci rade se tiče samo i isključivo rešavanja ovog problema.

Waid ovde sebi time i pravi male prepreke jer je ipak zaplet koji je smislio malo i mršav za pet ili šest epizoda stripa koliko je njegovoj razradi posvećeno. Opet, on na svojoj strani ima Moru koji je veoma raspoložen, a pogotovo kada mu scenario daje mogućnost da radi sa nekim likovima koje možda i niste očekivali da vidite u ovom stripu.

Početak narativa je u tom smislu srazmerno razuđen sa brzim skakanjem između miniepizoda i set pisova u kojima se kao na pokretnoj traci smenjuju negativci iz prošlosti, ili makar neke klasičnije epohe dvojice velikih heroja. Posle Poison Ivy od Betmenovih neprijatelja vidimo i Pingvina, a Supermena će ovde ponovo napasti meni inače omiljeni Metallo (u svojoj verziji iz Brončanog doba sa alter egom John Corben) i biti uzročnik vrlo napete i psihodelične epizode gde Supermena od delirične agonije i sigurne smrti može spasti samo intervencija grupe otpadnika predvođenih genijem u invalidskim kolicima – dakle, Doom Patrol.

Batman/ Superman – World’s Finest je, dakle, od samog početka prilično bogata salata starih likova i faca koje ćete voleti ako ste izrasli na stripovima iz ranih sedamdesetih godina. No, Waid i Mora izbegavaju igranje isključivo na nostalgičnu kartu i zaplet se brzo pomera napred da bi kao glavnog negativca pozicionirao demona iz istočnoazijske, jelte, istorije (dakle, ne samo mitologije) po imenu Nezha, a koji je jednom, pre mnogo milenijuma uspešno poražen ali se sada vratio da još jednom pokuša da pokori čovečanstvo.

Možda je Nezha kao glavna pretnja za planetu Zemlju i najslabiji element ovog stripa. Ovo je sasvim stereotipan, jednodimenzionalni negativac koji se izražava vodviljski i ima fleksibilan set supermoći što se uredno prilagođava kontekstu svakog set-pisa. Waid se nije preterano potrudio pa pored upečatljivog vizuelnog dizajna koji mu je dao Mora, Nezha zaista nema previše karaktera. Ono što makar čitalac shvata je da je u pitanju vrlo težak protivnik, u stanju da telepatski kontroliše čak i superheroje poput Supermena, ali buka i haos koji uslede nisu dovoljni da istog tog čitaoca ne nateraju da se zapita zašto zaboga onda Nezha nekoliko epizoda gubi vreme pokušavajući da se BORI protiv Supermena…

Ovo je svakako zjapeći problem u središtu priče, taj negativac koji je nedefinisan, rastegljive moći i generičke motviacije i voleo bih da je Waid malo više upregao svoje nemale intelektualne kapacitete da dobijemo nešto promišljenije.

No, zaplet je dovoljno uslužan da nam da ono zbog čega smo stvarno platili da ovo čitamo pa je saradnja između Supermena i Betmena, a koja poprima sve dublje i dovitljivije forme, pravo meso ove priče. Onako kako Nezha naše heroje stavlja na sve veća iskušenja, tako i dvojica heroja moraju da se dopunjavaju, jedan koristeći svoje detektivske veštine, drugi svoju neustrašivu i nepokolebljivu pravičnost i ovo sve kulminira u momentu kada Supermen i Betmen moraju da se bore protiv posednute Lige pravde, a poglavito u sceni kada kombinuju svoje volje da sa prsta Hala Jordana skinu prsten Zelenih svetiljki i privuku ga sebi. Kombinovani superheroj koji ima karakteristike Betmena, Supermena i Green Lanterna je svakako jedan od konceptualnih hajlajta ovog stripa.

Naravno, finale priče je uzbudljivo utoliko što se otkriva da Nezha jedino može biti poražen ako neko ostane zajedno sa njim u grobnici u kojoj bi bio večito sahranjen, pa se naši junaci utrkuju da pokažu ko je više požrtvovan i spremniji da ide glavom tamo gde drugi neće ni kopačkom.

Ovo je u suštini ansambl-strip pa pored Supermena i Betmena imamo i Doom Patrol, ali i Robina (i to Dicka Graysona jer je ovo, rekosmo, old school priča) kao i Supergirl, tj Karu Zor-El koji imaju sopstvenu, odvojenu ali povezanu avanturu u dalekoj prošlosti, a koja predstavlja ne samo ključ za razumevanje kako da se porazi starostavni demon, već i priliku za malo karakternog rada. To da Robin na kraju ostaje zarobljen negde u prošlosti je osnova i za šestu epizodu u kojoj će naši junaci, nakon što je borba sa demonom uspešno završena, krenuti u potragu za njim kroz vreme i ovo je, a znam koliko sad zvučim blazirano, meni najbolja epizoda serijala do sada. Waid ovde kao da je jače napregnuo svoje zanatske mišiće i dobili smo vrlo simpatičnu karakternu pričicu koja se oslanja na poznate elemente ličnosti Dicka Graysona, sina cirkuskih akrobata, a koja je istovremeno i jednostavan ali efektan detektivski whodunit, PLUS nam prikazuje Supermena i Betmena izmeštene iz svojih klasičnih persona i ovde se svi, uključujući gostujućeg crtača, Travisa Moorea, odlično zabavljaju.

No, da ne budem preoštar, Batman/ Superman – World’s Finest je do sada uglavnom zabavan strip. Ne predubok po ijednoj osnovi, niti ikako ambiciozan, sa zapletom kome fali centar gravitacije, ali strip u kome imamo lepe karakterne momente za svakog od likova i brz, energičan tempo.

Naravno, Dan Mora je ovde dobio priliku da zablista i on je koristi iz sve snage, kreirajući raskošan, dinamičan narativ i eksplozivnu akciju. Crtač je dizajn likova i njihovih kostima taman toliko prilagodio svom stilu da ništa ne deluje kao imitiranje starih formula a da opet imamo posla sa stripom koji deluje istovremeno i moderno i old school. Naravno, na koloru je Tamra Bonvillain, a letering je radio Aditya Bidikar pa pričamo o zaista all-star postavi koja na svakoj tabli demonstrira da nema slučajno takav status. Ovo je superherojski strip bez balasta dekonstrukcije, bez političkih ambicija ili neke preduboke komunikacije sa samim medijumom, prost, jednostavan i zabavan.

Videćemo, dakako, kako će izgledati druga priča u serijalu, no, za sada Batman/ Superman – World’s Finest daleko od toga da je najbolji strip koga DC trenutno izdaje ali nudi klasičnu superherojsku zabavu sa dosta spektakla i dovoljno karakternog rada da ga svaki,makar i uzgredni ljubitelj DC-jevih stripova i dalje drži na radaru. Amazon serijal prodaje na ovom mestu.