Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas se vraćamo u 1994. godinu da preslušamo debi album koji je snimio jedan sjajni njujorški bubnjar koji je, nažalost preminuo pre dve godine, ostavivši nas da se pitamo zašto nije bio prepoznatiji, cenjeniji, slavljeniji. Chip White: Harlem Sunset je brijlantna ploča njujorškog džeza, napisana sigurno, odsvirana lepršavo i snimljena vrhunski da ponudi onaj spoj „cool“ zvuka i impresivne izvedbe koji neki muzičari čine da izgleda tako lak. A zapravo je ishod decenija svirke, kaljenja ukusa, filozofije i tehnike i kada se sve to spoji na ploči što treba da pokaže liderske kapacitete decenijskog pouzdanog sajdmena, rezultati znaju da budu sjajni.
Alan „Chip“ White rođen je 1946 godine, u Njujorku i kao i mnogi drugi muzičari o kojima povremeno pričamo, imao je sreće da je iz muzičke porodice. Sa ocem je počeo da uči sviranje udaraljki već kad je imao devet godina, a onda je tokom srednje škole učio muzičku i harmonsku teoriju kojima ga je poučavao izvesni Vincent Corzine. Kasnije će White ići na koledž Ithaca da dobije i formalno obrazovanje da bi nakon njega dobio priliku da studira i na Berkliju u Bostonu gde je učio kod ljudi kao što su bili Alan Dawson, Charlie Marino i Herb Pomeroy. Navodi se da je imao i privatne časove što mu ih je davao Freddie Buda iz Bostonskog simfonijskog orkestra, a da je učio i orkestraciju i aranžiranje sa Frankom Fosterom.
Iako je svirao, nastupao i snimao sa dobrim brojem važnih njujorških muzičara, a koji ubrajaju pevačicu Carmen McRae, pijanistu (i multiinstrumentalistu) Jakija Byarda, te gitaristu Johna Abercrombieja, „zvanična“ Whiteova diskografija je vrlo skromna. Od ranih radova se mogu potvrditi dva albuma iz sedamdesetih, jedan snimljen sa Enricom Ravom 1972. godine, a onda Waitsov Blue Valentine iz 1978. Zatim je 1980. pala još jedna saradnja sa Ravom, na albumu Sea Serpent, da bi svi meni dostupni izvori tvrdili da zatim do 1994. godine, kada je snimljen Harlem Sunset, White nije nogom stupio u studio. Što je verovatno nemoguće, ali pokazuje da se radi o muzičaru koji je uprkos talentu, uprkos ogromnom znanju koje je imao – i pokazao – u svim aspektima vezanim za kreiranje muzike, bio decidno skrajnut u pogledu istoriografije.
Nakon Harlem Sunset, White je snimio nekoliko albuma sa Teddyjem Edwarsom, nekoliko sa Ettom Jones, nekoliko sa Houstonom Personom, a njegov autorski rad je realizovan kroz seriju albuma koji su nosili naslove All-Star Ensemble i koji su bili mešavina džeza i poezije. White je sebe smatrao „samo bubnjarem“, pa je veliki deo njegovog autorskog rada otpadao na odavanje pošte muzičarima koje je smatrao svojim uzorima i vodiljama, uključujući neke koje smo nabrojali u prethodnom pasusu, ali onda i mnoge bubnjare koji su na njega uticali, uključujući imena kao što je Clifford Brown, Art Blakey, Max Roach, Philly Joe Jones i, naravno, Elvin Jones.
No, Harlem Sunset ostaje kao jedan moćan debi, album na kome je tada već skoro pedesetogodišnji bubnja, kompozitor i aranžer sakupio moćnu ekipu saradnika i konačno realizovao svoje vizije onako kako je njemu odgovaralo. Snimljen 21. i 22. Juna u neimenovanom njujoškom studiju, Harlem Sunset je vrlo esencijalno njujorška ploča po zvuku, senzibilitetu, duhu.
Na njoj sviraju i neki opasni muzičari. Na kontrabasu je Buster Williams, čovek koji je svirao sa takvim veličinama kao što su Herbie Hancock, Larry Corell, Sonny Stitt,svirao u Crusadersima ali imao i sopstvene projekte u kojima je bio lider. Trombon svira Robin Eubanks, koji je svirao u interesantnim i avangardnim kontekstima, recimo sa Gerryjem Hemingwayjem ili Daveom Hollandom, sa Bobbyjem Previteom ili Samom Riversom, pa i sa Rolandom Shannonom Jacksonom. Dakle, u pitanju je legenda istočne obale. Trubu i flugelhornu je odsvirao Claudio Roditi, Brazilac nastanjen u Njujorku koji je svirao i sa Dizzyjem Gillespeiejem i koji je napisao i jednu kompoziciju na ovom albumu. Vibrafonista Steve Nelson je i sam sarađivao sa Daveom Hollandom i bio predvodnik mnogih svojih projekata a saksofonista Gary Bartz, kao najstariji od svih muzičara ima u svojoj biografiji saradnje sa Charlesom Tolliverom ili Grachanom Moncurom trećim.
Dakle, pričamo o vrlo uglednoj postavi. No, najveća zvezda na ovom alubmu su, čini mi se, ipak Whiteove kompozicije i aranžmani.
Kada budnjar piše pesme, naravno da očekujete da će one biti stvorene da prikažu ritmičku kompleksnost, da imaju gruv ali i soliranja na bubnjevima i White ni malo ne razočarava ni po jednom osnovu. Ali opet, ovo je ploča zrelog, izgrađenog muzičara bez obzira što mu je „zvanično“ bila prva, pa je na njoj svaki od ovih elemenata utkan u širu sliku sa velikim razumevanjem da na kraju dana zvuk koji slušalac mora čuti treba da bude zvuk ansambla.
White otvara album impresivnim ritmičkim radom na Another Planet i ubacuje saradnike u snažni gruv koji se vozi na kompulzivnom bas-rifu i lepršavom ritmu. Ovo jeste „kul“ džez i na Harlem Sunset nema ekspresionističkih krikova i izlaska iz tradicionalne forme, ali j ovo i moderan džez, barem onoliko koliko stariji čovek poput mene poima modernost džeza. Hoću da kažem, ovde se veoma dobro čuju i uticaji fjužn radova iz sedamdesetih – bez obzira što na albumu nema ni jednog električnog instrumenta – sa majlsdejvisovskim teksturama, i nekako je čitav album veoma usklađen sa svojom erom u kojoj je nova generacija mladih slušalaca otkrivala džez kroz slušanje hip-hop ploča i bendova koji su snimali za Ninja Tune ili Warp.
Excuse Me Now je izvrstan bluz komad, sa poletnim ali i dalje kul temama i improvizacijama a klask I want to Talk About You Billyja Eckstinea ovde dobija tretman savršene, plemenite i dostojanstvene balade.
Club 609 je brzi, razigrani bop komad a iza njega sledi jedna od najupečatljivijih kompozicija, The Wizard, spakovana u Whiteove kompleksne, kompulzivne ritmičke linije i Williamsov precizni rad. Circle Dance je još jedna sanjiva, noćna balada a nju sledi Roditijeva We (to Kristen and Me), blago „latinizovan“ komad energičnog, brzog džeza. Album će zatvoriti naslovna Harlem Susnet, sa dva i po minuta briljantne atmosfere i pažljive, odmerene razrade prijatne teme.
Album Harlem Sunset je briljantan. Nenametljiv, svakako, možda isuviše kul za svoje dobro, on je samo demonstracija kako vrhunski muzičari umeju da naprave pesme prepune izuzetnih detalja a da se u tim detaljima ne izgube, da nikada ne napuste svoj cool cat status i upadnu u glumu ili postmoderna citiranja. Možda je zaista i zbog toga Whiteov debi, odličan kakav jeste, na kraju ostao samo fusnota u istoriji džeza. Ovo je džez koji niti razmišlja o revoluciji niti pogleduje preko ograde ka hip-hopu i houseu, ne bi li našao komercijalnu sponu sa madđom generacijom. Naprosto, ovo je džez album koji slušate ukrug, kompulzivno, nesvesni iz koje je decenije jer se u svaku uklapa SAVRŠENO. Pa, evo, čak i ovo novo izdanje na Bandcampu nma je dobro došlo da ga čujemo, shvatimo koliko je muzika na njemu dragocena, i podignemo jednu čašicu za pokojnog Whitea.
