Dark Ages je toliko generički naziv za miniserijal, čak i za Marvel koji ionako nema nikakvog stida u recikliranju naslova svojih legendarnih priča za nove priče koje sa njima ne moraju imati nikakve veze, da sam se malo i brinuo šta će me dočekati. Istina je da je scenarista, Tom Taylor, jedan od meni najomiljenijih trudbenika u današnjem superherojskom stripu, ali istina je i da je Taylor, nakon više popularnih radova za Marvel, svoju sreću izgleda pronašao u DC-ju. Tamo on trenutno piše dva popularna tekuća serijala i nedavno je potpisao i ekskluzivni ugovor sa njima, a Dark Ages, njegov poslednji rad za Marvel, barem u dogledno vreme, može da se gleda i kao neka vrsta pakovanja svih Taylorovih preostalih ideja vezanih za likove sa kojima je radio godinama u jedan paket, pa nek ide život.

I, zaista, Dark Ages jeste pomalo mehanički sklopljena, pomalo „by numbers“ drama u još jednom svetu koji je zahvatila velika nesreća a superheroji, koji bi trebalo da su na braniku, jelte, otadžbine, ginu i levo i desno, kako bi toj drami dali prikladni gravitas. Da bude jasno, Tom Taylor je praktično specijalizovan za ovakve narative. Iako danas piše Supermena i Nightwinga, a Marvelu je radio i Iron Mana i Spider-mana i Wolverinea, sve unutar oficijelnog kontinuiteta, činjenica je da ga veliki deo publike zna kao onog tipa koji piše priče u alternativnim verzijama DC-jevog univerzuma gde se dešava nešto STRAŠNO – mereno univerzalnom metrikom broja smrti brendiranih superheroja po stranici stripa – i svet nikada više neće biti isti. Njegova velika dva hita za DC, Injustice i DCEASED su oba, ipak, svoj renome zaradila ne pukim odstrelom decenijama popularnih kostimiranih likova već UVEK jednim naglašenim humanizmom postavljenim na pozornicu velike, globalne nesreće. U Injustice ovo je bila globalna diktatura koju je zaveo od bola skrhani i moralno propali Supermen, u DCEASED praktično zombi-apokalipsa i mada su i jedno i drugo prilično generičke postavke, Taylorovi stripovi su, ponavljam, u njima naglašavali ne samo herojstvo već upravo ljudskost svojih likova, njihove često emotivne reakcije i jedan ospoljeni unutarnji život kakav zapravo vro retko vidimo u velikim krosoverima ovog tipa.

Utoliko, kada su Marvel i Taylor najavili Dark Ages kao njegov naredni projekat za ovog izdavača – u momentu kada se nije znalo da mu je poslednji barem dok bude imao ugovor sa DC-jem – sa jedne strane se svakako moglo govoriti o privlačenju pažnje na ime toga šta će Taylor uraditi sa dragim Marvelovim likovima kada mu se otpuste uzde i uruči dozvola za ubistvo, ali sa druge, može se reći i da je postojala i malecna frustracija što se iskusni Australijanac ponovo vraća na isti izvor inspiracije i kreira narativ u kome se svet na neki način okončava a mi moramo da gledamo kako je to teško. Je li Taylor ipak od izraubovane premise napravio strip vredan konzumiranja? Čitajte dalje da saznate!

Naravno, prvo valja reći da mu je na ovom miniserijalu od šest brojeva koji je trajao od Septembra prošle do Marta ove godine crtač bio Iban Coello, španski umetnik koji je za Marvel već radio na Darkhawku i nešto malo na Venomu pa se može govoriti o čoveku primerenom mračnijim temama smeštenim u superherojski milje. Coello na ovom serijalu demonstrira kvalitetnu i dinamičnu naraciju sa sve blagim omažiranjem klasičnog Marvel/ Image stila sa kraja osamdesetih i početka devedesetih u tome kako su likovi dizajnirani i nacrtani. Kolore je radio Brian Reber pa strip ima potreban šmek widescreen spektakla i pošto je ovo priča sa svakako dosta akcije ali i horora, ovaj kombo crtača i koloriste (i leterera a koji je za ovu priliku Joe Sabino) se pokazuje kao vrlo sposoban da i jedno i drugo spoji sa ikoničnim superherojskim likovima, a Coello ima prilike i da demonstrira neke sopstvene dizajn-ideje koje su impresivne.

Jedna od njih je svakako dizajn Unmakera, entiteta starog maltene koliko i kosmos, a koji je u centru zapleta ove priče. No, ne na način koji možda očekujete. Taylor nije jedan od onih scenarista koji su svoj kreativni autput bazirali na recikliranju Jima Starlina i drugih Marvelovih „kosmičkih“ autora i nekakva rekonstrukcija priče koja bi u centar stavila Galactusa ili nekog njegovog analoga naprosto ne bi bila u Taylorovom stilu. Australijanca uvek pre svega zanima situacija „na zemlji“, odnosno kako se katastrofa koja zadesi planetu odražava na ljude i odnose među njima, pa je tako i prvi broj Dark Ages, iako vezan za kosmičke događaje nezamislivih proporcija, postavljenih u apsurdno dugačke vremenske periode, zapravo centriran na vrlo neposrednu opasnost koja preti planeti i napor heroja da ovu opasnost nekako otklone.

Taylor je, naravno, jako dobar u kreiranju drame hic et nunc, bez baroknih uvoda i prologa, i Dark Ages počinje podvlačenjem prijateljskog i kolegijalnog odnosa koje imaju neki voljeni članovi Avengersa pre nego što stvari izmaknu kontroli i tim klasičnih superheroja krene u središte Zemlje da bi, ako je ikako moguće, spasao planetu.

Dobro, jasno je da NIJE moguće, ali da je Zemlja uništena već u prvom broju, ovog stripa ne bi ni bilo. „Pravi“ Dark Ages počinje zapravo od drugog broja gde gledamo kako je društvo na planeti Zemlji preživelo i nastavilo da se u izvesnom smislu dalje razvija nakon što je veliki, gotovo istrebljujući događaj, zbrisao najveći deo napredne tehnologije i, zapravo, onemogućio i buduće korišćenje električnih uređaja.

Taylor za ovu priliku ide u osvežavajuće novom smeru i Dark Ages u priličnoj meri opravdava svoje postojanje time što ovo nije „obična“ postapokaliptična priča. Naprotiv, ovo je, vrlo naglašeno „optimistička“ postapokalipsa i „mračna doba“ iz naslova se odnosi pre svega na činjenicu da nemogućnost korišćenja električnih instalacija u bukvalnom smislu znači da je na planeti – makar u delovima gde su nastanjeni ljudi – fizički mračnije nego što je bilo pre apokalipse.

Ali, društvo, zapravo, u određenom smislu cveta. Preživeli superheroji ali i ostatak ljudske rase zapravo koriste činjenicu da je visoka tehnologija manje-više kaput, kako bi izgradili zajednice i društva što su usredsređena pre svega na ljude. Ovde Taylor pravi jedni levičarsku, hipijevsku, ali dostatno uverljivu premisu da odsustvo jakih izvora energije ljudsko društvo nije odguralo u medmaksovski nihilizam i opšti rat svih protiv svih već, naprotiv, pojačalo ljudsku solidarnost i podsetilo da je ljudski – udruženi – rad zapravo jedini stvarni izvor vrednosti na svetu. Utoliko, društvo je sada restrukturirano tako da su ljudi upućeni jedni na druge, svi poslovi koji treba da se obave traju mnogo duže ali je i psihološka i socijalna nagrada za obavljanje posla mnogo opipljivija. Ovo je svojevrsno vraćanje ljudi njima samima, neka vrsta anarhističke utopije u kojoj se ne živi sa svim udobnostima što ih je imalo društvo zasnovano na kapitalističkom nagomilavanju i oplodnji vrednosti, ali u kome je učestvovanje svakog člana u životu zajednice višestruko vrednije i prepoznato kao vredno.

Naravno, za svaku anarhističku utopiju postavlja se pitanje šta će se desiti kada neko odbije da igra po prećutnom dogovoru i počne da gomila moć. Ovde ne pričamo o vampirima sa kojima naši junaci povremeno moraju da se sukobljavaju jer se isti nisu i sami prepoznali u edenskoj postapokalipsi, već o nekim klasičnim negativcima Marvelovog univerzuma kojima je kraj sveta praktično tek usputna stanica na osvajanju nezamislive moći sa kojom će moći (!) taj svet da konačno, kao komad gline, preoblikuju po svom liku. Sad vi treba da se pravite iznenađeni ako vam kažem da je baš Apocalypse odabran za ubernegativca ove priče, ali zašto biste bili iznenađeni? Apocalypse je upravo onaj radikalno darvinistički, survivalistički nastrojen ekstremni desničar za koga su ratovi i katastrofe dobrodošli testovi kojima se odvajaju slabi od jakih i jakima pruža prilika da se vozdignu do liderskih pozicija neopterećeni levičarskim tlapnjama o društvu-za-sve, pa je njegov plan ovde sasvim prirodno usklađen sa njegovom prirodom, a način da, uprkos svemu, proizvodi i koristi električnu struju i tehnologije koje od nje zavise mu je ingeniozan i, naravno, ekstremno okrutan.

Opet, Dark Ages nije strip koji se iscrpljuje u svom zapletu i raspletu i ovde je, može se ragumentovati, važnije kako likovi reaguju na promene u svetu i saznanja koja dobijaju. Taylor ovde ne radi onoliko duboko i intrigantno kao u svojm najboljim DC radovima, ali svakako dobijamo mnogo lepih karakternih momenata. Spajdermen je fokalni lik iz čije perspektive posmatramo najveći deo narativa i njegova optimistička (a istovremeno depresiji sklona) priroda je ovde vrlo lepo stavljena u kontekst globalne kataklizme tako da čitalac poveruje u mogućnost izrastanja nečeg boljeg iz nečeg užasnog. Iron Man je takođe dobio jedan dobrodošli rad sazrevanja i pokazuje se da inženjerski genije njegovog kalibra, ostavljen u svetu u kome mašine kakve poznaje i voli zapravo ne mogu da postoje i funkcionišu, uspeva u sebi da nađe svojevrsnu duhovnost koja mu pomaže da ne samo prežvi već i bude srećan. Šteta je što su Wolverine (Laura) i njena klonirana sestra Gabby dobile vrlo malo prostora jer je Taylor neke od svojih najboljih momenata u Marvelu imao pišući njih dve, ali svakako je lepo ponovo ih videti. Takođe, Quicksilver kao jedan od presudnih likova je uvek osveženje s obzirom koliko se danas malo radi sa ovim klasičnim karakterom. Tu je onda i Nightcrawler kao kapetan broda koji spasava izbeglice iz Evrope, pa Black Panther koji se ponovo ujedinjuje sa ljubavlju svog života, Storm, tu je i jedan strašan momenat u kome heroji moraju da pobede kombinaciju Venoma i Carnagea a da ne ubiju „domaćina“ koji je jedan od njih… Tu su i Deadpool (sa sve autobusom), i Blade i Moon Girl i njen Devil Dinosaur… Ima tu mnogo jako lepih momenata i ko voli jedan klasični company crossover gde su svi likovi heroji i dobijaju priliku da nam to pokažu, ovde će uživati.

Dark Ages, da bude jasno, do kraja stiže vrlo utabanom stazom, bez previše šokantnih preokreta i neočekivanih momenata, ali ovo nije strip Marka Millara (koji je uostalom i sam postao vrlo predvidiv u svom oslanjanju na šokantne preokrete) i, uostalom, Taylor zaslužuje da napiše jedan miniserijal u kome, i pored solidnog body counta među našima, poenta nije u kreiranju šokantnih scena o kojima će internet pričati sledećih nekoliko nedelja. Poenta je ovde u jednoj simpatičnoj hipi-sanjariji koju su, ustvrdiću ovi heroji zaslužili i Taylor i Coello im daju prilku da budu i heroji, ali i obični ljudi. Meni je to prijalo. Serijal je na Amazonu dostupan ovde.