Ovih sam dana, kako to ponekada čoveku dođe, bio raspoložen za čitanje nekog dobrog trilera u stripu. Glad za hi-tech i naučnofantastičnim zapletom, ali i radnjom čvrsto postavljenom na prepoznatljivo tle modernog društva, pomerenog proverbijalnih petnaest minuta u budućnost, tako da osetimo i autentične tenzije i brige što ih naš svet sada trpi utažio sam čitanjem petodelnog francuskog serijala Mermaid Project koji je između 2012. i 2016. godine izlazio za Dargaud. Engleski prevod je na sebe prihvatio britanski Cinebook, a nakon ovog štampanog i elektronskog izdanja koje je krenulo 2017. godine je publikaciju na sebe preuzeo i Europe Comics koji je svih pet albuma u digitalnu distribuciju stavio 2018. godine.

Mermaid Project je strip bogat i konceptom ali i zapletom, likovima koji su interesantni iako niste uvek sigurni da treba da za njih i navijate, nabijen tenzijom i akcijom, pustolovnim narativom koji protagoniste vodi na razne strane na zemaljskom šaru ali i onim tipom spekulativne, žanrovske fantastike koji je čitaocima svih profila blizak jer se umesto svemirom, egzotičnim nebeskim telima i, eventualnim, tuđinskim rasama, bavi NAŠIM svetom i intrigama što se dešavaju iza velelepnih fasada multinacionalnih korporacija. Genetski inženjering ali i zavere koje imaju na umu čitave nove smerove u kojima može da se pogura ljudska evolucija, ekstremna politika i krupni kapital u bratskom zagrljaju, časni ali psihološki istraumirani policajci koji samo pokušavaju da urade pravu stvar ali moraju da se rvu sa mizernim budžetima i internom politikom u firmi, samo da bi kako priča odmiče shvatili da nikom više ne mogu da veruju – ovo su gradivni sastojci jednog poštenog, propisnog trilera klasičnog profila i visokih uloga. I, uprkos nekim elementima čija je funkcija u narativu upitna, prilično sam, odmah da spojlujem, uživao u ovom stripu.

No autorski pedigre koji iza njega stoji je takav da manje nisam ni očekivao. Crtač Fred Simon je Francuz sa dugačkim iskustvom rada u stripu još  od kada je 1986. godine, tokom studija lepih umetnosti u Rennesu osnovao sopstveni studio, Psurde. Simon je od 1991. godine radio na mnogim stripovima uglavnom publikovanim za Delcourt (Popotka, Rails, L’île au trésor, pa adaptaciju Londonovog Zova divljine, L’Appel de la forêt) a Mermaid Project mu je, koliko umem da kažem, prvi rad za Dargaud.

Scenario su radile dve osobe. Belgijanka Corine Jamar školovala se za dizajnera i radila kao dizajner i urednik za razne advertajzing firme čitavu deceniju, pišući i kolumne za razne sajtove, da bi 2003. izašao njen prvi roman Emplacement réservé. Ovo se pokazalo kao uspešna promena smera, pa je Jamarova onda krenula putem karijere strip-scenariste i Mermaid Project joj je prvi ovakav, heh, projekat. No, drugi scenarista, poznat pod imenom Leo je svakako najpoznatije ime na ovom serijalu. Luis Eduardo de Oliveira je Brazilac sa dugačkom i impresivnom biografijom koja obuhvata politički aktivizam na brazilskoj levici krajem šezdesetih godina prošlog veka, a onda i beg u emigraciju od diktature u rodnoj zemlji. Naravno, odlazak u Čile i Argentinu je kao da ste iz tiganja skočili u vatru pa se 1974. Oliveira u tajnosti vratio u Brazil, batalio politiku i počeo da radi ilustracije i stripove za američke izdavače. Negde polovinom sedamdesetih se povezao sa francuskom strip-scenom, pa se 1981. preselio u Francusku i tamo, radeći za advertajzing agencije, tražio priliku da zablista u stripovima. To se i desilo kroz saradnju sa uglednim scenaristom Rodolpheom sa kojim je krenuo da radi Trent, a danas su njih dvojica autori velikog hita Kenya koji i dalje izlazi. Leo je samostalno radio i dobro primljeni naučnofantastični serijal Aldebaran a njegovo učešće u Mermaid Project daje celom projektu patinu old school političkog trilera i ideološku crtu koja je važna starijim čitaocima poput mene.

Mermaid Project, svakako, ne pokušava da imitira trilere stare škole u svakom detalju. Tako, recimo, umesto tvrdog kao od kremena isklesanog muškarca u glavnoj ulozi, koji malo priča ali u svakoj situaciji dominira hladnokrvnošću, snalažljivošću i snagom, glavna uloga ovde dopala je žilavoj plavuši iz pariske policije po imenu Romane Pennac. Romane je em žena em belkinja, što u Parizu krajem 21. veka kada se narativ događa, zapravo podrazumeva priličan nivo predrasuda sa kojima mora da se bori. Strip nam istoriju sveta između trenutka u kome ga čitamo i trenutka u kome se priča dešava daje samo na kašičicu, kroz dijaloge, trudeći se da to bude organski i da se ne zapetlja u naslagama „lorea“, a što je ispravan postupak. U početku vidimo da je pariska policija mahom sastavljena od muškaraca (i žena) afričkog i bliskoistočnog porekla, da Romane vozi bicikl umesto automobila, a da ulicama pariza idu kola koja vuku konji. U jednoj sceni iz prvog toma videćemo i da je Ajfelova kula polomljena na pola (mada se to vidi i na naslovnoj strani prvog albuma, naravno), ali uzgrednu referencu da je Treći svetski rat došao i prošao ćemo pokupiti tek znatno kasnije.

U svakom slučaju, strip ne objašnjava mnogo toga ali implicira da je društvo konzumerističkog kapitalizma vođenog zapadnim, belim narodima došlo do nekog svog istorijskog kraja kada nije više bilo pristupa energiji, kada je zagađenje krenulo da ozbiljno ugrožava populaciju i kada su se, ključno, nacije „trećeg sveta“ pobunile i svrgnule zapadnjačku, belu hegemoniju.

I dobro je, da bude jasno, da strip ne pokušava da objasni detalje jer bi stvari sigurno postale ekstremno komplikovane i, možda i problematične, imajući u vidu da se prisustvo neevropskih imigranata u vrhu francuske političke administracije i javnih službi, koje je u stripu, implicitno, postavljeno kao naprosto prirodna evolucija nakon što su zbačeni hegemonistički beli imperijalisti, može čitati i kao paranoja ekstremnih desničara koji već godinama trube o, jelte, „belom genocidu“ i evropskim vrednostima koje nestaju pod plimom „divljaka“ iz trećeg sveta. Da bude sasvim i eksplicitno jasno, strip apsolutno postavlja bele nacionaliste i ekstremiste kao negativce u svojoj radnji i u jednoj od kasnijih epizoda vidimo i atentat na crnu predsednicu SAD u izvedbi dobro finansirane bele milicije koja žudi da uspostavi „stari“ poredak, no, istina je i da ovaj sloj zapravo nije toliko važan za radnju Mermaid Project i  da su ovde scenaristi možda uložili i previše rada u predetaljan bekgraund koji na kraju nema odviše efekta u tome koliko je čitalac investiran u centralnu intrigu stripa.

Naravno, Romane je simpatičan lik i žena za koju navijamo jer nam je jasno da je morala krvavo da radi kako bi postala inspektor u policiji koju predvode em muškarci em muškarci koji smatraju belkinje inferiornom društvenom pojavom ali ovaj reverse-Karen motiv nije toliko neophodan i već to da je Romane odrasla u sirotištu i da mora iz dana u dan da se dokazuje pred ostalim policajcima koji je gledaju bez mnogo poverenja bilo bi sasvim dovoljno da je postavi na pravo mesto u našim srcima.

Kada sam gore rekao da strip „ne pokušava da imitira trilere stare škole u svakom detalju“, to ne znači da ih ne imitira uopšte. Koprotagonist ovog stripa je francuski obaveštajni agent El Malik i on je apsolutno taj „kao od kremena isklesani muškarac u glavnoj ulozi, koji malo priča ali u svakoj situaciji dominira hladnokrvnošću, snalažljivošću i snagom“ i tenzija između njega i Pennacove je u centru rada sa likovima, bazirana na rasnim i klasnim razlikama ali i, naravno, na erotskoj tenziji. Da je ovaj strip rađen u SAD, Romane bi gotovo sigurno bila lezbijka, s obzirom na frizuru i no-nonsense stav koji ima, ali ovde se autori odlučuju za nešto staromodniji pristup.

U samom zapletu pak, dominira hi-tech futuristički triler koji povezuje veliku korporaciju što genetskim inženjeringom proizvodi alge koje, se opet, koriste za produkciju metana što se koristi kao „ekološkije“ gorivo od nafte koje više nema a i čini se da je zabranjena, političare iz više zemalja, ali i mračnu istoriju sirotišta u Francuskoj u kome su odrasli Romane i njen brat blizanac koji je danas genetski inženjer što radi upravo za ovu korporaciju. Njih dvoje imaju još jednu sestru, a cela porodica će, neočekivano, biti uvučena u napeti zaplet koji razotkriva neverovatne naučne eksperimente u kompaniji Algapower, mračnu porodičnu istoriju koje naši junaci nisu bili svesni, ali i neku vrstu promene na vrhu lanca ishrane na planeti.

Zvuči komplikovano, ali strip ima taj ugodno vođeni old school narativ u kome se sve lepo objasni a situacije kroz koje protagonisti prolaze su jasno postavljene i imaju dovoljno prostora da se kvalitetno razrade pa tako strip pruža odlične trilerske i akcione set pisove, ali i karakterne momente, pažljivo varirajući dinamiku i tempo. Fred Simon ne crta u „realističnom“ ključu i njegov je stil očigledno baziran na karikaturalnijim radovima starih majstora kakvi su bili Franquin ili Morris, ali je veoma siguran u onome što radi i pruža vrlo klasičan, vrlo zadovoljavajuće detaljan a uredan rad sa pozadinama, likovima, tehnologijom, arhitekturom itd. Kako strip skače sa mesta na mesto na planeti, Simon daje vrlo dobar „osećaj“ za svaki od gradova i egzotičnih lokaliteta koje vidimo ne štedeći ni u jednom momentu na detalju i karakteru.

Samu priču ne želim da spojlujem, ali mermaid Project svakako spaja neke vrlo klasične uticaje, od old school džemsbondovskih špijunskih pustolovina, pa do naučne fantastike kakav je bio, recimo Dan delfina i kvalitetno spaja i akciju i intrigu, i zrelu romansu sa trilerskim elementima koji su dobro odmereni pa ovde, bez obzira na svu visoku tehnologiju i bogate negativce, planovi mogu da prsnu jer neko nije računao da plaćeni ubica može da bude i čovek sa ipak malo očuvane savesti.

Strip, ponoviću, ne profitira sasvim od tog svog sloja u kome meditira o krivici belih ljudi za vođenje sveta u pogrešnom smeru i promenama koje je doneo veliki rat i ovo je, mislim, nedovoljno razrađeno i deluje kao da je tu najviše da se osvoji koji politički poen kod woke čitalaca, ali srećom, to i ne smeta previše i Mermaid Project se dokraja ovaploćuje kao veoma zabavan i ukusan politički triler koji kulminira sjajnim scenama akcije na moru. Europe Comics serijal prodaje ovde, a ja ću prvom prilikom pročitati i nastavak, Mutations, koji radi isti tim i obećava još uzbuđenja.