Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za OVU prazničnu Nedelju ove godine, za promenu, nećemo se baviti bogougodnim muzičkim ponudama jer imamo na meniju nešto bolje. Svežu, modernu kompoziciju i džez-improvizaciju ravno iz Argentine, kulturnog neksusa Južne Amerike poslednjih nekoliko decenija. Iz nekog razloga – a verovatno zato što je prošlonedeljni prikaz izdanja španskog free jazz trija objavljeno za portugalski Clean Feed neko linkovao na Facebooku – imao sam nesrazmerno mnogo poseta blogu iz Španije i Argentine. Iskoristiću priliku da se izvinim svim čitaocima sa španskog govornog područja na nesumnjivo užasnom tekstu koji su dobili kada su propustili moje jedva koherentna literarna posrtanja kroz google translate: lo siento mucho amigos.

U svakom slučaju, jedna od posledica te zabavne epizode zbog koje će nas jednog dana sigurno opet bombardovati, ko zna, možda i na uskrs, tradicija je tradicija, dakle jedna od posledica je i to da sam bio kontaktiran od strane argentinskog kompozitora i saksofoniste po imenu Jorge Torrecillas, a koji mi je skrenuo pažnju na prvi album njegovog trenutnog projekta, Orquesta Inorgánica, nazvan Noctámbulos, izašao krajem Marta za malu firmu Numeral iz Buenos Airesa, posvećenu promovisanju eksperimentalne i improvizovane muzike.

Ja imam nesrazmerno mnogo apetita da slušam free jazz, improvizaciju i generalno avangardnu muziku koja dolazi iz Južne Amerike, poglavito Argentine, najverovatnije jer me je u osetljivom životnom dobu impresionirao pokojni Gato Barbieri svojim sviranjem saksofona ali i generalnim pristupom džezu, fri džezu, latinskom džezu, koji je bio istovremeno i vatreno avangardan i zavodljiv. Orquesta Inorgánica je, pokazalo se, na svom prvom albumu doneo veliku količinu muzike pogodnu za zadovoljenje tog mog apetita, nudeći od svega pomalo: i potpunu apstrakciju, i energični free jazz, i žene koje recituju stihove, i disonantne gitare, i više duvačkih instrumenata nego što uvo može da isprati. Noctámbulos je, iako ne staromodan po zvuku i idejama, na neki način vrlo klasično delo muzičke avangarde kakvo je moglo nastati bilo kada (i bilo gde) u poslednjih pedesetak godina, sa prelaženjem celog spektra od muzike uz koju se pleše do muzike uz koju gledate u jednu tačku i promišljate suštinu (i taštinu) praznine. All inclusive aranžman, pa još u odličnoj produkciji – nismo mi to zaslužili, ako ćemo iskreno, ali uzećemo.

Jorge Torrecillas najviše svira alt i tenor saksofon ali je pre nešto više od četrdeset godina muziku počeo da uči na gitari. Možda to objašnjava otkud ovako prominentna pozicija električne gitare na ovom albumu koji je inače napravljen isključivo od akustičnih instrumenata, ali šta god da je pravi razlog, Noctámbulos je ploča koja izuzetno lepo uparuje boje i teksture različitih izvora zvuka i kreira koherentne, višeslojne, POKRETNE celine koje nikada ne devoluiraju u haos i zvučnu brljotinu. Naravno, Torrecillas je veoma iskusan i obrazovan muzičar i kompozitor. Kada se osamdesetih godina prošlog veka ipak odlučio za saksofon, učio je sa muzičarima kao što su bili Jorge Cutello, Sergio Paolucci, Eduardo De Luca and Carlos Lastra, a od 1988. godine formalno se obrazovao na konzervatorijumu Julian Aguirre. Od ranih devedesetih je svirao džez u mnogim postavama i kombinacijama, a od 2000. godine je učio o harmoniji i aranžiranju kod maestra Osvalda Suareza. Jorge Torrecillas Ensemble osnovan negde u to vreme je bio posvećen free jazzu i improvizaciji, snimio dva albuma i dva puta radio turneje po Evropi, sarađujući sa evropskim saborcima kao što su naš stari znanac Ricardo Tejero, pa onda Ferran Besalduch, Hui-Chun Lin, Ádám Mészáros, Michal Dymny itd. itd. itd. Trenutno Torrecillas predvodi sopstveni kvartet, svira u još par postava, a Orquesta Inorgánica mu je relativno svež i ambiciozan projekat.

Sastavljen od muzičara iz raznih krajeva zemlje, ali uglavnom vezanih za Tandil, gde je i sniman ovaj album, Orquesta Inorgánica je osnovan 2018. godine i Torrecillas je planski i sa namerom ovde okupio ljude različitih muzičkih pozadina i istorija, trudeći se da orkestar ne bude direktno i vidljivo povezan ni sa jednom konkretnom muzičkom tradicijom. Naravno, to ne znači da će slušalac na albumu Noctámbulos čuti neku tuđinsku, neprepoznatljivu muziku. Ovo je vrlo ugodno uklopljena, ali i prirodno, organski (bez obzira na programski „neorgansku“ prirodu orkestra) sklopljena kombinacija klasične avangardne kompozicije sa avangardnim džezom pa i elementima avangardne rok muzike i slušajući album sam više puta sa odobravanjem klimnuo glavom pomislivši da bi idealan blurb za reklamiranje ovog izdanja bio „Schoenberg koji džemuje sa džez-ekipom iz lokalnog bara“.

Torrecillas je napisao sve kompozicije osim druge, Irrupción modal a koja je čista improvizacija, i predstavlja nam ovaj veliki sastav – od čak trinaest članova – pregrupisan u manje celine u okviru kojih dobijamo dinamične muzičke konverzacije, bazirane na modalnim harmonijama ali bez istinske vernosti ikakvoj tradiciji ili stilu. Ovu kompoziciju predvode duvači – više od polovine članova sviraju saksofone, klarinete ili flaute – nudeći užurbanu ali odmerenu improvizaciju u kojoj su boja i harmonija naglašeniji od volumena i brzine. Uopšte, Orquesta Inorgánica nije jedan od onih „free“ sastava koji svoju punu formu dostiže tek kada svi sviraju iz sve snage i ova kompozicija, u kojoj nema bubnjeva i njenu drugu polovinu čine improvizacije na kontrabasu i gitari je dobar primer kako Torrecillas, čak i kada daje muzičarima „punu“ slobodu, usmerava generalni zvuk i senzibilitet benda.

Cuatreros sa kojom album počinje je, pak, možda više u NY Downtown stilu, sa kombinovanjem rok osnove, džez improvizovanja i pažljivo napisanih duvačkih tema koje se preko ritma i gruva polažu u slojevima. Gitara i bubanj ovde imaju prominentnu ulogu ali Torrecillasov pristup u kome se tvrdo aranžirani delovi smenjuju sa epizodama „čiste“ improviozacije daje kompoziciji vrlo ekspanzivnu formu.

Naslovna numera je još jedan vrlo srećan susret moderne kompozicije i improvizacije bazirane na jazz osnovama, atmosferična i uglavnom potpuno lišena ritma ali jasno usmerena sa pažljivo vođenim narativom. Hormigas asesinas koaj dolazi posle nje je, pak, punokrvni free jazz sa hardbop osnovom, brzim tempom i cvrkućućim saksofonima preko razuzdane pratnje. Ponovo, ovde nema preterivanja u volumenu niti nekakve glume ekspresije ali Torrecillasova kompozicija i snažna, dinamična improvizacija se vrlo srećno sudaraju u ovom komadu.

Últimas imágenes de Neptuno je, pak, vrlo atmosferičan komad u kome i pored prominentne uloge koju imaju kontrabas i udaraljke, muzika zapravo ne vuče previše na jazz i ovo je više kamerna interpretacija klasičnog dvadesetovekovnog avangardnog akademskog izraza sa atonalnim temama i poetskom recitacijom stihova Gabriele Torrissi u finalu.

Skoro jedanaestominutna Decididamente sin rumbo je jedan od najapstraktnijih pa i najhermetičnijih komada na albumu, sasvim bez ritma i sa fokusom na teksturama i atmosferi. Kada ovde slušamo komunikaciju između muzičara ona je potpuno izmeštena iz bilo koje postojeće teorije ili tradicije, sa tretiranjem instrumenata kao prostih „izvora zvuka.“ Tiempo perdido je zato nešto bliža jazzu, sa gruvom koji jeste izvaljen iz ležišta, malo i pijan, ali postoji i vuče duvače unapred. Konačno, Parcialmente Racional zatvara album otvorenijim vraćanjem free jazz ekspresivnosti i orkestar ovde svira energično, radosno, možda čak i himnično, dovodeći album do finala posle koga je gotovo neizbežno da ćete se vratiti na prvu pesmu i krenuti da slušate materijal iz početka, sada obraćajući mnogo više pažnje na detalje i različite muzičare.

Ovo je svakako vrlo semantički gusta ploča, sa puno muzike koja se ne uklapa u samo jednu teoriju ili stil  i od slušaoca zahteva refokusiranje pažnje svakih nekoliko minuta. Ali kao spoj standardnog avangardog programa zapadne muzičke tradicije i organske, spontane prirode jazza, Orquesta Inorgánica, da ponovim, uprkos „neorganskoj“ programskoj orijentaciji, zvuče veoma prirodno u ovome što rade. Delom je to do muzičara koji su naprosto odlični – žene i muškarci ovde svi uspevaju da budu i karakterni i nenametljivi u isto vreme – delom do vrlo solidnog miksa i produkcije sa vrlo pažljivo raspoređenim instrumentima u prostoru i velikim fokusom na boju, a delom naprosto do Torrecillasove nadahnute, snažne vizije koja je pretočena u materijal visoke vitalnosti. Odličan debi za Orquesta Inorgánica i, nadamo se, obećanje novih i još uzbudljivijih avantura.

https://neue-numeral.bandcamp.com/album/noct-mbulos