Voskršnji vikend dočekujemo u svečarskom raspoloženju. Na kraju krajeva, da nije bilo hrišćanstva, ne bi bio ni satanizma, a štas bismo ONDA radili? Iako je svet u nikad gorem stanju, reklo bi se, muzike koju vredi čuti pre nego što sve ode u quras ima više nego što se fizički može postići. Od novih izdanja ljudi u osmoj deceniji života do najnovijih ukrštanja metala i surove avangarde, danas zaista imamo za svakog ponešto. Izvolite:

Blek metal! Nizozemski Unbenign na svom istoimenom debi albumu donosi za mene vrlo prijatan blek metal orijentisan na energičnu, abrazivnu, ali melodičnu i epsku svirku. Naravno, ovo izdaje ugledni Satanath pa se kvalitet u izvesnoj meri podrazumeva, i mada verujem da će modernijoj publici možda album delovati malo isuviše svedeno u svojoj second wave zvuku veoma vernoj formi, ja sam uživao u pesmama koje idu brzo i melodične rifove sipaju preko energičnih blastbitova. Bend svira kvalitetno, uspevajući da u relativno jednostavne aranžmane ubaci dosta „mesa“ kroz sitne detalje i ukrase – slušajte koliko je bubnjar kul – i ovo je izvrsna ponuda za old school publiku:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat340-unbenign-unbenign-2022

Mađarski VADON a.v. zvuče vrlo dobro na svom EP-ju nazvanom prosto Universe. Ne znam ko su ovi ljudi, ali se po slici vidi da su iskusnija momčad i njihova verzija blackened rock ’n’ rolla je prilično ubedljiva pa i eminentno slušljiva čak i za nekoga, poput mene, ko ne voli preterano ovakve spinofove blek metala. Odlična produkcija i jako dobro napisane pesme za ovo izdanje:

https://vadon.bandcamp.com/album/universe

Poljski Temple of Decay je vrlo ubedljiv na debi albumu Rigor Mortis. Uobičajeno za Poljake, ovo je disciplinovan, punokrvan blek metal, u ovom slučaju sa dosta prijatnog death metal uticaja, ali tako da se ne izgubi epska, navijačka atmosfera blek metala, sa pesmama koje su agresivne ali prijemčive i kvalitetnim zvukom kome, ruku na srce, ne bi škodilo malčice dinamike. Ali svakako je odlično:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/rigor-mortis

Ruski Sulphur Sovereign zvuči ubedljivo i lepo na prvom EP-ju  Anathematic Gateway To Nothingness, svirajući mistički, mračni blek metal koji je ipak pun ljupkih tema i minucioznog gitarskog rada. Ova je muzika na površini agresivna i odbojna ali je u stvarnosti puna finog detalja i promišljenog aranžiranja. Plus, dobra produkcija – ne propustiti:

https://sulphursovereign.bandcamp.com/album/anathematic-gateway-to-nothingness

Što se kaže, ne slušam često atmosferični blek metal, al kad ga slušam volim da ga dobijem od dvoje Nizozemaca koji izgledaju kao da su ispali iz Lotlorijena. Freja je ime benda, Tides je ime albuma i ovo je izuzetno prijatan, eteričan blek metal koji perfektno kombinuje tu, jelte, eteričnost sa propisnom vožnjom u brzoj traci. Album ima šest podugačkih pesama i atmosferu koja se lepo varira između njih, pa i unutar iste pesme, dajući slušaocu jedno dugačko, zanimljivo putovanje. Kao i obično, nisam raspamećen „razmazanim“ miksom karakterističnim za atmoblek, ali dobro, muzika je dobra i ovo svakako nije dealbreaker. Freja je odlična:

https://freja.bandcamp.com/album/tides

A ni Slovaci Sinedeus nisu uopšte rđavi na EP-ju From Fire and Ashes koji predstavlja tizer za album što će doći kasnije ove godine. Ova dva muškarca iz Prešova sa dve pesme nude finu kombinaciju old school sirovine i nešto modernije atmosferične filozofije blek metala, u produkciji koja je pristojna i sa vrlo solidnim shvatanjem kako manje može biti više ako se pametno ekonomiše u aranžmanu. Odlična najava albuma a koju, tu najavu, plaćate koliko sami želite:

https://sinedeus.bandcamp.com/album/from-fire-and-ashes-ep

Poradovao sam se prvom propisnom albumu sastava Te Ruki iz Francuske Polinezije jer mi se pre par godina dopao njihov minialbum sa kojim su debitovali. Marako Te Ruki uspešno njihovu koncepciju kombinovanja lokalnog folklora i propisnog metala ekspanduje na dugosvirajuće izdanje, dajući nam lep koktel obrednih ritmova i krljačkih rifova. Bend ima originalan karakter i mada mešanje narodnih tradicija i blek metala nikako nije neki originalan koncept u 2022. godini, Te Ruki to rade na dovoljno svež način i sa mnogo lepih tema u svojoj muzici koje obezbeđuju užitak u ovoj ploči:

https://teruki.bandcamp.com/album/marako-te-ruki

Reptilian War Machine su prigodno nazvana black-death ekipa iz Baton Ruža u Luizijani i njihov debi album, Merciless Addiction je zapravo osvežavajuće originalan i simpatičan opus koji spaja zanimljive delove različitih podžanrova nudeći prijemčive pesme i dobre atmosfere. Mali problem je produkcija koja je očigčedno posledica niskog budžeta i nudi vrlo ravan, vrlo nedinamičan zvuk, ali Reptilian War Machine na svojoj strani imaju te originalne, simpatične pesme negde na razmeđi black, thrash i death metala i meni je to dovoljno simpatično:

https://reptilianwarmachine.bandcamp.com/album/merciless-addiction

Stoner, doom, sludge, hard rock, psihodelija! Acid Throne su četiri momka iz Norviča sa svojom verzijom doom metala, kažu za sebe Acid Throne iz Norviča. Njihova verzija doom metala je na demou nazvanom „The Demo“ prilično gruverska i bliža sludge i stoner formulama nego gotskim i romantičkim pristupima karakterističnim za najpoznatije UK doom metal sastave i meni to ima dosta šarma u tome kako je mračno, jednostavno, svedeno. Hoću reći, ovo je bliže Godfleshu nego My Dying Brideu.  Solidna produkcija za demo snimak i dosta kul atmosfere a cenu određujete sami:

https://acidthroneband.bandcamp.com/album/the-demo

Veoma su mi prijali čileanski Inche Kai Che na svom, pretpostaviću prvom, istoimenom albumu. Ovo je klasičan stoner zvuk sa puno Black Sabbatha u svojoj osnovi i sa pametnom nadgradnjom u smeru ritma i bluza i šmekerske, rokerske psihodelije. Bend ima lep miks sa velikim, žvaćućim basom i separacijom instrumenata a što pogoduje muzici koja je zapravo puna suptilnih detalja na gitari, ukusno multitrekovanih vokala i atmosferičnih momenata  koji ne narušavaju moćni gruv. Vrlo prijatno.

https://inchekaiche.bandcamp.com/album/inche-kai-che

Nijemci DeGreaver takođe svoj energični stoner rok baziraju na predlošcima šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ali ovo nije klasična sabatovština. Album between green & blue demonstrira širi spektar uticaja, dobar deo njih iz sfere psihodeličnog roka, sve spakovano u kompaktne, rifaške pesme. DeGreaver imaju prijatan, zdrav zvuk i prava je milina slušati ovako razigrane gitare, ovako dinamičan, bas, prave akustične bubnjeve, odlično pevanje… Biser savremenog stoner roka, bez ikakve sumnje:

https://degreaver.bandcamp.com/album/between-green-and-blue-2

Psychedelic Source Records su ove nedelje izbacili čak dva nova albuma. Snimljeni u toku iste noći na dugačkim džemovima, Fires and Waters su izmešane postave ljudi koje već godinama slušamo na izdanjima ovog prolifičnog mađarskog kolektiva i razlika je u tome da je Waters „mekša“ ploča, sa psihodelijom koja je eteričnija, manje distorzirana, svirana tiše, sa više prostora u zvuku, dok je Fires, adekvatnno imenu, distorziraniji, žešći album sa bržim pesmama i energičnijom svirkom. No, oba su uobičajeno dobra i oba se daju za onoliko novca koliko ste vi spremni da izdvojite, pa svakako prvo izdvojte vreme da ih čujete a dalje ćemo lako:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/waters

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/fires

Umalo da propustim da skrenem pažnju na još jedno fenomenalno Ripple Music izdanje, split album dva sastava iz Barselone, Saturna i Electric Monolith a koji je naslovljen Turned To Stone Chapter 4: Higher Selves i predstavlja deo serije split izdanja ovog fantastičnog kalifornijskog izdavača. Saturna su vrlo retro, sa dosta sabatovskog ali i southern rock šmeka u svojoj muzici, odličnim pesmama i lepom, prirodnom produkcijom. Electric Monolith više okreću na progi psihodeliju i imaju, takođe, vrlo topao zvuk i lep, razigran pristup interpretaciji svojih kompozicija. Starinski a moderno, još jedno nezaobilazno izdanje Ripple Music:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-4-higher-selves

https://saturna777.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-4-higher-selves

Čileanci Demonauta su onaj idealni spoj Black Sabbath rifova i lo-fi psihodelije sa korenima u sedamdesetim godinama prošlog veka. Album  Low Melodies About Chaos nastajao je usred socijalnog, kako bend kaže, haosa koji je zadesio Čile pre nekoliko godina, u Santjagu koji je bio praktično uništen, i u pitanju je svakako autentičan zvuk sirovog teškog roka i sirove psihodelije, koji ne mari za hitove i ukus moderne publike. Odlično je, ukratko. Slušajte:

https://demonauta.bandcamp.com/album/low-melodies-about-chaos

Takođe iz Čilea, MasaCritika je još jedan stoner bend sa dosta osobenim pogledom na teški rok i generalno muziku. Njihov novi EP, Raza De Kain voli klasičniji hevi metal vokabular i rifove kao primarni način izražavanja ideja, ali MasaCritika su zapravo prilično dobri i zreli u ovome što rade. Bandcamp izdanje dodaje i ceo jedan EP iz 2017. godine pa ako do sada niste slušali ove ljude, nauživaćete se:

https://bitumeprods.bandcamp.com/album/raza-de-kain

Kosmonauti iz Ohaja pod imenom, jelte, kosmonaut su brže-bolje nakon najnovijeg albuma od pre neku nedelju snimili i novi EP. schromulan’s quest ima dve pesme i ovo je, očigledno za dvadeseti April spremani nadrogirani psihodelični stoner visoke kakvoće. A prljav, polomljen, a dobar, DOBAR. Plaćate koliko hoćete, pa zapalite i udrite:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/schromulans-quest

Obelos iz Londona valja spor, psihodeličan doom metal na EP-ju  Green Giant sa šest pesama lepljive, hipnotičke svirke, teških ritmova, i zvučnih efekata. Ovo je naglašeno opojna muzika ako vam ne smeta to koliko je hermetična, spora i teška, a što bi vam smetalo? Obelos tačno znaju koju vrstu transcendencije traže u svojoj muzici i ako ste u potrazi za nečim sličnim, ovo izdanje je samo jednu funtu:

https://obelos.bandcamp.com/album/green-giant

Teški, psihodelični rok koji Austrijanci Great Rift sviraju na albumu Utopia duguje jako mnogo sedamdesetima, ali ne samo uobičajenoj ekipi iz orbite Black Sabbath itd. već ovde ima i bluza i popa i svakojakih lepih ideja koje se fino uklapaju u generalni heavy ali ne monolitno monotoni zvuk. Bend je svakako melodičniji od proseka onoga što ja slušam ali je prijatno raznovrstan i pun dobrih ideja, plus miksovan zaista psihodelično pa preporučujem pažjivo slušanje bez obzira na generalno abrazivan zvuk:

https://greatrift.bandcamp.com/album/utopia

Đenovljani Sator zvuče jako sirovo a opet sofisticirano na novom albumu, Cleansing Ritual. Njihov psihodelični, teški doom metal je ovde osvežen izvesnim post-metal harmonijama između brutalnih rifova i mikrofonija pa album vrlo profitira od kombinacije surovosti, gruva i atmosfere. Sve je to, da bude jasno, suštinski svedeno i ovo je muzika koja u svojoj nutrini otkriva nove slojeve i dubine radije nego da se širi na tuđe teritorije. Dakle, iz srca je. I vrlo prija.

https://satordoom.bandcamp.com/album/cleansing-ritual

Hokage Headache je živi album tokijskih Hebi Katana, koji su morali NEKAKO da obeleže dan kanabisa i, eto. Hebi Katana su odličan stoner kolektiv, ali kvalitet ovog snimka je dosta butlegerski. Možda vam to neće smetati jer je istina da sirovost ume da podari i dodatni sloj autentičnosti pržećem stoner roku ovog benda. Pa poslušajte, momci su u formi:

https://hebikatana.bandcamp.com/album/hokage-headache

Bruklinski Lightmaker svoj novi EP, Static Arrow naplaćuju 4,20 dolara, čisto da budu u duhu proslave i mada on ima samo dve pesme, dugački su to komadi prjijatnog, melodičnog, psihodeličnog doom metala. Bend svira fino i organski, sa psihodeličnim gitarama i razigranim gruvom a tetovirana pevačica Jade Morgan svemu daje dragocenu treću dimenziju kvalitetnog bluz-rok pevanja. Prijatno!

https://lightmaker.bandcamp.com/album/static-arrow

Takođe su iz Bruklina Free Whenever koji su neka vrsta psihodeličnog džem projekta koji radi instrumentalne snimke i Jam Junkies II je EP od 45 minuta koji svakako ima simpatičan gruv i poštene psihodelične atmosfere, bez forsiranja i buke. Vrlo prijatno za puštanje mozga da se malo odmori:

2×1​.​5 je enigmatični naslov trećeg albuma moskovskih Burning Loss. Ovo je vrlo kvalitetno produciran album teškog, sludgy metala koji ne ide celim putem do kreiranja najabrazivnije muzike na planeti, već elegantno i uspešno kreira prijatan gruv. Pesme imaju finu dinamiku i bend razume efektnost kombinovanja atmosferičnijih, „mekših“ pasaža sa snažnom rifaškom svirkom. Simpatična ploča:

https://burningloss1.bandcamp.com/album/2×15

Takođe Rusi, ali i z Sankt Petersburga, Thy Sorcery na prvom albumu, Trippin’ Blood zaista i zvuče veoma istripovano i pomalo krvoločno. Ovo je jako psihodeličan, pijan doom metal sa instrumentima provučenim kroz obilje efekata i pevačem što kao da je izgubio kontakt sa realnim svetom pre bar 3-4 meseca i sada ga drže zatvorenog u studiju sa uključenim mikrofonom. Ovo mislim u najpozitivnijem smislu, da ne bude zabune. Sve pesme sem jedne su duže od deset minuta, idu sporo, i čoveka teleportuju u neki drugi svemir gde nama poznata fizika ne važi. Pa poslušajte:

https://thysorcery.bandcamp.com/album/trippin-blood

Conifer Beard su tri Rusa što žive u Nemačkoj i sva trojica nose bradu. Korektno. Bend se nekada zvao Godzilla, ali valjda su brade izrasle i eto… U svakom slučaju Conifer Beard sada sviraju prijatno fazirani, melodični fuzz rock/ desert rock i album Action Hero je pun akcije i, pa, heroizma. Mislim, ima simpatične pesme, topao zvuk i vrlo solidnu izvedbu pa ako maštate o jeftinijoj, sirovijoj verziji QOTSA, ovo je to:

https://coniferbeard.bandcamp.com/album/action-hero

Coma Hole dolaze iz najmanje drave SAD (Roud Ajlend, naravno) i njihov istoimeni EP je još jedan od onih primera da je kombinacija jedne žene i jednog muškarca gde ona svira bas i peva a on udara u bubanj jedan od najsavršenijih koncepata u vasioni. Coma Hole prže melodičan, gruverski, prštav sludge metal koji zvuči prirodno, organski i energično. Da nema multitrekovanih vokalnih harmonija ovo je, da bude jasno,moglo biti snimljeno i uživo jer je svirka spontana, dinamična i moćna a pesme su ugodno psihodelične ali udaračke. Sjajno:

https://comahole.bandcamp.com/album/coma-hole

Thrash, speed, hardcore, grindcore, death metal! Kalifornijski Sporadix sa svojim demom (Sporadix Demo) nudi tri pesme staromodnog, udobnog thrash metal zvuka. I kad kažem „staromodnog“ to mislim u IDEALNOM smislu, da je ovo lišeno moderni(ji)h pretencioznosti i radi pošteno i efikasno u ključu energične, dinamične svirke, a pritom su aranžmani ugodno kompleksni. Naravno, old school trešina podrazumeva dobre rifove i jake solaže i sve to dobijamo, a i vokali su većinu vremena odlični i sa pesmama koje traju i preko šest minuta, ovo je izuzetno kvalitetna i bogata ponuda. Da se ne propusti:

https://sporadixthrash.bandcamp.com/album/sporadix-demo

Odličan thrash metal nude i norvički Alpha Omega sa EP-jem Crows of Golgotha. Bend već ima jedan album iza sebe i članovi deluju zrelo i iskusno pa ne čudi što je muzika ovde kvalitetan, takođe old school thrash metal bez mnogo filozofije i konceptualnog komplikovanja. Pet pesama na Crows of Golgotha idu brzo, nošene klasičnim rifaškim radom,urlatorskim vokalima i nervoznim d-beatom i ovo je vrlo prijatan materijal kome je jedina eventualna zamerka izvesna monotonija u samom zvuku, ali meni to, s obzirom na dinamičnu izvedbu nije smetalo:

https://alphaomegametal.bandcamp.com/album/crows-of-golgotha

Morbid Cross iz Nju Džersija na svom drugom albumu, Ungodly Infestation sviraju jako prljav, sirov thrash metal sa izuzetno besnim pevačem i muzikom koja je negde između panka i death metala u svojim ekstremima. A što je odlično. Svaštarenje u aranžmanima možda neće biti po svačijem ukusu ali Morbid Cross zvuče sigurno i uvereno u to što rade i meni se to prilično dopada:

https://morbidcross666.bandcamp.com/album/ungodly-infestation

Nemački trešeri Dead Men’s Diner postoje više od deset godina (kao bend. Kao ljudi sigurno postoje i duže.) ali su tek sada dobacili do prvog albuma. No, The Fucked Up American Dream je barem prilično dobra ploča. Nostalgična i old school, sa pesmama koje zvuče kao da su napravljene 1989. godine, pa onda samo malo apdejtovane za moderne sviračke tehnike i produkciju. Ovo je, da ne bude zabune, dobra stvar. Dead Men’s Diner uspevaju da uhvate jednu svežu, autentičnu energiju ’80s thrasha sa njegovim kalemljenjem panka na hevi metal i mada u njihovoj muzici ima i nekih stvari koje su sa vremenom prevaziđene, ona je i dalje iskrena i jako šarmantna:

https://deadmensdiner.bandcamp.com/album/the-fucked-up-american-dream

Katalonski thrash metalci Crisix su izbacili svoj šesti album, Full HD i ovo je vrlo siguran i prijemčiv thrash metal u sada već sasvim standardizovanom stilu. Taj stil podrazumeva, kao i u slučaju prethodnog benda vrlo ’80s pristup pesmama, sa muzikom koju bi u ono vreme slušali skejteri dok se lome po klupama i betonskim pistama. Ako ste u ono vreme voleli MOD, Mucky Pup i slične krosover pojave, Crisix su prenosioci baklje za novi milenijum:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/full-hd

Ne znam tačno šta bi Fatal Venin trebalo da znači ali Kvebečani Survival Instinct opasno kidaju na ovom novom EP-ju. Bend već iza sebe ima tri albuma, pa je Fatal Venin vrlo sigurno napisan i odsviran materijal a ovo treba imati na umu jer je u pitanju thrash metal koji je vrlo „pomeren“ iz standardnog ležišta i vozi se na maničnoj energiji i nepredvidivim aranžmanskim skretanjima. Istovremeno old school i neuhvatljivi, Survival Instinct se predstavljaju u zanimljivom svetlu na ovoj ploči:

https://personal-records.bandcamp.com/album/fatal-venin

U čikaškom thrash metal sastavu Imminent Terror sviraju čak tri čoveka sa prezimenom Hernandez, što ukazuje da je ovo porodična manufaktura. A dobra je, EP Into Despair nudi nervozan, brz, napet, thrash sa čistom a jeftinom produkcijom i pesmama koje zuje gitarama, nabadaju bubnjevima i imaju razuzdano pevanje jedinog člana koji se ne preziva Hernandez. Kvalitetno, uzbudljivo, prilično old school, sve kako treba:

https://imminentterror.bandcamp.com/album/into-despair

Viridian Inferno je naziv prvog albuma australijskih Reaper. Izašao za Dying Victims Productions ovo je očekivano dobar paket blackened speed metal zla, sa pankerskim rifovima, vrištećim vokalima ali produkcijskim kvalitetima koji su taman dovoljno skupi da budemo svesni da ovo nije tek jedan od milion bendova na internetu koji su čuli Sodom i Destruction pa se uhvatili gitara, ali dovoljno jeftini da sve zvuči autentično. Nije mnogo originalno, ne preterano maštovito, al je prženje:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/reaper-viridian-inferno

Birth Order iz Mineapolisa zvuče sjajno na albumu  Farewell, Square Horse kombinujući (post)hardcore i sludge metal zvuk za svojevresni sludgecore pristup koji jako profitira od izrazite maštovitosti u pisanju i aranžiranju pesama. U ovim energičnim, kompaktnim dramama ima prostora i za melodije i za disonance i za vrlo energičan, brutalan rifaški rad sa sve meljućom bas-gitarom i neparnim ritmovima, a uz odličnu produkciju i jednu generalnu zrelost benda u kompozitorskom i izvođačkom smislu ovo je album koji nema greške:

https://birthordermn.bandcamp.com/album/farewell-square-horse

https://theghostisclearrecords.bandcamp.com/album/farewell-square-horse

(Post)hardcore i sludge metal su na meniju i kod čikaških Greed Worm. EP Hell is Real će vas skoro nemetaforički provesti kroz pakao sa tekstovima koji se bave najcrnjim pogledima na sociopolitičke teme i muzikom koja je nezauzdano agresivna. Greed Worm su ekstremno besni i taj bes čini osnovu njihovog izraza na jedan vrlo ubedljiv način, a da i dalje pričamo o spretno, zanatski kvalitetno urađenim pesmama. Ali muzika je toliko glasna i abrazivna da uši otpadaju. Dakle, sve je kako treba:

https://greedworm.bandcamp.com/album/hell-is-real

Hardcore koji sviraju teksaški Future Shock zvuči ka da je došao ne iz budućnosti nego iz negde 1985. godine. Što meni sasvim paše, EP  Loc’d N Loaded  je staromodni, simpatični teksaški hardkor sa krš produkcijom i plemenskim duhom i plaća se koliko sami date. Lepo je:

https://futureshockhc.bandcamp.com/album/locd-n-loaded

I argentinci Critical zvuče dosta old school na demou Demo 2022. Ovo su četiri pesme energičnog, besnog ali ne i prebrzog hardkora otpevanog na španskom i spakovanog i kratke, gruverske pesme sa solidnim zvukom. Plaćate koliko hoćete i sve je kako treba:

https://critical1.bandcamp.com/album/demo-22

Hardcore nešto novije škole stiže na split EP-ju bendova Disperser iz Sakramenta i Kuru iz Njujorka Disperser su bliži street/ moshcore izrazu sa loženjem na „hud“ i geng kulturu, ali su kvalitetni u svoje dve pesme. Kuru su, pak, disonantniji, brži, sa elementima grindcorea i ovo je vrlo solidan paket dva kvalitetna benda. Plaćate koliko hoćete:

https://disperserca.bandcamp.com/album/split-with-kuru

The Nukes, još jedan teksaški sastav, svira prilično razuzdani, haotični death punk. Dakle, EP Up in Smoke je rokerski zarazan a istovremeno bučan, sirov i stalno na granici raspada. Dobra kombinacija i zagarantovan užitak sa ove četiri pesme koje plaćate koliko date.

https://thenukes.bandcamp.com/album/up-in-smoke-ep

Italijanski Butters ima prilično nihilističku dispoziciju, reklo bi se, na kraju krajeva, album im je naslovljen No Mankind (a na omotu pećinski čovek preti nožem policajcu koji je istovremeno… krofna?). Ali muzika je simpatični, besni ali prijemčivi thrashcore. Ovo je prilično gruverski spravljeno, sa zanimljivim aranžmanskim idejama i vokalom koji je veoma ekspresivan iako samo vrišti. Ali vrišti sa smislom! Solidna produkcija i generalno zabavan album:

https://buttershc.bandcamp.com/album/no-mankind

Gaurdrails, pretpostaviću iz Kalifornije, imaju EP If You Please sa pet pesama koje su sve deo istog narativa i koncepta. Koncept se, nećete se iznenaditi, bavi „personalnom borbom, mentalnim zdravljem, suicidalnošću i menadžmentom besa“. Uobičajene, reklo bi se, teme, ali Gaurdrails se izdvajaju vrlo visokim kvalitetom muzike koja je besni, srednjetempaški ali eksplozivni hardkor/ moškor sa muzičarima koji vrlo kvalitetno izvode pesme što i same imaju više od jedne dimenzije a da su uvek usredsređene na gruv. Vrlo fino:

https://irishvoodoorecords.bandcamp.com/album/if-you-please

Dead Solace iz mesta Plattsburgh u državi Njujork su vrlo brutalni na svom živom (mada u studiju snimljenom) EP-ju Disposed koji meša surovi, ulični hardcore sa death metalom. Ovo nije, tehnički gledano, beatdown hardcore ali srednji tempo, velika težina, pa i tipični slem rifovi su tu. No, Dead Solace imaju sopstvenu viziju kako se pravi gruverska muzika i ovo je sirov, zabavan materijal:

https://deadsolace.bandcamp.com/album/disposed

False Church iz Vošington Disija prže jako energičan metalizirani hardcore/ thrashcore, spakovan u jako glasan, brikvolovan master. Iako me uši bole dok ovo slušam, moram da primetim da False Church sa albumom  Dystopian Dissent nude odlično napisane i odsvirane pesme koje i u naizgled prostu thrashcore matricu ubacuju mnogo zanimljivih detalja i osveženja i donose pensilvanijskom izdavaču Horror Pain Gore Death Productions jedan novi nivo kvaliteta:

https://hpgd.bandcamp.com/album/dystopian-dissent

Oh, wow, pre par nedelja sam pohvalio jednočlani grajndkor projekat Boiling Vomit za odličan demo, a Shitty Eddy je u međuvremenu snimio i album. I  Scourge of the World je jednako dobar, nudeći jednostavan, no-nonsense grindcore. Ovo je muzika koprimovana u hiperefikasne aranžmane – ni jedna pesma ne traje duže od 53 sekunde – u kojima postoje samo dve brzine: brzo i još brže. A pošto je sve kratko, vremena za dosadu i monotoniju nema. Eddy piše dobre rifove, ima kvalitetno programiran bubanj i funkcionalne vokale. Boiling Vomit ni u kom slučaju ne donosi nešto novo u grindcore žanr, ali podseća koliko ova muzika može da bude moćna kada se pravi bez poze, glume i nameštenog „ekstremizma“. I još se sve završava obradom Napalm Deathove Private Death. Izvrsno, a još i plaćate koliko sami odredite:

https://kitchenvomit.bandcamp.com/album/scourge-of-the-world

Grave Depression je prilično dobro ime za deathgrind sastav a taj sastav dolazi iz Vašingtona i ima EP Pile of Death. Vrlo je to prijatan materijal, sa uzbudljivim, dinamičnim izvedbama i pesmama koje skoro idealno mešaju crustcore neposrednost sa death metal zvukom i imaginarijumom. Pet pesama koje traju mahom preko tri minuta pa nude puno „mesa“ i vrlo dobra produkcija – sve argumenti da ovo čujete pa i kupite jer košta samo onoliko koliko vi dajete.

https://gravedepression.bandcamp.com/album/pile-of-death

Ali kako argentinski Varsov ubijaju na svom EP-ju Impurem, od toga može da se i malo rikne. Ovo je deathgrind velike brzine, brutalne svirke i jako niskog štima. Pesme su, boguhvala, uglavnom kraće od dva minuta jer ovakvo prebijanje, sa ovakvim zvukom teško da bi se dalo izdržati na duže staze. Varsov nemaju sad neke preoriginalne ideje u svojoj muzici, ali im je egzekucija sjajna i taj brutalni zvuk im mnogo pomaže. Dobri su, dakle:

https://varsov.bandcamp.com/album/impurem-ep

Ročesterski WaldHexen zvuči odlično na drugom EP-ju, For Those Who Suffer gde kosmički blek metal sreće nadrkani deathgrind. Ove tri pesme su napisane sa dosta ambicije i varijacije u idejama i zvuku, a da se opet čvrsto jezgro brze i energične deathgrind nabadačine nije izgubilo u širini vizije. WaldHexen sviraju veoma sigurno i imaju kvalitetan zvuk a interesantne pesme su u centru svega:

https://waldhexen.bandcamp.com/album/for-those-who-suffer

I Austrijanci BTM_Grind_2013, iako sebe nazivaju deathgrind bendom, i svakako imaju disciplinovan, lepo spakovan zvuk u tom maniru, zapravo dodaju dosta blek metal elemenata u miks. Novi EP, Erdenweg ima četiri pesme propisne žestine i prilično epske širine sa tipično blekmetalskom melodičnošću ubačenom uz blastbitove i nadrkano pevanje na Nemačkom. Četiri odvaljivačke i upečatljive pesme u odličnoj produkciji a sve po ceni koju sami određujete – sjajno.

https://btmgrind2013.bandcamp.com/album/erdenweg

Za EP Terra Ferita sastava Fadead sam izdavač kaže „It may be short, but this EP is one of the best grindcore releases you’re likely to come across this year“ i mada naravno svako lupa u svoj doboš i trubi u svoju trubu, ovo je zaista dobro. Fadead ne komplikuju niti nešto specijalno filozofiraju, nudeći kratke, superbrze pesme u jednostavnom, efektnom, neposrednom deathgrind stilu koji, ako baš moram da smislim poređenje, možda može da bude najpre primamljivi publici koja još čeka novo izdanje Fuck, I’m Dead. Ovo je za malecnu nijansu okrenutije death strani te formule ali je i dalje eksplozivno i ubistveno energično kako grindcore mora da bude da bi zaslužio svoje ime. Brzina, žestina, sirovina, uživaćete:

https://lethalscissor.bandcamp.com/album/terra-ferita

Nemački WOAT sviraju energičan i besan vegan-metal na EP-ju Subservient. U praksi ovo je supertvrdi hardcore sa pesmama od po minut i po sviranim kao death metal sa elementima slama. Dobro to zvuči i mada je izdanje kratko, ono je i slatko. Poslušajte:

https://woat.bandcamp.com/album/subservient

https://lckr.bandcamp.com/album/woat-subservient

Pakistanci Azaab zvuče vrlo sigurno na svom debi albumu Summoning the Cataclysm. Ovo je, za slučaj da mislite da odande mora da dolazi nešto staromodno i konceptualno inferiorno, tehnički usavršen, blago progresivan death metal visokog kvaliteta izvedbe i produkcije koja je na ravnoj nozi sa bilo čime iz SAD što bi vam palo na pamet. Azaab nisu početnici i njihovi članovi već iza sebe imaju dosta iskustva sa različitim bendovima a što objašnjava zrelost materijala na ovoj ploči. Ako volite čvrst, tehnički kvalitetan, vrsno produciran ali, ključno, dobro napisan death metal, sa ovim albumom nećete pogrešiti:

https://azaab.bandcamp.com/album/summoning-the-cataclysm

Gartlock iz Masačusetsa imaju prvi EP, Throne Of The Decomposed i ovo je dopadljivi, gruvi death metal zvuk sa slamovima. No, Gartlock su, za razliku od mnogih mladih slam bendova koji fetišizuju ekstremnost i sve joj drugo u svojoj muzici žrtvuju, dobro uradili domaće zadatke pa je ovo pregršt dobro napisanih, disciplinovano odsviranih pesama sa solidnim zvukom i jednom generalnom sigurnošću u prezentaciji. Fino:

https://gartlock.bandcamp.com/album/throne-of-the-decomposed

Flayed Disciple i sami imaju dosta gruva na EP-ju A Hell in Living Flesh. Prvo novo izdanje britanske ekipe posle osam godina nudi energičan, tvrd death/ thrash metal sa pet pesama nabadanja i gruva koji meni prijaju. Ovo je ložački, gruverski, plesno ali i brzo, sa zvukom koji nije suptilan ali radi posao i očigledno vrlo raspoloženim muzičarima. Mosh is thrash, sestre i braćo:

https://flayeddisciple.bandcamp.com/album/a-hell-in-living-flesh-2

Rusi Cælibatus ne samo da sve pare daju za pomoć svom prijatelju u Ukrajini koji se tamo bavi humanitarnim radom sred ruske agresije, nego im je i EP Het Laatste Oordeel vrlo pristojan komad old school death metal zvuka. Znate već kako to zvuči: teško, snažno, uz dobre, jednostavne rifove i crusty ritmove sa vokalom koji kao da stiže iz samog pakla. Cælibatus ne dodaju mnogo toga na formulu koja je pre trideset godina uspostavljena od strane bendova kao što su Autopsy ili Grave ali sviraju tu muziku IZUZETNO kompetentno, sa dobrim zvukom, maštovitim gitarskim rešenjima i jednom zrelošću koja veoma prija. Plaćate koliko hoćete a pare idu u humane svrhe. Perfektno:

https://caelibatus.bandcamp.com/album/het-laatste-oordeel

I Blazing Tomb iz Virdžinije rade u istom ključu pa je njihov prvi, eponimni EP takođe karakterisan old school zvukom, senzibilitetom, strukturama pesama itd. Blazing Tomb nešto više vuku na švedsku stranu, posebno vokali podsećaju na Dismember ali nije u pitanju puko kloniranje i ovo je prijatan, ubedljiv materijal jakih, nisko naštimovanih rifova i mračnih, prijatnih melodija. Muzika je uglavnom spora ili srednjetempaška što bi u teoriji bila neka moja zamerka ali bend je piše i izvodi sa puno autoriteta pa zapravo ništa ne zameram:

https://blazingtomb.bandcamp.com/album/blazing-tomb

Francuski Viande, pak, imaju vrlo osoben pristup death metalu. Oni svoj debi album, L’abime dévore les âmes opisuju kao „mračni, atmosferični death metal“ a što će delovati redundantno nekome ko sav death metal (ili sav metal, kad smo već kod toga) opisuje istim rečima, no kada ga čujete, to jest kada prođe intro od čak šest  i po minuta, postane jasno šta se ovim misli. Ovo je istovremeno i primitivna i ambiciozna muzika, koja koristi jednostavne alatke da sagradi složene strukture, kreirajući neku vrstu košmarnog ambijenta a koji je interesantno istraživati. Ovo je, dakako, vrlo hermetičan tip death metala, kavernozan, neproziran, nikako usmeren prevashodno na šutke i hedbeng, ali Viande u svojoj viziji imaju čistotu i znaju šta rade. Plus zvuk je, uprkos jako komprimovanom masteru zapravo prijatan za uši. Čuda se dešavaju!

https://viandeband.bandcamp.com/album/labime-d-vore-les-mes-dark-atmospheric-death-metal

Sumnjivo nazvani Francuzi Dawohl imaju atraktivan prvi album naslovljen Leviathan. Ovo je brutalni death metal sa dosta osećaja za dramu i dinamiku, što znači da se muzika ne vozi BAŠ SVE vreme u najbržem zamislivom tempu i da se sekcije okrutnog polivanja rafalnim blastbitovima fino temperiraju drugim deonicama. Dawohl, da bude jasno, imaju istančan kompozitorski pristup i ovo je brutal death koji se sluša sa guštom i pored, za ovaj podžanr, standardno nedinamičnog masteringa. Vrlo sam zadovoljan.

https://doloremrecords.bandcamp.com/album/leviathan-album

Kad se čovek navikne na ekstremno nedinamičan zvuk EP-ja Insane Horror of the Unknown, i sebi prizna da veliki deo brutalnog death metala naprosto voli taj zaravnjeni, kompaktni mastering u kome svaki udarac zvuči isto (i najglasnije moguće), mora da takođe primeti da ruski Vomitous Mass prilično kidaju na ovom izdanju. Započevši kao klasičniji slam sastav, Vomitous Mass su do ovog izdanja evoluirali u smeru punog brutal death juriša i pucnjave iz svih oružja sve vreme. Ovo je tehnički jako kvalitetno a u smislu pisanja pesama ima veoma dobar odnos ludačke brzine i guverskijih slam deonica, ne dopuštajući monotoniji da ikako zavlada. Čak je i zvuk, ako se brickwalling u masterovanju ignoriše, vrlo dobar, sa lepim bojama instrumenata i njihovom separacijom u miksu. Neću preterati ako kažem da je ovaj EP remek delo brutal death metala:

https://vomitousmass.bandcamp.com/album/insane-horror-of-the-unknown

Cruentation iz Masačusetsa prže mračan, pomalo i, jelte bestijalan death metal sa blek metal začinima na istoimenom debi albumu. Ovo je, u skladu sa očekivanjima, muzika naglašeno kavernozne atmosfere, neljudskih vokala, primitivnih rifova i besomučnog prebijanja i, naravno, ako volite ovakav zvuk, odrasli ste uz Blasphemy i slične divljake, Cruentation su ljudi na svom mestu. Meni se dopada i to što su pesme kratke i ne smaraju nego kažu šta imaju (uglavnom nešto ružno na temu hrišćanstva) i pale dalje. Odlično:

https://cruentation1.bandcamp.com/album/cruentation

Sentient Horror su odlični na svom, evo već trećem albumu, Rites of Gore. Ovo je death metal bez mnogo filozofije i šminke, brutalna, krljačka svirka ljudi koji kapiraju da je poznavanje stila jedno a imanje da se nešto u tom stilu kaže sasvim drugo. Otud je Rites of Gore razoružavajuće neposredan ali ne prostački ili primitivan album, ovo je death metal očišćen od poziranja, old school po pristupu ali bez ambicije da imitira zvuk starih bendova, već naprosto – proživljen. Izvrsna ploča:

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/sentient-horror-rites-of-gore

A pre dve godine mi se jako dopao debi ročesterskih Undeath i zadovoljstvo mi je da dojavim da im je drugi album, It’s Time​.​.​.​To Rise From the Grave još bolji. Undeath i dalje jašu na talasu old school death metal rivajvla, ali i dalje predstavljaju jednu od najboljih, najmaštovitijih pojava na tom talasu, sa izvrsnim songrajtingom, maštovitim aranžiranjem i zvukom koji je prijatno dinamičan (makar u miksu. Master je ovde, nažalost, zategnut do pucanja). Undeath uspevaju da njihov death metal zvuči smisleno, usmereno, fokusirano, bez ubacivanja obaveznih žanrovskih formi čisto da se popuni prostor, a sa autentičnim, moćnim zvukom žanra i energijom koja se ne oslanja isključivo na svirku iz sve snage sve vreme. Fenomenalna ploča:

https://undeath.bandcamp.com/album/its-time-to-rise-from-the-grave

Kettle to Wake je malo neobično ime za death metal bend ali ovaj jednočlani projekat iz Atine (ne grčke, čak ne ni srpske, nego američke, u državi Džordžija) zapravo od death metala čuva samo vokale i rifašku osnovu muzike, dok je metal na istoimenom debi EP-ju najviše onog progresivnog tipa. Danas se, vrlo često „progresivni metal“ svodi na djent osnovu sa malo nadgradnje, ili se tako meni čini kada preslušavam nove bendove, ali Kettle to Wake je zaista više u death metal formatu i njegov prog-metal mi se dopada, sa svim svojim komplikacijama i simpatičnim srednjetempaškim gruvom, te atmosferama. Fino debi-izdanje, vrlo dobre produkcije i ubedljivog karaktera:

https://kettletowake.bandcamp.com/album/kettle-to-wake-ep

Četvrti album finskih Corpsessed nazvan je prigodno, Succumb to Rot, barem ako igrate Elden Ring u ovom trenutku. Sada već iskusna ekipa, Corpsessed ovu ploču objavljuju za ugledni Dark Descent Records i mada ne pričamo o posebno originalnom albumu, ipak valja primetiti koliko je ovo dobro i promišljeno napisana muzika. Naime, za razliku od jako mnogo death metala koji je samo ređanje rifova i ponavljanje trikova koje su smislili drugi, stariji bendovi, kod Corpsessed se primećuje jedan dublji narativ u svemu što rade, ne samo u okviru svake pesme već i u tome kako je album sekvenciran, pa i produciran. Ovo je naprosto zreo, kvalitetan rad u žanru čija se filozofija često tumači samo kao „sve vreme svom snagom“ i mnogi pogreše kada se na to pretplate bez razmišljanja. Succumb to Rot je dinamična, atmosferična ploča puna odličnih rifova i krljačine koja zvuči odmereno i proživljeno:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/succumb-to-rot

Old school death metal publika da obrati pažnju na Static Abyss jer je u pitanju nastavak Autopsy drugim sredstvima. U ovom duo-projektu svira polovina Autopsyja, basista Greg i, važnije, bubnjar Chris, i debi album, Labyrinth of Veins je, pa, sasvim očekivano, old school death metal koji u standardnu Autopsy matricu ubacuje taman toliko doom metal elemenata da se primeti razlika. Bolesno, teško, prljavo, pa izvolite:

https://peaceville.bandcamp.com/album/labyrinth-of-veins

Evo nas u poslednjoj sekciji sa heavy metalom, power metalom i raznoraznim nadžanrovskim eksploracijama. Adamantis iz Brajtona u Masačusetsu kažu za sebe da nisu više najbolje čuvana tajna američkog power metala, valjda na ime toga da im je album od pre dve godine bio dobro primljen. Novi EP, The Daemon’s Strain izlazi tek u Junu ali ga je bend već sada dao na slušanje posredstvom omiljenog JuTjub kanala i ovo je veoma dobar materijal. Adamantis uspevaju da JAKO melodične teme sa sve „na na na na na na na“ refrenima uplete u propisnu, snažnu hevimetal svirku i da ne preteraju sa čistoćom u miksu pa na momente ovo zvuči kao da slušate novije, progerskije albume Iron Maiden a što je za moje uši odmah lepše od danas standardnog preproduciranog Euro-style power metala. Ženski vokali izvrsno pasuju tamo gde ih bend ubacuje pogotovo u piratski intoniranoj Thundermark, i ovo je sve u svemu izuzetno prijatan EP. Preslušajte, priorderujte, uživajte:

https://adamantismetal.bandcamp.com/album/the-daemons-strain

Nova Skellis su tri momka iz SAD, Italije i Njemačke koji su putem interneta ostvarila odličnu saradnju pa i materijal na EP-ju Nova Skellis (koji sakuplja pesme već objavljivane ptutem njihovog Bandcampa plus nešto novog materijala) zvuči jako dobro. Ovo je klasičan, ’80s heavy metal zvuk koji se kreće u smeru speed i thrash zaoštravanja, ali sa dovoljno melodije i klasične ulične štroke da bude prijemčiv širokom krugu slušalaca. Kvalitet pesama je na vrlo visokom nivou i, s obzirom na okolnosti, ovo je i odlično producirano. Ne propustiti:

Dobro, koliko je zapravo solo albuma Freddy Krumins snimio i nije ih nigde objavljivao samo da bi sada zasipao Bandcamp odličnim hevi metal albumima iz nedelje u nedelju? Ne znam kada su svi ovi albumi napravljeni, ali ih Discogs ne pominje tako da mogu samo da nagađam da su snimani tokom lokdauna i sada ih talentovani pevač (kompozitor, aranžer, muzičar) iz Sijetla jedan po jedan čini dostupnim. A Reason to Be je snimljen sa još nekoliko iskusnih muzičara u postavi i ovo je za Kruminsa već očekivano visokokvalitetna smeša hard rocka i heavy metala koji uprkos vernosti klasičnoj formi zvuče sveže i maštovito. Sa druge strane, Human Sascrifice je kombinacija hard roka, glam roka, malo panka, malo klasičnog heavy metala… Freddy je čudo. Ne propustiti:

https://freddykrumins.bandcamp.com/album/a-reason-to-be

https://freddykrumins.bandcamp.com/album/human-sacrifice

Nemački Böllverk na svom prvom albumu, Heading for the Crown, nude devet pesama propisnog tevtonskog hevi metala. Ovo je istovremeno i drusno, tvrdo, energično, ali i cheesy, baš kako valja, sa sada dodatom pevačicom u postavu koja vrlo osvežava zvuk benda. Pesme su možda i predugačke za ono što Böllverk sviraju – dakle himničan, glavotresući, nogotrupkajući hevi metal – ali bend ima lep zvuk, kvalitetno svira i sve to bude vrlo prijatno:

https://boellverk.bandcamp.com/album/heading-for-the-crown

Takođe nemački Surf Panzer na istoimenom albumu nudi kolekciju instrumentalnih pesama koje kombinuju, kako i ime sugeriše, surf rock sa metalom. Što se kaže, dve moje jedine slabosti na istom mestu!! Enivej, koncept je kul i izvedba je kvalitetna, bez nekih pretenzija, sa kratkim, ekonomičnim pesamama u kojima trešerski rifovi fino plešu uz orguljaške teme. Udobno, prijatno, neobavezno i vredno svake pažnje:

https://surfpanzer.bandcamp.com/album/surf-panzer

Bostonski trio Stormstress čine tri žene sa frizurama koje bi kod nas dobile epitete „NGO“ i „lezbijske“ jer smo, eto, mala, konzervativna sredina. No, važnije od boje kose je da album Silver Lining koji ove tri kraljice donose nudi ekstremno prijatan heavy metal stare škole koji će lako slušati i publika što sebe ne doživljava kao metalnu. Hoću reći. Silver Lining je melodičan, sa himničnim refrenima i njegov teški rok, iako staromodan, staromodan je na prijatan način i vrlo lepo odrađuje posao, postavljajući osnovu za vokalne teme i harmonije. Pritom Stormstress ne pokušavaju da direktno imitiraju trope ’80s hard roka i metala, već se prirodno nadovezuju na ovaj legat i uz pristojnu produkciju i neke ne previše avanturističke ali korektno, utegnuto napisane pesme, imaju album pobedničkog potencijala:

https://stormstress.bandcamp.com/album/silver-lining

Za nešto prljaviji i nešto otvorenije feministički heavy rock, obratićete se na adresu kvinteta Ladybusch iz Atlante u, jelte, Džordžiji. Songs for the DTF je mini album sa šest pesama muzike koja je ugodno smeštena između klasičnog roka, glam punka i gruverskog, kafanskog hard roka i metala sa tekstovima koji donose feminističke preokrete u klasične bluz teme. Bend ima tri žene i dva muškarca i svoj zvuk opisuje kao „pubic hari metal“. Mislim, pa samo zbog toga treba ovo da čujete:

https://ladybusch.bandcamp.com/album/songs-for-the-dtf

Dying Victims Productions ove nedelje sa još jednim odličnim albumom. A to je treći album švedskih Armory, Mercurion i iako je ovo načelno speed metal, stavljem Armory u ovu sekciju sa tradicionalnijim heavy radovima jer je u pitanju u principu melodičniji, siroviji, proto-speed zvuk sa himničnim refrenima, dakle ne nekakav vrištavi blackened speed kakav je danas moderan. Armory pišu mnogo napaljujuće pesme sa puno herojskog soliranja i gitarskih harmonija a produkcija je prirodnja i donosi dinamičan, prštav zvuk. Prelepo:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/armory-mercurion

Članovi kiparskih Mirror svirali su u mnogo desetina bendova kombinovano, a imaju, da se ne lažemo i godinica pa njihov treći album, The Day Bastard Leaders Die zvuči istovremeno i vrlo sigurno i karakterno, ali i prilično starinski. Ne da mi to smeta, treba znati napraviti u 2022. godini album koji zvuči kao da je u najboljem slučaju 1982. godina i Mirror perfektno voskrsavaju klasični NWOBHM saund, sa malo egejskih harmonija koje lepo osveže klasičnu matricu. Vrlo, vrlo dobro:

https://stareatthemirrorandweep.bandcamp.com/album/the-day-bastard-leaders-die

Udo Dirkschneider sa sedamdeset ounih godina i dalje ima karakteristični hrapavi, vrištavi glas, ljubav prema, jelte, metalu, i energiju da snima nove albume. Konkretno, My Way je kompilacija obrada nekih klasilnih hard ’n’ heavy komada, i ako volite Led Zeppelin, AC/DC, Motorhead, Rainbow, ali i Rolling Stones, Udo donosi vrlo solidne verzije pesama kao što su Rock’n’Roll, No Class, Man on the Silver Mountain, Paint it Black, pa onda i obrade Scorpionsa, Queen, Judas Priest itd. itd. itd. Sve je to vrlo korektno aranžirano i odsvirano sa puno ljubavi pa ako ste metalac i metalskog roda, nije nezamislivo da ćete ustati i aplaudirati više od sat vremena u kontinuitetu:

Hajde da notiramo da je i Kirk Hammett snimio prvi solo EP, Portals i kaže da se iznenadio koliko je dobio podršku od ostatka Metalike za ovo. Jebote, brate, sviraš u najvećem metal bendu možda svih vremena a femkaš se oko ovog izdanja kao da si klinac koji radi svoj prvi demo. Mada kažu da je Jason između ostalog otpušten jer je imao interesovanja za rad izvan Metalike koja Lars i James nisu odobravali. Pakao… Enivej, ovo nije bogznakako bitna ploča ali ima četiri pesme simpatičnih kinematskih maštarija i posluša se sasvim ugodno:

https://kirkhammett.bandcamp.com/album/portals

Sa novim EP-jem, Conspiranoid, Primus praktično kompletiraju svoju transformaciju u bend koji će voskrsnuti duh Franka Zappe milom ili silom. Naslovna pesma je jedanaest minuta progresivnog roka sa klasičnim Primus interesovanjima i idejama a i druge dve, mada kraće, takođe imaju naglašenu proggy komponentu u većoj meri od onog što bi bio standard za klasičan Primus zvuk. Claypoolov bas je pljeskav, na momente zvučeći skoro kao sintisajzer a bend, moram da kažem, ovo izdanje aranžira i producira zapravo mnogo suvlje i svedenije od nekih recentnih ploča, uspevajući da, pogotovo u poslednjoj pesmi postigne klasičnu Primus disciplinu ritma i gruva, lepo balansirajući te progresivne ambicije. Opako:

https://primusband.bandcamp.com/album/conspiranoid

Forest Nocturne je prvi solo album projekta The Lord a što je zapravo Greg Anderson, gitarista iz čitave mase važnih doom i drone bendova, poput Burning Witch, Goatsnake, Thorr’s Hammer, Teeth of Lions Rule the Divine i, dakako Sunn0))). Forest Nocturne je svakako i najbliži po filozofiji onome što Anderson radi sa Sunn0))) i mada je ovde paleta zvuka nešto ekspanzivnija, ovo je i dalje muzika bez ritma, svakako bez udaraljki, bazirana pre svega na dronovima. Anderson je veteran metal avangarde i iako dron deluje kao najjednostavnija muzika za pravljenje – samo naslonite bas gitaru na pojačalo, upalite snimanje i odete da igrate Elden Ring – ovo je sve samo ne lenja, lo-effort kolekcija šumova. Naprotiv, ovo je punokrvna avangardna ploča kojoj bi se podjednako obradovali i Fenriz iz Darkthrone i Alvin Lucier, sa mnogo hipnotičkih svojstava ali i sa metalskom teatralnošću koja ne dozvoljava da zaboravimo odakle sve ovo stiže. Vrlo lepo:

https://thelordsl.bandcamp.com/album/forest-nocturne

Album nedelje je, pak jedna dugačka koncertna ploča. Set Chaos To The Heart Of The Moon je snimak celog nastupa belgijskih avangardista Neptunian Maximalism na prošlogodišnjem festivalu Roadburn. Kako ja zaista volim način na koji ovaj kolektiv, uz sve zamislive primedbe na pretencioznost, spaja različite muzičke i kulturne tradicije u zvuku koji je raznovrstan, avangardan, hermetičan ali ultimativno heavy, tako sam i sa zadovoljstvom odvojio uvo i za ovaj živi album i nisam razočaran. Neptunian Maximalism shvataju koncept rituala i kako od muzičkog nastupa napraviti nešto više, naime ceremoniju, a ovo je pritom vrlo solidno miksovan snimak gde perkusije, različiti tipovi vokala, električni instrumenti, duvački i tradicionalni akustični instrumenti uspevaju da dele isti prostor i ne svedu se na soničnu brljotinu. Ovo je MNOGO veći uspeh nego što se na prvi pogled čini, pa čak i neka prethodna izdanja ovog sastava nisu imala najidealniji miks. Set Chaos To The Heart Of The Moon je uz sve što sam rekao i prilično zabavan album sa elementima teatra, jazza, pa i vodvilja u svom ritualnom nastupu pa bez ikakve rezerve preporučujem ovu ploču svakome ko je ikada voleo malo pomereniji postmoderni, a metalu bez sumnje prijateljski zvuk u rasponu od God do Ground-zero.

https://neptunianmaximalism.bandcamp.com/album/set-chaos-to-the-heart-of-the-moon

https://burningworldrecords.bandcamp.com/album/set-chaos-to-the-heart-of-the-moon