Ovogodišnji osvajač Oskara za najbolji strani film i žetelac gotovo potpuno složnog oduševljenja zapadne kritike, Drive My Car (aka Doraibu mai kâ) režisera i koscenariste Ryusukea Hamaguchija ne samo da je ultimativni festivalski film već je i ultimativna ekranizacija proze Harukija Murakamija. Ovo je film od tri sata u kome ljudi sede i pričaju, sede i ćute, voze se i pričaju, voze se i, jelte, ćute, jebu se i pričaju i koji će svoj unutrašnji život iznova i iznova pred gledaoca – i svoje sagovornike – iznositi ne akcijom, ne nekakvim teatralnim gestovima ili, nedajbože, mimikom (uprkos tome što je jedan od likova gluvonem i može da se izražava samo znakovnim jezikom) već isključivo kroz dugačke, neprekinute monologe, tipično opisujući neku od traumom ili snažnom emocijom bremenitih situacija iz prošlosti, dok glas malo drhti a u oku se skupljaju suze.

Ovo je efektna forma rasplitanja „priče“ koja zapravo i ne postoji i samo se radi o presecanju životnih tokova nekoliko likova od kojih svaki ima neki svoj bagaž da ga ćutke, mučno nosi godinama pre nego što ga izruči pred drugu osobu koju su okolnosti nanele pred njega u najosetljivijem trenutku, ali ovo je i, ponovimo, film od tri sata u kome ljudi ili značajno ćute ili pričaju ravnom, monotonom dikcijom o prelomnim momentima u svojim životima, bez stvarne interakcije sa svojim sagovornicima. Drive My Car je film koji vrlo manifestno smatra da je tekst najznačajniji element dramske komunikacije i ovo je, uostalom, eksplicitno navedeno u ne jednoj od scena tokom proba za Čehovljevu predstavu Ujka Vanja, čije pripreme zauzimaju najveći deo radnje.

Neću, naravno, da kažem da filmska kritika na zapadu mrzi film i priželjkuje da u njemu ima malo manje vizuelnog pripovedanja a malo više čitanja teksta, ali Drive My Car je nastao kada je Hamaguchi odlučio da Murakamijeva pripovetka Drive My Car (nazvana, dakako, po poznatoj pesmi Bitlsa) zapravo nema dovoljno teksta. Odlučujući da se ova priča iz zbirke Muškarci bez žene (desetosatno čitanje cele zbirke glasom Slavice Nestorović možete putem JuTjuba potrošiti ovde) završava pre nego što je spisatelj istražio sve konsekvence svoje premise, Hamaguchi je, zajedno sa Takamasom Oeom napisao scenario za film koji će pripovetku ekstrapolirati, dodajući elemente još dve priče iz iste zbirke, prebacujući radnju iz Koreje u Japan i proširujući zaplet vezan za pripremu produkcije predstave Ujka Vanja u pozorištu u Hirošimi.

Ovo je zanimljiv i koncepcijski interesantan kontrast jer naspram likova koji u stvarnom životu nalaze da je teško da govore o svojim emocijama, stoje likovi iz predstave koji sve vreme na sav glas izvikuju svoje emocije. Hamaguchi ovde odlazi daleko iza Murakamijeve postavke gradeći paralele između dva teksta i pažljivo tanjeći granicu između teksta predstave, poznatog, kodifikovanog, već mnogo puta protumačenog, i ekspresije onoga što sami likovi osećaju i, zbog društvene stigme vezane za „emotivnost“ kod odraslih osoba (pogotovo u Japanu), zadržavaju u sebi.

Utoliko, Drive My Car, film, je jedno dovitljivo poigravanje sa simulakrumima – supruga glavnog junaka, pozorišnog glumca i reditelja Yūsukea Kafukua mrtva je već dve godine u centralnom „činu“ ovog filma, ali je sve vreme prisutna ne samo kroz razgovore u kojima figuriše već i kroz kasete sa njenim glasom gde ona čita druge uloge u predstavi Ujka Vanja kako bi Yūsuke mogao da uvežbava ulogu Ivana Petroviča Vojnickog. On ovo radi u automobilu tokom dugih vožnji do pozorišta i kada mu u Hirošimi kažu da po njihovim pravilima on ne sme da sam vozi svoja kola već da će mu biti dodeljena vozačica, ovo je povod za malu nervozu. No, kako su ovo Japanci, sve se to na kraju uljudno reši i Kafuku sluša svoje kasete sa glasom pokojne supruge dok ga mlada žena, Misaki Watari svakog dana vozi do i od pozorišta od hotela u kome je smešten.

Do kraja filma mrtvi i živi likovi imaju gotovo podjednako prisustvo u scenama ponovo zahvaljujući tome da se film ovaploćuje pre svega u tekstu i izgovorenim dijalozima. Likove veoma retko vidimo da nešto rade i pre svega slušamo o onome što su uradili a sad se kaju, što nisu uradili pa se sada kaju itd. Da je Hamaguchi – inače autor solidnog broja dokumentaraca uz nekoliko igranih filmova urađenih po relativno uporedivoj matrici – izuzetno dobro savladao svoj zanat svedoči i to da su ovi dugački razgovori bez velike dinamike i po pravilu bez stvarnih razrešenja uglavnom veoma ubedljivi. Sa jedne strane, tekst je, ma koliko da ga ima, ispisan uverljivo, sa prirodnim razvojem zapleta i raspleta u tim ispovestima. Sa druge glumci su naprosto JAKO dobri da samo najminimalnijim varijacijama u intonaciji ili jedva primetnim promenama izraza lica daju tim ospoljavanjima svojih unutarnjih života autentičnost.

Sa treće strane, opet, ovo je film od tri sata u kome ljudi uglavnom sede i pričaju. I za to treba imati apetita. Scene su često režirane ekstremno statično, neretko sa jednim istim kadrom koji traje po nekoliko minuta dok glumac izgovara monolog, ali čak i momenti sa po desetak glumaca u sceni su uglavnom režirani tako da se ne kreira nikava „veštačka“ dinamika. Svi govore odmereno, bez menjanja izraza lica i uredno čekaju da drugi završe svoje replike pre nego što otvore usta.

Ovo je, da ne bude zabune, sasvim programski pristup materijalu jer, kako već rekosmo, film sadrži čitav jedan simulirani konstrukt isprepletan sa svojom „pravom“ radnjom. Čehovljev tekst je, za Kafukua koji ga je već igrao u Tokiju i u Hirošimu je pozvan da odabere glumce i režira predstavu, ne tekst koji se glumi, već tekst koji ispituje onog koji ga čita. Otud su njegove probe čitanja napravljene tako da glumce potpuno oslobode ideje „metodske glume“. Kafuku insistira da svi treba da samo čitaju tekst, iznova i iznova, jasnom, sporom dikcijom, bez „upisivanja“ sopstvenih emocija tekstu, bežeći od toga da ijednom od glumaca i glumica ikako objašnjava šta je njihova motivacija. Repetitivna čitanja teksta, naprotiv, njegova je filozofija, u glumcima će naći neke stvari koje oni možda i ne bi želeli da pokažu ni sebi a kamoli publici i mada se to nigde ne izgovara, ovaj detalj sirove, potpuno ranjive autentičnosti, jedne, jelte umetničke i ljudske istine, je onaj bijeli kit koga Kafuku zapravo i traži.

Jer, kako film pokazuje, ljudsko društvo je i samo simulakrum, sa sve emocijama koje tvrdimo da delimo jedni sa drugima, pa čak i projektovanim personama po kojima nas drugi identifikuju. Ideja da je Yūsukeova pokojna žena, Oto, bila nesvodiva na predstavu koju su o njoj imali ne samo drugi – uključujući mladog TV glumca zaljubljenog u nju na ime njenih scenarija i rada sa njom na televiziji – već i sam Yūsuke je vrlo debelo podcrtana i pričom o svojoj pokojnoj majci koju Yūsukeova vozačica Misaki ispoveda pri kraju filma, doslovno prizivajući disocijativni poremećaj identiteta kao pomoć za gledaoce sa jeftinijim kartama.

A opet, Hamaguchi je elegantan u sporom ali sigurnom povezivanju svojih narativnih niti. Seks i smrt kao dva snažna literarna motiva su isprepletani i pažljivo izbalansirani u narativu iako je ovo u suštini priča o ljudima iz srednje klase koji imaju u se, na se i podase i njihove živote ne biste nazvali imanentno dramatičnim. Naravno, sam Murakami je već uspeo da pronađe elemente magičnog u banalnom (da ne kažem buržoaskom), pa je i Hamaguchijeva nadogradnja ako ne magična, a ono zanimljiva, sa uspešnim korišćenjem Čehovljevog teksta da likove u svom filmu provede kroz emotivna krešenda koja oni, inače, nikada ne bi ni priznali da osećaju, kamoli pokazali. Jedan od najuspelijih momenata je svakako onaj u kome će u gledalac što ne zna napamet baš ceo tekst Ujka Vanje morati da se zapita da li izuzetno bolno priznanje koje čuje od Yūsukea o ispraznosti svog života i mučnini koju oseća kad pomisli da se on još neće završiti dolazi iz teksta drame ili iz Yūsukeove napaćene duše.

I to da se granica između te dve mogućnosti briše jeste trijumf ovog filma – ovo je na kraju krajeva film o tekstu, ali i film o intertekstualnosti i o tom murakamijevskom uvidu (koji je pre njega formulisao Umberto Eco, a pre njih i Roland Barthes) da svet u kome postojimo – kao misleća, konceptualizujuća bića – zapravo živi i izrasta na postojećem tekstu. Murakami svojim knjigama često daje naslove postojećih muzičkih dela, a Hamaguchijevi likovi se na kraju jedino zaista mogu autentično izraziti kroz Čehova, i kroz bukvalno kratke, murakamijevske pripovetke kojima uokviruju velike traume iz svojih života, dajući im uredne uzroke, posledice i preokrete. Utoliko, to što je film sklopljen od nekoliko malih urednih drama, koje su gledaocu prepričane, a da on sam čini sve da izbegne dramatičnost je na neki način finalna Hamaguchijeva dosetka.

I sad, da li dosetku od tri sata sa namerno vrlo sporim tempom – mnoge scene se odvijaju u sasvim realnom vremenu, čak i kada u njima nema teksta – vredi snimiti je pitanje za milion dolara. Ali mislim da je Hamaguchi na njega odgovorio vrlo uspešno, osvajajući Oskara i lansirajući svoju karijeru u zasigurno višu orbitu. Sa moje strane, i pored vrlo lepe fotografije i rekosmo već odličnih glumaca, rekao bih da je pitanje je li Drive My Car suštinski profitirao od toga što je produciran kao film a ne kao radio-drama ili, možda, čak, samo novela. Naravno, samo u ovom formatu je bilo moguće zaista realizovati jednu od centralnih dosetki filma – tu da Kafukuove pozorišne predstave za svakog od likova imaju glumca koji govori drugim jezikom – ali sem podsećanja da je i jezik simulakrum sam po sebi, ovo zapravo nema neki esencijalni značaj u tkanju filma Drive My Car.

Svakako, u pitanju je film koji izuzetno spretno i efektno koristi tekst i kao metaforu i kao jedini značajan alat da natera svoje likove da nam postanu zanimljivi, ali u pitanju je i film koji je pomalo samozaljubljen, te zaljubljen u svoje metafore i alate i ponekad ne zna šta je dosta. Mislim da je tu značajno naglasiti da mi nije bilo dosadno tokom tri sata i da je Hamaguchi mnoge naoko slučajne motive do kraja dovezao na isplatu, ali ne mogu da se ne zapitam šta bi bilo da je režiser morao da se uklopi u nekada standardni format od dva sata i upotrebi „filmskije“ tehnike pripovedanja u svom izrazu. Možda bi Drive My Car bio manje Murakami na steroidima a više film koji shvata da tekst ne oživljava ljude već da se u životu događa upravo obrnuto.