Kada sam juče oduševljeno besedio o serijalu Chu kojeg piše John Layman, pomenuo sam i „tekući ali nedovršeni“ serijal Outer Darkness, takođe rad iz njegovog pera, takođe izdavan za Image Comics. Outer Darkness je svojih do sada dvanaest izašlih epizoda izbacio između kraja 2018. i kraja 2019. godine, da bi u proleće i leto 2020. godine usledio miniserijal od tri broja kojim je napravljen prilično neverovatan – u oba smisla – krosover sa Laymanovim starim, veoma cenjenm Image serijalom Chew. Ovo znači da, pišući prvo o Chu, koji je noviji serijal, a onda o Outer Darkness idem obrnutim hronološkim redom, ali razlog za to je ne samo odavanje pošte Johnu laymanu i njegovoj često korišćenoj tehnici pisanja ispreturanim redsledom, već i to što je, pored svih zasluženih pohvala kojima sam obasuo Chu, Outer Darkness zapravo za nijansu bolji ili makar ambiciozniji strip. Hoću reći, Outer Darkness je strip zbog koga se svakog meseca u kome ne vidim najavu da se sprema početak izlaženja druge sezone ovog serijala aktivno i iskreno naljutim na Skybound Entertainment, pod čijim patronatom je išla produkcija ovog stripa a koji je, sudeći po Laymanovom tvitu iz leta 2020. godine odlučio da Outer Darkness više neće izlaziti.

Outer Darkness, naime, je jedan od onih stripova koji me podsete ne samo zašto volim stripove, evo, već skoro pet decenija u kontinuitetu, već i zašto je strip kao medijum tako osoben i nezamenljiv u savremenoj kulturi. Za Outer Darkness bi se, površnim bacanjem pogleda dalo reći da je u pitanju neuspeli pič za televizijsku seriju koji je onda silom prilika privoljen u jeftiniji medijum, i, da bude jasno, s obzirom da je ovo rađeno za Skybound, multimedijalnu produkcijsku kompaniju Roberta Kirkmana, sa sve vlasništvom nad konceptom i likovima koje drži ova firma a ne autori, sasvim je moguće da je Kirkman planirao da uspešan strip serijal u doglednoj budućnosti bude apgrejdovan u televiziju. Nažalost, reklo bi se da je prodaja bila nedovoljno dobra, ali Outer Darkness je zapravo strip koji se najudobnije oseća baš u stripu. Uprkos kompleksnoj narativnoj strukturi, preplitanju podzapleta i nehronološkom pripovedanju – a koji asociraju na modernu televiziju – Outer Darkness je naglašeno „stripovski“ projekat sa stilizacijama i tehnikom naracije koje ne bi funkcionisale izvan ovog medijuma, a što sve dolazi do posebnog izražaja u pomenutom krosoveru sa Chew.

Dakle, stripova kao što je Outer Darkness nikada ne možete imati previše i kad god se pomalo i namrštim zbog ponekog Imageovog serijala koji je samo „stripovana televizija“ i imitira njenu akciju, karakterizaciju i naraciju – mada neki od njih to, da ne grešim dušu, rade i dobro – setim se da imamo i ovakve, suprotne primere u kojima je medijum shvaćen na dubinskom nivou i onda iskorišćen za kreiranje unikatnih pripovesti.

Za crtež i kolore na Outer Darkness je bio zadužen umetnik po imenu Afu Chan a za kojeg ne znam tačno da li sebe, jelte, prezentira kao muško ili kao žensko (ili kao nebinarnu osobu) pa ću isključivo iz razloga udobnosti ovde pisati u muškom rodu koji podrazumeva sve druge rodne varijante, i Afu Chan je jedan od ključnih elemenata identiteta i karaktera ovog serijala. Layman i inače poslednjih godina na svojim stripovima sarađuje sa crtačima koji imaju izraženo „drugačiji“ stil u odnosu na nekakav savremeni mejnstrim i sa Outer Darkness Afu Chan je presudan za to da se čitaocu „proda“ koncept svemira u kome se priča događa.

Naime, Outer Darkness je u suštini spejs-opera, po nekoj osnovnoj postavci ne svetlosnim godinama udaljena od, recimo, koncepta Star Trek. Ovde imamo veliki svemirski brod koji se otiskuje daleko u kosmos u jednom relativno komplikovanom galaktičkom mizanscenu gde federacija svetova već godinama vodi iznurujući rat sa tuđinskom civilizacijom, imamo harizmatičnog kapetana tog broda koji igra samo po, jelte, svojim pravilima, pitoresknu posadu sastavljenu od predstavnika različitih vrsta inteligentnih bića, imamo čak i brodski motor koji je, pa… živ, i imamo misiju što ju je kapetan dobio, a od koje može zavisiti budući tok rata.

No, kad vidite crtež Afu Chan, intuitivno razumete da ovo nije obična spejs opera. Svemir izgleda suviše psihodelično, kapetanova desna ruka je crni, krupni muškarac koji se šeta unaokolo u majici na tregere i tetoviran je čak i po licu, a svemir kroz koji Charon – kako se brod, jelte, nimalo zloslutno, zove – plovi ka „spoljašnjoj tmini“, odnosno prostoru između galaksija u kome ne treba očekivati da se naiđe na išta dobro, je gotovo doslovno ispunjen neprekidnim užasom i vrištanjem.

Outer Darkness je, dakle, kao Star Trek samo da ste u Star Trek dodali satanizam i Evil Dead, ovo je spejs opera kakvu bi napisao i nacrtao Čarls Menson da je u presudnom trenutku svog života umesto karijere seks-gurua i ubice preko proksija odabrao karijeru autora stripova, ovo je mračna, ekstremno mračna parodija na Zvezdane staze i generalnu svemirsku operu koja funkcioniše ne samo na ime imanentne humorističke energije koja se oslobađa kada morate da pošaljete odred utreniranh egzorcista da potpalublje kosmičkog plovila oslobodi od demonske infestacije, već možda pre svega na ime Laymanovog i Chanovog ozbiljnog pristupa svojim apsurdističkim konceptima.

Drugim rečima, ako su Chew i Chu stripovi koji bi se uprkos značajnom udelu žanrovskog trilera i krimića mogli opisati pre svega kao mračne komedije, u Outer Darkness mračnost – u skladu sa naslovom – dominantno preovlađuje nad komedijom. Parodijski sloj ovog stripa je uvek prisutan i on se nikada ne pretvara u „čist“ horor, ali Outer Darkness perfektno kreira atmosferu produžene mučne napetosti i opasnosti koja je toliko sveprisutna da su likovi već pomalo otupeli na nju iako su svesni da im ona nanosi neprestanu psihološku štetu.

Layman je ovde razigrao svoje kreativne mišiće i Outer Darkness blista na nekoliko nivoa. Sam zaplet, recimo, u startu deluje kao vrlo stereotipan – problematični kosmički oficir dobija komandu nad jednim od najboljih brodova koje flota ima i misiju koja se graniči sa samoubistvom a od koje zavisi sudbina milijardi na mnogo svetova – ali tokom dvanaest brojeva koje je ovaj serijal uspeo da izbaci, postaje progresivno sve jasnije da je misija samo uokvirujući kontekst za „pravu“ radnju stripa koja se zasniva na stalnim situacijama što iskrsavaju tokom putovanja i sve više odlažu pristizanje Charona do njegove za misiju kritične destinacije na ivici civilizovanog svemira. Layman zbilja majstorski vodi zaplete tako da čitalac, iako je svestan da svaka sledeća epizoda zapravo priču ima da pomeri u neočekivanu stranu, veruje likovima koji su frustrirani što moraju da skrenu sa puta i time sebe udalje od dostizanja važnog cilja. Time je jedan osećaj urgentnosti, napetosti koja vodi do krešenda u budućnosti fino održavan kroz priču.

Sami likovi su posebna stavka. I Chew i Chu su, uprkos bogatim galerijama pitoresknih likova bili centrirani pre svega na svoje glavne junake, no u Outer Darkness Layman igra kompleksniji gambit. Kapetan Joshua Rigg jeste protagonist i, da budemo darežljivi i kažemo „antheroj“ ovog stripa, ali priča ne ide uvek iz njegovog rakursa, i čitalac će zapravo u više navrata saznati stvari koje sam Rigg ne zna a koje veoma efikasno još više zaoštravaju napetosti u narativu. Rigg je na prvi pogled samo besni crni muškarac i oficir kome je pun kufer pravila što ih pišu oni koji nisu ni omirisali stvarni svet u kome ta pravila treba da spasavaju živote, ali sa razvijanjem narativa dobijamo sve dublje uvide u njegovu istoriju i karakter koji nam pokazuju zašto pratimo jednu besnu, nezadovoljnu, na momente i zastrašujuće agresivnu osobu i, možda i važnije, zašto nam ne smeta što je Rigg takva osoba.

Zapravo, Outer Darkness postiže jedan vrlo redak rezultat dajući nam strip u kome praktično nema pozitivaca – svi likovi se nalaze negde na spektru od „anderkaver agent bezdušnog birokratskog sistema“ preko „ljubomorni oficir koji planira pobunu“ i „čovek posednut demonom koji  će ubiti svakog na koga može da stavi ruku“ do „mračni bog jedne istrebljene civilizacije koji mrzi sve i svakoga“ – a da nam to ne zasmeta i da su nam odnosi među likovima, tako napeti i toksični kakvi jesu, zanimljivi, uzbudljivi i uživamo u njihovoj dinamici.

Delom je ovo na ime Laymanovog teksta koji je po običaju efikasan (i efikasno je leterovan od strane Pata Brosseaua). Sam Layman se u krosoveru između Outer Darkness i Chu eksplicitno metatekstualno šali na svoj račun i kaže da priče priča nehronološkim redosledom jer na taj način deluje pametnije, ali istina je i da mu ovo omogućava visoku ekonomičnost teksta koji izbegava trivijalne poveznice između važnih scena i daje mu mogućnost kontrolisanja tempa i akcenata gde se sa srazmerno malo slova dobija gusta, efektna naracija. Layman ovde kombinuje sve svoje jake strane, koristeći opširne prologe i epiloge da uokviri akciju u pojedinanim epizodama, dajući nam pažljivo tempirane upade sveznajućeg naratora ali i sočne, upečatljive dijaloge između likova. To da i sam glavni junak ima vrlo malo strpljenja za „technobabble“ koji je često zaštitni znak žanrovske naučne fantastike i da se žargon ovde pre svega sastoji od raznih kombinacija religijskih i demonoloških termina je izvrstan spoj karaktera i efikasnosti pripovedanja.

Delom, naravno, Afu Chan ovo crta i koloriše tako da dobijemo svu atmosferu, svu akciju i svu karakterizaciju uz minimum nepotrebnog filera. Chanov Rigg je, recimo, remek delo karakterizacije sa jednim arhetipskim dizajnom lica i figure ali i besprekornom ekspresivnošću lika koji se, zapravo, u sebi iz sve snage trudi da bude pokeraš koji ničim ne otkriva svoje karte neprebrojnim protivnicima. Svemir mu je CRN ali fascinantan i psihodeličan na jedan preteći način. A onda, kada Chan crta demone i matematičare koji se protiv njih bore zamršenim jednačinama što opisuju kvantne procese, ovo je visceralno, krvavo i nemilosrdno. No, Chan se zaustavlja na korak od upadanja u puki gore-porn i uvek čuva to zrno humanosti i dostojanstva koje likovi, uprkos tome što su, rekosmo, praktično SVI negativci – pomenuti brodski motor je bivše sumersko božanstvo koje danas živi i radi proždirući ljudske duše i pokrećući plovilo preko beskrajnog kosmičkog prostranstva – negde duboko u sebi ipak sačuvali.

Kosmos Outer Darkness je, da ne bude zabune, kosmos stalnog horora. Demoni, đavoli i zla božanstva su svuda između planeta i na samim planetama a normalni deo svake brodske posade su egzorcisti i proročice bez kojih niko ne bi ostao živ dovoljno dugo da ispusti krik koji, kako znamo, u svemiru ionako nema ko da čuje. Ali Layman je ovde vrlo pažljivo posložio svoje koncepte i ovo je jedna od retkih kombinacija tvrđe naučne fantastike i horora-sa-demonima koja ne iritira nedorečenim, labavim pravilima kosmosa već, naprotiv, promišlja svoje postavke i nalazi u njima nadahnuta rešenja. Tako je recimo važan element ovog stripa to da zagrobnog života nema u onom smislu koji naše religije opisuju, ali da ljudska duša postoji i da ona, nakon napuštanja tela odlazi u tu „spoljnu tamu“, fizički se udaljavajući sve više od poznatog svemira, dok ne ostane ZAUVEK sama i izgubljena u praznom prostranstvu. Utoliko, dakle, strah od smrti je realan i intuitivan i u ovom svemiru gde protagonisti imaju na raspolaganju tehnologiju kojom će duše što se nisu još predaleko udaljile od preminulih tela doslovno fizički uhvatiti a zatim ih usaditi u klonirana tela što se proizvode na nekim od donjih paluba broda. Sa druge strane, ova vrsta vaskrsnuća obezbeđena je samo ljudima koji plaćaju posebno životno osiguranje a ova „garancija“ utkana je i u propise koji regulišu međuzvezdanu plovidbu sa obavezom svih brodova da odgovaraju na pozive u pomoć osoba koje imaju garanciju i obezbede im rezurekciju prvom dostupnom prilikom. Što se ostalih tiče, pa, nadamo se da će se njihovim dušama dopadati umirujuća jednoličnost vakuuma…

Perfektna mala satirična kritika kapitalizma, ali Outer Darkness se ne zadržava samo na nivou meni dragih Astro-iđana i njegovi koncepti se ne svode na (dobre) gegove – cela koncepcija vezana za rezurekciju je u središtu zapleta, i onog zvaničnog i, važnije, onog nezvaničnog u kome figuriše komplikovan ljubavni trougao i u kome se neki likovi povezuju na mnogo čvršće načine nego što smo očekivali. Ali to je Laymanovo majstorstvo da vodeći priču kroz gomilu digresija za koje na kraju zaključite da su one zapravo prava priča, stigne do pančlajna koji vas izvali iz ležišta i onda shvatite da PRAVA prava priča tek počinje a da ste do sada čitali samo, jelte, prolog.

No, sudeći po svemu, ovaj prolog je i sve što ćemo ikada čitati od Outer Darkness. Kako je Skybound vlasnik prava na ovaj strip tako Layman nema opciju da pokuša, jelte, rezurekciju i nastavak svoje kosmičke sage kod nekog drugog izdavača i trobrojni krosover između Outer Darkness i Chew iz 2020. godine je poslednji put da vidimo ove likove i zaplete. Ako je za utehu, ovaj krosover je URNEBESAN. Rob Guillory, crtač i ko-kreator Chew se ovde vraća starim likovima dok Afu Chan crta likove iz Outer Darkness i ovo je jedna dinamična, naglašenije komična svemirska avantura u kojoj likovi iz dva potpuno nevezana serijala (da ne pominjem iz 21. i 28. veka) dobijaju ne samo plauzibilno objašnjenu mogućnost da stupe u interakciju, već ta interakcija maltene odmah preraste u totalni rat. Impakt ovog miniserijala, naravno, u velikoj meri zavisi od toga da li ste čitali Chew i Outer Darkness, ali ako jeste, radi se o dostojnoj i, ponoviću, urnebesnoj vikinškoj sahrani za Outer Darkness, ali i urnebesnom satirisanju Laymanovog rada na Chew.

Žao mi je, naravno, što nećemo dobiti još Outer Darkness i ovaj serijal ispraćamo u legendu svesni da se radi o još jednom stripu koji nikada neće biti dovršen i koji, ovakav kakav je, svojom formalnom nesavršenošću zapravo osvaja mesto u našim srcima kakvo neki drugi serijali, koji su se završili nikad neće dostići. Outer Darkness je nešto predivno i fražilno, sklopljeno delom od genijalnosti, delom od neispunjenih a zavodljivih obećanja, delom od zastrašujućeg horora. Skoro dve godine se nadamo da će se spas ipak odnekud pojaviti a Skybound objaviti da se serijal nastavlja, no, kako se to uprkos svemu ne događa, vreme je da, ako do sada niste čitali Outer Darkness, to sad učinite. Pa da besni i razočarani, ali na najplemenitiji moguć način, budemo zajedno. Amazon kolekcije nudi ovde.