Pročitao sam u izdanju Europe Comicsa nedavno izašli grafički roman, a zapravo strip-adaptaciju kratke priče Franca Kafke, A Report to An Academy. Ovaj je album i u Francuskom originalu izašao nešto ranije ove godine, za Dargaud pa pričamo o vrlo svežem štivu koje se, doduše, u najvećoj meri oslanja na tekst star tačno stopet godina. S jedne strane, malo se prepadnem kad shvatim da su neki važni Kafkini radovi, biseri modernističke literature, stari više od jednog veka i odmah pogledam u kalendar da bih shvatio da sam I JA SAM star polovinu stoleća. Sa druge, to me onda i podseti da verovatno postoje dobri razlozi da se rade adaptacije ovih radova u strip-medijumu, kako bi se mlađa i manje upućena publika privolela nekim važnim i uticajnim tekstovima.

Pritom, ovaj strip je lep, lepo nacrtan i još lepše kolorisan, i mada je na prvi pogled u pitanju samo dodavanje slika Kafkinom izvornom tekstu na koje bih se namrštio jer autor nije na sebe uzeo nekakvu transformativnu intenciju, ovde mi se čini da su stvari dobro odmerene, sa osnovom direktno prepisanom od Kafke a onda sa malim ali efektnim dodacima u pojedinim scenama i rešenjima koja su originalna ali čuvaju glas originala.

Taj autor zove se Mahi Grand i radi se o iskusnom francuskom scenografu i grafičkom dizajneru koji je dobar deo svog radnog veka proveo u pozorištu i u filmskoj produkciji. Uporedo sa tim se bavio svojim umetničkim radom, slikanjem i skulpturom, a onda i počeo da radi stripove. Grand je do sada objavljivao za Steinkis i Denoël a A Report to An Academy (u originalu La Conférence) mu je prvi rad za Dargaud. Listajući Grandove strip-radove na njegovom sajtu može se videti koliko različitih stilskih pristupa i tehnika on koristi u ovom medijumu, radeći i u crno-beloj varijanti, u različitim kolornim postavkama, sa različitim narativnim idejama. Pričamo, svakako, o „slikaru“ koji strip-medijumu prilazi studiozno i sa ambicijom da identifikuje i iskoristi njegove glavne prednosti i kreira dinamične narative, što treba prepoznati i ceniti.

A Report to An Academy je, tako, pripovest koja na više od sto strana razrađuje Kafkin predložak i kreira maštovit imaginarijum, ali i često dinamične, duhovite table koje tekstualne predloške transformišu u zabavane slike. Fakat je da Grand Kafkinom tekstu dodaje vrlo malo dodatnog sadržaja i zaista se može reći da „samo“ ilustruje njegovu priču, ali, sa jedne strane, on ovo radi sigurno, dajući naraciji udoban, kvalitetan ritam i zaokružujući narativ perfektno čuvajući Kafkinu svedenu, prigušenu satiričnu dimenziju, a sa druge strane, otrže se impulsima koji nesumnjivo postoje kod svakog ko radi grafičku adaptaciju Kafkinog pisanja, da sklizne u grotesku i skurilnost.

Istina je, naravno, da se Kafkino pisanje povezuje pre svega sa osećajem propasti, pretnje, bezizlaza, skučenog, represivnog rakursa iz koga protagonisti posmatraju svet što se prema njima ponaša neobjašnjivo neprijateljski pa su sivilo, beznadežnost i jaki, trajni stres stvari koje prirodno padaju na um kada se diskutuje o njegovim radovima. No, ovo je zaista tek površna percepcija Kafke, svakako i rezultat činjenice da o njemu ljudi danas statistički više saznaju posrednim putem nego čitanjem njegovih dela (iako su ona deo obavezne školske lektire), odnosno da je verovatnije da ćete Kafku upoznati preko njegovih tumača nego preko njegovih samih radova.

Kada sednete da zapravo pročitate Kafku možda se i iznenadite prepoznavanjem koliko je on zapravo bio duhovit pisac. Naravno, tragičan, sa malim brojem dovršenih i objavljenih dela za života koji se ionako završio prerano zbog tuberkuloze, i trajnim psihološkim pritiscima koje je nosio sa sobom a koji su obeležavali interakcije sa drugim ljudima. No, Kafka je svakako bio jedan od najvažnijih i najuticajnijih pisaca ne samo svoje generacije već čitavog dvadesetog veka i, kao i drugi modernisti kojima se laički neretko pripisuje hermetičnost, neprozirnost i pretencioznost rada, zapravo je imao duboku i snažnu crtu (crnog) humora u svojim delima. Možda i izraženiju od kolega poput Joycea ili Becketa gde ste morali da uđete dublje u njihov tekst pre nego što prepoznate njegove imanentne humorističke elemente. Kafka je bio toliko efikasan i ekonomičan u pisanju da je dovoljno da pročitate prvi pasus Procesa i da shvatite da se ovo može čitati i glasom koji sugeriše mračnu, apsurdističku komediju. O Preobražaju da i ne pričam, prva rečenica ove pripovetke (Kada se Gregor Samsa jednog jutra probudio nakon nemirnih snova, primijetio je da se u krevetu bio pretvorio u golemog kukca) čitaoca smešta in medias res, bez predigre ili prethodnog izlaska na večeru i pokazuje da u daljem tekstu imamo posla sa sumanutim, apsurdnim univerzumom čija su pravila koliko god vodila do tragičnog kraja, neosporno smešna.

Izveštaj za jednu akademiju, kako sam video da se priča o kojoj danas govorimo kod nas prevodi iako mislim da bi samo „Izveštaj akademiji“ bilo dovoljno, je napisana sličnim stilom, dajući već u drugoj rečenici apsurdističku premisu: „Dična gospodo, članovi akademije! Iskazali ste mi veliku čast zahtevom da vam podnesem izveštaj o svom prethodnom životu kao čovekolikog majmuna.“

(Uzgred, priču na jeziku naših naroda i narodnosti, ali ne idealno prevedenu, možete za prvu pomoć pročitati ovde a u kompletnom i boljem Engleskom prevodu ovde.)

Premisa ove priče je, kao i mnogih drugih Kafkinih radova jednostavna a genijalnost autora je u tome da onda tu premisu istražuje dosledno, metodično i ozbiljno, puštajući satirični materijal da prirodno i organski izlazi iz teksta, bez naglašeno komedijaških akcenata i gegova. U ovom slučaju premisa je da šimpanza Crveni Peter, pred članovima akademije predstavlja svoj izveštaj o tome kako je od „običnog“ čovekolikog majmuna uhvaćenog u egzotičnoj prašumi i preko okeana dovezenog u Evropu postao, pa, praktično čovek, artikulisan član društva sa ozbiljnim zanimanjem koje mu donosi dosta novca pa i statusom selebritija koji mu obezbeđuje meru društvenog uticaja.

Čitava priča – i gotovo čitav strip zajedno sa njom – otpadaju na dugački Peterov monolog pred nemim članovima akademije. Ovde nema interakcije sa drugim ljudima (strip ovde samo malo proširuje narativ, uvodnim tablama na kojima vidimo da Peter pripada višoj društvenoj klasi i ima batlere i šofere) niti na bilo koji način vidimo kako oni reaguju na, jelte, majmuna koji govori, i to učenim, artikulisanim jezikom, i predstavlja svoj slučaj analitički, kao da govori o nečemu što se događalo nekom drugom.

Kafkin rukopis je ovde, kako to kod njega biva, perfektno ekonomičan i njegov protagonist razlaže svoju biografiju metodično, kreirajući narativ o okrutnosti i dehumanizaciji jednim iznenađujuće mirnim, konverzacijskim tonom. Suština narativa postaje jasna kada Peter obrazloži da je njegova transformacija u „čoveka“ doškla kao posledica prirodnog nagona za samoodržanjem. Životinja transportovana u kavezu u brodskom potpalublju krenula je, tako sa imitiranjem gestova i ponašanja mornara zahvaljujući intuitivnoj pretpostavci da je ljudi, ako počnu da je percipiraju kao jednog od njih, više neće držati u kavezu.

Naravno, narativ je negde između naučne fantastike i mračne satire i Peterov „glas“ kroz ovu priču je perfektno odmeravan tako da se sa jedne strane ne upadne u samoviktimizaciju a da se sa druge razobliči sva nehumanost (zapadnog) ljudskog društva i njenih rasističkih predrasuda. Peterovo napuštanje „majmunskog“ identiteta i ulaženje u ljudski identitet analizirano je od strane mnogih kritičara i akademika i kao metafora za mimikriju jevrejskog identiteta u preovlađujuće hrišćanskoj Evropi – a što s obzirom na Kafkino poreklo i činjenicu da je priča inicijalno objavljena u magazinu Der Jude, otvoreno cionističkoj publikaciji Martina Bubera, ima smisla. S druge strane, Kafka je, kažu, bio inspirisan i eksperimentima sa pravim šimpanzom, Peterom koji je bio vodviljska atrakcija a koga je američki psiholog Lightner Witmer izvodio pred panel naučnika pokazujući kako je naučio da izgovori nekoliko reči…

No, ova satira i danas, stotinu i više godina kasnije ima izrazit rezonantni potencijal sa time kako mnoge manjine u današnjim društvima na zapadu moraju identitet da posmatraju kao performativnu aktivnost a ne puki internalizovani element svoje ličnosti. I ovde čak ne pričam samo o „očiglednim“ manjinama kao što su Romi, Afroamerikanci ili LGBTQitd. osobe, od kojih se svih u velikoj meri i dalje očekuje da „dokažu“ svoju pripadnost mejnstrim identitetu kako bi zaslužili ravnopravno mesto za stolom, već i za, jelte, žene, koje čine polovinu svetske populacije.

Kafkina minuciozno vođena psihologija glavnog junaka koji svoj prethodni identitet napušta naoko bez ikakvog žaljenja i aktivno radi na osvajanju „ljudskosti“, ima snažnu osuđujuću komponentu baš time što se ne zaustavlja da bi ikog igde osudila. Peter u ovoj priči i stripu postaje čovek jer je to, ekonomski gledano, najisplatljivija stvar koju može da uradi i, kao rezultat te svoje voljne i sračunate transformacije postaje ne samo bogat već i uticajan član društva. Ako su ovako gledali Jevreje pre sto godina – a često jesu – ne treba danas mnogo da lutamo po internetu pre nego što naletimo na MGTOW i incel zajednice koje gotovo na identičan način pričaju o ženama…

Mahdi Grand Kafkinom, dakle, moćno satiričnom i perfektno odmerenom tekstu dodaje lak, zabavan i takođe pametno odmeren grafički materijal, prikazujući situacije koje Peter opisuje sa pravom merom gravitasa i tihe satire. Nehumanost situacije u kojoj se Peter nalazi i njegova naizgled laka transformacija u jednog od nas prikazani su kroz scene koje često podsećaju na filmske montaže, samo odrađene u savršenom stripovskom tempu i naracija je ovde, kako sam već naglasio, vrlo dobro ugođena sa Kafkinim originalom. Kolor je bogat ali ne i nametljiv, sa lepim teksturiranjem i suptilnim promenama raspoloženja koja prate amplitude teksta. Sve u svemu, jedna vrlo uspela adaptacija klasika modernističke književnosti pripremljena za novu publiku kojoj bi ovo mogao da bude i prvi susret sa Kafkom. Ja sam zadovoljan a ako biste i vi da se zadovoljite, Europe Comics album prodaje ovde.