Došlo je vreme i da napišem koju reč o prvih deset i, sasvim moguće, i poslednjih deset epizoda Imageovog serijala Chu. Započet polovinom 2020. godine, sa desetim brojem što je izašao prošlog Decembra i drugom kolekcijom izbačenom u Januaru Chu je jedan od meni najdražih serijala koje je Image do sada radio u ovoj deceniji i činjenica da ne znamo kada i da li će se uopšte ovaj serijal nastaviti me, a što je tematski veoma u skladu sa stripom – izjeda.

Chu je, kao i njegov prethodnik, Chew, serijal o hrani. Ali na vrlo uvrnut način. John Layman, scenarista ovog stripa je iskusan strip-pregalac koji u svom kreativnom CV-ju ima upisane neprebrojne radove za gomilu američkih izdavača, od smena odrađenih u rovovima dva velika korporativna imena gde je dokačio i sasvim ugledne serijale poput Marvel Zombies, Detective Comics i, unutar DC-jevog imprinta Wildstorm, Thundercats (!!), pa do radova za Dark Horse, Dynamite, IDW, Oni Press i Aftershock. Ono što je nesporno je da je Layman prekaljeni plaćenik i da je većina njegovih radova za ovde izdavače podrazumevala pisanje stripova po licenciranim propertijima, od Tek Jansen, preko Xena Warrior Princess i Army of Darkness, do Scarface, Godzilla i Mars Attacks. Ako to ukombinujemo sa činjenicom da je za DC i Marvel po prirodi stvari radio stripove koji podrazumevaju tuđe likove i univerzume, dolazimo do zaključka da je Layman neko ko je dugo u sebi krio autentičnu autorsku ambiciju. Ali kada ju je oslobodio, to je bio spektakl.

Serijal Chew, koga je Layman pisao a crtao Rob Guillory izlazio je za Image Comics od 2009. do 2016. godine i bio jedan od najintenzivnije voljenih stripova svog vremena. Barem s moje strane, mada je i šira javnost reagovala sa odobravanjem. Chew je odmah 2010. godine dobio Ajznerovu nagradu za najbolji novi serijal pa naredne godine istu nagradu za najbolji tekući serijal, dve Harvi nagrade, prodavao se odlično i zavredeo mnogaja doštampavanja pa i luksuzne kolekcije (kod kuće imam tvrdokoričene Omnivore edition varijante i njima možete da branite ognjište od manje vojne jedinice) a i to što je potrajao do šezdesetog broja je znak da je u pitanju jedan od onih Imageovih serijala koji su nadrasli puku inerciju što ide uz ovog cenjenog izdavača i zaživeli istinskim životom.

Layman je nešto manje aktivan poslednjih godina. Početkom decenije je uložio dosta napora da se Chew transformiše u televizijsku seriju – na kraju bezuspešno – a onda je između 2018. i 2019. godine uradio miniserijal Leviathan i nešto duži tekući ali za sada nedovršeni serijal Outer Darkness, koji je imao i kratak krosover sa iz mrtvih vraćenim Chewom. Nakon ovoga uradio je i ovih deset epizoda serijala Chu o kojima danas pričamo i to je uglavnom sva njegova strip-aktivnost poslednjih nekoliko godina. Što ne deluje ni kao malo, ali početkom prošle decenije Layman je pucao iz svih oružja i činilo se da nikada ne spava. No, moram reći, ako će rezultat srazmerno manje strip-aktivnosti na njegovoj strani biti serijali kvaliteta kao što je Chu, drago mi je da Layman može da priušti manje rada ali sa visokom prosečnom kakvoćom.

Chew je bio izvrstan strip iz više razloga, ne najmanje zbog izvanrednog crteža Roba Guilloryja koji danas samostalno (uz pomoć u kolorisanju) radi serijal Farmhand, neku vrstu spiritualnog naslednika Chew, a o kome sam sa puno biranih izraza nešto malo smatrao ovde. Chu, nažalost nema Guilloryja na crtežu ali zato ima ilustratora po imenu Dan Boultwood a koji je radio gomilu različitih stripova (The Gloom,  Sherlock Holmes: The Baker Street Irregulars, The Prince of Baghdad), te ilustratorskog rada za korporacije kao što su Sony, Warner Bros. ili Budweiser. Iako je Boultwood Britanac a Chu je vrlo „američki“ strip, njegova sinergija sa Laymanovim scenarijom je izvrsna i pričamo o još  jednom naglašeno karakternom stripu koji svoju uvrnutost, čak perverziju, nosi na reveru sa ponosom.

Ono što je zanimljivo kod Chu je da ga je Layman očigledno zamislio kao skromniji spinoff za Chew. Chew je bio dugačak serijal sa naglašeno psihodeličnim pa i eksperimentalnim pristupom svom mizanscenu i pripivedanju. Pričamo između ostalog o neobičnim skokovima kroz vremensku liniju ali i o generalnoj postavci priče koja se događa u jednoj alternativnoj verziji modernog sveta u kojoj je ptičiji grip – sećate se TE pretnje sa kraja pretprošle decenije? – na kraju bio mnogo ozbiljnija pretnja po zdravlje svetske populacije pa su zapleti priča u Chew jednim dobrim delom centrirani na napore američke federalne agencije Food and Drugs Administration da pod kontrolu stavi crno tržište živine koje je nabujalo nakon restrikcija uvedenih na piletinu.

Chew je imao neobičnu, na neki način zavodljivo nelagodnu kombinaciju trilera, komedije i horora sa blagim natprirodnim elementima a Laymanov briljantni trik bio je da smisli čitav koloplet parapsiholoških sposobnosti vezanih za hranu. Glavni junak, Tony Chu, agent FDA je, tako, cibopat, odnosno osoba koja konzumiranjem hrane dobija psioničke, jelte, vizije što pokazuju ličnu istoriju komada hrane koji ona ima u ustima. S obzirom da su mnogi slučajevi koje je Chu morao da rešava obuhvatili ubijene osobe sa raznih strana zakona, tako je i on, nagađate, morao da pronađe načine da zagrize u sveže leševe kako bi njegov natprirodni talenat pomogao u istrazi. Ozbiljno, potražite Chew ako ga do sada niste čitali.

Chu je spinof za Chew utoliko da se ne događa nakon ovog serijala već paralelno sa njim i iako se Tony pojavljuje u ovom stripu, partikularno u prvoj priči, on je ovde sporedni lik a u glavnoj ulozi je njegova sestra ili, tačnije, jedna od njegovih sestara, Saffron Chu. Iako je Chew prikazao veliki broj članova Tonyjeve brojne porodice, Saffron i njena sestra bliznakinja Sage su novi, do sada neviđeni likovi sa kojima Layman i Boultwood rade strip što je po tonu i senzibilitetu sličan originalnom serijalu ali sa vrlo naglašeim sopstvenim karakterom.

Činjenica da je Chu – do sada – pisan u nešto svedenijoj formi, dajući nam dve jasno omeđene priče je sa jedne strane malo „smirila“ divlju prirodu Laymanovog Chew univerzuma (chewniverzuma?) u odnosu na originalni serijal gde bukvalno niste znali šta da očekujete od svake naredne epizode, ali je zauzvrat naraciju fokusirala i ove su priče izvrsni kriminalistički trileri postavljeni u svet koji liči na ovaj naš ali se iza svakog ćoška, reklo bi se, krije još poneka osoba sa neobjašnjivim parapsihološkim sposobnostima – obavezno na neki način povezanim sa hranom – još poneki suludo efikasni plaćeni ubica sa praktično mitološkom reputacijom, komad hrane ili gutljaj pića koji zaplet okreće na sasvim novu stranu…

Chu je, ako vam treba kratak blurb, kao Tarantino sa parapsihološkim moćima i Layman je verovatno ovako nešto i ubacio u svoj pič Image Comicsu. Tarantino se eksplicitno pominje u jednoj od prvih epizoda, a ikoničke scene u kojima cenjeni kriminalni preduzetnik objašnjava ekipi profesionalaca što ju je okupio za jedan veliki posao da od ovog trenutka na dalje koriste isključivo nadimke radi svačije bezbednosti, i nastavlja da objašnjava kako će se pljačka izvesti (i pljačka NIKADA ne ide po planu), ponavljaju se nekoliko puta kroz ove dve priče, svaki put sa savršeno odmerenim parodičnim i nadrealističkim elementima.

Hrana je, znamo to, jako važna u ovim Laymanovim stripovima, pa tako i ovde ona igra centralne uloge u zapletima. Prva, recimo, pljačka u prvoj priči implodira na spektakularan način – uprkos ekspertizi profesionalaca koji su sakupljeni sa raznih strana da je izvedu – na ime obroka serviranog ekipi pre nego što krene na posao i Layman od ovog mesta na dalje raspliće užasno zabavan i napet triler – posut mrtvim telima i prosutim mozgovima – koji prikazuje kako Saffron Chu i njen, hm, dečko, takođe karijerni kriminalac, Eddie, grozničavo pokušavaju da pobegnu iz grada pre nego što ih kriminalac velikog kalibra kog su pokušali da orobe (a Eddie mu duguje i pare), pronađe i kazni. Naravno, bekstvo ne ide glatko – tu je problem što im je na tragu vrhunski plaćeni ubica (i sadista) sa ljupkim alijasom Mr. Murder, ali i to što je Saffronin brat, Tony, praktično policajac kome postaje prilično jasno šta njegova sestra radi, da bi, jelte, preživela.

Uzbudljivi palpfikšnoidni zaplet ove priče ima odličan rasplet i donosi izvrstan rad sa likovima. Saffron je, kao i ostali članovi porodice Chu, obdarena posebnom sposobnošću vezanom za hranu – ona je cibopars i ako jede istu hranu u isto vreme sa drugom osobom u stanju je da praktično čuje njhove misli – a druga priča, koja se događa nekoliko godina kasnije, blago menja žanrovsku formu i kreira napeti heist triler vezan za vredne umjetnine, stara, skupa vina i likove koji su toliko bogati da ih ni ne smatraju kriminalcima iako su odavno ostavili iza sebe svaku primisao o poštovanju zakona. Saffron Chu u ovoj priči izrasta kao lik, čuvajući deo svoje naivnosti (ako već ne baš nevinosti) što ju je imala kada smo je upoznali na početku – Eddie, kao izuzetno ljigava osoba je njoj i dalje, neobjašnjivo, vrlo prirastao srcu – ali stičući puno teškog životnog iskustva i mudrosti potrebne da se izvrši jedan savršen zločin.

Naravno, ovaj savršen zločin podrazumeva mnogo urnebesne parodije na kriminalističke trope, putovanje kroz vreme i galeriju sjajnih, pitoresknih likova kao ispalih iz Tarantinove podsvesti i ovde Boultwood prosto blista, oslobođen mizanscena američkog urbanog limba i slobodan da se šeta kroz francusku provinciju, otmene pariske lokacije, velelepni brod za transatlantska krstarenja… Chu je strip koji uprkos tom mnoštvu lokacija i vremenskih linija u ove dve priče, ima perfektno pripovedanje, oslanjajući se na savršeno odmerene tangente, flešbekove i digresije da, kada dođe vreme za pančlajn sve u isto vreme sedne na svoje mesto i čitalac dobije isplatu koja ga sruši sa stolice. Boultwoodovi kolori su, pogotovou drugoj priči jaki, smeli i prijatni za oko a Layman je letring uradio sam, obezbeđujući svom pažljivo odmerenom tekstu perfektnu „dikciju“ i ritam.

Chu je, dakle, veoma dobar strip i jedan od onih za koje prosto želite da se nastavi jer osećate potencijal u likovima i mogućim budućim zapletima. Spoj „loših“ likova, koji imaju posla sa još gorima od sebe, bizarnih naučnofantastičnih koncepata i parodirane ali autentično tonirane krimi priče je veoma dobro odrađen i nadam se da će Layman u sebi naći inspiraciju da nam ponudi još. Do tada, obavezno čitajte Chu.