Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju da vidimo malo šta novo izdaje Clean Feed. Portugalski izdavač je ove godine izbacio popriličnu količinu novih izdanja a meni je za uho zapao martovski album Zaidín koga potpisuje  Liba Villavecchia Trio.

Javier „Liba“ Villavecchia je jako ime i u čisto estetskom smislu ali i u okvirima katalonskog, španskog i evropskog avangardnog džeza. Rođen 1958. godine u Barseloni ovaj je alt-saksofonista decenijama na braniku džeza, fri džeza i slobodne improvizacije, ali i komponovanja u okvirima avangardne i nove muzike. Villavecchia je nastupao i sarađivao sa mnogim postavama tokom decenija, uključujući Agustí Fernández 4uartet, Sin Anestesia kao i španski eksperimentalni sastav Gringos. Sa Fernandezovim kvartetom je Villavecchia snimio album Lonely Woman, kolekciju aranžmana nekih od najpoznatijih kompozicija Ornettea Colemana, a da stvari budu zanimljivije, uprkos tome što je i sam Coleman mahom alt-saksofonista, Liba je na ovom albumu svirao tenor i sopran saksofon.

Može se i reći da ono što Villavecchia i njegovi muzičari rade na albumu Zaidín ima u sebi dosta „američkog“, pa i ornetkolmenovskog šmeka i da, možda i za razliku od onoga što inače publikuje Clean Feed, ovaj album ima veći naglasak na gruvu i harmoniji. Da budemo jasniji, ovo jeste free jazz, ali sa jednim kolmenovskim uhom za harmoniju, melodiju i pokret (od čega je Coleman i sklopio svoj „harmolodics“ pristup) koje se sve ugodno smeštaju između instanci klasične slobodne improvizacije sa mikroskopskim fokusom na molekule zvuka.

Villavecchia svakako ima ozbiljan free improv pedigre i uostalom petnaest godina je predavao baš improvizaciju na Visokoj katalonskoj školi muzike ESMUC u Barseloni. Ova verzija njegovog trija uključuje i dva mlađa muzičara očigledno odrasla na avangardni i improvizaciji, spojenim sa graničnim muzičkim žanrovima. Hoću da kažem, obojica su metalci, ali njihov pristup free jazzu nije nikako ikonoklastički ili, nedajbože, „tehnički“, pa se ovaj trio vrlo lepo snalazi sa Villavecchijinim kompozicijama, improvizacijama ali i jednom pesmom Thomasa Chapina.

Bubnjar Vasco Trilla je vrstan perkusionistički improvizator sa korenima u blek metalu. Metal Archives nabraja petnaestak njegovih aktivnih projekata a ovo ne uračunava radove stilski jasnije usmerene na džez stranu kao što su Mars Williams-Vasco Trilla Duo,  Luis Vicente-Vasco Trilla Duo ili Spice of Life gde sa Trillom sviraju basista Jamaaladeen Tacuma i trubač Artur Majewski. Trilla je jedan od onih perkusionista koji svoje instrumente zaista sviraju, vrlo osetljv na dinamiku, zvuk i teksturu, gde je držanje ritma tek jedan, nikako najprioritetniji zadatak što ga muzičar uzima za sebe.

Kontrabasista Alex Reviriego na omotu albuma nosi svoju Bathory majicu čisto da i njegov metal pedigre ne bude doveden u pitanje. Ovaj muzičar već uveliko sarađuje sa Trillom, recimo u triju Phicus sa gitaristom Ferranom Fagesom i čuje se na ovoj ploči da se članovi ritam sekcije dobro poznaju i osećaju jedan drugog.

Naravno, Villavecchia je šef parade i pošto je njegov instrument najsvetliji i najglasniji, slušaočeva pažnja će po definiciji biti usmerena prvo prema njemu. Razume se, i kompozicije su njegove, osim Chapinovog komada Bypass. Legendarni američki saksofonista ovde dobija vrlo lepu posvetu sa razigranim aranžiranjem njegovog komada iz poznih devedesetih. Saksofon je ovde u prvom planu, naravno, vozeći Chapinovu temu kroz slobodne interpretacije i onretkolmenovske improvizacije dok ritam sekcija u pozadini radi naprednu matematiku. Villavecchia svira veoma slobodno i nema se utisak da se na bilo koji način ograničava kako bi ostatak trija mogao da ga isprati, ali ovaj sastav svira unatrag više od godinu dana i jasno se čuje koliko su muzičari naučili jedan na drugog. I bubnjar i kontrabasista ovde dobijaju prilike za soliranje ali ovo je moderan fri džez i njihove solaže su apstraktne, velikim delom okrenute zvuku radije nego harmoniji i temama.

Dobar deo albuma je urađen u sličnom ključu, sa Villavecchijinim saksofonom koji postavlja teme i raspoloženja kompozicija, zatim njihovom slobodnom razradom i oslanjanjem na maštovitost ritam-sekcije kojom će svaka od pesama dobiti svoj trodimenzionalni izraz. Naslovna numera koja album otvara, recimo, je vrlo „matematička“ na svom početku ali kada se pređe u improvizaciju dobijamo idealan primer kako u džez-triju svako može da vuče na svoju stranu a da se ipak dobije nepatvoreni muzički sklad. Trilla ovde svinguje i prosipa po dobošu surove poliritmije jureći raspoloženog Reviriega dok ih šef odozgo usmerava svojim soliranjem.

La Voz Grave y Los Ojos Negros je, uslovno rečeno, manje „džez“ kompozicija iako i u njoj ima svingovanja i lepih melodija. No, ovaj je komad možda usredsređeniji na sitnije, granularnije zvuke udaraljki i improvizovanje u tišim gestovima kroz uzajamnu komunikaciju muzičara. Trilla ovde vrlo sigurno upošljava svoje činele i druge metalne udaraljke na kreiranju atmosfere onda kada ritam i tempo postanu nebitni dok se saksofonista i kontrabasista došaptavaju pre nego što nastupi pripremljeno finale kompozicije sa podsećanjem na temu koja se polako gasi u igri udaraljki i saksofona preko sanjivog gudačkog programa na kontrabasu.

Nostalguíya (for Andréi Tarkovski) je atmosferičan, naravno, komad bez ritma i tema, jedna primereno onirična muzička impresija koja vrlo lepo hvata atmosferu filmova najvećeg režisera u istoriji sedme umetnosti.

Nus je, sa svoje strane energičniji free jazz koji kreće negde u postornetkolmenovskom ključu i devoluira u atomizovane pregršti zvuka da bi muzičari vrlo sigurno iz apstrakcije prelazili u temu i natrag. Ova kompozicija vrlo lepo sažima čitav album sa Villavecchijom koji diktira melodiju i dinamiku, dobija adekvatnu pratnju od strane ritam-sekcije, ali je i pušta da svako pokaže svoje interpretacije njegovih ideja. Na Convolvulus Cneorum Trilla gotovo potpuno izlazi iz džez moda sviranja i njegove udaraljke su ovde apstraktne, suptilne, sa sofisticiranim odgovorom na Villavecchijin prijatni bluz podvlačen pažljivo odmerenim radom na kontrabasu.

Konačno, finalna La Cormina kreće hermetično i atmosferično da bi do kraja Villavecchia odvukao trio u free jazz smeru. No, ni ovde se ni u jednom momentu ne dešava da muzičari naprosto sviraju „žanr“ ali ni da izgube iz vida celinu i opsednu se detaljčićima koji bi u konačnici dali dosadnu, samozadovoljnu muziku. Ovo je klopka u koju čak i iskusni free improvizatori neretko znaju da upadnu i time mi je ovaj album više prijao sa svojim cerebralnim, ali energičnim pa i radosnim istraživanjima melodije, dinamike i teksture. Clean Feed praktično ne zna da promaši:

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/zaid-n