Gledajući prošlogodišnji Warnerov naučnofantastični neo-noir film Reminiscence (aka Sećanje) na HBO-u pre neki dan, već negde oko pola sata unutar filma sam jedno tri puta sa iskrenom zapanjenošću rekao „ne mogu da verujem koliko je ovo LOŠE“. Moja, uvek pragmatična žena je, prolazeći kroz sobu u kojoj se ispred televizora više nego na televizoru odvijala ova drama, razložno pitala zašto to uopšte gledam. Nespreman da joj priznam duboke emocije koje su u meni tokom proteklih par decenija izrasle spram naočitog Australijanca, Hugha Jackmana, promrmljao sam nešto o tome da noir narativi, čak i kada su veoma loši, imaju u sebi meru ugodno predvidivog a koja je starijim ljudima poput meni dovoljna za minimum dopaminskih emisija. Film poput ovog, napravljen ne po šablonu nego kao da ga je maltene napravio AI kome su nekoliko dana puštali klasične noir radove, ali iz druge sobe i dok je sa zvučnika u podrumu sve vreme dopirao nekakav postmilenijalni darkwave, takav, dakle, film, je bilo interesantno pogledati makar kao stilsku vežbu iz žanra koja pokazuje kako može da se napravi film u kome se uredno obilaze svi žanrovski klišei ali u kome fundamentalni elementi ne funkcionišu.

Reminiscence je prvi bioskopski film režiserke Lise Joy koja je napisala i scenario i s obzirom da sam sa se njenim radom originalno upoznao preko serije Westworld kojoj sam posle par epizoda druge sezone rekao zbogom-čujemo-se-ne-zovite-vi-mene-zvaću-ja-vas, bilo je na neki način i katarzično gledati formu u kojoj Joyeva nema prostora za beskrajne tangente i podzaplete već mora da se drži jedne, čvrsto uvezane narativne linije, a koja gledaoca treba da zaintrigira, pruži mu preokret i emotivno zadovoljavajuće razrešenje do svog kraja, istovremeno obilazeći opšta mesta žanra, sve unutar dva sata.

Hoću reći, iako je ovaj film u dobroj meri pravljen sa istim kadrovima koji su potpisali i Westworld, uključujući Jonathana Nolana kao producenta, te Thandiwe Newton u jednoj od glavnih uloga, koliko god da on pati od mnogih sličnih problema u režijskom smislu, uključujući zabludu da kada glumci replike izgovaraju skamenjenih izraza lica i pregnantnim polušapatom, to automatski znači da će bilo šta što je scenarista nakucao u svojim najranjivijim monentima u tri ujutro odmah zazvučati produhovljeno i značajno, on istovremeno profitira od jedne poznate, isprobane i razgažene narativne strukture vezane za noir žanr i ova ga struktura, pored još par pozitivnih elemenata spasava od negledljivosti. A nije da joj nije vrlo blizu prišao.

Mislim, ljudi umeju da kažu kako su superherojski filmovi upropastili savremenu kinematografiju tim svojim šematskim pravljenjem filmova po formuli, ali, da budemo jasni, formula je maltene jedino što Reminiscence izbavlja iz ponora potpunog amaterizma u koji ga je Lisa Joy ubacila.

Originalnost svakako nije jača strana Reminiscencea, ovo je neo-noir smešten u polupotopljeni Majami, posle velikog rata što je nastupio nakon što je postalo jasno da klimatske promene ZAPRAVO imaju jakog uticaja na to kako će ljudi živeti kada mora krenu da se podižu a Sunce se od dobroćudne zvezde pretori u razjarenog tiranina, i Joyjeva kreira mizanscen što kao da je sklopljen nasumičnim lapanjem od drugih autora, malo od Blade Runnera, malo od Gerryja Duggana, malo od Williama Gibsona i njegove generacije kiberpankerskih autora, a onda malo i od Džona Hjustona, Romana Polanskog i tako te bratije…

Nije da se u noir radovima pre svega ceni originalnost, naprotiv, ali Reminiscence je zaista jedan pačvork, da ne kažem krpež motiva i ideja koje su drugi doneli na ovaj svet i već time sebe osuđuje na u najboljem slućaju drugorazredni status. No, kako već rekoh, to što se film drži proverenog i oprobanog je zapravo njegova snaga, jer neki bazični njegovi elementi ne funkcionišu od samog starta.

U prvom redu tu je jedna čak ne ni videospotovska koliko „trejlerska“ režija, kadriranje i vizuelno pripovedanje oslonjeni na jaki CGI, beskrajne stilizacije i neopisivu količinu širokih kadrova koji uspostavljaju mesto na kome se priča dešava. Nije da u samom vizuelnom domenu nema šarma u ovom filmu sa njegovim spojem post-apokaliptičnog Majamija gde stalno gacate po vodi i noir klišea gde gangsteri nose Fedora šešire a dobri momci ili makar polupolomljeni antiheroji nose mantile i olabavljene kravate. I, naravno, film je, tehnički, impresivno osvetljen i snimljen. No, naravno, ako se noir između ostalog definiše svojim „gritty“ senzibilitetom, jednim teksturiranim ako već ne realističnim prikazom sveta, Reminiscence ovde dosta jako promašuje metu pružajući nam scenografiju, osvetljenje i režiranje koji su naglašeno stilizovani i efekat toga je da sve što vidimo pred našim očima više deluje kao predstava, ili simulakrum, nego „gritty“ stvarni svet u kome žive stvarni ljudi sa čijim emotivnim tlapnjama treba da se identifikujemo.

Verovatno ipak najveći problem dolazi od samih glumaca. Jackman je prihvatljivo dobar glumac i svetsku slavu je na kraju krajeva stekao igrajući lika koji je kolekcija noir klišea, ali Hughu, i pored upečatljive fizionomije iznenađujuće loše leži bogartovska antiherojska poza sa promrmljanim monolozima o fatalnim ženama i svetu koji ide dođavola dok gledate u dno čaše i prizivate u sećanje bolje momente iz svog života. Joyjeva je, istina je, napisala i neke izrazito glupe replike koje glumci moraju da izgovore, ali verujem da nikakav tekst ne bi preživeo masakr koji su nad njim izvršili Jackman i Newtonova sa svojim bolno veštačkim imitiranjem klasičnog noir senzibiliteta.

Na sreću, sama priča je ipak bolja od dijaloga koji je delom čine i Reminiscence je zaplet o bivšem vojniku (koji je, jelte, ratovao u tim futurističkim ratovima) što sad zarađuje za život koristeći tehnologiju – originalno namenjenu ispitivanju ljudi u okviru tužilačke istrage – da im pomogne da ponovo prožive neka svoja najvažnija sećanja sa intenzitetom i opipljivošću kao da se sve to ponovo događa.

Ovo je, jasno je, dobra ideja (jer je uzeta od Williama Gibsona, dakako) i to da neki ljudi samo ponavljaju jedan isti trenutak kada su osetili veliku zaljubljenost, a neki drugi dolaze zbog banalnih razloga kao što je nemogućnost da se sete šta su uradii sa ključevima od stana – to lepo utemeljuje ovu priču u realističnom ili makar plauzibilnom. Jackman i Newtonova – koja mu je asistent – zapravo povremeno i sarađuju sa kancelarijom javnog tužioca i ovo je vektor preko koga film dobija i svoj krimi zaplet.

Naravno, ovakvim filmovima je potreban i femme fatale i za ovu priliku nju igra Rebecca Ferguson čija je rola verovatno najbolja u filmu. Fergusonova, za razliku od Jackmana koji sasvim neobjašneno priča sa australijskim naglaskom, uverljivo koristi svoj najbolji britanski govor (uostalom, majka joj je Engleskinja) ali i dar za poziranje (da ne kažem, jelte, glumački talenat) da i Jackmanovom liku i publici „proda“ taj koktel ranjivosti, snage, intrige i opasnosti što je neophodan za noir zaplet u koji ćete na kraju poverovati. I, s obzirom da je njen lik zapravo najkompleksniji i prolazi najveći opseg ponašanja, emocija i moralnih ekstrema, da Fergusonova mora da bude i nedodirljivi, misteriozni ideal žene ali i ubedljivo naturalistička osoba u nekim scenama, rekao bih da je ova, inicijalno televizijska glumica, sa ovim filmom sebe apsolutno potvrdila kao kalibar sa kojim treba računati za ubuduće (uostalom, iste sezone je igrala i u Dini i nije se ni tamo izbrukala).

Šteta je što njena uloga nije dobila bolji film, ali Reminiscence do svog kraja uspeva da napravi makar nekoliko koraka ka iskupljenju. Prvi je svakako to što sam zaplet, iako prilično opterećen neverovatnim koincidencijama i srećnim okolnostima, uspeva da se razreši na zadovoljavajući način. Svakako predvidiv, ali kako rekosmo, novi noir radovi ionako treba da nas zadive pre svega egzekucijom klasičnih tropa i Joyjeva uspeva da ne samo korektno iznese te očekivane preokrete već i da centralni motiv filma – taj da priče generalno nemaju srećan kraj i da se priča može učiniti srećnom samo ako se sredina stavi na kraj – lepo uveže u finale. Lik Fergusonove ovde ima jedan ingeniozan momenat koji se oslanja na naučnofantastični novum u centru ovog filma i finale, na njemu zasnovano, uspeva da ima jedinu scenu stvarne, uverljive emocije.

Drugo je što pored sve stilizacije i vrlo neubedljivog pravljenja noir atmosfere, režija akcije na kraju ispada jedan od najboljih delova ove produkcije. Nema ovde, da bude jasno, MNOGO tuče i pucnjave, ali dva dugačka set pisa u kojima Jackman pokazuje da nije klasični akcioni heroj već ranjivo ljudsko biće što na stisnute zube, očajanje i mnogo sreće ipak nekako pretekne, demonstriraju solidan talenat ekipe za tečno i ubedljivo vizuelno pripovedanje u kome nisu potrebni ni dijalozi ni neke velike konceptualizacije da publika bude uslužena.

Reminiscence je, očekivano, vrlo loše prošao na boks ofisu i, nažalost, verovatno će to biti pripisano manje relativno nekompetentnoj egzekuciji, a više činjenici da on nije deo neke „veće“, „šire“ priče, da nije deo franšize ili sveta koji ima prostora za dalji rast. Utoliko, žanrovska naučna fantastika će verovatno i sledećih nekoliko sezona u Warneru biti osuđena upravo na franšize i serijale dok će ovakvi, pojedinačni pokušaji biti smatrani rizičnim. Ironično je, naravno, što film baziran na motivu opsesije sećanjima na bolje trenutke prošlosti nije uspeo da svoje otimanje od Malteškog sokola, Kineske četvrti, ali i Inceptiona smesti u iole ubedljiviju formu koja bi pokazala da samo prisećanje – kako i njegov narativ pokazuje – nije supstancijalno i da, bez asertivne, kreativne akcije koja će poroditi nešto novo i supstancijalno, nema vrednost po sebi. No, makar smo dobili jednu dobru žensku ulogu i dve okej akcione scene iz cele priče.