Došli smo do te tužne faze moderne istorije u kojoj svaki novi strip-serijal Gartha Ennisa uzimam u ruke uz blagu drhtavicu i refleksno pitanje koliko će me ovo zapravo iznervirati, imam li stomak za njega i zašto sebi sve ovo radim. U tom smislu, Marjorie Finnegan, Temporal Criminal je strip koji zapravo obezbeđuje priličnu količinu zabave i, jelte, komike, ali i poučan ogledni primer kako izgleda kada veliki, veoma pedigrirani autor što je tokom poslednje decenije već počeo da se pretvara u gadnog, džangrizavog čiču, piše strip gde nema nikog iznad njega da mu kaže „brt, mojne to“. Ne samo da pored ekipe koja je radila strip ovde ne postoji potpis ikakvog urednika koji bi prošao kroz Ennisov scenario i makar mu poslao zapanjen SMS sa pitanjem jel’ mu dobro i da li mu treba odmor (od, recimo 6-7 godina), nego je i Garth Ennis i jedan od članova „kreativnog saveta“ izdavača AWA Studios – kreiranog baš da autorima da moć kakvu im drugi, čak ni drugi nezavisni izdavači, ne garantuju. Drugim rečima, Ennis je sa serijalom Marjorie Finnegan, Temporal Criminal radio bukvalno šta je hteo i sa jedne strane lepo je videti tu energiju razobručenog majstora koji se ionako celog života vozi na literaturi koja je ekstremna, ali i ekstremno pametna, a sa druge, pa, ekstremnost je često u riziku da pređe u suv manir kada vam je to glavna diferencija specifika. I kad nema nikog da vas povuče za rukav.

No, strip je svakako zabavan mada je zanimljivo konstatovati kako je Ennis, autor koji je od kraja osamdesetih asociran sa stripovima za odrasl(ij)u publiku sa vremenom transformisao svoj izraz u maltene isključivo procesiju šok-bombi koje treba da čitaoca nasmeju ili uplaše, ali svakako da ga stalno teraju da se trza. Suptilnost, koja je postojala u njegovim starijim radovima, pa i humanost koje je uvek bilo između svog tog nihilizma, kao da su ovde proterane na marginu.

Svakako ne mogu da se žalim na ekipu koja je ovaj strip radila pa je pored Ennisa na scenariju ovde uigrani hrvatski tandem Goran Sudžuka i Miroslav Mrva na crtežu i koloru dok je letering radio fantastični Rob Steen. Kako je Marjorie Finnegan, Temporal Criminal u velikoj meri humoristički, tačnije satiričan strip ovde Sudžukino odrastanje na Alanu Fordu ima prilike da zablista i strip ima osobenu energiju gde se standardno američko pripovedanje suočava sa italijanskim crnohumornim stilizacijama. Sudžuka pritom nikada nije bio autor opsesivno posvećen detaljima i kad treba i kad ne treba, i ovaj serijal često ima ekstremno jednostavne ili nikakve pozadine na slikama gde to nije neophodno, ali Goranov ekstremno disciplinovani rad sa likovima i Mrvin kompjuterski kolor rezultiraju lepim tablama. Pogotovo što ovde imamo posla sa ekscentričnim likovima kojima treba dati jasne, i glasne karaktere, a onda i izvesni emotivni raspon – jer strip svakako ima i dramske elemente – a gde crtež perfektno ispunjava svoju funkciju. Plus, neke scene su izvanredno maštovite i detaljne (videti recimo prvu scenu u Marjorienoj sobi punoj suvenira i postera). Već je kliše reći da kod crtača koji rade sa Ennisom vidim i posvete i omaže pokojnom Steveu Dillonu, ali mislim da je ovde to na mestu, Sudžuka uostalom ima sličan stil sa jakim konturama, debljim linijama i odsustvom finijeg senčenja.

Ovaj je serijal izlazio od Maja prošle do Januara ove godine i sa svojih osam brojeva zapravo ne priča previše komplikovanu priču. Štaviše, može se primetiti da je plan glavnog zlikovca zapravo dosta jednostavan i da ponovljene scene u kojima ga on objašnjava svom s(a)tanskom pomoćniku zapravo više služe da se dobije na vremenu i da se čitaocu koncept koji je Ennis osmislio prikaže dubljim nego što jeste. Opet, da budem fer, iako je ovo strip koji se ogroman deo vremena bavi skatološkim šalama, aluzijama na pornografiju, smišljanjem najkreativnije odurnih psovki koje vam mogu pasti na pamet, on je istovremeno još jedna u nizu Ennisovih meditacija o prirodi božanskog i odnosa čoveka prema tom božanskom. Radna teza ove priče je da iako bogovi možda nisu nikada postojali, ljudska vera u njih je nepobitna činjenica i onaj ko može da manipuliše verom zapravo legitimno za sebe može da prisvoji božanske prerogative.

Sad, ovo zvuči intelektualnije nego što će vam ton stripa delovati kad počnete da ga čitate i fakat je da Ennis po ko zna koji put tone u mulj equal opportunity nihilizma, gde se trudi da uvredi pripadnike svih religijskih zajednica kojih može da se seti kako ga neko ne bi optužio za rasizam. Utoliko, zaplet prvih nekoliko brojeva vrti se oko kompleta svetih spisa koji nisu apokrifni nego „hipokrifni“, odnosno koji su isključeni iz „zvaničnih“ verzija svetih knjiga svih religijskih sistema jer su istiniti a prikazuju svete i proročke figure u lošem svetlu. I, sad, možete već da zamislite scene u kojima Isus prima felacio od prostitutke a buda sa slomljenom flašom u ruci nasrće na obezbeđenje koje neće da ga pijanog primi u lokal. I, mislim, čestitam, vaša mašta je ODVRATNA, ali upravo su to scene koje nam se prvo sugerišu tekstualno a onda će ih Sudžuka za svaki slučaj i nacrtati par brojeva kasnije.

Ovo dupliranje satiričnih pančlajna i samo sugeriše da je u pitanju strip koji je stvarno imao materijala za 4-5 brojeva pa je onda veštački razvlačen na osam jer, kako već rekosmo, Ennisu nije imao ko da kaže „ne“, pa je to odgovorno i za opširne tangente u koje se odlazi, sa pokušajima protagonista da problem reše, a koji traju dosta strana i deluju kao „stvarne“ herojske, jelte, potrage, samo da bi se završile komičnim pančlajnima što ih svode na vulgaran vic. Cela parabola o poslednjem muškarcu na svetu je nešto što nije smelo da zauzme više od jedne table i mada je Sudžuka sve to sjajno nacrtao, oseća se žestoko šlajfovanje u nekim delovima.

A ipak, Marjorie Finnegan, Temporal Criminal je jedna dinamična avantura sa kriminalcima koji skakuću kroz vreme – sa sve užasno detaljnom i sasvim besmislenom „naučnom“ eksplikacijom zašto haos koji kreiraju u prošlosti nema pogubne posledice po budućnost* – policajcima koji ih jure kroz vreme, te Gospodarom zla (a koji je neugledan, neobrijan, namrgođen lik) koji planira da čitavu ljudsku istoriju redefiniše tako da on u njoj – i u duhovnoj sferi svih konfesija – zauzme centralno mesto.

*no, Ennisova kurobolja za detalje i konzistentnost motiva je sad već hronična. U jednoj ranoj sceni protagonistkinja priča o Geteu koga je srela na jednom od svojih putovanja kroz vreme i kako je umeo da baš popije taj Pilsner iako je Pislner počeo sa proizvodnjom piva čitavu deceniju nakon Geteove smrti. Klasičan primer gafa koji bi uhvatio urednik a koga ovde nema…

Zaplet stripa zapravo je pametniji nego što je njegova implementacija i Ennis se ovde svakako dotiče interesantnih pitanja o tome kako ljudi „biraju“ u šta da veruju i koje figure prepoznaju kao mesijanske. Problem je, kao što kod njega u poslednje vreme često zna da bude, što se onda odgovori na ova pitanja svode na ekstremno prostačke reference na bazične ljudske instinkte i gomilu uznemirujuće visceralno nasilnih razrešenja. Ennis ovde makar priznaje da postoji koncept ljudske duhovnosti iako su svim protagonistima usta puna kurca sve vreme i niko, uključujući pozitivce u ovoj priči nema skoro nikakvo poštovanje za ljudski život (a još manje duhovnost).

Makar su njegove kritike onog što on danas vidi kao nekakvu, jelte savremenu kulturu političke korektnosti, kenslovanja itd. ovde zauzdanije i tek se uzgredno provuku na nekoliko mesta ne opterećujući strip previše, no, i dalje stoji da je ovo izrazito nihilistička, ali i prilično detinjasto nihilistička postavka u kojoj naprosto ne postoje dobre osobe ni u samoj postavi likova u stripu niti u ljudskoj istoriji generalno. Svi su robovi najnižih instinkta, na čelu sa Marjorie, a čak i njena sestra, Harriet koja je nekakav nosilac vrline, je programski polomljena sa vrlo toksičnim odnosom prema svojoj porodici, autoritarnim karakterom i, na kraju priče, padom u greh koji se koristi kao još jedan komični pančlajn, ali u principu zakucava tu poentu da ne samo da nema nevinih na ovom svetu već da maltene ne postoji osoba sa kojom bi bilo u redu da sednete i popijete kafu.

E, sad, ako volite humor koji je baziran na nihilizmu, Ennis i partneri ovde priređuju neke spektakularne scene – od sajdkika koji je samo glava što je Marjorie često nosi okačenu o pojas (neko je, reklo bi se igrao God of War iz 2018. godine i dopao mu se lik Mimira u toj igri) i koji je izvor mnogih komičnih replika, preko Marjorienog bivšeg momka koji – dosta neobjašnjeno – izgleda kao Satana lično ali se zove prosto Stan, pa do flešbeka kojim Gospodar zla objašnjava da je izbegao abortus ofingerom dok je bio u materici, tako što je podmetnuo brata blizanca pod zarđali metal. Mislim, Ennis se ovde šali sa svim što mu padne na pamet – naravno uz naglaske na stvarima koje su za momka odraslog u katoličkom okruženju nešto duboko usađeno u svetonazor – ali onda često ima potrebu i da objašnjava šale, pogotovo u sceni koja sledi neposredno nakon prikazivanja pomenutog abortusa sa raspravom da li ovo deluje kao da strip zauzima pro life stav.

I to jeste neka trajna impresija koju nosim posle čitanja Marjorie Finnegan, Temporal Criminal. Ennis je sa The Boys napravio takav hit – doduše najviše nakon adaptacije tog stripa u TV seriju – da je možda i intuitivno a možda iskalkulisano rešio da njegovi budući radovi pre svega moraju da budu bazirani na šok taktikama. Sadističko ponašanje, disocijacija tela, gaženje po duhovnosti, sprdnja sa empatijom, seksualnost tretirana isključivo kao perverzija i fetišizam (već pomenuta usta puna kurca sve vreme su samo delić ovoga) – sve to ovom stripu i pored njegovog ipak neupitnog humorističkog kvaliteta, daje i prilično nezdravu, pomalo odbojnu, sociopatsku dimenziju. Ennisovi raniji radovi, od Preachera, preko Wormwooda i Hitmana pa do War Stories (i, uh, Crossed) su uvek pored sadizma i nihilizma imali i elemente humanosti u sebi, jednog prepoznavanja duhovnog i, jelte, čistog u ljudima (čak i u demonima) koje potpuno odsustvuje iz novijih Ennisovih radova. Marjorie Finnegan, Temporal Criminal mi nije bila nepodnošljiva za čitanje ali ovo je strip koji zabrinjavajući trend ni na koji način ne prekida. Pa pogledajte sami putem Amazona.