Da ste vi Al Ewing, čovek koji je za Marvel napisao neke od najboljih, najhvaljenijih stripova poslednjih nekoliko godina, i da vam se nudi da odaberete novi projekat na kome ćete raditi, verovatno biste merkali neke ikoničke, ali danas prepoznatljive propertije gde zaista možete da ostavite svoj pečat i zavrtite mozak starim i nvoim fanovima svojim svežim interpretacijama klasičnih tropa.

Ali vi niste Al Ewing i od jeseni prošle godine pa do Januara ove izlazio je petodelni miniserijal Defenders koji je Ewing uradio u tandemu sa španskim crtačem i koloristom Javierom Rodriguezom a o kome danas biramo da kažemo nekoliko reči. Defenders? Onaj tim sastavljen za Netflixovu seriju od likova koji su već imali sopstvene Netflix serije? Taj Defenders?

Pa… i ne i da. Ne, u smislu da se od Defendersa koje je šira javnost upoznala kroz seriju ne pojavljuje apsolutno ni jedan od likova. Ali da, u smislu da su i Defendersi na Netflixu na kraju krajeva sklopljeni kao i svi Defenders timovi u stripovima tokom poslednjih pedeset godina – sledeći logiku „hajde da skupimo na gomilu ljude (i… neljude) koji nemaju nikakve veze jedni sa drugima i ni pod kojim uslovima ne mogu da funkcionišu kao tim, i hajde da im onda u zadatak stavimo da spasavaju čitav kosmos ili, ako je to malo ČITAVU REALNOST od sigurnog propadanja“.

Naravno, serija je bila znatno manje ambiciozna od ovakvog piča, i njen tim je uglavnom bio sastavljen od street-level heroja, ali njena premisa jeste bila da se pronađe način da individualni, nezavisni likovi profunkcionišu kao nekakav ne skladan ali makar minimalno operativan tim.

Defendersi su ovako u stripu radili poslednjih pola veka, i Ewing sigurno nije baš slučajno odabrao ovaj properti kako bi sopstvenim stripom obeležio pedesdetogodišnjicu. U intervjuu na Marvelovom sajtu on govori o tome da su za njega Defendersi uvek bili simbol kontrakulture, ekipa pozicionirana negde između programski otpadničkih X-men i mejnstrim timova kao što su Avengers. Defenderse tradicionalno čine likovi koji operišu po ivicama superherojskog univerzuma glavnog toka – čak i kada su u pitanju veoma poznati i popularni likovi poput, znate već. Hulka, Dr. Strangea i Srebrnog letača – i čije je okupljanje stvar ad-hok potrebe i kosmičke urgencije koja nadilazi lične preference.

A što je formula koja se pokazala vrlo dobro tokom pola veka isprekidanog izlaženja i dosta je drugih stripova imitiralo ovaj pristup uzimanja marginalaca i otpadnika da ih na silu sastavi i eksploatiše energiju frikcije. Naravno Defendersi originalno nisu bili nikakvi anonimusi. Osnivač je bio Dr. Strange, a prvi tim su pored Hulka (koji je bio i među originalnim osnivačima Avengersa) činili i Srebrni letač te Namor, dakle, ekipa VEOMA teških udarača i nekih od najmoćnijih likova u poznom Srebrnom i ranom Brončanom dobu Marvelovih stripova.  A opet, bilo je već u početku sasvim jasno da ovo nije tim ni prirodnih saveznika niti ljudi (i, jelte, vanzemaljaca i mutanata) koji će se uredno pokoriti jednom autoritetu.

Kasniji timovi Defendersa – ponovo okupljani ad hok i za potrebe rešavanja iznenadnih kriza – su često sastavljani ne od trećepozivaca već od zaista marginalnih likova za koje su mnogi čitaoci po prvi put saznavali baš čitajući Defenders i ovaj autsajderski pristup koji se graničio sa kvir senzibilitetom je očigledno ono što je privuklo Ewinga, pa je ovaj serijal u tom smislu vrlo klasičan Defenders. Ali sa mnogo osobenih, ewingovskih preokreta.

Naime, i ovde je Doctor Strange onaj sa kojim strip počinje, ali njegovo okupljanje tima – grozničavo i konstantno sa odlukama koje se donose u poslednjoj sekundi – podstaknuto je pojavljivanjem najnovije verzije Masked Raidera i komplikovanim temporalno-multiverzalnim zapletom koji preti ne samo da uništi sadašnji multiverzum nego, krećući se unatrag kroz vreme i sve prethodne multiverzume. Ovo su vrlo visoki ulozi a sam Doctor Strange već na samom početku voljno gubi kontrolu nad magijom jer je to jedini način da prežive i on i trenutni univerzum tako da se do kraja stripa mora oslanjati pre svega na svoju pamet i taktičke kvalitete.

Ekipa koju sastavlja je programski nekompatibilna i zapravo se menja tokom ovih pet epizoda, sa nekim zaista dubokim zasecima u Marvelovu istoriju, kao što je Cloud – samosvesna kosmička nebula koja je uzela ljudski oblik – ali i kao što je Srebrni letač koji i ovde dobija priliku da zablista ali ne da preotme svetla reflektora od manje poznatih likova.

Ključna karakteristika onog što Ewing radi sa ovim ansamblom je stalna promena sa likovima koji imaju sopstvene epifanije i spoznaje i koji donose značajne odluke što imaju uticaja na njihov psihološki profil ali i dalji kontinuitet. Ovde se svakako može reći da je jasno što je tim sastavljen najvećim delom od manje značajnih ili makar manje popularnih likova jer bi verovatno bilo problematično da neki visokoprofilniji likovi prolaze kroz ovako jake transformacije u jednom po srazmerama malom i „nevažnom“ serijalu.

No, Ewing zato ima punu slobodu da nametne likovima snažne, intenzivne karakterne lukove i pronađe u njima duboko zakopane protivrečnosti, impulse i afekte i obezbedi im, sred izuzetno komplikovanog multiverzalnog zapleta, taj prostor da se menjaju. Opet, kako je ovo strip do vrha nabijen razvojem zapleta ali i komplikovanim analitičkim radom koji se bavi simbolikom i arhetipima, Ewing ovde, i zbog zapravo povelikog i stalno promenljivog ansambla mora da komprimuje ove karakterne momente i prelome u relativno zgusnute epizode i mada su to efektne epizode, unapred se treba pripremiti na to da je ovo strip koji malo toga razlaže na elemente i nikada ne zastaje da objasni šta je upravo uradio.

Utoliko, neki čitaoci mogu osetiti da ih lavina ideja i koncepata kojom ga Ewing i Rodriguez zasipaju sa svake table pritiska i da se uspaniče jer ne shvataju kako likovi stižu od jedne ekstremne tačke do druge ekstremne tačke svoje karakterizacije u rasponu od par tabli. No, ako ste se trenirali čitajući stripove Granta Morrisona, Ewingov i Rodriguezov rad na ovom serijalu spada u istu kategoriju stripa koji visoke filozofske i simboličke koncepte pakuje zajedno sa svedenim ali jasnim karakterizacijama likova.

I da budemo iskreni, koji drugi scenarista bi uzeo Betty Ross, a od koje je već napravio čudo (tj- čudovište) u svom serijalu Immortal Hulk i dao joj dalji karakterni i simbolički razvoj na ovaj način? Betty Ross, sada pretvorena u harpiju se savršeno uklapa u ove Defenderse i ovaj je serijal samo potvrda ogromnog potencijala koji je Ewing otključao u bivšoj, jelte, Hulkovoj supruzi tokom Immortal Hulk.

I kad već pominjemo Immortal Hulk, ako ste u tom serijalu bili impresionirani Ewingovim radom sa simbolima i ezoteričnim sistemima verovanja, vredi reći da je ovo nešto što se još prirodnije uklapa u serijal u kome je neka vrsta glavnog junaka Doktor Strejndž. Magija u superherojskim stripovima, posebno u Marvelu često ima jedan neodređen, deus ex machina kvalitet, sa formatom koji joj se nameće onako kako to odgovara trenutnom scenariju, ali Ewing ne bi bio Ewing da sebi ne nameće iste one discipline i ograničenja koja je nametnuo samom Strejndžu pa su ovde magija i metafizika usko povezane, a tarot nije samo simpatičan vizuelni imaginarijum da se Rodriguez sa njim igra, već set ideja koje se prirodno vezuju uz likove. Kada onda scenario protagoniste počne da pomera unatrag kroz vreme, idući kroz sve starije multiverzume, pokazujući kako je izgledala „stvarnost“ pre nego što su „izmiišljeni“ mnogi njeni koncepti, ovo je izvanredna demonstracija dubokog čitanja Marvelove istorije na kakvo nas je Ewing navikao i koje sada, jelte, očekujemo pa i zahtevamo od njega. Koncepti multiverzuma koji rađaju druge multiverzume, bića starijih od postanka vremena i prostora se danas smatraju prirođenijim DC-jevim stripovima, ali Ewing pokazuje da je to samo zato što su u DC-ju naprosto brižljivije negovali ove koncepte i njegovo uzimanje predložaka što su ih u Marvelu postavili scenaristi i urednici iz sedamdesetih godina i zatim snažno seciranje njihovih simbolika je naprosto izvanredno. Do mere kada shvatate zašto je važno što je ovo superherojski strip: Ewing je sve ovo mogao da napiše i kao esej, ali onda bi to bilo naprosto previše reči a premalo slika.

A strip bez slika, jelte, i nije strip. I srećom ovde Javier Rodriguez pokazuje da je na vrhuncu svojih sposobnosti prateći Ewingovu razuzdanu viziju izvanredno upečatljivim grafičkom radom (a gde ga u stopu prate tušer Alvaro Lopez i leterer Joe Caramagna). Rodriguez ovde nema zadatak da crta lepe ljude u pripijeni kostimima kako se tuku za naše zadovoljstvo, koliko da rastakanja i kondenzacije realnosti, oživljavanje simbola i njihovo pretvaranje u fundamentalne elemente onog što smatramo „stvarnošću“ prikaže na razigran, psihodeličan ali ultimativno čitljiv način. Ja sam generalno, to se zna, više ljubitelj urednijih, disciplinovanijih lejauta i tabli razdeljenih na pravilne panele, ali crtači poput Rodrigueza podsećaju zašto je to ponekad sasvim neprikladan način za pričanje priče koja naprosto sama prkosi konceptima temporalnosti i jedinstva vremena i mesta. Kako je Rodriguez ovo i sam kolorisao, strip ima jak, moćan vizuelni identitet koji lako i prirodno obuhvata brojne sasvim različite pristupe likovima i svetovima.

Defenders je, u ovoj svojoj najnovijoj inkarnaciji svakako serijal za Marvelovog čitaoca sa malo više staža. On ne pruža mnogo materijala publici koja je do stripova došla preko aktuelnih filmova, ali mislim da svojim intenzitetom i tom moćnom vizijom, tim smelim igranjem sa čitavim stvarnostima i simboličkim konceptima može da i nju zavede i pokaže joj šta je sve medijum superherojskog stripa u stanju da uradi i kuda je sve spreman da ode. Na mesta na koja za sada ni filmovi ni televizija, da bude jasno, nemaju pristup. Proverite i sami imate li dovoljno širok um za ovako nešto.