Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ljubitelji solo klavira da obrate pažnju jer je na programu ove Nedelje trenutno najnoviji album uglednog južnoafričkog pijaniste koga smo nekada znali po imenu Dollar Brand a koji sada koristi ime Abdullah Ibrahim. Album je naslovljen Solotude i već tim nazivom sugeriše samoću kao preovlađujući sentiment koji dominira tokom ovih dvadeset kompozicija.

No, samoća nije nužno i isključivo negativna i čoveku ona ume da podari vreme i prostor za refleksiju, kontemplaciju i duhovni rad, pa je i sticaj okolnosti ovde iskorišćen na najbolji moguć način. Naime, Ibrahim običava da svake godine svoj rođendan, deveti Oktobar, obeleži samostalnim klavirskim koncertom u dvorani Hirzinger na jugu Nemačke. No, pandemijski protokoli 2020. godine su onemogućili ovakvu vrstu okupljanja, pa je pijanista svirao pred praznom salom, snimivši dvadeset kompozicija u jednom dahu, izvlačeći pesme i teme iz svoje dugačke, plodne karijere i provlačeći ih kroz pandemijsku prizmu samoće i izolacije. Prazna sala, minimalno prisustvo tehničara i snažna akustika dvorane udružili su se da autoru i izvođaču podare priliku da se zagleda u sebe, kao i u svoj kreativni opus i pruži kasnijim, vremenski i prostorno udaljenim slušaocima jedno svedeno, možda čak i dekonstruktivno čitanje Ibrahimove muzičke biografije.

Abdullah Ibrahim je nesumnjivo najpoznatiji džez autor iz Južnoafričke Republike. Rođen još 1934. godine i kršten kao Adolph Johannes Brand, Ibrahim je sa godinama izrastao u vodeću figuru Cape Jazz podžanra, džez muzike centrirane oko juga Afrike i njegovog rodnog Kejptauna, a koja je u sebi spojila uticaje američkog džeza – kod samog Ibrahima se čuju prevashodno Ellington i Monk – gospela, tradicionalnog  folklora sa juga afričkog kontinenta, ali i indijskih raga. Majka mu je i sama bila pijanistkinja – i svirala u lokalnoj crkvi – pa je Adolph počeo da uči sa sedam  godina da bi već sa petnaest počeo i da profesionalno nastupa.

Kako je Ibrahim rasno mešovita osoba – što se u južnoafričkoj klasifikaciji vodi kao „obojeni“ – tako je i svirka njegove grupe sa kraja pedesetih, Jazz Epistles, iako politički prilično neutralna, bila na udaru diskriminatornih mera tadašnjeg aparthejd režima, naročito nakon šarpevilskog masakra iz 1960. godine kada su se tenzije u JAR jako podigle, pa je, nakon izdavanja prvog ikada albuma južnoafričkog džeza, Jazz Epistle Verse One ovaj sastav rasformiran a Brand će se preseliti u Evropu da bi tamo posle poznanstva sa Dukeom Ellingtonom koji mu je dosta pomogao, i posle sviranja po raznim festivalima na starom kontinentu, prešao u Njujork.

U Njujorku je Dollar Brand sarađivao sa kremom tadašnjeg new thinga (Coltrane, Coleman, Taylor, Cherry, Sanders…) da bi 1968. godine primio islam i rešio da se vrati u Južnoafričku Republiku. Tamo je nastavio da radi, praveći džez u različitim stilovima i kreirajući i neke važne anti-aparthejd iskaze (npr. Mannenberg), sarađujući paralelno i sa raznim američkim i evropskim muzičarima i pišući muziku za film i televiziju. Danas se Ibrahim smatra legendom (ne samo afričkog) džeza – nazivaju ga afričkim Dukeom Ellingtonom – i o njemu su snimani dokumentarni filmovi, a on je i u devetoj deceniji života još uvek muzički aktivan i kreativan.

Što demonstrira i ovaj album, prikazujući Ibrahima u izuzetnoj izvođačkoj formi kako prosvirava svoju muziku, dajući ploči podnaslov My Journey, My Vision. Solotude je, sa druge strane, i demonstracija da sedenje preblizu sopstvenom materijalu ne mora uvek da bude ni dobro, i da čak i najveći muzičari u svom žanru ponekada pokazuju da im nedostaje neko da ih izazove, isprovocira, natera da sviraju malo i protiv svojih instinkta.

No, idemo redom. Solotude je pre svega lepa ploča. Ibrahim svira u sali koja njegovom klaviru daje zvonak, živ zvuk, a što se dobro uklapa uz njegovu tehniku sviranja koja je tokom tolikih decenija izgradnje dosegla tako visok nivo da gotovo da deluje kako muzičar muzku kontroliše mislima. Snimak je, sa druge strane i karakterisan izuzetno visokim nivoom ulaznog signala, bez sumnje tako postavljeno da bi se uhvatio svaki detalj Ibrahimove naglašeno dinamički raznovrsne svirke, pa i slušalac mora prihvatiti da će uz mikroskopski uvećan zvuk klavira slušati i povremeno pomeranje stolice na kojoj izvođač sedi ali i sveprisutni beli šum koji ide uz ovako glasne snimke. Ovo ne mora da vam smeta, ali se, pogotovo kada ovaj album slušate u dobro izolovanoj prostoriji – a što je najbolji način da se on sluša s obzirom na kontemplativnost – to se svakako čuje. Bilo bi idealno da je snimak urađen sa više „prirodne“ dinamike, ali nije da mi je ovo mnogo smetalo.

Jer, što se dinamike tiče, Ibrahim je čarobnjak. Njegova svirka podrazumeva stalnu kontrolu glasnoće, ali i trajanja nota, sa perfektnim, gotovo natprirodno preciznim kombinovanjem pritisaka na dirke i pedale da se nekim notama podari dugačak, prirodan period odumiranja, dok su druge, svirane praktično u isto vreme, skraćivane i prosipane po klavijaturi poput varnica. Lako je, moram da priznam, potpuno se izgubiti u zaista vrhunskoj, gotovo magičnoj Ibrahimovoj izvedbi koja i najjedostavnije teme što nisu više od razlaganja akorda pretvara u mini-događaje gde prsti i stopala od njih prave perfektne male zvučne artefakte što blistaju od lepote i zaokruženosti.

Ljubitelji Cape Jazza ovde treba da budu svesni i da je album prevashodno klasično ustrojen, sa kombinacijom džez tema i evropske umetničke muzike. Naglašenije „afričkih“ harmonija ili izvedbi ovde zapravo nema (za to ćete se poslužiti, recimo, albumom Good News From Africa koji je Enja izdala 2016. godine a koji je pre neki dan izašao na Bandcampu), dakle, nećete na Solotude čuti ni mnogo kreolskog zvuka niti hipnotičkih ponavljanja tema koje karakterišu neke Ibrahimove radove. Ovo je pre svega istraživanje melodija i tema koje je Ibrahim napisao tokom decenija, sa povremenim naklonima gospelu (Blues for a Hip King, recimo, koja je napisana još sedamdesetih) ili, jelte, Boleru gde se Blue Bolero tokom nastupa ponavlja tri puta.

Ibrahim je, kako rekosmo, potpuno spojen sa svojim klavirom do mere da se ne može reći gde prestaje čovek a gde počinje instrument sa usredsređenošću na teme, harmonije i melodije i izvedbom koja ih lišava diktata ritma i aranžiranja, razdvajajući ih na atome i puštajući ih da zvonko zamiru u prostoru prazne sale. Ovo je svakako opojna ponuda, ali sa druge strane, vredi i primetiti da album uz svu svoju lepotu u domenu detalja, zapravo kao celina nema mnogo narativne dinamike. Ibrahim svaku od tema tretira jednako, dajući joj po minut ili dva da se okreće u vazduhu ispred njega pre nego što pređe na narednu i ispita je sa istom fascinacijom. Povremena razigravanja na dirkama su dobrodošla jer razbijaju kolotečinu u koju album upada sa sporim, zaljubljenim razlaganjem harmonija i slušanjem nota kako se gase do tišine, ali njih nema dovoljno često. Ovo je album koji ritma jedva da ima u nekoliko incidenata i koji uprkos očiglednoj važnosti tema što ih Ibrahim analizira, zapravo na kraju ni nema mnogo drame.

Utoliko, Solotude je pre svega muzika za uživanje u detalju, u trenutnom momentu, i lepim gestovima, radije nego zaokružen, jedinstven opus koji priča sopstvenu priču. Naravno da mi je malo žao zbog toga, ali naravno da sam i pored toga u svemu uživao.

https://abdullahibrahim.bandcamp.com/album/solotude