Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
I danas imamo malo avangarde na jelovniku, ali pre toga ipak nešto sa klasičnijim ukusom.
Jacob Wutzke: Which Way Is Up? je šesti album mladog kanadskog bubnjara i kompozitora Jacoba Wutzkea koji on potpisuje kao lider, mada onda na samoj Bandcamp stranici albuma Wutzke kaže da mu je ovo četvrti album u ulozi lidera. Nek se on to sam sa sobom dogovori, ono što je nepobitno je da je Wutzke stavio svoje ime na šest albuma a možda dva od njih ne računa u „prave“ albume, jedan (Double Down) jer su u pitanju duo improvizacije njega i saksofoniste Lucasa Dubovika, a drugi (You Better Bet) jer pored njegovih kompozicija gro materijala čine aranžmani kompozicija velikog bubnjara Tonyja Williamsa. Kako god, Wutzke je prolifičan kompozitor i sa prvim albumom koji mu je izašao 2023. i po dva u 2025. i 2026. godini može se reći da je ozbiljnim blickrigom izborio sebi mesto u savremenom kanadskom ali i globalnom džez-kontekstu.
Pričamo o, rekosmo, mladom čoveku koji je diplomirao muziku 2019. godine a master iz džeza odbranio 2022, a da je naravno, sve to vreme već nastupao i sarađivao sa raznim muzičarima, kao što su Ranee Lee, David Marino, Anthony D’Alessandro, Nick Maclean Quartet, Jean-Michel Pilc, Taurey Butler, Tevet Sela, Bogdan Gumenyuk, Benny Benack III, Bryn Roberts… Radio je turneje po Kanadi ali i „svetu“, kako navodi njegova zvanična biografija mada ne specifikuje konkretna vremena i mesta, a takođe je u pitanju i posvećeni edukator koji je do sada publikovao i nekoliko knjiga o bubnjarskim tehnikama što su, citiram, „postale esencijalni alat za vežbu bubnjara širom sveta“. Dobro!
Na Which Way Is Up? Wutzke se udružio sa nekom svojim čestim saradnicima, a ovde pre svega mislim na pomenutog saksofonistu po imenu Lucas Dubovik, takođe mladog i talentovanog muzičara, kompozitora i edukatora a koji iza sebe ima tri albuma u liderskoj ulozi. Trubač Rafael Salazar je takođe već svirao sa Wutzkeom a student je univerziteta McGill gde je bubnjar bio na master studijama pa se, po običaju, tu rodilo plodno radno partnerstvo.
Na klaviru je još jedan mlad muzičar, August McKinney, momak koji je ove godine objavio svoj prvi EP u ulozi autora, a kontrabas svira Devon Gillingham, koji je zapravo školovan za pijanistu ali je u slobodno vreme učio da svira kontrabas i pošto njih uvek nedostaje na svim džez-scenama, postigao velike uspehe u ovoj ulozi. Ima tri albuma iza sebe.
Which Way Is Up? je album prilično klasične hardbop i postbop svirke, sa osam Wutzkeovih kompozicija i dve tuđe, i ovo sve zvuči vrlo zdravo i dinamično. U nekakvom formalnom smislu, muzika na albumu je „klasičan“, skoro pa školski izraz u svom odabranom podžanru džeza, ali kada se čovek malčice udubi u kompozicije, primete se tu zanimljive ideje i eksperimenti. No, da podvučem, čak i ako se ne udubljujete, ovo je ploča vrlo ugodne, dinamične i energične muzike koja radi mnogo toga i mnogo dobroga da vas zabavi.
Album tako počinje sa Up Is Which Way? A što je 59 sekundi izvađenih iz sredine dužeg komada, čisto da vas odmah zbuni i ubaci u štimung gde se svira eksplozivan ritam, truba i saksofon soliraju u isto vreme – svako svoje – a klavir opsesivno meri vreme udaranjem jednog istog blago disonantnog akorda. Fin početak, bez predigre i zagrevanja, pravo u menzu i taman da slušaocu pažnju dovede na potrebnu temperaturu.
Hamburger Hindrance je onda „normalniji“ hardbop komad jer kreće sa jasno izvedenom temom a koja opet radi zanimljive trikove sa promenama tempa i zvuči kao da dobro poznatu priču slušate u novoj, teatralnoj, blago satiričnoj verziji. Salazar ovde radi prvi solo i odličan je, sa prirodnom, lakom vožnjom kroz skale, a onda Dubovik preuzima štafetu i radu „bluzerskiju“ solažu. Naslov pesme je neka vrsta pančlajna za Wutzkeovu meditaciju o postepenom osiromašenju, jelte, populacije, a što se reflektuje u ishrani…
Jade Pigeons je napisala Jacobova supruga, Tilda (puno ime Matilda Hedwig) a koja je inače pomalo i opsednuta golubovima pa su oni pronašli put i do naslova kompozicije. Ovde se odmah primeti da je pisala druga ruka, neću da kažem „ženska“ ali svakako nežnija, sa melanholičnijim harmonskim programom i naglašenijim dinamičkim rasponom gde se kompozicija na nekim mestima spušta do intimnog šapata pa posle opet malo doda gas, a sve to vreme ne gubi drajv i gruv.
Please Buy Me One Papaya Today je opet posredno potekla od Jacobove supruge koja mu je jedno jutro izdala upravo takvu instrukciju. Jacob je u to ime napisao latiniziran komad simpatične, optimistične teme i duhovitih ritmičkih trikova. Is Up This Way? onda nastavlja osnovnu temu albuma a koja se tiče pre svega dezorijentisanosti koja – u dobrim scenarijima – porađa kreativnost. Ovo je svojevrsna Wutzkeova posveta Monku, bluziran komad koji koristi iste note kao i minijatura što je album otvorila, ali su drugačijem ritmu i sa drugačijim akcentima.
Lasagna Waltz nastavlja, jelte, sa porodičnim temama. Naime, Jacob i Tilda su se venčali kod kuće i tu imali i prijem za goste a kojima je mlada spremila lazanju da ih posluži. Jacob je napisao i nekoliko muzičkih kompozicija za tu priliku pa je Lasagna Waltz jedna od njih. Sve je to, razume se, vrlo simpatično a i ova kompozicija je lepa sa McKinneyjem koji ima fin bluzerski solo.
Might As Well je najduža kompozicija na albumu, sa prostorom da svaki od muzičara koji soliraju napravi nekakav svoj zvučni kontekst, sporim, svečanim tempom koji se postepeno pretače u energičniji, bučniji performans. Ovde ima jako dobrih momenata u soliranjima, gde labaviji aranžman kompozicije dozvoljava dosta eksperimentisanja a ako ste čitajući naslov osetili neizdrživ poriv da dodate „jump“, na istoj ste frekvenciji kao Jacob koji je pesmu i naslovio ovako jer ga je osnovna melodija podsećala na Van Halenov Jump.
Just A Little Off The Top je napravljena da bude plesna numera zbog koje će se plesači saplitati. Jacob je naziva komičnim predahom ovog albuma, ali njenih sedamdeset sekundi nisu nikakva slepstik komedija već naprosto simpatična minijatura uz koju se definitivno može igrati i ne brinuti zbog Jacobovog disklejmera da ne odgovara za uganuća zglobova.
Wutzke-Roo je napisao Dubovik i posvećen je shvatate već kome. Napisana da bude brzi, energični hardbop, ona, razume se, ima rafalno soliranje na saksofonu i puno bubnjarskog vatrometa, ali ni ostali momci ne zaostaju.
Konačno, album zatvara Which Way Is Up? a koja je nastala tako što su Jacob i McKinney prvo snimili bubanj i klavir a onda su ostali preko toga nasnimavali šta im god padne na pamet. Sve to traje svega tri i po minuta i nudi simpatičan usmereni haos koji Jacob vidi kao metaforu za ludo vreme u kome živimo ali meni zvuči kao grupa muzičara koji otkrivaju čari avangarde. Kako god, ovo je lepa kompozicija koja zatvara lep album i TREBA da ga čujete:
https://jacobwutzke.bandcamp.com/album/which-way-is-up-2
A sad najavljena avangarda. Colin Webster Large Ensemble: Lucky Charm je album snimljen uživo u kafeu Oto u Londonu početkom Januara prošle godine i predstavlja osmočlani bend u dve dugačke improvizacije (36 i 40 minuta) u kojima se free jazz susreće sa elektronikom i kreira bučne, dinamične sudare instrumenata u vazduhu koji izazivaju zanimljive eksplozije i detonacije. Ovo je izdao Raw Tonk Records, mala londonska etiketa koju, nagađate, drži sam Webster a koja se bavi free jazzom, improvizacjom, elektronskom bukom itd.
Webster je prilično zaposlen i ambiciozan saksofonista (svira i tenor i bariton, mada na ovom albumu samo alt) i elektroničar koji već dve decenije i neki sitan kusur radi u poljima free jazza, improvizacije, eksperimentalne muzike što neretko spaja standardni džez instrumentarij sa električnim i elektronskim instrumentima. Bio je član dosta cenjenog The Spasm Band a sarađivao je i sa nizozemskim free jazz/ grindcore/ sludge metal duom Dead Neanderthals. Webster je svirao i sa ljudima kao što su Mark Holub, Archie Shepp, Steve Noble i Alex Ward, a predvodi i nekoliko svojih projekata.
Među njima je danas nama najzanimljiviji Kodian Trio, osnovan pre nekih desetak godina a u kome pored Webstera na saksofonima imamo muzičare kao što su Andrew Lisle na bubnjevima i Dirk Serries (koga svi znaju na ime njegovog projekta Vidna Obmana) na gitari.
Colin Webster Large Ensemble je neka vrsta prirodnog proširenja ovog trija. Lisle i Serries su i dalje u postavi ali onda imamo tu i trubačicu i flugelhornistkinju Charlotte Keeffe, tenor saksofonistkinju Rachel Musson, bariton saksofonistkinju Cath Roberts, elektroničara Johna Maceda i Johna Edwardsa na kontrabasu.
Kafe Oto je ne samo Websterov omiljeni ugostiteljski objekat već i jedan od neksusa londonske free jazz i free improv scene. U ovom prostoru svirali su razni velikani ove muzike uključujući Sun Ra Arkestra a mnogi su snimili i žive albume koju je kafe izdao na svojoj etiketi OTOROKU: Peter Brötzmann, John Butcher, Lol Coxhill, Phil Durrant, Fred Frith, Mats Gustafsson, Alexander Hawkins, Joe McPhee, Roscoe Mitchell, Thurston Moore, Paal Nilssen-Love, Steve Noble, Other Dimensions in Music, Han-Earl Park, Evan Parker, Eddie Prevost, Ivo Perelman, Matthew Shipp, Damo Suzuki, Ken Vandermark…
Impresivan spisak, a na koji se sada bez stida može upisati i Lucky Charm jer je ovo ploča RAZBIJAČKOG free jazza na kojoj osmoro muzičara sviraju snažno, nesputano, bučno i agresivno, a opet sa izvrsnim osećajem za kolektivnu improvizaciju i doprinos zajedničkom zvuku.
Sve što očekujete od free jazza, pogotovo evropskog, je tu: duvači škripe i vrište, bubnjevi zvuče kao da tri-četiri hongkonška kung fu filma gledate u isto vreme, Serries sa svojom gitarom proseca kroz slojeve zvuka i bode precizno i ubojito. Ovo, takođe, po prirodi stvari nisu uniformno bučni i haotični komadi i struktura se pomalja, spontano ili pod instrukcijama, tako da muzika nikada ne upada u onaj generički free-improv režim gde muzičari prolaze kroz osnovne sastave gledajući na sat i čekajući da istekne četrdeset minuta.
Utoliko, bučni, freakout delovi su katarzični na sve najbolje načine, ali onda imate i recimo, dugačke mirnije pasaže u kojima duvači dronovima grade monumentalnu, prenapregnutu arhitekturu kompozicije koja se onda detonira novim strmoglavljivanjem u freakout.
Drugi set po intenzitetu pritom prevazilazi prvi, sa čak i tišim delovima koje obeležava prljava distorzija duvača i Macedova abrazivna elektronika. Istovremeno, miks albuma je impresivno čisti i kvalitetan i dopušta da se čuju te multiple dimenzije što definišu ovaj zvuk. Sjajan, sjajan album beskompromisne a užasno zabavne slobodne improvizacije:
