Pošto se bliži ONAJ period godine, onda je sasvim prikladno vreme da se posegne za nekim božićnim strip sadržajem. U ovom konkretnom slučaju sa zadovoljstvom sam pročitao The Smurfs Holiday Special, kolekciju božićnih i generalno zimskih priča o Štrumpfovima iz pera njihovog autora, velikog i neprevaziđenog Pierre Culliforda poznatog pod pseudonimom Peyo, kao i njegovih sledbenika. Kolekcija o kojoj pričamo ne spada u originalni serijal kolekcija rađen za Peyovog života i prvi put je kompilirana birajući priče iz raznih perioda 2013. godine kao prva od nekoliko specijalnih kolekcija koje su publikovane tokom narednih godina.

Ovaj konkretna verzija The Smurfs Holiday Special je urađena krajem prošle godine u izdanju američkog Papercutz, firme osnovane pre dvadeset i jedne godine sa eksplicitnom ambicijom da publikuje stripove za decu. Osnivači Papercutza su bili ugledni bivši Marvelov urednik Jim Salicrup i Terry Nantier koji je svoje dečaštvo proveo u Francuskoj i po povratku u SAD gledao da Amerikancima malko otvori oči za evropski strip. Papercutz je publikovao i dosta američkih stripova, puno licenciranog materijala (Ninjago, Nancy Drew) ali je i doneo američkom tržištu nove, uglancane prevode najpoznatijih franko-belgijskih stripova kao što su Asteriks i Štrumpfovi. Firma je od 2022. godine u vlasništvu Mad Cave Studios ali nastavlja svoj prilično dobar i uspešan rad a ova kolekcija, iako nema nikakve suplementalne materijale niti je na bilo koji način išta više od pedeset tabli dobrog stripa, i dalje donosi PEDESET TABLI DOBROG STRIPA, ugođenog na dečiju frekvenciju. Doduše, na frekvenciju dece koja su bila deca pedesetih i šezdesetih godina prošlog stoleća, ali ako sam ja ovo mogao da čitam sa zadovoljstvom osamdesetih godina prošlog veka, valjda nisu ni današnja deca baš TOTALNO zastranila sa ovim njihovim TikTokovima, KPop Demon Huntersima i Italian Brainrotom da im avanture plemena plavih, identičnih aseksualnih muškaraca (i jedne devojke u koju su svi platonski zaljubljeni), predvođenih bradatim patrijarhom, što žive u šumi i stalno su pod pretnjom genocida od strane zlog lokalnog čarobnjaka budu nezanimljive.

Štrumpfovi su u, jelte, „moje vreme“ doživeli eksplozivnu ekspanziju u domaćoj pop kulturi na ime emitovanja tada prve animirane televizijske serije na našoj televiziji, a koja ju je otkupila svega par godina nakon njene premijere 1981. godine. Ono što će nekoliko godina kasnije biti Nindža kornjače, pa kasnije Frozen a danas, valjda, Majnkraft ili Lilo & Stitch, u prvoj polovini osamdesetih su kod nas bili Štrumpfovi, brendčina koja se kačila na sve živo – sveske, odeću, dečije torbe, igračke – sa BESOMUČNIM repriziranjem crtanog filma (koji je doduše bio i globalno popularan i imao solidnih devet sezona sa gomilom epizoda) ali i sa dobrim efektom da je gornjemilanovački Biser Strip, i inače publikacija koja je donosila krem franko-belgijske strip-produkcije iz protekle dve decenije, objavio gomilu kolekcija Štrumpfova. Tačno se vidi kada su Štrumpfovi postali BIG DEAL u domaćoj javnosti, pa je ovaj magazin, nakon što je u svom dvadesetom broju prvi put objavio Peyov strip, pa nastavio sa redovnim programom Taličnog Toma, Gastona, Asteriska i Krcka, onda tri meseca za redom, (brojevi 43, 44 i 45) rokao SAMO Štrumpfove, pa onda nastavio uz pauze da ih izdaje (brojevi 48, 50, 52, 55, 57, 59, 61 i na kraju 63) dok nije ispucao sve na šta je imao licencu.

Ovo sam negde već pominjao, ali ja sam u to vreme bio i neka vrsta Štrumpf-snoba. Crtani film sam gledao, ali sam ga – uostalom ispravno – smatrao namenjenim mlađoj deci nego što sam bio ja, a svakome ko je hteo da sluša (i mnogima koji nisu hteli da slušaju) sam objašnjavao da je strip mnogo sofisticiraniji u svom humoru i karakterizacijama nego detinja reinterpretacija predloška u animiranoj seriji.

Sad, čitajući The Smurfs Holiday Special u 2026. godini prilično je jasno da je jaz između animirane serije i strip-predloška bio nešto manji nego što ga je moj dvanaestogodišnji ili trinaestogodišnji mozak tada percipirao, ali radi se svakako i o tome da su stripovi u ovoj kolekciji ručno birani da budu ugođeni sa prazničnim temama, da je u njima selekcija štrumpfovskih pustolovina napravljena da izaziva prijatne, možda malo i bljutave božićne emocije i da decu uljuljka u atmosferu praznika kada se prašta, kada se poklanja, kada se dobro jede i u krugu porodice provodi prijatno vreme.

Pitanje koje je, s razlogom, sigurno svima na usnama u ovom trenutku je „da li su Štrumpfovi hrišćani?“ U više od jedne epizode ovde vidimo štrumpfovsko selo okićeno božićnim ukrasima, a njegove stanovnike kako u dijalozima eksplicitno pominju proslavu božića, sa sve poklonima, deda mrazom u standardnom koka-kola dizajnu sa crvenim kostimom i dugom sedom bradom, letećim saonicama i irvasima. Ono što nesporno znamo je da su Štrumpfovi, kanonski, nastali kao deo „našeg“ sveta: njihova originalna pojavljivanja vezana su za strip Johan et Pirlouit koji je Peyo radio od 1947. godine a koji je bio smešten u (karikiranu i „fantastizovanu“) verziju srednjevekovne Evrope. Štrumpfovsko selo je u startu bilo smešteno u deo šume do koga se moglo doći samo ako znate ozbiljne magije, ali je ono svejedno deo „normalnog“ sveta i u kasnijim će stripovima biti jasno da je ono samo dobro skriveno i da je Gargamel, zli čarobnjak koji tolike godine pokušava da ga pronađe ne bi li pojeo Štrumpfove zapravo samo izvanredno nesposobna osoba.

Fer je i reći da Peyo sa Štrumpfovima nije bio naročito dosledan u držanju nekakve srednjevekovne matrice; iako je zajednica Štrumpfova generalno niskotehnološki nastrojena – ide se u šumu po drva, skupljaju se plodovi ispod drveća za jelo itd. – Peyo je u strip spretno ušnirao neke anahronizme koji će delovati kao sasvim organski deo sveta, od naočara koje nosi, jelte, Kefalo, pa do staklenog toplomera sa živom koji je, to valjda zna svako dete, Daniel Fahrenheit izumeo tek početkom osamnaestog veka.

Utoliko, božićna atmosfera i generalni običaji vezani za božić koji se vide u ovim stripovima su, sasvim razumljivo, mnogo bliži evropskim standardima druge polovine dvadesetog veka, nego nekakvim srednjevekovnim načinima obeležavanja Hristovog rođenja. Štaviše, u ovim stripovima ima možda čak i mrvica više paganskog nasleđa nego hrišćanske tradicije i to je OKEJ.

Oni su, na kraju krajeva, napisani da budu jednostavne i razumno didaktičke skaske o moralnoj ekonomiji, o tome da su briga za bližnjeg, odgovoran odnos prema zajednici i empatičan odgovor na tuđu nesreću naprosto prirodno korisne stvari za bilo koje društvo, a pogotovu za ono koje je sastavljeno od praktično samih pubertetskih dečaka koje predvodi jedan stari muškarac.

Tako onda prva priča, Little Peter’s Christmas ima celu infrastrukturu još jednog Gargamelovog podlog plana da na prevaru pronađe selo Štrumpfova i napadne ih BAŠ NA BOŽIĆ, ali je ona umotana u dirljivu božićnu priču o siromašnom dečaku koji se u samotnoj kolibi u šumi stara o bolesnoj majci i samo bi voleo da ga Deda Mraz ne zaboravi ove godine, a majka mu kaže da se ne nada mnogo jer su oni sirotinja.

Peyo se u Štrumpfovima nije nešto NAGLAŠENO bavio sociopolitičkom kritikom savremenog društva – kao uostalom ni druge kolege koje su publikovale stripove u magazinu Spirou – ali je, slično kolegama, umeo da organski utka neke njene teme u podtekst. Ovde je jasna ta opservacija klasne podvojenosti u kojoj dečak što je OČIGLEDNO „bio dobar“, i zapravo svakog dana čini nedvosmislena dobra dela, biva instruiran da ne treba da očekuje da će njegova dobrota biti primećena jer ona ostaje unutar marginalizovane društvene zajednice i nije vidljiva javnosti.

Naravno, Štrumpfovi su onda katalizator koji pomaže da do Deda Mraza dođe aber o dečaku koji zaslužuje da bude nagrađen ali ne pre nego što moraju da se snađu i poremete Gargamelov podmukli plan sa prerušavanjem u Deda Mraza i zloupotrebom njegovih irvasa. Ne TAKVOM zloupotrebom, POBOGU, jel’ moguće da ste toliko izopačeni?

Ono što je zanimljivo je da Peyo ne završava strip onda kada Gargamel bude poražen (i mora da beži od gladnik vukova, sa sve mačorom Azraelom koji suštinski nije ništa kriv ali je kriv što je lojalan Gargamelu) i ima još nekoliko tabli u kojima se pokazuje da „pravi“ poklon dečaku nije materijalne prirode već demonstracija tom dečaku da je život začudniji i fantastičniji nego što je on smeo i da zamisli. Štrumpfovi ovde krše neko svoje generalno pravilo da se ne pokazuju ljudima ali sa dobrim, važnim razlogom.

The Little Tree onda nije božićna priča ali je smeštena u zimski period – doduše bez snega i bukvalno prva replika koju vidimo na prvoj tabli je Mrgudova, koji primećuje da zima bez snega nije prava zima – i  vrti se oko male jelke koju treba poseći da bi Štrumpfeta imala drvce za Bebu-Štrumpfa koju je, pošto vidim da vam misli ponovo odlaze u pogrešnom smeru, donela roda.

Rode, kao stalni, kanonski saveznici Štrumpfova što im pomažu da pređu velike daljine ali i da transportuju teže terete, su jako bitne i u raspletu ove priče gde se pokazuje da mala jelka nije obično drvo već vila pretvorna u drvo, koja govori, oseća i bilo bi je sramota poseći. Gargamel, kada ovo sazna, preti da će spaliti drvce sem ako mu se ne donesu zlatne šišarke za koje je čuo da postoje a koje hoće da upotrebi da plati svoje dugove. Naravno, Štrumpfovi uspeju da ga zavrnu i uvale mu obične šišarke koje je Mazalo samo prefarbao zlatnom farbom pa na poslednjoj tabli vidimo izvršitelje kako mu odnose svu skromnu imovinu.

Gargamel je prikazan kao sirotinja i u poslednjoj dužoj priči u ovoj kolekciji, The Smurfs Christmas, gde on provodi samotan božić sa Azraelom i njih dvojica imaju među sobom da podele jedno jedino jaje dok, u kontrastu sa tim, Štrumpfovi imaju bogate božićne trpeze. Ovo je standardni bajkoviti setap: Gargamel nije lenština ali njegovi napori su uvek usmereni prema nekom zlom, sebičnom, po zajednicu korozivnom cilju i on onda nema nikakvu vrednu imovinu, dok su Štrumpfovi koji gaje duh zajedništva, vrednog rada za zajedničku polzu i međusobnog ispomaganja nagrađeni time da imaju dovoljno viškova da mogu da prirede velelepnu proslavu za praznik.

Autor se ovde nadovezuje na, dakle, klasične motive iz evropskih bajki, ali im dodaje preliv dvadesetovekovne sociološke opservacije: libertarijanski nastrojeni individualac koji smatra društvene običaje (i zakone) ograničenjima uvredljivim za svoj duh se zapravo u praksi realizuje kao narcisoidni, sebični oportunista koji na kraju dana ne ume da proizvede ništa vredno čak ni za sebe a kamoli za zajednicu. U kontrastu sa tim, kolektiv jednakih individua koje zajednički rade i socijalistički distribuiraju dobra, koje shvataju dragocenost sopstvenog rada i ugrađuju je u zajednicu u kojoj svi žive, imaju višak vrednosti koji dalje svi ravnopravno dele i marksistički superiorno uživaju u plodovima svojih napora. Odavno je upozoreno da Štrumpfove ne treba čitati kao „stvarnu“ ili makar namernu metaforu za marksistički socijalizam, ali je sasvim fer primetiti alegorijske konstrukcije tamo gde su očigledne.

Dobro, možda je najzanimljivija od svih dužih priča u ovoj kolekciji Strange Snowmen. U njoj Štrumpfovi provode pozni zimski dan u šumi, relaksirano praveći svako svog Sneška Belića, ali uz upozorenje da će već od sutra temperatura porasti i da skulpture napravljene od snega neće potrajati. Ako smo već na terenu alegorija, ovo je možda bila podsvesna aluzija autora na klimatske promene („globalno zagrevanje“ je kao termin ušlo u govor još polovinom sedamdesetih) ali priča dobija sjajan fantazijski preokret kada skulpture od snega ožive, shvate da će uskoro biti otopljene nemilosrdnim sunčevim zracima i odluče da što brže mogu pobegnu (peške) na sever, kako bi u hladnim krajevima „večnog snega i leda“ našle pribežište za sebe.

Avaj, one prvo naleću na Gargamela koji im obećava pomoć ali ih zapravo vara i iskorišćava da pronađe Štrumpfove. U jednoj potresnoj sceni, jedan od Sneška Belića traži da ga poliju vrelom supom kako bi se otopio i napravio klizavicu za Gargamela, koja onda zlog čarobnjaka sprečava da ispuni svoj morbidni naum. Žrtva nije uzaludna a ne ostaje ni neprepoznata od strane Štrumpfova koji svojim kreacijama, nakon iznenađenja što su one oživele ne samo da garantuju slobodu već i pružaju nesebičnu pomoć da dosegnu svoju ledenu utopiju.

Kolekcija ne navodi individualne autore priča (sve su potpisane samo kao Peyo), ali jasno je da ovde pored Peyovih originala ima i dosta radova koje su napravili drugi crtači i scenaristi unutar njegovog studija. No, Peyo je kreirao tako jasan i distinktan stil, evoluirajući svoj rani novinski stil u elastični, kinematični magazinski strip, i svoje je učenike i asistente tako dobro izdrilovao da se gotovo ne može razlikovati ko je ovde šta radio. Svakako pričamo o vizuelno izuzetno prijemčivom i karakternom stripu, te ekonomiji pripovedanja koji su od Štrumpfova napravili globalnu senzaciju što je i do danas ostala najprodavaniji belgijski strip na planeti svih vremena.

Pa ako deluje kao da bi vam valjalo malo Štrumpfova u životu, a vi hop do Papercutzovog sajta da sebi ovo pazarite.